Почетна / ТВ коментар / Шта знају деца шта је телевизија!

Шта знају деца шта је телевизија!

Пише Миодраг Зарковић

Понашање ТВ новинара све чешће личи на показну вежбу инфантилности; опонашајући западне колеге овдашњи аутори углавном делују као клинци који се телевизије играју

 

Последњих година се у овдашњем етру, а посебно у програмима информативног профила који садрже у себи и укључења извештача са лица места, одомаћио обичај да новинари у међусобним обраћањима подражавају какву нарочиту присност. Један од видова те присности јесте и досадно, бескрајно и за праћење напорно узајамно ословљавање личним именима. Примера ради, када у „Дневнику“ Јавног сервиса који води Владимир Јелић, новинарка Јелена Обућина извештава са неког живог догађаја, њихов разговор обавезно поприма облик сличан следећем:
„Јелена, шта се дешава ту где си ти?“
„Владо, овде се дешава свашта (…) а од нашег претходног јављања (…) тако да очекујемо буран наставак.“
„Јелена, реци ми, колико ће по твојој процени да траје све то?“
„Па, Владо, најбоље што могу да проценим јесте да ће трајати до касних вечерњих сати.“
„Јелена, зар толико?“
„Владо, најмање толико!“
„А да ли, Јелена, можеш да наслутиш расплет?“
„Владо, не бих могла да наслутим расплет, нити би ико то могао у овом тренутку.“
„Јелена, хвала ти на исцрпном извештају.“
„Владо, молим ти.“
„Јелена, хајде здраво.“
„Владо, здраво.“
И тако се они лепо друже пред нашим очима сваког дана. Наравно, не само Владимир Јелић и Јелена Обућина (чији су прилози, иначе, међу понајбољима у информативном програму „РТС“-а), него и сви остали новинари Јавног сервиса. Па и не само Јавног сервиса, већ и других ударних телевизијских станица, тачније, њихових информативних емисија. То непрекидно међусобно ословљавање већ је попримило размере епидемије, која додатно разара ионако сиромашан садржај дотичних програма.
Још један скорашњи телевизијски обичај изазива нелагоду, а то је богобојажљиво и снисходљиво захваљивање гостима што су, како се најчешће каже, издвојили време да дођу у емисију. Таква захваљивања постала су обавезна на почетку сваког разговора између новинара и госта, углавном некога из круга политичара или све разгранатијег соја политичких аналитичара, али и на самом крају разговора, када новинар понавља своју скрушену захвалност саговорнику.
Као и многе друге сметајуће појаве, наизглед ниоткуда створене у нашој свакодневици, тако су и ове вероватно у непосредној вези са накарадним тумачењем Запада од стране овдашњих западољубаца. Према Би-Би-Сију, извиканом британском Јавном сервису, бескрајно идолопоклонство исказивали су, између осталих, генерални директор „РТС“-а Александар Тијанић и утемељивач „Б92“ Веран Матић, два појединца са вероватно највећим „заслугама“ за то што информативни програм у српском етру личи на то на шта личи. Управо због тога телевизије у Србији делују као лоше копије не само британског ТВ чеда, већ и Си-Ен-Ена, „Ал џазире“, па чак и „ХРТ“-а, који је и сам јадна копија свега напред наведеног.
Сва је прилика, дакле, да нападна међусобна блискост ТВ новинара, те њихова још нападнија захвалност гостима, представљају још један малограђански покушај да се послушнички опонаша енергичност и углађеност западних колега (такав углед, да су западни ТВ новинари енергични и углађени, није баш поткован чињеницама, али оставимо то за неку другу прилику). Пошто пуко опонашање ретко доводи до корисних последица, тако овде имамо случај двоструке невоље: телевизијски простор се са једне стране подетињује, а са друге отуђује од гледалишта којем би првенствено и требало да је намењен.
Подетињавање, оличено у несувислим и отужним дијалозима, додатно унижава и иначе низак ниво смислености у српском јавном простору. Отуђивање је, међутим, још погубније, делом због тога што је прикривеније, а делом због тога што подрива основну искуствену претпоставку гледања телевизије. Телевизија је, наиме, намењена гледалишту, а не онима који учествују у њеном раду, али се гледаоци унеколико искључују из поступка када се Владимир Јелић и Јелена Обућина (и остали водитељско-новинарски парови) обраћају искључиво једно другом. Гледаоци се још више занемарују када водитељ до небеса захваљује свом госту што се смиловао да дође у студио, зато што би водитељ, када би имао на уму да он у ствари није ТВ радник који је можда тешком муком пронашао саговорника за емисију већ неко ко говори у име публике, схватио да за толико наглашену захвалност нема ни места, ни потребе: политичари и остали званичници су дужни да публици полажу рачуне, а аналитичарима и њиховој личној промоцији оваква гостовања само помажу, тако да су они ти који би морали да осећају захвалност.
Описане изопачености, до пре неколико година незамисливе на нашем простору, само су појавни облици тежег поремећаја, а учестало изостављање публике из телевизијских рачуница јесте најтежа врста поремећаја. Као и друга гласила, тако су и телевизије све више зависне од богатих спонзора, а све мање од гледалишта, што се оваквим понашањем телевизијских стваралаца само потврђује на посредан, мада изузетно одбојан начин.

Један коментар

  1. Ломитељ

    „Лоше копије…“ Лепо речено. Мада, нису ни наведене, „оригиналне“, телевизијске куће баш увек оригиналне. Често умеју да копирају своје емисије. Елем, желим да на нашим телевизијама буду емисије типа „Hard Talk“ са Би-Би-Сија као пример за кратак политички или економски интервју или „Doppelpass“ са немачке станице „Спорт1“ (Sport1) где гостима баш и није свеједно да одговарају на, више него директна питања, водитеља и понеког пристуног гледаоца. Јадне су копије којекаквих јутарњих програма и емисија забаваног, „уживог“, карактера као што је „Вече са Иваном Ивановићем“. Оригинал је на немачкој станици „Про Сибен“ (Pro7).




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *