Почетна / Друштво / Трагедија која би требало да нам отвори очи

Трагедија која би требало да нам отвори очи

Пише Љубан Каран

После трагедије на Пасуљанским ливадама морамо да се запитамо – да ли има пропуста и у комплетној организацији и функционисању војске, да ли је неопходно  преиспитати трансформацију Војске Србије и њену усклађеност са стварним потребама одбрамбено-безбедносног система Србије?

 

Да ли је страдање питомаца изненађење или се тако нешто могло очекивати? У којој мери, и ово мало што се зна о околностима под којим је дошло до трагедије, указује на огромне пропусте у обучености и увежбаности питомаца, али још више старешинског кадра? Да ли има пропуста и у комплетној организацији и функционисању војске? Да ли је неопходно преиспитати трансформацију Војске Србије и њену усклађеност са стварним потребама одбрамбено-безбедносног система Србије?
Подсетимо, два кадета Војне академије Милина Милетић (23) из Горњег Милановца и Филип Милојевић (24) из села Горња Трнава у Општини Топола погинула су у понедељак у експлозији на полигону Пасуљанске ливаде, двоје је теже рањено, а петоро је задобило лакше телесне повреде. Несрећа се догодила око девет часова ујутру, када је експлодирала заостала граната калибра 30 милиметара коју је пронашао један од кадета.

ПРОТЕРАНИ КАДРОВИ
Приликом безазлене и безопасне вежбе питомаца завршне године Бојне академије, на војном полигону Пасуљанске ливаде догодила се трагедија. Од заостале, неексплодиране гранате, погинула су два питомца, а седам их је теже или лакше рањено. Министар одбране Драган Шутановац је предузео енергичне мере, суспендовао је све официре и подофицире у ланцу командовања овом групом питомаца и формирао комисију која би требало да испита ствар. Министар је утучен, а нисмо навикли да га видимо таквог. Навикли смо да га видимо како нам на показним вежбама или парадама уз смешак објашњава високе домете трансформације, модернизације и професионализације Војске Србије. Обећавао нам је да ће направити малу, али модерну, професионалну и далеко ефикаснију војску од старе која му баш није одговарала. Преко ноћи је претварао корпусе у бригаде, бригаде у батаљоне, батаљоне у чете и тако смањивао војску. А неке јединице је једноставно прецртао и расформирао. Добар део старешинског кадра је пензионисан и то у најбољим годинама, када су увелико радно способни, а веома искусни. Многи од њих су имали и ратна искуства, што је драгоцен кадар за сваку војску, јер своја борбена искуства у рату и кризним ситуацијама могу да пренесу на младе кадрове. Међутим, створио се утисак да је министру и његовој екипи управо стало да из војске елиминишу пензионисањем или на други начин управо те ратне кадрове и само у српској војсци је постао велики минус за старешину ако је учествовао у рату. И ето, управо протерани кадрови сада кажу, да је ова трагедија, нажалост, нешто што се могло очекивати и да је само било питање времена када ће се догодити. Тек ова трагедија указује на дубоке и тешке проблеме у Војсци Србије и потпуно скида „шминку“, на којој су министар Шутановац и његови истомишљеници и сарадници радили годинама. Тако сада у први план долази слика на коју су неки упорно указивали, да је министар уместо онога што је обећавао, створио малу, неефикасну, кадровски ослабљену и необучену војску, од професионалаца који су махом и сами незадовољни оним што раде и како то раде. Створена је војска која није у стању да одговори одбрамбено-безбедносним изазовима времена и ветрометини Балкана на којем живимо. Нико више не верује да је Војска Србије у стању да одговори на иоле озбиљнију агресију.

[restrictedarea]

УКАЗИВАЊЕ НА ПРОБЛЕМЕ
Трагедија која се догодила указује на проблеме у сегментима који су алфа и омега сваке војске, а то је обученост и увежбаност. Управо овај елемент војску чини војском и кључни је елемент код оцењивања и рангирања квалитета сваке војне јединице. Указала се катастрофална необученост питомаца завршне године Војне академије, који ће, колико сутра, бити официри и обучавати друге. Како је могуће да питомац завршне године не зна да ништа што личи на неексплодирана минско-експлозивна средства не сме да дира? Како не зна, ако је већ и направио такву глупост да такво средство узме у руке и тако угрози себе, да никада и баш никада не сме да такво средство однесе међу групу људи и тако угрози и друге? Како је могуће да остали питомци не реагују адекватно, и како је могуће да неко од питомаца направи још већу глупост тако што неексплодирани пројектил шутне ногом и изазове експлозију!? Па то не би урадио ниједан цивил који је некада давно завршио војну обуку. То не би урадио ни онај ко није завршио војну обуку, јер би се плашио. Такве несреће се углавном дешавају деци, која у својој дечијој наивности ништа не знају о оружју и минско-експлозивним средствима.
А шта је са обучености и увежбаности официра и подофицира који су годинама обучавали те исте питомце? Са пуним правом, после овакве трагедије, може се сумњати и у њихова војна знања и вештине, и њихову способност да своја знања пренесу на млађе. Сви официри, који су изашли пред медије и дали изјаве, од најнижих до највиших чинова, кажу као један, да се неексплодирани пројектил нашао на месту где се то није могло очекивати, у војном логору, а полигон за гађање је нешто даље одатле!? Какав апсурд и какве апсурдне изјаве, које даље указују на незнање, неискуство, неопрезност, лакомисленост и у крајњој мери на оно што је већ речено, на низак ниво обучености и увежбаности у комплетној Војсци Србије. Па после ратова и бомбардовања неексплодирано убојно средство можемо очекивати и насред Теразија, а камоли у војничком логору у непосредној близини или у кругу полигона за бојева гађања свим и свачим. Господо официри, наравно да се опасно средство било какве врсте могло очекивати у овом војном кампу, и наравно да су у припреми за вежбу питомци морали на то да буду  упозорени. Има много начина, које би ви требало добро да знате, да се такво средство грешком задеси на погрешном месту, али то ипак није разлог да се догоди оваква трагедија, да сте ви раније одрадили свој део посла. Па ако и нисте припремили питомце за такву могућност, рецимо, промакло вам је да то урадите, трагедија се опет не би догодила да сте их раније обучили шта је то заостало минско-експлозивно средство и како се са њим поступа. И ту се поставља још једно озбиљно питање које се намеће само по себи, а то је, која је то генерација питомаца по реду, која класа, коју нисте обучили адекватно и на шта личи обука коју они сада тако необучени реализују као официри са војницима? Официр, портпарол, приликом информисања јавности се пита, како је могуће да се на терену нађе неексплодирано зрно, које иначе има самоликвидатор и у случају да не погоди мету оно се самоуништава 27 секунди после испаљења!? Којешта. До сада није направљено ни оружје, ни убојно средство које не може да откаже, али се у војсци добро зна које се мере предузимају баш у вези са тим када нешто откаже. И откази оружја и откази убојних средстава унапред се предвиђају и унапред се дају детаљна објашњења који је поступак ако се то догоди. То је траума сваког официра и подофицира већ код обуке војника у бацању ручне бомбе. Када је војник баци, а она не експлодира? И шта у тој ситуацији? Зна се добро у војсци шта се даље ради и како се неексплодирана бомба уништава без да је неко дира.

ОДГОВОРНОСТ ЈЕДИНИЦЕ
Шта се дешава са официрима и подофицирима којима је радно место на полигону Пасуљанске ливаде? Да ли су они потпуно свесни колико одговоран посао раде и да ли су свесни да њихов посао не трпи никакво опуштање или рутину? Постоје такви послови у војсци, и те како, као посао пилота, на пример, авиомеханичара, авиооружара и да не набрајам даље. Опуштање и рутинско отаљавање посла на полигону где се изводе бојева гађања пре или касније доводи до катастрофе. Зрно којим је дошло до погибије и повређивања испаљује се из оружја које испаљује 400 граната у минути. У таквом рафалном испаљивању и није могуће визуелно контролисати да ли је свако зрно експлодирало. Тиме је одговорност сваке јединице која изводи гађање, а и саме полигонске екипе старешина још већа, што се тиче самог прегледа и чишћења терена. Ово сигурно није прво и једино зрно које није експлодирало и зато полигонска служба има у свом саставу пиротехничаре који могу да неутралишу експлозивно дејство зрна или га униште експлозивом. Очито да неко није одрадио свој део тако одговорног посла, док се зрно нашло у логору питомаца. И још се каже да се на деловима експлодираног зрна виде трагови рђе, што значи да је зрно дуже време лежало скривено у трави на месту где га је нашао питомац!? Па, тек ова констатација указује на то да и у самој организацији посла у војсци много тога не функционише. То само потврђује чињеницу да полигонска јединица не ради свој део посла, јер они би требало да буду најискуснији у вези са разним непријатним изненађењима, са неексплодираним средствима, и они би требало да их очекују и на местима где није уобичајено да их нађу. Значи, они би први требало да знају да се терен у близини оваквог полигона за гађање пре доласка питомаца или било какве друге војничке јединице мора детаљно и пажљиво претражити. Они би требало, као домаћини, да лично упозоре сваку нову групу која долази на вежбу, на опасности које им прете. Сигуран сам да ће то убудуће чинити. А зар је требало да се догоди оваква трагедија да би се тако нешто закључило?

НЕСХВАТЉИВЕ ГРЕШКЕ
Могуће је да се поклопи сплет околности и дође до трагедије. Сећам се једне у ЈНА, негде 1995. године, када је група војника у ракетној бригади у Даниловграду, на обуци активирала бојеву противтенковску нагазну мину, мислећи да је школска. Нечијом грешком, због журбе и ратне ситуације, неко је приликом евакуације војних складишта, како не би пала непријатељу у руке, помешао на камиону бојеве и школске мине. Оне не би смеле нити да се складиште, нити да се превозе заједно, али ко то у рату гледа. Како су помешане на камиону, тако су истоварене у војном складишту у Даниловграду и ускладиштене заједно. Познато је да су сва школска средства за обуку означена жутом траком, јер из разумљивих разлога потпуно личе на убојна средства која представљају. Тако школску и убојну противтенковску мину можемо разликовати само по томе што школска има жуту траку. Али, кад несрећа хоће, онда баш хоће. Жута трака се услед транспорта и вишекратне употребе на неким школским минама скоро избрисала, тако да руковалац у складишту није ни приметио да је међу школским минама и једна бојева. Постоји још једна заштита да не дође до трагедије, детонатори немају исти навој и не може да се зашрафи бојеви у школску мину и обратно. Међутим, десетари су били упорни и успели су да нађу и заврну бојеви детонатор који је одговарао бојевој мини. Ни тада не би дошло до трагедије, јер тежина војника не може да активира противтенковску бојеву мину, али су војници, пошто су је поставили и маскирали у земљу, скакали по њој како би је активирали, а што је опет строго забрањено. Може да се користи само тенк да активира те мине својом тежином, али у недостатку тенка војници су се „снашли“ и дошло је до погибија, рањавања и велике трагедије. И тада се десио низ невероватних пропуста и несхватљивих грешака старешина, међутим, време је било ратно и поратно, тако да се у том хаосу и лудилу свашта могло догодити. Данас, толико година после рата, такве ствари не би смеле да се дешавају.
Војна организација је такав систем, где је све прецизирано и тачно прописано, тако да се за сваки трагичан догађај лако нађе прави кривац или више њих. Тако ће бити и код погибије и рањавања питомаца, наћи ће се кривци и одговорни људи. Одговорност је неминовна и требало би да је буде, али је питање, да ли је у томе суштина и да ли је кажњавањем одговорних све решено? Да ли би на томе требало стати? Свакако не, јер нас нешто слично може поново „изненадити“. Поред комисије коју је формирао министар одбране и која испитује ову трагедију, потребна је још једна комисија. Комисија која би утврдила право стање у Војсци Србије, са тежиштем на обучености и увежбаности комплетног састава. Показне вежбе у којима се приказује врхунска вештина малог броја припадника војске, а које нам господин министар често показује, чиста су „шминка“ и лажно приказивање правог стања. Обученост и увежбаност војске се гледа по принципу „дуга“ на бурету. Ако су дуге различите дужине, буре ће држати воду само до нивоа колика је најкраћа дуга. Тако је и са војском. Војска је обучена онолико колико је обучена најслабије обучена јединица. Или боље да то кажем овако, шта вам вреди јако и неосвојиво лево крило одбране, ако вам непријатељ без проблема пробије десно крило и тако пробије комплетну одбрану?

ХВАЛОСПЕВИ О ТРАНСФОРМАЦИЈИ
Министру одбране Шутановцу не пада на памет да поднесе оставку и у целокупном трагичном догађају не види ни трунку своје кривице. Показује прстом на друге и тражи енергичну истрагу. До овог трагичног дана, од њега и других личности из његовог окружења, чули су се само хвалоспеви о успешној трансформацији, професионализацији и обучености Војске Србије, а похвале су стигле и из иностранства, од Европске уније и НАТО-а. А шта Европску унију и НАТО у ствари интересује у вези са нашом војском? Интересује их да ли је војска под цивилном контролом, да ли је организацијски компатибилна са организацијом јединица НАТО-а и да ли је оспособљена за мировне интервенције у неуралгичним подручјима? Није тешко приметити да Војска Србије највише пажње посвећује управо сегменту обуке када су у питању мировне интервенције и у том смислу се врши ужурбана припрема за одлазак неких група старешина у иностранство. Да ли у Ирак, Авганистан Сомалију или на неко друго опасно место, није битно, то ће одлучити моћници на Западу. За то време обученост и увежбаност српске војске у целини је у другом плану, јер то Запад у ствари и не интересује. Баш њих брига за нашу обученост и увежбаност. То је наш проблем, и то се само нас тиче. Тако је и ова трагедија само наша туга и никога другог не интересује.

Аутор текста је војни коментатор и потпуковник ВБА у пензији, и некадашњи начелник КОГ-а РВ ПВО

[/restrictedarea]

7 коментара

  1. Kakvo VOJNO – POLITICKO iskustvo ima ministar Sutanovac. Preciznije – sta je radio prije dolaska na mjesto MINISTRA ODBRANE i da li mu je to RADNO iskustvo obezbedilo predispozicije da prihvati tako odgovornu poziciju? Da li je „izbacio“ iz „igre“ znalce i iskusne, da njegovi potcinjeni ne vide na kojem je nivou MINISTAR. Sasvim je izvjesno da on, sacinjava TIM ili EKIPU koja ima zadacu da UNISTI SRBIJU. Da ne nabrajam sta je sve Sutanovac ucinio „u korist vlastite stete“. Nadam se da je kraj TADICA i kraj i SUTAVOVCA i svih koji „odozgo“ nastoje srusiti i unistiti SRBIJU!!!!!Kada se SRBIJA konsolidira kao DRZAVA, i kada budu eliminrani IZDAJICE u najvisem POLITICKOM vrhu , preporoditi ce se i vojska. Kvalitetnih patriotski nastrojenih kadrova ima, uvjek ih je bilo!




    0



    0
  2. Kao svi začudjeni.Za vreme rata je Legija i Arkan šamarali naše generale, a ovi kao usrani golubovi treptali, a vi se čudite, kakva država takva i vojska.Šta to pa funkcioniše u zemlji Srbiji koja još nezna gde su joj granice.Dala bih ja vlast nacionalnim manjinama pa da vidiš da li bi bilo reda,rada i discipline….




    0



    0
  3. Čudi me da nije postavio svog tasta Miroslava Ilica da mu bude zamenik posto je to kadar koji je adekvatne struke za veliku, demokratsku Srbiju.Na kurac su mi se popeli sa strukom i obrazovanjem, a sav sljam, olos i lopov je postavljen na celo države.Onda, kada dođe dan da se Srbija brani njih nigde nema, a krv proliva običan čovek , koji za ovaj ološ nema nikakvu vrednost, sem glasačke.Čime se brani? Smenjivanjem. To je najlakše, a gde je njegova odgovornost? OSTAVKA.




    0



    0
  4. Bio sam u JNA,gardijska pomorska jedinica a kasnije vojna policija,Pula,Brionipunih 700 dana,nezaboravno ali i danas sam ponosan na tadašnju disciplinu,drugarastvo,dobar odnos starešina i mornara,strojevi korak na rivi Pule,gde su gradjani trčali na ulicu da vide kako garda čvrsto maršira kao jedan i to u „cvekama“ da se prozori tresu,e to je bila vojska.Svatio sam kasnije da je glomazna i da je neophodna nova tehnika,e tu se malo zakasnilo,ali se da ispraviti.Ukratko školovali smo kroz akademije naše vrsne oficire,pustimo da oni reše nastali problem a ne civili,neškolovani isto bi bilo kada bi ja sada uzeo ulogu lekara hirurga a po struci sam inženjer zaštite.Sve sam rekao,vratite nazad mlade oficire koje ste penzionisali,mlade generale,iskustvo se ceni i ono je dragoceno u svim sferama modernog društva.




    0



    0
  5. Dajte ljudi, ne napadajte nam ministra, covek je prezauzet gradjevinskim radovima. To su njegovi stvarni problemi i preokupacija, kakva vojska kakvi bakraci.
    Nego jel zna neko jeftine zidare i molere da pripomognu malo na Vracaru, da se ono zavrsi sto pre…?




    0



    0
  6. Vojska kao institucija je unistena i njen kvalitet je unanjen nedostatkom skolovanih podoficira ali onih koji su zavrsili vojnu skolu trajanju od cetri godine.Stub svake vojske je podoficirski kadar koji je strucno obrazovan i osposobljen za rad u trupi.Skolovanjem samo oficira i njihovog podizanje na previsoki nivo stvara se los kadar koji treba da radi i izvrsava osnovne zadatke u borbrnim jedinicama.Rad na takvim poligonima je ranije bio dodeljen iskusnom podoficiru koji je sa pirotehnicarima odrzava poigon kao mesto na kome se izvodi borbena nastav.Toga sada nema.Kako je mogao pitomac akademije na kraju skolovanja da ucini tako katastrofalnu gresku da bilo kakvo ubojno sredstvo donosi mesto da ga obelezi i obavesti predpostavljenog staresinu.Slaba obuka za rad i kretanje po poligonu.




    0



    0
  7. Sve je to napravljeno po naređenju onih koji su nas bombardovali i tu, NARODE MOJ nema dileme. Pitajte mlade i sposobne kadre koji su penzionisani sve će vam reći ako u vas imaju poverenje i zao ne izdajte informacije po cenu života.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *