Leto, leto, e pa šta je

Piše Miodrag Zarković

Nikada nijedan štampani medijski proizvod nije, pozivajući se na „letnju programsku šemu“, tokom najtoplijih meseci privremeno ukidao svoj ozbiljniji sadržaj, zamenjujući ga navrat-nanos sklepanim reklamama, reciklažom bajatih članaka ili objavljivanjem jeftinih pripovedaka

Kada se izgovori „letnja programska šema“, to može da zazvuči kao promišljen i osmišljen pojam, nastao kakvom ozbiljnom namerom: neko je, eto, julsko-avgustovskim klimatskim i društvenim zakonitostima prilagodio televizijski sadržaj, pa ga još uredio naročitim nacrtom, što se onda sve zajedno naziva tom famoznom „letnjom programskom šemom“. Kako običan čovek da ne oseća poštovanje prema takvom naporu?!
Valjalo bi se zapitati, međutim, zašto su samo televizije preplaćene na tu „letnju šemu“. Ništa slično ne postoji u štampanim glasilima, koja su i po tropskoj vrelini i po ciči zimi prinuđena da svoje stranice pune manje-više na isti način, u istom rasporedu i istoj razmeri kao i tokom „normalnijih“ vremena. Nikada nijedan štampani medijski proizvod nije, pozivajući se na „letnju šemu“, tokom najtoplijih meseci privremeno ukidao svoj ozbiljniji sadržaj, zamenjujući ga navrat-nanos sklepanim reklamama, reciklažom bajatih članaka ili objavljivanjem jeftinih pripovedaka. A televizije upravo to rade, kada pristupe „letnjoj programskoj šemi“: na mesec ili dva povlače iz opticaja mnoge udarne emisije, umesto kojih uleću reprizna dramska štiva ili nekakvi šareniji, kolažni sadržaji, namenjeni „laganijoj konzumaciji“ i nesumnjivo jednostavniji za pripremu nego političke rasprave ili druge informativne produkcije.
Dakle, takozvana „letnja programska šema“ u stvari ne podrazumeva nikakav napor, već, naprotiv, umanjivanje istog. Ta šema praktično označava period tokom kojeg se TV program pravi bez najvećih i najplaćenijih zvezda, listom odsutnih na godišnjim odmorima. A pošto TV program, kao i sve na svetu, ne može da postane bolji ako u njega ulažete manje, to znači da su tokom jula i avgusta gledaoci pretežno ostavljeni na milost i nemilost osiromašenom, pa i dosadnijem sadržaju, koji im se nudi pod varljivim opisom „letnjih tema“.
Pošto je ovo još bila i izborna godina, a ti se izbori čak završiše padom Demokratske stranke sa vlasti koje se grčevito držala još od petooktobarskih promena, onda je prelazak srpskih televizijskih stanica na „letnju programsku šemu“ bio besmisleniji nego inače. Primera radi, nadmena „B92“, stanica koju srpski politički krugovi mahom doživljavaju kao pijemont ovdašnjeg novinarstva – iako je šteta koju je ova televizija nanela srpskom javnom prostoru neuporedivo veća od bilo kakve koristi, ako je koristi uopšte i bilo – već nedeljama svoj informativni program svodi samo na vesti. Svakodnevne emisije „Između dve vatre“ i „Hoću da znam“ poodavno su na letnjem odmoru, što je teško objašnjiv potez u uzavrelim političkim okolnostima kao što je sastavljanje Vlade, a naročito od kako im se na „letovanju“ pridružio i „Utisak nedelje“. Tako je stanica koja se vazda diči svojim navodno profesionalnim pristupom najozbiljnijim društvenim temama, sasvim propustila najvažniju društvenu temu u proteklih nekoliko godina; a time istovremeno i pokazala da joj do ozbiljnih društvenih tema u stvari nikada i nije bilo stalo, čim je u stanju da pad režima Borisa Tadića isprati kolektivnim bekstvom na letovališta. Ne bi, da se razumemo, ni „Između dve vatre“, ni „Hoću da znam“, a pogotovo „Utisak nedelje“, išta olakšali ili pojasnili uzavrela politička dešavanja; nikada i nikome te emisije nisu donele dobro, pa verovatno ne bi ni sada; ali je njihovo dobrovoljno izgnanstvo iz etra još rečitije nego njihovi dosadašnji, nažalost uglavnom uspešni napori, da u srpskoj javnosti održavaju veštačku, kobnu i pogrešnu napetost.
To bi bilo kao kada bi u vreme olimpijskih igara naprasno nestale ovdašnje sportske emisije. Od današnjih sportskih emisija teško da ima neke vajde, ali bi tek poseban skandal bio kada bi se povukle iz etra upravo u času kada, čak i takve nikakve, mogu da posluže određenoj svrsi.
Ništa bolji nije ni „RTS“, ali uz jedan izuzetak: njegov generalni direktor Aleksandar Tijanić verovatno ni pod pretnjom zajedničkog boravka na moru sa Slavišom Lekićem ne bi priznao da ovo što nam Javni servis nudi proteklih nedelja, predstavlja „letnju programsku šemu“. Tijanić se u prošlosti u više navrata narugao upravo tom konceptu „letnje programske šeme“, zbog čega nikada ne bi preko usta ili tastature prevalio da je i on podlegao letnjim čarima – poznato je da čovek ne podnosi da ga uhvate da radi nešto što se zaklinjao da neće nikada. Zato je privremeno odsustvo „Oka“, „Upitnika“, „Da možda ne“ i drugih informativno-političkih emisija Javnog servisa propraćeno tišinom (za razliku od ostalih televizija, koje se tom „letnjom šemom“ najčešće hvale na sva usta).
Dakle, kada se stanje malo pobliže pogleda, stiče se jasan utisak da „letnja programska šema“ nije ništa drugo osim šifre za retko bezobziran javašluk, drskiji utoliko što se nama gledaocima odvija bukvalno pred nosem. S obzirom na sveukupno stanje u srpskom društvu, ekonomiji, privredi, kulturi… taj javašluk je i neka vrsta tihog zločina, novi doprinos podetinjavanju javnosti: em joj je godinama uskraćeno pravo na pravično, istinito i razumno informisanje, em joj je sada ukinuta makar i prilika da tu uskraćenost može povremeno makar da opsuje. Umesto rasprava o tekućem, vrlo živahnom političkom trenutku – loših, nestručnih i pristrasnih, ali ipak rasprava – gledalištu televizije nude razvodnjene, panično zašećerene ili nespretno podgrejane sadržaje, nedostojne čak i trenutka.

P.S.
Napred napisano nikako ne znači da novinari ne bi trebalo da idu na godišnji odmor. Televizijski novinari, naravno, imaju pravo na predah, ali bi mogli da ga koriste usklađenije, poput njihovih kolega iz štampanih glasila, recimo. Takođe, napred napisano ne znači ni da nabrojane „odsutne“ emisije nekome nedostaju zbog svojega kvaliteta: taman posla; ako, primera radi, Jugoslava Ćosića zadrže tamo gde je otputovao, teško da će ga iko odavde zvati nazad; emisije Jugoslava Ćosića imaju samo jednu uporednu prednost u odnosu na bajate, jeftine filmove Čaka Norisa – kod Čaka ne može da gostuje niko ni iz nove, ni iz stare vlasti.