Tragedija koja bi trebalo da nam otvori oči

Piše Ljuban Karan

Posle tragedije na Pasuljanskim livadama moramo da se zapitamo – da li ima propusta i u kompletnoj organizaciji i funkcionisanju vojske, da li je neophodno  preispitati transformaciju Vojske Srbije i njenu usklađenost sa stvarnim potrebama odbrambeno-bezbednosnog sistema Srbije?

 

Da li je stradanje pitomaca iznenađenje ili se tako nešto moglo očekivati? U kojoj meri, i ovo malo što se zna o okolnostima pod kojim je došlo do tragedije, ukazuje na ogromne propuste u obučenosti i uvežbanosti pitomaca, ali još više starešinskog kadra? Da li ima propusta i u kompletnoj organizaciji i funkcionisanju vojske? Da li je neophodno preispitati transformaciju Vojske Srbije i njenu usklađenost sa stvarnim potrebama odbrambeno-bezbednosnog sistema Srbije?
Podsetimo, dva kadeta Vojne akademije Milina Miletić (23) iz Gornjeg Milanovca i Filip Milojević (24) iz sela Gornja Trnava u Opštini Topola poginula su u ponedeljak u eksploziji na poligonu Pasuljanske livade, dvoje je teže ranjeno, a petoro je zadobilo lakše telesne povrede. Nesreća se dogodila oko devet časova ujutru, kada je eksplodirala zaostala granata kalibra 30 milimetara koju je pronašao jedan od kadeta.

PROTERANI KADROVI
Prilikom bezazlene i bezopasne vežbe pitomaca završne godine Bojne akademije, na vojnom poligonu Pasuljanske livade dogodila se tragedija. Od zaostale, neeksplodirane granate, poginula su dva pitomca, a sedam ih je teže ili lakše ranjeno. Ministar odbrane Dragan Šutanovac je preduzeo energične mere, suspendovao je sve oficire i podoficire u lancu komandovanja ovom grupom pitomaca i formirao komisiju koja bi trebalo da ispita stvar. Ministar je utučen, a nismo navikli da ga vidimo takvog. Navikli smo da ga vidimo kako nam na pokaznim vežbama ili paradama uz smešak objašnjava visoke domete transformacije, modernizacije i profesionalizacije Vojske Srbije. Obećavao nam je da će napraviti malu, ali modernu, profesionalnu i daleko efikasniju vojsku od stare koja mu baš nije odgovarala. Preko noći je pretvarao korpuse u brigade, brigade u bataljone, bataljone u čete i tako smanjivao vojsku. A neke jedinice je jednostavno precrtao i rasformirao. Dobar deo starešinskog kadra je penzionisan i to u najboljim godinama, kada su uveliko radno sposobni, a veoma iskusni. Mnogi od njih su imali i ratna iskustva, što je dragocen kadar za svaku vojsku, jer svoja borbena iskustva u ratu i kriznim situacijama mogu da prenesu na mlade kadrove. Međutim, stvorio se utisak da je ministru i njegovoj ekipi upravo stalo da iz vojske eliminišu penzionisanjem ili na drugi način upravo te ratne kadrove i samo u srpskoj vojsci je postao veliki minus za starešinu ako je učestvovao u ratu. I eto, upravo proterani kadrovi sada kažu, da je ova tragedija, nažalost, nešto što se moglo očekivati i da je samo bilo pitanje vremena kada će se dogoditi. Tek ova tragedija ukazuje na duboke i teške probleme u Vojsci Srbije i potpuno skida „šminku“, na kojoj su ministar Šutanovac i njegovi istomišljenici i saradnici radili godinama. Tako sada u prvi plan dolazi slika na koju su neki uporno ukazivali, da je ministar umesto onoga što je obećavao, stvorio malu, neefikasnu, kadrovski oslabljenu i neobučenu vojsku, od profesionalaca koji su mahom i sami nezadovoljni onim što rade i kako to rade. Stvorena je vojska koja nije u stanju da odgovori odbrambeno-bezbednosnim izazovima vremena i vetrometini Balkana na kojem živimo. Niko više ne veruje da je Vojska Srbije u stanju da odgovori na iole ozbiljniju agresiju.

[restrictedarea]

UKAZIVANJE NA PROBLEME
Tragedija koja se dogodila ukazuje na probleme u segmentima koji su alfa i omega svake vojske, a to je obučenost i uvežbanost. Upravo ovaj element vojsku čini vojskom i ključni je element kod ocenjivanja i rangiranja kvaliteta svake vojne jedinice. Ukazala se katastrofalna neobučenost pitomaca završne godine Vojne akademije, koji će, koliko sutra, biti oficiri i obučavati druge. Kako je moguće da pitomac završne godine ne zna da ništa što liči na neeksplodirana minsko-eksplozivna sredstva ne sme da dira? Kako ne zna, ako je već i napravio takvu glupost da takvo sredstvo uzme u ruke i tako ugrozi sebe, da nikada i baš nikada ne sme da takvo sredstvo odnese među grupu ljudi i tako ugrozi i druge? Kako je moguće da ostali pitomci ne reaguju adekvatno, i kako je moguće da neko od pitomaca napravi još veću glupost tako što neeksplodirani projektil šutne nogom i izazove eksploziju!? Pa to ne bi uradio nijedan civil koji je nekada davno završio vojnu obuku. To ne bi uradio ni onaj ko nije završio vojnu obuku, jer bi se plašio. Takve nesreće se uglavnom dešavaju deci, koja u svojoj dečijoj naivnosti ništa ne znaju o oružju i minsko-eksplozivnim sredstvima.
A šta je sa obučenosti i uvežbanosti oficira i podoficira koji su godinama obučavali te iste pitomce? Sa punim pravom, posle ovakve tragedije, može se sumnjati i u njihova vojna znanja i veštine, i njihovu sposobnost da svoja znanja prenesu na mlađe. Svi oficiri, koji su izašli pred medije i dali izjave, od najnižih do najviših činova, kažu kao jedan, da se neeksplodirani projektil našao na mestu gde se to nije moglo očekivati, u vojnom logoru, a poligon za gađanje je nešto dalje odatle!? Kakav apsurd i kakve apsurdne izjave, koje dalje ukazuju na neznanje, neiskustvo, neopreznost, lakomislenost i u krajnjoj meri na ono što je već rečeno, na nizak nivo obučenosti i uvežbanosti u kompletnoj Vojsci Srbije. Pa posle ratova i bombardovanja neeksplodirano ubojno sredstvo možemo očekivati i nasred Terazija, a kamoli u vojničkom logoru u neposrednoj blizini ili u krugu poligona za bojeva gađanja svim i svačim. Gospodo oficiri, naravno da se opasno sredstvo bilo kakve vrste moglo očekivati u ovom vojnom kampu, i naravno da su u pripremi za vežbu pitomci morali na to da budu  upozoreni. Ima mnogo načina, koje bi vi trebalo dobro da znate, da se takvo sredstvo greškom zadesi na pogrešnom mestu, ali to ipak nije razlog da se dogodi ovakva tragedija, da ste vi ranije odradili svoj deo posla. Pa ako i niste pripremili pitomce za takvu mogućnost, recimo, promaklo vam je da to uradite, tragedija se opet ne bi dogodila da ste ih ranije obučili šta je to zaostalo minsko-eksplozivno sredstvo i kako se sa njim postupa. I tu se postavlja još jedno ozbiljno pitanje koje se nameće samo po sebi, a to je, koja je to generacija pitomaca po redu, koja klasa, koju niste obučili adekvatno i na šta liči obuka koju oni sada tako neobučeni realizuju kao oficiri sa vojnicima? Oficir, portparol, prilikom informisanja javnosti se pita, kako je moguće da se na terenu nađe neeksplodirano zrno, koje inače ima samolikvidator i u slučaju da ne pogodi metu ono se samouništava 27 sekundi posle ispaljenja!? Koješta. Do sada nije napravljeno ni oružje, ni ubojno sredstvo koje ne može da otkaže, ali se u vojsci dobro zna koje se mere preduzimaju baš u vezi sa tim kada nešto otkaže. I otkazi oružja i otkazi ubojnih sredstava unapred se predviđaju i unapred se daju detaljna objašnjenja koji je postupak ako se to dogodi. To je trauma svakog oficira i podoficira već kod obuke vojnika u bacanju ručne bombe. Kada je vojnik baci, a ona ne eksplodira? I šta u toj situaciji? Zna se dobro u vojsci šta se dalje radi i kako se neeksplodirana bomba uništava bez da je neko dira.

ODGOVORNOST JEDINICE
Šta se dešava sa oficirima i podoficirima kojima je radno mesto na poligonu Pasuljanske livade? Da li su oni potpuno svesni koliko odgovoran posao rade i da li su svesni da njihov posao ne trpi nikakvo opuštanje ili rutinu? Postoje takvi poslovi u vojsci, i te kako, kao posao pilota, na primer, aviomehaničara, aviooružara i da ne nabrajam dalje. Opuštanje i rutinsko otaljavanje posla na poligonu gde se izvode bojeva gađanja pre ili kasnije dovodi do katastrofe. Zrno kojim je došlo do pogibije i povređivanja ispaljuje se iz oružja koje ispaljuje 400 granata u minuti. U takvom rafalnom ispaljivanju i nije moguće vizuelno kontrolisati da li je svako zrno eksplodiralo. Time je odgovornost svake jedinice koja izvodi gađanje, a i same poligonske ekipe starešina još veća, što se tiče samog pregleda i čišćenja terena. Ovo sigurno nije prvo i jedino zrno koje nije eksplodiralo i zato poligonska služba ima u svom sastavu pirotehničare koji mogu da neutrališu eksplozivno dejstvo zrna ili ga unište eksplozivom. Očito da neko nije odradio svoj deo tako odgovornog posla, dok se zrno našlo u logoru pitomaca. I još se kaže da se na delovima eksplodiranog zrna vide tragovi rđe, što znači da je zrno duže vreme ležalo skriveno u travi na mestu gde ga je našao pitomac!? Pa, tek ova konstatacija ukazuje na to da i u samoj organizaciji posla u vojsci mnogo toga ne funkcioniše. To samo potvrđuje činjenicu da poligonska jedinica ne radi svoj deo posla, jer oni bi trebalo da budu najiskusniji u vezi sa raznim neprijatnim iznenađenjima, sa neeksplodiranim sredstvima, i oni bi trebalo da ih očekuju i na mestima gde nije uobičajeno da ih nađu. Znači, oni bi prvi trebalo da znaju da se teren u blizini ovakvog poligona za gađanje pre dolaska pitomaca ili bilo kakve druge vojničke jedinice mora detaljno i pažljivo pretražiti. Oni bi trebalo, kao domaćini, da lično upozore svaku novu grupu koja dolazi na vežbu, na opasnosti koje im prete. Siguran sam da će to ubuduće činiti. A zar je trebalo da se dogodi ovakva tragedija da bi se tako nešto zaključilo?

NESHVATLJIVE GREŠKE
Moguće je da se poklopi splet okolnosti i dođe do tragedije. Sećam se jedne u JNA, negde 1995. godine, kada je grupa vojnika u raketnoj brigadi u Danilovgradu, na obuci aktivirala bojevu protivtenkovsku nagaznu minu, misleći da je školska. Nečijom greškom, zbog žurbe i ratne situacije, neko je prilikom evakuacije vojnih skladišta, kako ne bi pala neprijatelju u ruke, pomešao na kamionu bojeve i školske mine. One ne bi smele niti da se skladište, niti da se prevoze zajedno, ali ko to u ratu gleda. Kako su pomešane na kamionu, tako su istovarene u vojnom skladištu u Danilovgradu i uskladištene zajedno. Poznato je da su sva školska sredstva za obuku označena žutom trakom, jer iz razumljivih razloga potpuno liče na ubojna sredstva koja predstavljaju. Tako školsku i ubojnu protivtenkovsku minu možemo razlikovati samo po tome što školska ima žutu traku. Ali, kad nesreća hoće, onda baš hoće. Žuta traka se usled transporta i višekratne upotrebe na nekim školskim minama skoro izbrisala, tako da rukovalac u skladištu nije ni primetio da je među školskim minama i jedna bojeva. Postoji još jedna zaštita da ne dođe do tragedije, detonatori nemaju isti navoj i ne može da se zašrafi bojevi u školsku minu i obratno. Međutim, desetari su bili uporni i uspeli su da nađu i zavrnu bojevi detonator koji je odgovarao bojevoj mini. Ni tada ne bi došlo do tragedije, jer težina vojnika ne može da aktivira protivtenkovsku bojevu minu, ali su vojnici, pošto su je postavili i maskirali u zemlju, skakali po njoj kako bi je aktivirali, a što je opet strogo zabranjeno. Može da se koristi samo tenk da aktivira te mine svojom težinom, ali u nedostatku tenka vojnici su se „snašli“ i došlo je do pogibija, ranjavanja i velike tragedije. I tada se desio niz neverovatnih propusta i neshvatljivih grešaka starešina, međutim, vreme je bilo ratno i poratno, tako da se u tom haosu i ludilu svašta moglo dogoditi. Danas, toliko godina posle rata, takve stvari ne bi smele da se dešavaju.
Vojna organizacija je takav sistem, gde je sve precizirano i tačno propisano, tako da se za svaki tragičan događaj lako nađe pravi krivac ili više njih. Tako će biti i kod pogibije i ranjavanja pitomaca, naći će se krivci i odgovorni ljudi. Odgovornost je neminovna i trebalo bi da je bude, ali je pitanje, da li je u tome suština i da li je kažnjavanjem odgovornih sve rešeno? Da li bi na tome trebalo stati? Svakako ne, jer nas nešto slično može ponovo „iznenaditi“. Pored komisije koju je formirao ministar odbrane i koja ispituje ovu tragediju, potrebna je još jedna komisija. Komisija koja bi utvrdila pravo stanje u Vojsci Srbije, sa težištem na obučenosti i uvežbanosti kompletnog sastava. Pokazne vežbe u kojima se prikazuje vrhunska veština malog broja pripadnika vojske, a koje nam gospodin ministar često pokazuje, čista su „šminka“ i lažno prikazivanje pravog stanja. Obučenost i uvežbanost vojske se gleda po principu „duga“ na buretu. Ako su duge različite dužine, bure će držati vodu samo do nivoa kolika je najkraća duga. Tako je i sa vojskom. Vojska je obučena onoliko koliko je obučena najslabije obučena jedinica. Ili bolje da to kažem ovako, šta vam vredi jako i neosvojivo levo krilo odbrane, ako vam neprijatelj bez problema probije desno krilo i tako probije kompletnu odbranu?

HVALOSPEVI O TRANSFORMACIJI
Ministru odbrane Šutanovcu ne pada na pamet da podnese ostavku i u celokupnom tragičnom događaju ne vidi ni trunku svoje krivice. Pokazuje prstom na druge i traži energičnu istragu. Do ovog tragičnog dana, od njega i drugih ličnosti iz njegovog okruženja, čuli su se samo hvalospevi o uspešnoj transformaciji, profesionalizaciji i obučenosti Vojske Srbije, a pohvale su stigle i iz inostranstva, od Evropske unije i NATO-a. A šta Evropsku uniju i NATO u stvari interesuje u vezi sa našom vojskom? Interesuje ih da li je vojska pod civilnom kontrolom, da li je organizacijski kompatibilna sa organizacijom jedinica NATO-a i da li je osposobljena za mirovne intervencije u neuralgičnim područjima? Nije teško primetiti da Vojska Srbije najviše pažnje posvećuje upravo segmentu obuke kada su u pitanju mirovne intervencije i u tom smislu se vrši užurbana priprema za odlazak nekih grupa starešina u inostranstvo. Da li u Irak, Avganistan Somaliju ili na neko drugo opasno mesto, nije bitno, to će odlučiti moćnici na Zapadu. Za to vreme obučenost i uvežbanost srpske vojske u celini je u drugom planu, jer to Zapad u stvari i ne interesuje. Baš njih briga za našu obučenost i uvežbanost. To je naš problem, i to se samo nas tiče. Tako je i ova tragedija samo naša tuga i nikoga drugog ne interesuje.

Autor teksta je vojni komentator i potpukovnik VBA u penziji, i nekadašnji načelnik KOG-a RV PVO

[/restrictedarea]