Marko Krstić: Potreban nam je dijalog sa neistomišljenicima

Razgovarao Aleksandar Dunđerin
Fotografije Milan Timotić

Sloterdajk je rekao da će „opstati jedino narodi koji su u stanju da u pogonu održe proces samoinspiracije“. Ako se i dalje budemo neodgovorno ponašali prema kulturi, doći ćemo do tačke u kojoj ćemo istorijsko pamćenje zameniti istorijskom konfuzijom

 

Već svojim prvim objavljenim romanom „Viktorija“, Marko Krstić je zadobio značajnu pažnju književne javnosti – njegovo debitantsko ostvarenje našlo se u užem izboru „NIN“-ove i širem izboru „Pečatove“ nagrade, a nedavno je ovenčano priznanjem „Branko Ćopić“, koje za knjigu godine dodeljuje „Srpska akademija nauka i umetnosti“ (SANU). Čini se zasluženo, budući da je Krstić jedan od retkih pisaca koji ima dovoljno intelektualne i umetničke odvažnosti da kritički tumači događaje iz bliske prošlosti (Peti oktobar, „tranziciono društvo“), a da, istovremeno, ove specifično srpske savremene teme uklopi u nacionalnu tradiciju, u sistem vrednosti čije su referentne tačke Ivo Andrić i Meša Selimović, Dobrica Ćosić, Miloš Crnjanski i Borislav Pekić.
Pored književnog rada Krstić se bavi i sedmom umetnosti. Uskoro se očekuje premijera filma  „Poslednji i prvi“, snimanog po njegovom scenariju.
Sve to, kao i činjenica da je učestvovao, samostalno, ali i kao jedan od osnivača i članova grupe P 70, u brojnim književnim polemikama, koje su često podsećale na  „rat za srpsku kulturu“, preporučuje ga kao relevantnog sagovornika, kada su u pitanju teme savremene književnosti i umetnosti i kulturne politike…

U obrazloženju žirija za nagradu „Branko Ćopić“, koju dodeljuje SANU, stoji da je u vašoj nagrađenoj knjizi „Viktorija“ dat  „portret tranzicije u mladosti“, te da je ovaj roman blizak Ćopićevim delima koja se kritički odnose prema svetu u kojem je živeo. Zar taj kritički odnos ne bi trebalo da podrazumeva i kritiku vlasti, u slučaju vašeg romana, i onih postpetooktobarskih?

[restrictedarea]

Mnogo stvari može stati pod taj podnaslov, od parafraze Džojsovog romana do panorame neposredne stvarnosti. Sam podnaslov inicira i kritiku vlasti, a na jednom nivou to i jeste bila moja namera. „Viktorija“ jeste psihološka kritika rezultata 5. oktobra, ali nije neposredna i ogoljena kritika demokratske vlasti ili neke određene političke ideologije; ona predstavlja turobno portretisanje pojedinca zaglavljenog u točkovima postrevolucionarne histerije. Da nije tako, „Viktorija“ bi bila jeftin pamflet, politički tekst, zloupotreba literature, angažovana književnost. Tačnije, loša književnost. I mislim da je žiri razumeo tu poruku. Oni koji nisu, i koji su roman iščitali prvenstveno kao ideološki tekst ili kao roman  „meke desnice“, što god to značilo, neka me i dalje besplatno reklamiraju i neka veruju da je Marko Krstić „autor besmislica i pisac ubedljivo najgoreg romana tokom prošle godine“. To je njihovo pravo. S druge strane, kao pisac, protiv sam svake vlasti, bez obzira na to o kojoj je partiji reč, bila ona leve ili desne orijentacije. To je moj slobodan prostor, i u njemu sam iznad svake političke ideje. U romanu sam skicirao vlastiti utopijski koncept koji je na tragu ukidanja političkih stranaka, jer one su glavni kočničari demokratije svuda gde ona postoji. Ili gde se veruje da postoji.

Poslednjih godina mnogi autori su, bilo da je u pitanju književna, scenska ili filmska umetnost, zainteresovani za savremene socijalne teme. Prikazivanje savremene socijalne tematike obavezuje na objektivnost, ali zahteva i određen društveni angažman. Slažete li se sa tom ocenom?
Inicijalnu potrebu za obradu socijalnih tema ne određuje moj društveni angažman, nego moja poetička koncepcija. Ali to ne znači da je društveni angažman isključen i da ne postoji. Taj društveni angažman određen je poetičkim stavom koji sadrži objektivnost. Postmodernizam je u najvećoj meri izbegavao obradu savremenih događaja, pa i objektivizaciju socijalnih tema. U tom smislu, „Viktorija“ predstavlja književnoistorijski otklon od postmoderne, tačnije, potencijalni odgovor, možda čak i napad na nju, što ne znači da postmodernizam ne uvažavam i ne smatram važnom književnom epohom moderne književnosti. Naprotiv. Ona je iznedrila velika dela – od Pinčona, Karvera, Eka, Kalvina, Pavića, Albaharija, Basare – ali dozvolićete da je vreme za nove ideje i nove forme. Za, da tako kažem, poetičku smenu generacija. Za razliku od srpskih postmodernista, ne želim nikoga da denunciram, niti da „ubijam“ očeve. Iako nisam tradicionalista, srpsku književnost posmatram integralno i protivim se tome da se pisci klasici besprizorno uklanjaju iz istorije književnosti samo zato što ne odgovaraju trenutku. Klasik je klasik, sada kao i za sto godina. Na kraju, evolucija književnosti svedoči najbolje o tome. A da li je zaista došao trenutak da kažemo zbogom postmodernizmu i da li moja generacija stvara nešto novo na polju književnosti, pokazaće najveći književni autoritet – vreme.

U „Viktoriji“ opisujete i radničku nesreću, s tim što u čitavu priču uplićete i ljubavni zaplet. Sličan postupak viđen je i u predstavi  „Radnici umiru pevajući“. Čini mi se da ste se i vi, kao i Olga Dimitrijević, opredelili da apelujete na solidarnost između vlasnika kapitala i radnika, a ne za roman socijalnog bunta i revolta. Da li  „tranziciono društvo“, odnosno uvođenje bilo kakvog oblika kapitalizma, uopšte može da karakteriše humanost?
Nažalost, predstavu nisam pogledao, tako da ne mogu da polemišem, ali sam upoznat sa opredeljenjima Olge Dimitrijević. Ne iznenađuje me što je njen komad dobio nagradu na „Sterijinom pozorju“. Očigledno je da nešto ključa u našoj generaciji. Imam utisak da ona ima nerv da prepozna šta je to što dubinski razara ovo društvo, zašto smo još daleko od moderne i uređene države i kulturne politike. Kroz istoriju, umetnost je uvek pokušavala da postavi pitanje: kako dalje? Čini mi se da mi sada postavljamo isto pitanje. U „Viktoriji“, tragedija radnika na mostu jeste simbolički lajtmotiv radničke obespravljenosti, ali je, pre svega, „pozadinski“ motiv koji ne bi postojao da nije uklopljen i motivisan osnovnim zapletom. Roman nisam pisao da bih apelovao na tajkune, niti sam pisao, kako vi kažete, „roman socijalnog bunta i revolta“. Iskustvo nam govori da društvena tranzicija, ta prva faza kapitalizma, isključuje elementarnu humanost, jer stvara sistemsku negativnu selekciju, po kojoj su tajkuni na vrhu ledenog brega, a radnici u njegovom podnožju. Međutim, mnogo je važnija, i to je glavna nit „Viktorije“, tranzicija pojedinca, njegov univerzum i mesto koje ljubav u takvim okolnostima može da ima.

Peti oktobar tematizujete, i izvan  „Viktorije“, kao „veliku naraciju“. Da li je pri umetničkoj obradi ove „revolucije“ inspirativnije to što je stvorila armiju osiromašenih i obespravljenih ljudi ili to što je uticala na sveopštu razgradnju nacionalnog, čije su posledice, između ostalog, i gubitak istorijskog pamćenja, pa i identiteta?
I jedno i drugo. Peti oktobar jeste veliki narativ, jer predstavlja istorijsku prekretnicu u novijoj srpskoj istoriji. Ali sve ono što je bio, od ciljeva i borbe za slobodu, ogromne energije u narodu i volje da se nešto najzad promeni, pretvorilo se u simulaciju demokratije. To je velika tema naših dana, s tim što je tematizacija psihološke, a ne istorijske prirode. Nisam istoričar ili politički analitičar. U tom smislu, zanimljiviji mi je drugi deo vašeg pitanja. Dosta mi je da se osvrćem nad lamentima koji druge optužuju za gubitak identiteta i jezika. Naravno, ne znači da neko „debelo“ ne finansira taj projekat. Ali ’ajde, da prvo zapitamo sebe gde smo pogrešili, jer očigledno da negde jesmo. Ne zavaravajmo se više. Smatram da smo mi najodgovorniji za dominantan model razgradnje nacionalne kulture. Nedostatak kulturnog modela, zloupotreba identiteta i jezika, selektivno prekrajanje istorije, prevaziđen sistem obrazovanja, nacionalistička mitomanija i kontinuitet negativne selekcije, dovode do toga da mladi ne prepoznaju nasleđe kao nešto afirmativno i zato pokušavaju da ga prevaziđu kroz globalne trendove i uniformnost. Mislim da smo dužni da zađemo u srž problema, zarad nas samih, kao i budućih generacija, otvorimo polemiku i jednom zasvagda napravimo razliku između nacionalne i nacionalističke kulture. Pođimo od toga, jer to nije isto ili ne bi trebalo da bude isto. Nacionalistički princip je retrogradan, jer je dosledan samo prema sebi, za razliku od nacionalnog koji je dosledan sebi, uz prihvatanje drugog i drugačijeg. Stavljen je znak jednakosti između ta dva pojma i to od strane onih kojima je u interesu da to bude tako. I da nas osuđuju do sudnjega dana. Sloterdajk je rekao da će „opstati jedino narodi koji su u stanju da u pogonu održe proces samoinspiracije“. Ako se i dalje budemo neodgovorno ponašali prema kulturi, doći ćemo do tačke u kojoj ćemo istorijsko pamćenje zameniti istorijskom konfuzijom. Ukoliko već nismo tamo. S druge strane, kultura je jaka onoliko koliko je sposobna da u sebe primi od drugih, da se oplemeni novim i drugačijim idejama. To nam je potrebno. I kako smatram, to je nadnacionalni put kojem bi se trebalo okrenuti.

U „Viktoriji“ vodite dijalog sa srpskom književnom tradicijom dvadesetog veka (Andrić, Crnjanski, Selimović, Pekić, Ćosić). Da li time sugerišete kako savremeni roman ne može da funkcioniše kao književna umetnost ukoliko nije uklopljen, makar i nenametljivo, u nacionalnu tradiciju?
Moja motivacija je uvek nada da ću pomeriti granice u onome što radim. Na planu uzora „Viktorija“ sugeriše više stvari. Nametljivo sam postavio dijalog sa srpskom književnom tradicijom, i trudio se da najvažnije motive modernih srpskih klasika uzglobim u vlastiti poetički prostor. Radostan sam što pišem u književnosti kojoj pripadaju tako velika imena kao što su Pekić, Ćosić, Andrić, Crnjanski, Selimović. Zato je sugerisanje i bilo tako intenzivno na planu motiva, naročito kopča sa „Dervišom“ i motivom brata. S druge strane, drago mi je da je kritika uočila i uzore iz nadnacionalne tradicije, jer, ako malo dublje zasečete po tekstu, „Viktorija“ prilično duguje Servantesu, Dostojevskom, Prustu, Kafki, Džojsu, Nabokovu, Sabatu. Iz tog ugla, ona je svojevrsni dijalog s piscima. Savremeni roman ne mora nužno da bude uklopljen u nacionalnu tradiciju, to je pitanje piščevog pogleda na svet. Koliko znam, Nabokov pripada i ruskoj i američkoj književnosti. Na kraju, tradicija ne mora da bude preduslov da bi se napisao dobar roman. Ali da, vaše pitanje implicira ono što smo govorili o istorijskom pamćenju i jeziku. Ipak, odgovorio bih malo šire. Jer čim pišete na maternjem jeziku, vi ste već, „makar i nenametljivo“, uklopljeni u nacionalnu kulturu, zar ne?

Osnivač ste i član književne grupe P 70. Iako ona okuplja mlađe autore, primetna je vaša saradnja sa SANU. Kako ste uspeli da premostite generacijski jaz, prisutan u gotovo svim razdobljima srpske književnosti?
Pre svega, grupa P70 nema nikakve veze sa SANU, niti je SANU na bilo koji način učestvovala, niti sarađivala sa nama. To je notorna glupost koja je dobila razmere velikosrpske književne zavere. U tom smislu, podsetiću da se Manifest grupe P70 temelji na principu autonomije umetnosti i nameri da ne služimo nijednom političkom konceptu, jer nalazimo da smo u odnosu na bilo koju ideološku mantru superiorni. To važi i za SANU, bez obzira na to što je ta institucija načelno nadideološka i nadpolitička. Moja saradnja sa SANU je književne prirode, u zgradi SANU sam bio tri puta i neobično mi je drago zbog toga – dva puta kao učesnik u naučnim skupovima posvećenim velikanima Meši Selimoviću i Lazi Kostiću, i jednom kad sam primao „Ćopićevu nagradu“. I ne vidim gde je tu problem. Oni koji u tome vide problem, imaju problem da prihvate da SANU nije odgovoran za svo zlo na ovom svetu. To je još jedan u nizu stereotipa koji se plasiraju. Da se razumemo, SANU nije idealna ustanova i tamo postoje stvari koje bi trebalo reformisati, ali se ne osećam kompetentnim, niti pozvanim da ulazim u tu problematiku. S druge strane, trudim se da ne poznajem generacijski jaz o kojem vi pričate. Niti me zanima. U srpskoj varijanti, generacijski jaz su napravili oni koji misle da ništa vredno nije napisano dok oni nisu počeli da pišu. Već sam napomenuo da me najviše nervira jaz među mojom generacijom pisaca. Ako se sećate, 2009. godine sam inicirao razgovor 15 pisaca u prostorijama SKZ-a i odmah sam dočekan na nož, kao komesar koji je poslat od nekih viših instanci da izvrši lakiranje demokratije. I to od onih pisaca koji su zbog ideološke netrpeljivosti prema SKZ-u, odbili da učestvuju u razgovoru koji je po svom tonu i tekstovima bio nadideološki. Da ne bude mistifikcije, u pitanju je Saša Ilić koga sam lično pozvao da uzme učešće u tome smatrajući da je dobro čuti suprotstavljene stavove. Naravno, on je odbio učešće i pokazao da mu je ideologija važnija od talenta. Ono što je po mom mišljenju najpogubnije je stvaranje atmosfere u kojoj pisci međusobno ne komuniciraju, ne razmenjuju stavove i bezmalo se ušančavaju u svoje rovove. To je do srži zahvatilo moju generaciju, a osnovna boljka savremene srpske književnosti je nepostojanje dijaloga. I zato smatram da je našoj književnosti potreban ozbiljan dijalog. Po svim pitanjima. I ovom prilikom želim da otvorim dijalog unutar generacije, sa drugim piscima, najviše sa neistomišljenicima, verujući da je bolje da razgovaramo iako se ne slažemo, nego da se slažemo da nećemo i ne možemo da razgovaramo.

Jedan ste od ređih mladih umetnika koji se ozbiljno bavi proučavanjem književnog stvaralaštva Dobrice Ćosića. Koji je to sastojak u njegovim delima koji ga i danas čini aktuelnim?
Znao sam da ćete me to pitati. Pre svega, dugi niz godina sam ozbiljno pisao o srpskoj književnosti, mahom o poeziji. Dobrica Ćosić je ušao u moje književno polje kada sam počeo da se borim sa stereotipima. A priča o Dobrici Ćosiću je verovatno najveći stereotip u poslednjih 50 godina. Ko god je hteo da uđe na velika vrata u kulturu i književnost, napadao je Ćosića i njegove romane. Tu školu su prošli mnogi pisci i kritičari, koja traje i do dan-danas. A upravo romani Ćosića čine aktuelnim piscem. Može ga akademska javnost prećutkivati još 50 godina, ali mislim da nije normalno da u 21. vek ulazimo bez ozbiljne rasprave o Ćosićevom mestu u istoriji srpskog romana. Ima li šta aktuelnije od „Vremena smrti“ pred stogodišnjicu Prvog svetskog rata? Meni je zanimljivo da je „Vreme smrti“ iščitano kao neko veličanje srpstva, apoteoza Prvom svetskom ratu, maltene, nacionalistička ideologija. Što nije. To je perfidno učitavanje i obmanjivanje koje nije književnog karaktera, jer nema uporišta u samom tekstu. Ne zato što ja tako tvrdim – jer su tvrdnje samo uslovne kad je Ćosić u pitanju – već zato što je u „Vremenu smrti“ jasno pokazana vertikala, po kojoj je pisac učešće srpske vojske u Prvom svetskom ratu i prelazak preko Albanije tretirao kao kolektivnu dramu koja za rezultat ima nestanak više od polovine mlađe muške populacije. U tom smislu, „Vreme smrti“ je u mnogočemu epopeja o porazu, zato što se problemski postavlja prema nečemu što je u istoriji zapamćeno kao jedna od najvećih vojnih pobeda srpskog naroda. Istorijski, ona to i jeste, ali po koju cenu? I ima li smisla za bilo kakvu budućnost žrtvovati mladost? To su suštinska pitanja koje ova tetralogija postavlja. Paradoksalno, ali sam uveren da bi se sa ovim pitanjima složili i oni koji Ćosića decenijama napadaju, što kroz medije, što kroz knjige. Ali ga nisu čitali. Neka pročitaju šta je Pekić napisao u tekstu o najvećim antropološkim romanima 20. veka, svrstavajući „Vreme smrti“ u red sa „Josifom i njegovom braćom“, „1984“ i „Hadrijanovim memoarima“. Ipak, da budem sasvim otvoren, ni ja nisam čitao Ćosića dok nisam pročitao „Bajku“. Ta knjiga je na mene ostavila snažan utisak, jer je bila na tragu književno-istorijske paradigme koju smatram ključnom za budućnost literature. „Bajka“ nema svog pretka u srpskoj književnosti i začetnik je distopijskog i antiutopijskog mišljenja u srpskoj literaturi. I, po mom mišljenju, šteta je što Ćosić nije nastavio tom linijom. Ali o čemu bi onda pisao Basara?

Ideja jugoslovenstva i dalje je veoma prisutna u srpskoj kulturi. Iako je to vidljivije u srpskom filmu ili u scenskoj umetnosti, i u književnosti se može uočiti oblikovanje jednog novog jugoslovenskog kulturnog koncepta, koji se odvija paralelno sa procesom novog čitanja srpske istorije i tradicije. Zašto srpska književnost, dovoljno velika i samosvojna, uporno teži da bude deo nove-stare BHS literature? I kakva su vaša iskustva sa regionalnom saradnjom na polju umetnosti?
Ideja jugoslovenstva je od početka bila prisutna u srpskoj kulturi. To je u izvesnom smislu bila dobra stvar, naročito ako znamo da je vreme jugoslovenstva bilo zlatno doba umetnosti. I ako hoćete, procvat srpske književnosti bio je najvidljiviji upravo u vreme jugoslovenske ideje. Počev od moderne, preko modernizma. I nije slučajno da smo najviše vrhove dostigli baš u tom periodu, jer je država ipak stajala iza svoje kulture. To danas nije slučaj, zato je na sceni mimikrija književnosti koja je pod plaštom pomirenja i regionalne saradnje. Nije istina kad se tvrdi da je srpska književnost protiv regionalne saradnje, niti mislim da bi trebalo da bude. Ali problem je kad je saradnja jednosmerna i kad postoji koncept po kojem je srpska književnost hegemonistička. E, to je već previše. I to upravo zastupaju oni koji sebe smatraju ideolozima BHS književnosti. I umesto da rade na otvaranju dijaloga, da pisci različitih opredeljenja razmenjuju svoja iskustva i polemišu o hrvatskoj, bošnjačkoj ili srpskoj književnosti, da vidimo koji su problemi i da li postoji nešto što nas poetički spaja, mi imamo selektivnu regionalnu saradnju pod imenom stipendirane BHS književnosti. Po kojoj se tačno zna ko se sme pozivati, a ko ne. To isto važi i za regionalne sajmove, festivale, gde je najvažnije kako se neko zove, a ne kako neko piše. Zapravo, saradnja postoji, ali samo među politički korektnim piscima istomišljenicima. Ako je suština BHS književnosti da se piše samo o zločinima, logorima i suočavanjima sa prošlošću, ako su to jedine teme i ako je to novi jugoslovenski kulturni koncept, onda me ta književnost nametanja ne zanima. To više nije književnost, već njena upotreba, i tu vrstu  „pomirenja“ ne prihvatam. Apsurdno je da na početku 21. veka, u postideološkom svetu, i dalje vodimo borbu za autonomiju umetnosti. A da apsurd bude veći, a zapravo potpuno u duhu BHS filozofije, stopirana je saradnja grupe P70 sa jednim značajnom hrvatskim časopisom iz Zagreba.

Scenarista ste filma „Poslednji i prvi“ koji se snima u Beogradu. Opredelili ste se za akcionu dramu, iako vam je najbliža, kako ste više puta isticali, poetika Andreja Tarkovskog?
Zvuči paradoksalno, ali razlog je vrlo jednostavan. Scenario sam napisao po želji Predraga Stojića, perspektivnog režisera, i u šali često kažem da sam bio samo dobar keramičar. Tačnije, opredelio sam se da se, koliko god je moguće, prilagodim rediteljevoj viziji sveta naslonjenu na američki film, u koju ću uključiti i nešto od svoje vizije bazirane na tradiciji evropskog filma. Ideja je bila da se napiše dobar bioskopski film koji će, istovremeno, imati i određene umetničke performanse. To jeste rizik, ali u svakom riziku ima i lepote. Za mene je film plod ljubavi koju osećam prema toj formi umetnosti, beg od samoće pisanja romana. Književnost je samačka umetnost, ne trpi drugog, za razliku od filma u kojem štošta zavisi od drugog. Trećeg, četvrtog, petog… Volim taj svet iza kamere koji gledalac ne vidi, sa saznanjem da je proces rada na filmu jedno nezaboravno i vredno iskustvo u kojem sam uživao. I da sam, i kao čovek, i kao pisac, nešto naučio. Film „Poslednji i prvi“ jeste akciona drama, ali pažljiv gledalac će imati priliku da oseti određene elemente poetike evropskog filma, pa i Tarkovskog, ne toliko u vizuelnom ili narativnom, koliko u značenjskom nivou. Meni je to dovoljno.

Umberto Eko, koga volite da citirate, rekao je kako: „Bez pamćenja nema opstanka, i ono mora da se poštuje, čak i ako je okrutno.“ Da li je naše pamćenje okrutno, i šta smo to, o nama samima, zaboravili, a trebalo bi da se prisetimo?
Svaki narod ima neki deo istorije koji je okrutan. I što su događaji okrutniji, to je i pamćenje jače ukorenjeno, a poštovanje veće. Pogledajte poslednjih 200 godina naše istorije i sve će vam biti jasno. Iz te perspektive, 2012. i ne izgleda tako loše kao što je, recimo, izgledala 1812. godina. To je najbolji pokazatelj čega bi sve trebalo da se prisetimo – da pitanje opstanka jednog naroda ne leži samo u prošlosti, nego i u budućnosti.

[/restrictedarea]