Марко Крстић: Потребан нам је дијалог са неистомишљеницима

Разговарао Александар Дунђерин
Фотографије Милан Тимотић

Слотердајк је рекао да ће „опстати једино народи који су у стању да у погону одрже процес самоинспирације“. Ако се и даље будемо неодговорно понашали према култури, доћи ћемо до тачке у којој ћемо историјско памћење заменити историјском конфузијом

 

Већ својим првим објављеним романом „Викторија“, Марко Крстић је задобио значајну пажњу књижевне јавности – његово дебитантско остварење нашло се у ужем избору „НИН“-ове и ширем избору „Печатове“ награде, а недавно је овенчано признањем „Бранко Ћопић“, које за књигу године додељује „Српска академија наука и уметности“ (САНУ). Чини се заслужено, будући да је Крстић један од ретких писаца који има довољно интелектуалне и уметничке одважности да критички тумачи догађаје из блиске прошлости (Пети октобар, „транзиционо друштво“), а да, истовремено, ове специфично српске савремене теме уклопи у националну традицију, у систем вредности чије су референтне тачке Иво Андрић и Меша Селимовић, Добрица Ћосић, Милош Црњански и Борислав Пекић.
Поред књижевног рада Крстић се бави и седмом уметности. Ускоро се очекује премијера филма  „Последњи и први“, сниманог по његовом сценарију.
Све то, као и чињеница да је учествовао, самостално, али и као један од оснивача и чланова групе П 70, у бројним књижевним полемикама, које су често подсећале на  „рат за српску културу“, препоручује га као релевантног саговорника, када су у питању теме савремене књижевности и уметности и културне политике…

У образложењу жирија за награду „Бранко Ћопић“, коју додељује САНУ, стоји да је у вашој награђеној књизи „Викторија“ дат  „портрет транзиције у младости“, те да је овај роман близак Ћопићевим делима која се критички односе према свету у којем је живео. Зар тај критички однос не би требало да подразумева и критику власти, у случају вашег романа, и оних постпетооктобарских?

[restrictedarea]

Много ствари може стати под тај поднаслов, од парафразе Џојсовог романа до панораме непосредне стварности. Сам поднаслов иницира и критику власти, а на једном нивоу то и јесте била моја намера. „Викторија“ јесте психолошка критика резултата 5. октобра, али није непосредна и огољена критика демократске власти или неке одређене политичке идеологије; она представља туробно портретисање појединца заглављеног у точковима постреволуционарне хистерије. Да није тако, „Викторија“ би била јефтин памфлет, политички текст, злоупотреба литературе, ангажована књижевност. Тачније, лоша књижевност. И мислим да је жири разумео ту поруку. Они који нису, и који су роман ишчитали првенствено као идеолошки текст или као роман  „меке деснице“, што год то значило, нека ме и даље бесплатно рекламирају и нека верују да је Марко Крстић „аутор бесмислица и писац убедљиво најгорег романа током прошле године“. То је њихово право. С друге стране, као писац, против сам сваке власти, без обзира на то о којој је партији реч, била она леве или десне оријентације. То је мој слободан простор, и у њему сам изнад сваке политичке идеје. У роману сам скицирао властити утопијски концепт који је на трагу укидања политичких странака, јер оне су главни кочничари демократије свуда где она постоји. Или где се верује да постоји.

Последњих година многи аутори су, било да је у питању књижевна, сценска или филмска уметност, заинтересовани за савремене социјалне теме. Приказивање савремене социјалне тематике обавезује на објективност, али захтева и одређен друштвени ангажман. Слажете ли се са том оценом?
Иницијалну потребу за обраду социјалних тема не одређује мој друштвени ангажман, него моја поетичка концепција. Али то не значи да је друштвени ангажман искључен и да не постоји. Тај друштвени ангажман одређен је поетичким ставом који садржи објективност. Постмодернизам је у највећој мери избегавао обраду савремених догађаја, па и објективизацију социјалних тема. У том смислу, „Викторија“ представља књижевноисторијски отклон од постмодерне, тачније, потенцијални одговор, можда чак и напад на њу, што не значи да постмодернизам не уважавам и не сматрам важном књижевном епохом модерне књижевности. Напротив. Она је изнедрила велика дела – од Пинчона, Карвера, Ека, Калвина, Павића, Албахарија, Басаре – али дозволићете да је време за нове идеје и нове форме. За, да тако кажем, поетичку смену генерација. За разлику од српских постмодерниста, не желим никога да денунцирам, нити да „убијам“ очеве. Иако нисам традиционалиста, српску књижевност посматрам интегрално и противим се томе да се писци класици беспризорно уклањају из историје књижевности само зато што не одговарају тренутку. Класик је класик, сада као и за сто година. На крају, еволуција књижевности сведочи најбоље о томе. А да ли је заиста дошао тренутак да кажемо збогом постмодернизму и да ли моја генерација ствара нешто ново на пољу књижевности, показаће највећи књижевни ауторитет – време.

У „Викторији“ описујете и радничку несрећу, с тим што у читаву причу уплићете и љубавни заплет. Сличан поступак виђен је и у представи  „Радници умиру певајући“. Чини ми се да сте се и ви, као и Олга Димитријевић, определили да апелујете на солидарност између власника капитала и радника, а не за роман социјалног бунта и револта. Да ли  „транзиционо друштво“, односно увођење било каквог облика капитализма, уопште може да карактерише хуманост?
Нажалост, представу нисам погледао, тако да не могу да полемишем, али сам упознат са опредељењима Олге Димитријевић. Не изненађује ме што је њен комад добио награду на „Стеријином позорју“. Очигледно је да нешто кључа у нашој генерацији. Имам утисак да она има нерв да препозна шта је то што дубински разара ово друштво, зашто смо још далеко од модерне и уређене државе и културне политике. Кроз историју, уметност је увек покушавала да постави питање: како даље? Чини ми се да ми сада постављамо исто питање. У „Викторији“, трагедија радника на мосту јесте симболички лајтмотив радничке обесправљености, али је, пре свега, „позадински“ мотив који не би постојао да није уклопљен и мотивисан основним заплетом. Роман нисам писао да бих апеловао на тајкуне, нити сам писао, како ви кажете, „роман социјалног бунта и револта“. Искуство нам говори да друштвена транзиција, та прва фаза капитализма, искључује елементарну хуманост, јер ствара системску негативну селекцију, по којој су тајкуни на врху леденог брега, а радници у његовом подножју. Међутим, много је важнија, и то је главна нит „Викторије“, транзиција појединца, његов универзум и место које љубав у таквим околностима може да има.

Пети октобар тематизујете, и изван  „Викторије“, као „велику нарацију“. Да ли је при уметничкој обради ове „револуције“ инспиративније то што је створила армију осиромашених и обесправљених људи или то што је утицала на свеопшту разградњу националног, чије су последице, између осталог, и губитак историјског памћења, па и идентитета?
И једно и друго. Пети октобар јесте велики наратив, јер представља историјску прекретницу у новијој српској историји. Али све оно што је био, од циљева и борбе за слободу, огромне енергије у народу и воље да се нешто најзад промени, претворило се у симулацију демократије. То је велика тема наших дана, с тим што је тематизација психолошке, а не историјске природе. Нисам историчар или политички аналитичар. У том смислу, занимљивији ми је други део вашег питања. Доста ми је да се осврћем над ламентима који друге оптужују за губитак идентитета и језика. Наравно, не значи да неко „дебело“ не финансира тај пројекат. Али ’ајде, да прво запитамо себе где смо погрешили, јер очигледно да негде јесмо. Не заваравајмо се више. Сматрам да смо ми најодговорнији за доминантан модел разградње националне културе. Недостатак културног модела, злоупотреба идентитета и језика, селективно прекрајање историје, превазиђен систем образовања, националистичка митоманија и континуитет негативне селекције, доводе до тога да млади не препознају наслеђе као нешто афирмативно и зато покушавају да га превазиђу кроз глобалне трендове и униформност. Мислим да смо дужни да зађемо у срж проблема, зарад нас самих, као и будућих генерација, отворимо полемику и једном засвагда направимо разлику између националне и националистичке културе. Пођимо од тога, јер то није исто или не би требало да буде исто. Националистички принцип је ретроградан, јер је доследан само према себи, за разлику од националног који је доследан себи, уз прихватање другог и другачијег. Стављен је знак једнакости између та два појма и то од стране оних којима је у интересу да то буде тако. И да нас осуђују до судњега дана. Слотердајк је рекао да ће „опстати једино народи који су у стању да у погону одрже процес самоинспирације“. Ако се и даље будемо неодговорно понашали према култури, доћи ћемо до тачке у којој ћемо историјско памћење заменити историјском конфузијом. Уколико већ нисмо тамо. С друге стране, култура је јака онолико колико је способна да у себе прими од других, да се оплемени новим и другачијим идејама. То нам је потребно. И како сматрам, то је наднационални пут којем би се требало окренути.

У „Викторији“ водите дијалог са српском књижевном традицијом двадесетог века (Андрић, Црњански, Селимовић, Пекић, Ћосић). Да ли тиме сугеришете како савремени роман не може да функционише као књижевна уметност уколико није уклопљен, макар и ненаметљиво, у националну традицију?
Моја мотивација је увек нада да ћу померити границе у ономе што радим. На плану узора „Викторија“ сугерише више ствари. Наметљиво сам поставио дијалог са српском књижевном традицијом, и трудио се да најважније мотиве модерних српских класика узглобим у властити поетички простор. Радостан сам што пишем у књижевности којој припадају тако велика имена као што су Пекић, Ћосић, Андрић, Црњански, Селимовић. Зато је сугерисање и било тако интензивно на плану мотива, нарочито копча са „Дервишом“ и мотивом брата. С друге стране, драго ми је да је критика уочила и узоре из наднационалне традиције, јер, ако мало дубље засечете по тексту, „Викторија“ прилично дугује Сервантесу, Достојевском, Прусту, Кафки, Џојсу, Набокову, Сабату. Из тог угла, она је својеврсни дијалог с писцима. Савремени роман не мора нужно да буде уклопљен у националну традицију, то је питање пишчевог погледа на свет. Колико знам, Набоков припада и руској и америчкој књижевности. На крају, традиција не мора да буде предуслов да би се написао добар роман. Али да, ваше питање имплицира оно што смо говорили о историјском памћењу и језику. Ипак, одговорио бих мало шире. Јер чим пишете на матерњем језику, ви сте већ, „макар и ненаметљиво“, уклопљени у националну културу, зар не?

Оснивач сте и члан књижевне групе П 70. Иако она окупља млађе ауторе, приметна је ваша сарадња са САНУ. Како сте успели да премостите генерацијски јаз, присутан у готово свим раздобљима српске књижевности?
Пре свега, група П70 нема никакве везе са САНУ, нити је САНУ на било који начин учествовала, нити сарађивала са нама. То је ноторна глупост која је добила размере великосрпске књижевне завере. У том смислу, подсетићу да се Манифест групе П70 темељи на принципу аутономије уметности и намери да не служимо ниједном политичком концепту, јер налазимо да смо у односу на било коју идеолошку мантру супериорни. То важи и за САНУ, без обзира на то што је та институција начелно надидеолошка и надполитичка. Моја сарадња са САНУ је књижевне природе, у згради САНУ сам био три пута и необично ми је драго због тога – два пута као учесник у научним скуповима посвећеним великанима Меши Селимовићу и Лази Костићу, и једном кад сам примао „Ћопићеву награду“. И не видим где је ту проблем. Они који у томе виде проблем, имају проблем да прихвате да САНУ није одговоран за сво зло на овом свету. То је још један у низу стереотипа који се пласирају. Да се разумемо, САНУ није идеална установа и тамо постоје ствари које би требало реформисати, али се не осећам компетентним, нити позваним да улазим у ту проблематику. С друге стране, трудим се да не познајем генерацијски јаз о којем ви причате. Нити ме занима. У српској варијанти, генерацијски јаз су направили они који мисле да ништа вредно није написано док они нису почели да пишу. Већ сам напоменуо да ме највише нервира јаз међу мојом генерацијом писаца. Ако се сећате, 2009. године сам иницирао разговор 15 писаца у просторијама СКЗ-а и одмах сам дочекан на нож, као комесар који је послат од неких виших инстанци да изврши лакирање демократије. И то од оних писаца који су због идеолошке нетрпељивости према СКЗ-у, одбили да учествују у разговору који је по свом тону и текстовима био надидеолошки. Да не буде мистификције, у питању је Саша Илић кога сам лично позвао да узме учешће у томе сматрајући да је добро чути супротстављене ставове. Наравно, он је одбио учешће и показао да му је идеологија важнија од талента. Оно што је по мом мишљењу најпогубније је стварање атмосфере у којој писци међусобно не комуницирају, не размењују ставове и безмало се ушанчавају у своје ровове. То је до сржи захватило моју генерацију, а основна бољка савремене српске књижевности је непостојање дијалога. И зато сматрам да је нашој књижевности потребан озбиљан дијалог. По свим питањима. И овом приликом желим да отворим дијалог унутар генерације, са другим писцима, највише са неистомишљеницима, верујући да је боље да разговарамо иако се не слажемо, него да се слажемо да нећемо и не можемо да разговарамо.

Један сте од ређих младих уметника који се озбиљно бави проучавањем књижевног стваралаштва Добрице Ћосића. Који је то састојак у његовим делима који га и данас чини актуелним?
Знао сам да ћете ме то питати. Пре свега, дуги низ година сам озбиљно писао о српској књижевности, махом о поезији. Добрица Ћосић је ушао у моје књижевно поље када сам почео да се борим са стереотипима. А прича о Добрици Ћосићу је вероватно највећи стереотип у последњих 50 година. Ко год је хтео да уђе на велика врата у културу и књижевност, нападао је Ћосића и његове романе. Ту школу су прошли многи писци и критичари, која траје и до дан-данас. А управо романи Ћосића чине актуелним писцем. Може га академска јавност прећуткивати још 50 година, али мислим да није нормално да у 21. век улазимо без озбиљне расправе о Ћосићевом месту у историји српског романа. Има ли шта актуелније од „Времена смрти“ пред стогодишњицу Првог светског рата? Мени је занимљиво да је „Време смрти“ ишчитано као неко величање српства, апотеоза Првом светском рату, малтене, националистичка идеологија. Што није. То је перфидно учитавање и обмањивање које није књижевног карактера, јер нема упоришта у самом тексту. Не зато што ја тако тврдим – јер су тврдње само условне кад је Ћосић у питању – већ зато што је у „Времену смрти“ јасно показана вертикала, по којој је писац учешће српске војске у Првом светском рату и прелазак преко Албаније третирао као колективну драму која за резултат има нестанак више од половине млађе мушке популације. У том смислу, „Време смрти“ је у многочему епопеја о поразу, зато што се проблемски поставља према нечему што је у историји запамћено као једна од највећих војних победа српског народа. Историјски, она то и јесте, али по коју цену? И има ли смисла за било какву будућност жртвовати младост? То су суштинска питања које ова тетралогија поставља. Парадоксално, али сам уверен да би се са овим питањима сложили и они који Ћосића деценијама нападају, што кроз медије, што кроз књиге. Али га нису читали. Нека прочитају шта је Пекић написао у тексту о највећим антрополошким романима 20. века, сврставајући „Време смрти“ у ред са „Јосифом и његовом браћом“, „1984“ и „Хадријановим мемоарима“. Ипак, да будем сасвим отворен, ни ја нисам читао Ћосића док нисам прочитао „Бајку“. Та књига је на мене оставила снажан утисак, јер је била на трагу књижевно-историјске парадигме коју сматрам кључном за будућност литературе. „Бајка“ нема свог претка у српској књижевности и зачетник је дистопијског и антиутопијског мишљења у српској литератури. И, по мом мишљењу, штета је што Ћосић није наставио том линијом. Али о чему би онда писао Басара?

Идеја југословенства и даље је веома присутна у српској култури. Иако је то видљивије у српском филму или у сценској уметности, и у књижевности се може уочити обликовање једног новог југословенског културног концепта, који се одвија паралелно са процесом новог читања српске историје и традиције. Зашто српска књижевност, довољно велика и самосвојна, упорно тежи да буде део нове-старе БХС литературе? И каква су ваша искуства са регионалном сарадњом на пољу уметности?
Идеја југословенства је од почетка била присутна у српској култури. То је у извесном смислу била добра ствар, нарочито ако знамо да је време југословенства било златно доба уметности. И ако хоћете, процват српске књижевности био је највидљивији управо у време југословенске идеје. Почев од модерне, преко модернизма. И није случајно да смо највише врхове достигли баш у том периоду, јер је држава ипак стајала иза своје културе. То данас није случај, зато је на сцени мимикрија књижевности која је под плаштом помирења и регионалне сарадње. Није истина кад се тврди да је српска књижевност против регионалне сарадње, нити мислим да би требало да буде. Али проблем је кад је сарадња једносмерна и кад постоји концепт по којем је српска књижевност хегемонистичка. Е, то је већ превише. И то управо заступају они који себе сматрају идеолозима БХС књижевности. И уместо да раде на отварању дијалога, да писци различитих опредељења размењују своја искуства и полемишу о хрватској, бошњачкој или српској књижевности, да видимо који су проблеми и да ли постоји нешто што нас поетички спаја, ми имамо селективну регионалну сарадњу под именом стипендиране БХС књижевности. По којој се тачно зна ко се сме позивати, а ко не. То исто важи и за регионалне сајмове, фестивале, где је најважније како се неко зове, а не како неко пише. Заправо, сарадња постоји, али само међу политички коректним писцима истомишљеницима. Ако је суштина БХС књижевности да се пише само о злочинима, логорима и суочавањима са прошлошћу, ако су то једине теме и ако је то нови југословенски културни концепт, онда ме та књижевност наметања не занима. То више није књижевност, већ њена употреба, и ту врсту  „помирења“ не прихватам. Апсурдно је да на почетку 21. века, у постидеолошком свету, и даље водимо борбу за аутономију уметности. А да апсурд буде већи, а заправо потпуно у духу БХС филозофије, стопирана је сарадња групе П70 са једним значајном хрватским часописом из Загреба.

Сценариста сте филма „Последњи и први“ који се снима у Београду. Определили сте се за акциону драму, иако вам је најближа, како сте више пута истицали, поетика Андреја Тарковског?
Звучи парадоксално, али разлог је врло једноставан. Сценарио сам написао по жељи Предрага Стојића, перспективног режисера, и у шали често кажем да сам био само добар керамичар. Тачније, определио сам се да се, колико год је могуће, прилагодим редитељевој визији света наслоњену на амерички филм, у коју ћу укључити и нешто од своје визије базиране на традицији европског филма. Идеја је била да се напише добар биоскопски филм који ће, истовремено, имати и одређене уметничке перформансе. То јесте ризик, али у сваком ризику има и лепоте. За мене је филм плод љубави коју осећам према тој форми уметности, бег од самоће писања романа. Књижевност је самачка уметност, не трпи другог, за разлику од филма у којем штошта зависи од другог. Трећег, четвртог, петог… Волим тај свет иза камере који гледалац не види, са сазнањем да је процес рада на филму једно незаборавно и вредно искуство у којем сам уживао. И да сам, и као човек, и као писац, нешто научио. Филм „Последњи и први“ јесте акциона драма, али пажљив гледалац ће имати прилику да осети одређене елементе поетике европског филма, па и Тарковског, не толико у визуелном или наративном, колико у значењском нивоу. Мени је то довољно.

Умберто Еко, кога волите да цитирате, рекао је како: „Без памћења нема опстанка, и оно мора да се поштује, чак и ако је окрутно.“ Да ли је наше памћење окрутно, и шта смо то, о нама самима, заборавили, а требало би да се присетимо?
Сваки народ има неки део историје који је окрутан. И што су догађаји окрутнији, то је и памћење јаче укорењено, а поштовање веће. Погледајте последњих 200 година наше историје и све ће вам бити јасно. Из те перспективе, 2012. и не изгледа тако лоше као што је, рецимо, изгледала 1812. година. То је најбољи показатељ чега би све требало да се присетимо – да питање опстанка једног народа не лежи само у прошлости, него и у будућности.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Avatar

    Da, samo problem sa bahatima je u tome, sto ne zele nikoga da saslusaju ?! Pa kakav je to, onda, “dijalog” ??? Tuzno je, sto za mnoge istina – nije ‘dobrodosla’ ?!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *