Почетна / Колумне / Судбина Срба одређена је 1928. године у Дрездену

Судбина Срба одређена је 1928. године у Дрездену

Пише Ратко Дмитровић

Прошло је осам деценија од једног скупа југословенских комуниста, који је у политички живот тадашње државе увео мржњу према Србима и нацртао границе држава које ће се родити почетком деведесетих

Улупао сам педесет и четири године, од тога тридесет у новинарству, наменски прочитао брежуљак књига, докумената, записника, историјских уџбеника, сећања учесника важних догађаја, анализа идеолошки протканих и анализа ослобођених идеологија, разговарао са људима, све трагајући за решењем једне мистерије, али … није вредело. Никада нисам докучио одговор на питање због чега се комунизам, са свим појавним облицима на простору бивше Југославије, најдубље укоренио код Срба, иако је та идеологија у бившој држави једино Србима донела огромна страдања, муке, протеривања, губитак територија. Односно, због чега многи Срби и данас поштују комунистичке вође које су им нанеле више зла него Хитлерове дивизије. Претерујем? Не, нажалост. Онај ко хоће, може да сазна, само је питање труда и времена.

[restrictedarea]

ГЕНОЦИД НАД СРБИМА
И на овом месту, у „Печату“, неколико пута до сада указивао сам на један датум и догађај из историје Комунистичке партије Југославије (КПЈ) који се деценијама врло смерно, упорно и педантно сакрива од српске јавности. Да, у питању је Четврти конгрес КПЈ одржан 1928. године у Дрездену. Значај тог скупа, расправа на њему, програмски документи који су усвојени, основ су свих каснијих антисрпских чињења на простору Југославије, укључујући – немам проблем да ово кажем – геноцид који су усташе у НДХ провеле над Србима. Тврдња јесте јака, али су докази још јачи.
Шта се то догодило у Дрездену, од 3. до 15. новембра 1928. године на Четвртом конгресу КПЈ? Ко је био тамо? Да ли је тај скуп југословенских комуниста заиста надуо једра усташког покрета, охрабрио свако антисрпско деловање у будућности, поставио темеље будућих независних држава, а на штету Срба, створио ембрионе будућих народа који ће настати из српског бића и живети на патолошкој мржњи према Србима? Сваки одговор на ова питања је потврдан.
Дакле, у Дрездену је на почетку Конгреса, у анализи политичког стања у Краљевини СХС, констатовано да су стварањем те државе јужних Словена под власт великосрпске буржоазије стављени Словенци, Хрвати, Црногорци, али и знатна албанска, бугарска и мађарска подручја. Ова констатација и оно што следи, извучено је из докумената КПЈ, и не представља ни најмању тајну. Не употребљавам наводнике из разлога што су све те тврдње буквално преписане и несумњиво су аутентичне.
КПЈ означила је српску буржоазију и војску Монархије као свог главног непријатеља, подвлачећи да се борба мора пренети у саму Србију, као базу хегемонистичког режима, а да та борба мора да започне признавањем отцепљења етничким заједницама које то желе и оружаним устанком, односно изазивањем оружане побуне у земљи, њеним растурањем и стварањем нових држава на рушевинама Краљевине СХС. То се врло прецизно наводи у документу Конгреса, названом „Резолуција о привредном и политичком положају“, где стоји да ће се КПЈ борити за успоставу независне Хрватске, независне Црне Горе, Македоније и независне Словеније, док ће мађарској мањини у Војводини дати право на отцепљење. Посебна пажња посвећена је „албанском питању“ за које су делегати Четвртог конгреса КПЈ рекли да је суштинско. Констатује се да је после Првог светског рата једна трећина свеукупног албанског становништва пала под владавину угњетачког режима великосрпске буржоазије и наглашава да је ослобођење тог народа од српске окупације могуће само кроз свеопшти устанак.

„ВЕЛИКА АЛБАНИЈА“
У овом смислу југокомунисти су те 1928. године позвали „Косовски комитет“ да се дигне против српске окупације, као и радничку класу на том простору Балкана да устанак подржи и помогне како би се спојио угњетени и раскомадани албански народ и створио своју независну и уједињену Албанију. Скрећем пажњу на ово „уједињену“, пошто се ради о позиву на стварање „велике Албаније“, овога што данас имамо; Албанија, Косово и западна Македонија, простор настањен искључиво Шиптарима, на којем само формално постоје границе. У пракси је то јединствен териториј и преостаје само његово проглашење за једну државу, са делом Црне Горе у њој, што је ових дана најавио и Адем Демаћи.
Е сада долазимо до „Акционог програма“ најважнијег документа Четвртог конгреса КПЈ који изазива језу и осам деценија после тог за Југославију и Србе судбоносног догађаја. У њему се наглашава да у тим данима само КПЈ помаже борбу потлачених народа за ослобађање од великосрпске окупације, али да то југо-комунисте неће омести, ни деморалисати. Комунисти у споменутом документу отворено позивају све национално-револуционарне организације у Хрватској, Словенији, Црној Гори, Косову и ВМРО у Македонији, на „прогон српских окупатора, српских трупа, чиновника и жандарма, као и српских четника из Хрватске, Словеније, Далмације, Војводине, Босне, Црне Горе, Македоније и са Косова“. На крају документа комунисти позивају све потлачене народе, несрбе, да одбију служење војног рока изван свог завичаја.
Невероватно колико све ово подсећа на 1991. годину. Туђман, Кучан и Алија деловали су дословно по упутствима из Дрездена.
Четврти конгрес изабрао је нови Централни комитет и Политбиро у који су ушли: Филип Филиповић, Милан Горкић, Гојко Вуковић, Ђуро Ђаковић, Јаков Жорга, Јован Малишић, Ђуро Салај, Божо Видас, Марко Машановић, Лаза Стефановић и Петар Радовановић. За политичког секретара изабран је Јован Малишић, а за организационог Ђуро Ђаковић. Конгрес је, ово је додатно интересантно, осудио деловање „десне фракције“ КПЈ, предвођене Симом Марковићем. О чему се ради. Марковић је био један од најобразованијих комуниста тог времена у Европи. Докторирао је 26. јуна 1913. године, са дисертацијом „Општа Ракатијева једначина првог реда“, пред Одбором који су чинили Милутин Миланковић и Михајло Петровић Алас. Марковић је био лични пријатељ Лењина, члан Извршног комитета Коминтерне, али се није слагао ни са Коминтерном, ни са својим партијским друговима у вези са питањем будућности Југославије. Он је бранио став да Југославију не би требало разбијати, да стварање националних држава може да буде погубно и трагично. Само неколико месеци по окончању Четвртог конгреса руководство КПЈ искључило је Марковића из својих редова.
Да се вратимо и појаснимо онај део где спомињем комунистички ветар и усташка једра. Звучи нестварно, али само за неупућене. И једни и други, комунисти и усташе, имали су, видели смо, исте циљеве на почетку антисрпског деловања. И начини борбе били су им исти. Јачих доказа за ту тврдњу не би требало тражити изван догађаја који историчари дефинишу као „Велебитски устанак“.

АНТИФАШИСТИЧКИ УСТАНАК
Догодио се 1932. године, само четири године после Конгреса КПЈ и апела свим несрпским народима, њиховим револуционарним и терористичким организацијама, да се дижу на устанак против српске окупације. Пред крај лета, те 1932, „Хрватска револуционарна организација“, позната као усташе, предвођена Антом Павелићем доноси одлуку да се оружано нападну институције Краљевине Југославије у Лици, и на тај начин отпочне борба за ослобађање хрватског народа од српске окупације. Таман како су рекли и препоручили југо-комунисти у Дрездену. Под окриљем ноћи, између шестог и седмог септембра, усташе предвођене Андријом Артуковићем нападају жандармеријску станицу у селу Брушани, код Госпића. Сукоб је трајао мање од једног сата, жандарми су спремно одговорили на напад и натерали павелићевце да се повуку према Велебиту. У пуцњави је убијен усташа Стјепан Девчић, а један жандарм лакше је рањен.
Тим поводом огласила се и КПЈ преко свог листа „Пролетер“, који, у броју 28, објављује текст под насловом „Усташки покрет у хрватским крајевима“ у којем је, поред осталог, писало: „Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака, и ставља се потпуно на њихову страну. Дужност је свих комунистичких организација и сваког комунисте да тај покрет помогне, организује и предводи“.
Ово последње, „предводи“ није реализовано са усташама, али је у потпуности примењено 1941. године, у антифашистичком устанку Срба у Хрватској, када су на територије са српском већином долазили комунисти, Хрвати, представљали се као противници усташтва, српски саборци, узимали за себе позиције тзв политичких комесара, тај српски устанак против фашизма каналисали у жељеном смеру и на крају га приписали искључиво себи. Данас у Хрватској, у причи о антифашизму, Србе нико не спомиње.
Није вам потребно више од пет минута да на сто испред себе ставите закључке Четвртог конгреса КПЈ, оно што данас имамо на простору бивше Југославије и упоредите. Све је остварено. Осим одвајања Војводине.

[/restrictedarea]

11 коментара

  1. Drezdenski kongres Komunističke partije Jugoslavije radio je
    po direktivama Komunističke Internacionale jer tu internacionalu
    većina su bili protiv bilo kakve države Srbije.Gos, Dmitriću
    našu nesreću su započeli osnivači SHS države.Osnivači te države
    nisu pitali borce SOLUNSKOG POLIČA U OTADJINU SRBIJU NAPRED u
    tom pokliću bilasu i tri glasa mojih stričeva iz Majsog Trtnika.
    Sada u tom mom i tvom Banijskom kraju nema Srba viđan ih 5
    Avgusta na parastosu u crkvi Svetog Marka.




    0



    3
  2. Србски роде, дали сте могли предпоставити да је хитлер пресељен у Аргентину и да је тамо и умро и имао фабрику чоколада и двоје деце са евом. Пре другог рата на универзитету у Београду је инфилтрирана ова машинерија која ће бити претеча србске несреће. Карађорђевићи су сатрли Србију Обреновића и стигли смо дотле да нам цар буде аустроугарско копиле звани јосип кога инсталира машинерија запада. Родољубље и слобода Срба је злоупотребљена и онда нас савезници по налогу јосипа бомбардују многе градове по Србији убијајући и разарајући. Корошец који је министар у оној краљевини и каже „узјахали смо доброг коња оставићемо им рагу“. Јосип долази у Вршац 1944. и каже тртирајте Србију као окупирану територију. Мобилише Србску омладину и шаље у погибију у Срем. Тако сеоски свињар постаје судија и нај боље домаћине умлаћију, понижавају фабрике чупају и носе а по градовима све што је виђеније умлаћују. После рата пита јосип мештровића што се неврати у јосиповину а овај му каже немогу због великог злочина над Србима нашта му јосип каже Србе сам средио и за једно педесет година више их неће ни бити. Неке јајаре које не мисле својом главом кажу да су Тарабићи рекли да ће Срба остати за под једну шљиву мада ја то нигде нисам нашао мада симболика може да се види да ја нажалост близу али скуп правих Срба за под једну шљиву. Машинерија има своје репове који и даље млате по Србима и ако Свевишњи помогне доћи ћемо у своју памет и стрти поган. С вером у Бога за слободу србског рода.




    5



    1
  3. Dragi moji Srbi, braćo po nesreći. Niko ozbiljan u svetu društvenih nauka ne sumnja u genocidnost komunističke ideologije prema srpskom narodu. Medjutim, pogledajte vi samo izjave socijalista Dimitrija Tucovića, koji ima i spomenik i trg u Beogradu, o srpskom narodu u svojem delu Albanci. I ne samo on. Pogledajte komuniste Srbe Blagoja Parovića i onog Popovića, da ne govorim o drugim sekretarima SKOJ-a, koji su se u svojim ličnim biografijama izjasnili kao Hrvati, kako bi se dostigao broj 500 članova i na taj način biva osnovana Komunistička Partija Hrvatske? I sve smo to mi Srbi činili, a sada Avaj???? Vreme je, da nama Srbima više pamet prestane biti neobavezni luksuz??? Šta kažete braćo i sestre?????




    1



    1
  4. Миодраг

    Господине Дмитровићу кажете „Никада нисам докучио одговор на питање због чега се комунизам, са свим појавним облицима на простору бивше Југославије, најдубље укоренио код Срба,….итд

    Чини ми се да полазите од (погрешне) предпоставке, коју уопште не доводите у сумњу (да се комунизам укоренио, што би ваљда значило добровољно примио, код Срба) а онда на њу тражите одговор. Боље би било питање: да ли су Срби били за комунизам, па би дошли до сасвим другачијих одговора. Срби, а ту се мисли на његове релевантне представнике; интелектуалну елиту, војску, свештенство, сељаштво, радништво, итд… који год сталеж или професију навели… апсолутно нису били за комунизам, а у самој Србији, где се и водила одлучујућа битка између присталица тоталитаризма и демократије може се рећи да је подршка идејама тоталитаризма била занемарљива.
    Зато је та борба и била тако жестока, јер је народ у Србији знао шта му се спрема и бранио се свим силама и зато је Дража био толико популаран у свом народу и зато је постигнуто такво јединство између политичких партија, народа и војске (пример је конгрес у селу Ба).
    Према једном извештају представника америчка војне мисије две трeћине професора у Србији подржава Михаиловића (а вероватно је значајан део оне преостале трећина подржавао Недића). Могло би се рећи да је Недић имао одређену подршку међу релевантним представницима народа, а комунизам никакву.
    Ту лежи и разлог најстрашнијим репресалијама после освајања Србије од стране комуниста. О томе сада већ постоји обимна документација, која временом све више излази на видело, али бих Вас подсетио на још једну чињеницу, која је врло актуелна и када је у питању рат у Босни и на Косову и Метохији. За те злочине нико није одговарао.
    Дакле, одговор на почетно питање би могао да буде да је Србима комунизам наметнут најстрашнијим и најбруталнијим начином, скоро не забележеним у целој историји, управо зато што је отпор био тако велики.




    7



    0
  5. Gospodo i braćo Srbi! Komunizam je delo Zapada in ga šalje na
    Istok odnosno Carsku Rusiju.Kod Srba uopšte imao je mali broj
    sledbenika.Crna Gora je imala više komunista po broju nego ostali
    deo srpskog naroda.Zašto? Revolucija u Rusiji daje rezultate u
    brojčanosti kod Crnogoraca.Drugi svetski rat i okupirana Srbija
    svedena na najmanje moguću meru sa direktnom vlašću Wermahta i
    vojne sile.Nacionalna srpska iteligencija bila svesna namera
    okupatora,ali komunisti su željeli revoluciju dabi osvojili
    vlast.U NEDIĆEVOJ SRBIJI NISU IMALI PODRŽKU I PROTERANI SU SA
    ONO MALO TERITORIJE SRBIJE!!! Draža nije prešao Drinu dabi gonio
    kumuniste već je te terene uNDH ustaškoj nacističkoj tvorevini
    prepustio Brozu i komunističkoj partiji Jugoslavije.Tačno je da
    su ustanički krajevi sa većinskim srpskim narodom krenuli u odbranu svojih života od noža i jama ustaških. Hrvatska komunistička partija preuzimau polu pismenom srpskom narodu
    vodstvo i stvaraju teren za AVNOJ i podelu među Srbima.Proleterske divizije 1944 prelaze Drinu i ubijaju nacionalnu Srbiju.Ovo što sad vlada nad srpskim narodom su deca-unučadi onih proletera sa Dedinja koji su čuvali Broza i njegovo
    delo rasparčavanja SRPSKOG ETNIČKOG PROSTORA.VLAST I SLAST JE PRISUTNA KOD ODROĐENIH SRBA.




    5



    0
  6. Otpor koji je komunistička internacionala imala prema Srpkoj državi je posledica angažovanja srpske vojske u gušenju mađarske bune 1848.
    O porazu Bana Jelačića i hrvata u sukobu sa revolucijom se piše, a o srpskom mešanju niko ni reč da kaže.
    Nismo ni mi Srbi sveci, setite se naše uloge u rušenju Čaušeskua i berlinskog zida.
    Ja ipak i dalje ostajem komunista i nisam slep, vidim.




    1



    9
  7. NIJE BITI PROBLEM KOMUNISTA ALI JE NAVEĆI PROBLEM BITI IZDAJICA.Vrh komunističke partije je bio izdajnički pa bili oni
    i Srbi druže Zarije.




    2



    0
  8. Znate li da je cirilica samo rusko pismo. Moj rodjak je trebao da putuje za olimpijadu u London, trazio je vizu i prilozio sve potrebne dokumente. Odgovor je bio. Zao nam je ali vam ne mozemo izdati vizu posto ste prilozili dokumente na ruskom jeziku i mi nismo u stanju da ih prevedemo.Dokumenti su bili ispisani cirilicom. Kuda ides Srbijo?




    2



    0
  9. 24.07.t.g.
    Istina o izdaji i vele-izdaji, multi-mutnoj spoljnoj podršci za genocidom i pauperizacijom slobodarskog, državotvornog nam naroda,
    nastavlja se u novim „relaksiranim“ formama upornog višestrukog delovanja – pa nama obojci: trećina populacije ispod minimuma, a trećina na minimumu… pa nije li cena demokrature prevelika!? Glupost na kvadrat-ali kod polupismenih i polu-obrazovanih prolazi!
    Možda jeste, a može da bude! Pozdrav osvešćivanju… V.




    0



    1
  10. Srpska megalomanija, u ovom slucaju olicena u njegovom velicanstvu Aleksandru K. odgovorna je za nastanak Jugoslavije (to jest, Drzave SHS). Aleksa je mogao da formira „prosirenu“ Srbiju (Veliku Srbiju, i to „legalnu“). Imao je JASNE izvestaje o „stanju na terenu“, u smislu raspolozenja „cijenjenog pucanstva glede SHS“. Eeee, ali hteo je da bude „kralj sviju juznijeh slavena“, ne mareci za mogucnost da Srbi zbog toga budu stranka yebena.
    Nije glavno pitanje sta su komunisti u Drezdenu odluciali, predlagali i o cemu su fantazirali – glavno pitanje je zasto srpski intelektualci i drzavnici nisu na vreme rasformirali (pa i po cenu abdikacije njegovog velicanstva) klimavu tvorevinu i ostavili Slovencima i Hrvatima da stvore svoje (malo suzene) drzave, te na taj uradili dve dobre stvari: 1) izgradili jaku srpsku drzavu; 2) onemogucili Slovencima i Hrvatima da se „vade“ na srpski hegemonizam?
    Da, cuo sam pricu kako je „zapad“ insistirao na SHS-formuli, ali, pre ce biti da je kljucni element bio razjapljenost kraljevske guzice (zinulo dupe u nasega Ace).
    Ovaj clanak, kao i vecina komentara pokazuju jedno i samo jedno: Srbi su majstori da ZASERU sebe same do grla, a posle im je uvek neko drugi kriv.




    0



    0
  11. Обична гомила глупости и дезинформација




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *