Nunsovci, Vladimir i Bruno u poteri za „ratnim huškačima“

Piše Ratko Dmitrović

Dve decenije traje konstantan pritisak beogradskih „nezavisnih novinara“ da se na sud izvedu novinari, uglavnom ratni izveštači raznih srpskih redakcija, koje ta „nezavisna“ bratija smatra odgovornima za neke ratne zločine, a ovih dana prisustvujemo završnom činu tog prljavog i nečasnog posla

 

Postoji u srpskom informativnom prostoru, evo već 20 godina, jedna ponornica koja se pojavljuje neočekivano u nepravilnim vremenskim periodima, uvek je prljava, sve je slabija, ali se pojavljuje, odoleva godinama i zaboravu. Izvor je u močvari zvanoj NUNS (Nezavisno udruženje novinara Srbije), a kanale za tu splačinu pročišćava i održava dvadesetak neostvarenih osoba koje je neko davno zajebao rekavši im da imaju talenta za novinarstvo. To su nosioci spomenice „borac protiv Slobodana Miloševića“, osobe koje niko već dvadeset godina ne pita znaju li oni nešto od novinarstva, osim što skaču po mrtvim ljudima i podsećaju na delove svoje biografije kada su „po cenu života branili novinarsku profesiju, od poslušnika i Miloševićevih ratnih huškača“.

[restrictedarea]

IDEOLOŠKA PAUČINA
Tu grupaciju ne drži na okupu želja da se novinarstvo zaštiti i odvoji od propagande već ideološka paučina izneta sa Osme sednice, žal zbog poraza Stambolića i pobede Miloševića. To je bulumenta čije su sive ćelije odavno programirane na politiku, komunizam, jugoslovenstvo i antisrpstvo. Njima je novinarstvo sklonište, operativna tačka, istureno odeljenje. Nikada se nisu borili za slobodu mišljenja, rešavanje esnafskih problema, eliminisanje groznih okolnosti u kojima su živeli i radili (i danas žive i rade) srpski novinari. Oni sa tim veze nemaju, njihov život i karijere, ono što ceo život rade, određeni su u ideološkim komisijama Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, čiji su bili šefovi ili članovi, u kabinetima najuticajnijih jugoslovenskih komunista, krevetima istih, gde su mlade novinarke ulazile po preporuci i sa velikim ambicijama, a izlazile sa univerzalnim ključevima za sva partijska i medijska vrata. Sve ih je prošlo; mladost, strast, pažnja, novac, godine… ostao je samo plamičak sa jedne od šest baklji koji ih vodi prema ničemu. I to se gasi. Život tih ljudi je promašen. Iza njih ništa neće ostati. Spominjaće ih, nadam se, samo deca i unuci.
I danas, kao svih ovih godina, opstaju napadajući svoje kolege. Dvanaest godina ih gledamo kako ponizno, sramno, kao što nikada nisu radili oni na koje upiru prste, služe beogradskim „oktobarskim“ vlastodršcima. Nunsovci i ovi što su oko NUNS-a okupljeni uništili su srpsko novinarstvo, ubili u njemu svaku živu ćeliju, ugasili poslednju iskru hrabrosti, potopili obavezu da se kaže istina, to sveto pravilo ovog zanata. Prisetite se samo kako su i šta su radili u protekloj predizbornoj kampanji. I za Parlament i za predsednika Srbije. Hrabrost ispoljavaju oštreći onu stvar na od prijatelja izdanog, od društva izopštenog, bolesnog Milorada Komrakova, na utamničenog Dragoljuba Milanovića, na nekoliko novinarki bez zaštite i isto toliko uplašenih novinara „Ekspres politike“, „Večernjih novosti“ i „Radio-televizije Novi Sad“. Ovih junskih dana, 2012. godine, nunsovci ponovo orgazmiraju, uz svesrdnu pomoć Specijalnog tužilaštva za ratne zločine i tandema Vukčević-Vekarić. Jure srpske novinare, „ratne huškače“, privode ljude na informativne razgovore, šire strah, prete, likuju, a sve po prijavi NUNS-a iz vremena kada je tamo gazdovala Nadežda Gaće. Ako ne znate, ne vredi da vam objašnjavam ko je to. Prazno ime i prezime.
Zove me prošlog vikenda jedan od novinara koji su bili privedeni na razgovor. Ime nije važno, a nije ni poznato široj javnosti. Čovek je u strahu, ne zna šta da radi. Ispitivali su ga 90 minuta, a povod je jedan njegov tekst napisan pre 20 godina u kojem se spominju „bojovnici pod fesom“, muslimani u hrvatskoj vojsci. I šta je tu sporno, neistinito, ratnohuškački. Znam sve o tome, znam gde je operisala ta jedinica – Hrvati su je zvali „handžar divizija“ u znak toplog sećanja na istoimenu formaciju iz vremena Ante Pavelića – znam da im se komandir zvao Ekrem Mandal, znam gde je rođen, koliko ima dece i braće. Imam spisak Srba koje su (po sopstvenom priznanju) likvidirali na području Siska i Petrinje. Veliki broj nožem. Nunsovcima i Specijalnom tužilaštvu u Beogradu to nije važno. Njih se ne tiče uzrok, to je valjda u redu, ali nije u redu da se o tome piše i zato se u Beogradu i Novom Sadu vodi u Evropi do sada neviđena kampanja protiv novinara. U operaciji učestvuje tridesetak novinara i desetak policijskih inspektora. Ubijanje i proterivanje Srba, po nunsovcima, ne spada u sporno delovanje, ratno huškanje. Ne. Za njih je ratno huškanje ako se piše i priča o zločinima nad Srbima.

SMRTNO RANJAVANJE
Nikada neće biti utvrđen tačan broj Srba ubijenih u Gospiću i Vukovaru, i to pre početka rata. Podvlačim – pre početka rata. Ubijali su ih pripadnici neoustaških paravojnih jedinica. Divljački, klanjem, smrtnim ranjavanjem i bacanjem još živih u bunare, grobnice koje su sami morali da iskopaju, u Dunav. Da li su informacije o tome kod Srba proizvodile strašno ogorčenje, bunt, očaj, nagon za osvetom…? Jesu. A ko je za to kriv? Počinioci tih dela ili novinari koji su o tome informisali javnost?
Ona ponornica sa početka teksta pojavila se ovih dana na TV „Vojvodina“. Serijal se zove: „Mediji u Srbiji, hronika propadanja“. Autor je Slaviša Lekić, bivši suprug Bojane Lekić. Nje se, pretpostavljam, sećate, iako je dugo vremena nema u javnosti, a njega ne verujem da znate. Profesionalna karijera bez traga. Čovek je vlasnik i urednik nečega, uzmimo magazina po imenu „Status“. To je nekakvo čarter izdanje, pojavljuje se s vremena na vreme, kad se napuni. Ima raznih verzija ko finansira „Status“, a samo jedna što se tiče čitalačke publike; to niko ne čita. Taj Lekić je, dakle, podgrejao zgrušanu, smrdljivu čorbu o „medijima devedesetih“ (epizoda sedam) i dao je TV „Vojvodina“ koja petkom odvaja po četrdesetak minuta da bi svoju publiku podsetila na dane kada su, a šta bi drugo, srpski novinari izazivali i na kraju izazvali rat i razbijanje Jugoslavije. Pomagali su im, je l’ da, srpski akademici i Slobodan Milošević.
Zvala me pre godinu dana neka žena, predstavila se kao Lekićeva saradnica, i ponudila da učestvujem kao sagovornik u tom serijalu. Nije mi padalo na pamet tako nešto. Čak i Lekić zna kako se podmeće i manipuliše u televizijskoj montaži, što su videli oni koji su pristali. Nudio sam im tada, a nudim i danas, sat, dva, koliko hoće, televizijskog razgovora na gornje teme, pod samo jednim uslovom – da to bude uživo. Neće, to im ne odgovara. Tu čovek može da oponira, a šta oni da rade sa suprotnim mišljenjem. Nisu navikli, nema kod njih suprotnog mišljenja. Vrlo je interesantan spisak adresa sa kojih je Lekiću došla pomoć, naravno i finansijska, za sočinjenije: „Mediji u Srbiji, hronika propadanja“. Obratiti pažnju.

MEDIJSKO LINČOVANJE
A gde su srpski „nezavisni novinari“ videli da se, makar tu u Regionu, sudi ratnim izveštačima i urednicima koji su takve izveštaje ili komentare o ratu puštali? Da li su Hrvati obavili tu istragu? Muslimani, Bošnjaci? Možda Slovenci? Ni govora. Oni o tome neće ni da razgovaraju, a i zašto bi kad su beogradski nunsovci odavno definisali rat u bivšoj Jugoslaviji kao srpsku agresiju na druge narode i republike, a u takvoj postavci krivci su, valjda je to jasno, samo na jednoj strani, srpskoj. Čak ni Haški tribunal, osnovan sa idejom vraćanja Srbije i Srba u duboku prošlost (pogledati broj osuđenih Srba, zbir godine robije, njihove državničke, vojne i policijske funkcije i uporediti ga sa zbirom svih drugih), nije nikada ni spomenuo mogućnost suđenja srpskim novinarima.
Pre pet godina Udruženje novinara Srbije, predsednik je bio Nino Brajović, dodelilo je nagradu hrvatskom novinaru Denisu Latinu („HRT“) „za širenje medijskih sloboda“. Latin je nagradu sa gnušanjem odbio, kazavši da je ne može primiti iz ruku čoveka koji se dokazivao kao „slavitelj zločina, razaranja i okupacije Vukovara“. Nino Brajović je, podsećam, kao reporter Televizije „Beograd“ izveštavao sa vukovarskog ratišta. Taj posao odradio je profesionalno i zanatski dobro, sa manje emocija nego što bi se u datim ratnim okolnostima moglo očekivati od svakog izveštača sa terena.
A Latin je, reklo bi se, moralna gromada, kad može tako da se ponaša i deli lekcije? Neće biti. Zbog izveštaja Nine Brajovića niko nije izgubio glavu. Zbog Latinovog novinarstva jeste. Latin je, to je u Hrvatskoj opštepoznato, o tome je pisao Tomislav Klauški u listu „Novinar“, glasilu Hrvatskog novinarskog društva, u kameru čitao imena i prezimena sisačkih Srba, „neprijatelja nove nezavisne hrvatske države“, koji su posle toga ubijeni. Ako ovo nije ratno huškanje ili preciznije, ako to nije medijsko linčovanje sa smrtnom posledicom, onda niko ne zna šta je ratno huškanje i šta je ratni zločin. Ali, u Zagrebu ne postoje nunsovci, odnosno NUNS, a nemaju ni specijalno tužilaštvo za ratne zločine koje bi ganjalo hrvatske novinare. Srbima je bog ili sotona, teško je tvrditi, dao Nadeždu Gaće, Brunu Vekarića i Vladimira Vukčevića.

[/restrictedarea]