Почетна / Колумне / Нунсовци, Владимир и Бруно у потери за „ратним хушкачима“

Нунсовци, Владимир и Бруно у потери за „ратним хушкачима“

Пише Ратко Дмитровић

Две деценије траје константан притисак београдских „независних новинара“ да се на суд изведу новинари, углавном ратни извештачи разних српских редакција, које та „независна“ братија сматра одговорнима за неке ратне злочине, а ових дана присуствујемо завршном чину тог прљавог и нечасног посла

 

Постоји у српском информативном простору, ево већ 20 година, једна понорница која се појављује неочекивано у неправилним временским периодима, увек је прљава, све је слабија, али се појављује, одолева годинама и забораву. Извор је у мочвари званој НУНС (Независно удружење новинара Србије), а канале за ту сплачину прочишћава и одржава двадесетак неостварених особа које је неко давно зајебао рекавши им да имају талента за новинарство. То су носиоци споменице „борац против Слободана Милошевића“, особе које нико већ двадесет година не пита знају ли они нешто од новинарства, осим што скачу по мртвим људима и подсећају на делове своје биографије када су „по цену живота бранили новинарску професију, од послушника и Милошевићевих ратних хушкача“.

[restrictedarea]

ИДЕОЛОШКА ПАУЧИНА
Ту групацију не држи на окупу жеља да се новинарство заштити и одвоји од пропаганде већ идеолошка паучина изнета са Осме седнице, жал због пораза Стамболића и победе Милошевића. То је булумента чије су сиве ћелије одавно програмиране на политику, комунизам, југословенство и антисрпство. Њима је новинарство склониште, оперативна тачка, истурено одељење. Никада се нису борили за слободу мишљења, решавање еснафских проблема, елиминисање грозних околности у којима су живели и радили (и данас живе и раде) српски новинари. Они са тим везе немају, њихов живот и каријере, оно што цео живот раде, одређени су у идеолошким комисијама Централног комитета Савеза комуниста Србије, чији су били шефови или чланови, у кабинетима најутицајнијих југословенских комуниста, креветима истих, где су младе новинарке улазиле по препоруци и са великим амбицијама, а излазиле са универзалним кључевима за сва партијска и медијска врата. Све их је прошло; младост, страст, пажња, новац, године… остао је само пламичак са једне од шест бакљи који их води према ничему. И то се гаси. Живот тих људи је промашен. Иза њих ништа неће остати. Спомињаће их, надам се, само деца и унуци.
И данас, као свих ових година, опстају нападајући своје колеге. Дванаест година их гледамо како понизно, срамно, као што никада нису радили они на које упиру прсте, служе београдским „октобарским“ властодршцима. Нунсовци и ови што су око НУНС-а окупљени уништили су српско новинарство, убили у њему сваку живу ћелију, угасили последњу искру храбрости, потопили обавезу да се каже истина, то свето правило овог заната. Присетите се само како су и шта су радили у протеклој предизборној кампањи. И за Парламент и за председника Србије. Храброст испољавају оштрећи ону ствар на од пријатеља изданог, од друштва изопштеног, болесног Милорада Комракова, на утамниченог Драгољуба Милановића, на неколико новинарки без заштите и исто толико уплашених новинара „Експрес политике“, „Вечерњих новости“ и „Радио-телевизије Нови Сад“. Ових јунских дана, 2012. године, нунсовци поново оргазмирају, уз свесрдну помоћ Специјалног тужилаштва за ратне злочине и тандема Вукчевић-Векарић. Јуре српске новинаре, „ратне хушкаче“, приводе људе на информативне разговоре, шире страх, прете, ликују, а све по пријави НУНС-а из времена када је тамо газдовала Надежда Гаће. Ако не знате, не вреди да вам објашњавам ко је то. Празно име и презиме.
Зове ме прошлог викенда један од новинара који су били приведени на разговор. Име није важно, а није ни познато широј јавности. Човек је у страху, не зна шта да ради. Испитивали су га 90 минута, а повод је један његов текст написан пре 20 година у којем се спомињу „бојовници под фесом“, муслимани у хрватској војсци. И шта је ту спорно, неистинито, ратнохушкачки. Знам све о томе, знам где је оперисала та јединица – Хрвати су је звали „ханџар дивизија“ у знак топлог сећања на истоимену формацију из времена Анте Павелића – знам да им се командир звао Екрем Мандал, знам где је рођен, колико има деце и браће. Имам списак Срба које су (по сопственом признању) ликвидирали на подручју Сиска и Петриње. Велики број ножем. Нунсовцима и Специјалном тужилаштву у Београду то није важно. Њих се не тиче узрок, то је ваљда у реду, али није у реду да се о томе пише и зато се у Београду и Новом Саду води у Европи до сада невиђена кампања против новинара. У операцији учествује тридесетак новинара и десетак полицијских инспектора. Убијање и протеривање Срба, по нунсовцима, не спада у спорно деловање, ратно хушкање. Не. За њих је ратно хушкање ако се пише и прича о злочинима над Србима.

СМРТНО РАЊАВАЊЕ
Никада неће бити утврђен тачан број Срба убијених у Госпићу и Вуковару, и то пре почетка рата. Подвлачим – пре почетка рата. Убијали су их припадници неоусташких паравојних јединица. Дивљачки, клањем, смртним рањавањем и бацањем још живих у бунаре, гробнице које су сами морали да ископају, у Дунав. Да ли су информације о томе код Срба производиле страшно огорчење, бунт, очај, нагон за осветом…? Јесу. А ко је за то крив? Починиоци тих дела или новинари који су о томе информисали јавност?
Она понорница са почетка текста појавила се ових дана на ТВ „Војводина“. Серијал се зове: „Медији у Србији, хроника пропадања“. Аутор је Славиша Лекић, бивши супруг Бојане Лекић. Ње се, претпостављам, сећате, иако је дуго времена нема у јавности, а њега не верујем да знате. Професионална каријера без трага. Човек је власник и уредник нечега, узмимо магазина по имену „Статус“. То је некакво чартер издање, појављује се с времена на време, кад се напуни. Има разних верзија ко финансира „Статус“, а само једна што се тиче читалачке публике; то нико не чита. Тај Лекић је, дакле, подгрејао згрушану, смрдљиву чорбу о „медијима деведесетих“ (епизода седам) и дао је ТВ „Војводина“ која петком одваја по четрдесетак минута да би своју публику подсетила на дане када су, а шта би друго, српски новинари изазивали и на крају изазвали рат и разбијање Југославије. Помагали су им, је л’ да, српски академици и Слободан Милошевић.
Звала ме пре годину дана нека жена, представила се као Лекићева сарадница, и понудила да учествујем као саговорник у том серијалу. Није ми падало на памет тако нешто. Чак и Лекић зна како се подмеће и манипулише у телевизијској монтажи, што су видели они који су пристали. Нудио сам им тада, а нудим и данас, сат, два, колико хоће, телевизијског разговора на горње теме, под само једним условом – да то буде уживо. Неће, то им не одговара. Ту човек може да опонира, а шта они да раде са супротним мишљењем. Нису навикли, нема код њих супротног мишљења. Врло је интересантан списак адреса са којих је Лекићу дошла помоћ, наравно и финансијска, за сочињеније: „Медији у Србији, хроника пропадања“. Обратити пажњу.

МЕДИЈСКО ЛИНЧОВАЊЕ
А где су српски „независни новинари“ видели да се, макар ту у Региону, суди ратним извештачима и уредницима који су такве извештаје или коментаре о рату пуштали? Да ли су Хрвати обавили ту истрагу? Муслимани, Бошњаци? Можда Словенци? Ни говора. Они о томе неће ни да разговарају, а и зашто би кад су београдски нунсовци одавно дефинисали рат у бившој Југославији као српску агресију на друге народе и републике, а у таквој поставци кривци су, ваљда је то јасно, само на једној страни, српској. Чак ни Хашки трибунал, основан са идејом враћања Србије и Срба у дубоку прошлост (погледати број осуђених Срба, збир године робије, њихове државничке, војне и полицијске функције и упоредити га са збиром свих других), није никада ни споменуо могућност суђења српским новинарима.
Пре пет година Удружење новинара Србије, председник је био Нино Брајовић, доделило је награду хрватском новинару Денису Латину („ХРТ“) „за ширење медијских слобода“. Латин је награду са гнушањем одбио, казавши да је не може примити из руку човека који се доказивао као „славитељ злочина, разарања и окупације Вуковара“. Нино Брајовић је, подсећам, као репортер Телевизије „Београд“ извештавао са вуковарског ратишта. Тај посао одрадио је професионално и занатски добро, са мање емоција него што би се у датим ратним околностима могло очекивати од сваког извештача са терена.
А Латин је, рекло би се, морална громада, кад може тако да се понаша и дели лекције? Неће бити. Због извештаја Нине Брајовића нико није изгубио главу. Због Латиновог новинарства јесте. Латин је, то је у Хрватској општепознато, о томе је писао Томислав Клаушки у листу „Новинар“, гласилу Хрватског новинарског друштва, у камеру читао имена и презимена сисачких Срба, „непријатеља нове независне хрватске државе“, који су после тога убијени. Ако ово није ратно хушкање или прецизније, ако то није медијско линчовање са смртном последицом, онда нико не зна шта је ратно хушкање и шта је ратни злочин. Али, у Загребу не постоје нунсовци, односно НУНС, а немају ни специјално тужилаштво за ратне злочине које би гањало хрватске новинаре. Србима је бог или сотона, тешко је тврдити, дао Надежду Гаће, Бруну Векарића и Владимира Вукчевића.

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. A zar ti isti, nisu ratni huskaci posto ne mogu zaboraviti rat koji je bio prije 20 godina i neprekidno donose nove vijesti o nekim kojekakvim zlocincima samo njima znanim podsjecajuci tako javnost na ratni period. Sta oni znaju o ratu i ratnim huskacima vidi se iz njihovih akcija i prljavih poteza. Da li su postavili pitanje ko je kriv za rat u rvatskoj? Ko je to pa zelio veliku Srbiju?Zar jedan najveci narod na ex Jugoslavenskoj teritoriji moze da izgubi ako doista zeli da pravi nesto veliko? Oni koji su napravili drzave na srskoj krvi upotrebaljavali su sva moguca sredstva od oruzja do propagande da bi postigli svoje ciljeve.Ovo smece koje i dalje prijeti srpskim rodoljubima koji su samo pricali istinu i molili za pomoc nece ostati zapamceno po nicemu pametnom ma koliko se trudili. To su srpske nakaze, iskompleksirani nedovrseni ljudski stvorovi, umisljeni placenici stranih sluzbi. Zapravo su njihove krpe za WC solje. Poturica gori od turcina, dobro kaze nas narod. Kome oni to prijete? Evo svi krepase od straha.




    0



    0
  2. Gospođo Geogina lepo ste ih nazvali, ali nakaze su veće oni koji im omogućavaju da pljuju po srpskom rodoljblju i pobijenim i
    prognanim Srbima iz srpskih Krajina.




    0



    0
  3. Gospodine Radoslave mislim da dolazimo cak i iz istog mjesta, ne samo iz Krajine,posto sam citala vase komentare.




    0



    0
  4. nisam skoro pročitao bolji uvod.




    0



    0
  5. Eh, da zanima me samo koga ce „ovi“ osuditi za ratno huskanje u Tacibondstanu i protiv njega, ajde da ucimo tacibondstanski!!!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *