Почетна / Други пишу / ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: ПОБЕДА ТОМЕ НИКОЛИЋА ИЛИ ШТА СРПСКИ ЛИДЕРИ МОГУ ДА НАУЧЕ ОД СВОЈИХ БИРАЧА

ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: ПОБЕДА ТОМЕ НИКОЛИЋА ИЛИ ШТА СРПСКИ ЛИДЕРИ МОГУ ДА НАУЧЕ ОД СВОЈИХ БИРАЧА

Не знам да ли је то био разлог за срећу, али рекло би се да су Срби и Брисел, бирајући Тому Николића, први пут, макар кратко, били на истој страни од октобра 2000. године. Опет, како је међу Томиним бирачима у другом кругу било и много оних који нису његови политички истомишљеници, тако изгледа да је други круг избора био референдум о владавини Бориса Тадића, на коме ни он ни ДС нису прошли. Доста је било.

И ту се негде крије и главни део хепиенда: Срби су послали у пензију Тадића и гласали против власти која их је понизила, и национално, и државно, и социјално. А то је и тријумф воље Србије за животом, и то не било каквим, утолико пре што су гласањем за Тому показали и шта мисле о Тадићевој прљавој кампањи, и о бедним српским медијима, и о још беднијој друштвеној елити, који су их, сви скупа, месецима терорисали плашећи их да Тадић можда и није најбоље што им се у животу догодило, али да је он за Србе судбина. То ће рећи да су Срби ипак сами гласали за своју судбину и да је у народу, упркос барем 20-годишњем боравку у машини за прање мозга, за толико остало довољно поноса и вере. И то је, на крају, највећа одговорност пред Томом Николићем: он може да разгори ту веру, а може и да је угаси, и тада ће све оно за шта је сам крив и све оно за шта је крив Тадић завршити на његовим леђима.

Не бих да умањеујем успех Србије јер он се не очитује само у томе што је она гласала против власти већ – још више – против својих петоколонашких елита. Отуда се гласање за Николића најпре показало у драстичном паду тиража новина које су не себе преузеле највећи терет предизборног пљувања противника жутих. Али, са друге стране, успех Србије неће бити умањен ако се закључи да се ипак ништа од Николићеве победе не би догодило без воље Запада. Ни то није најгора ствар на свету јер, ако је овакав расплет са Запада дозвољен – ако већ није омогућен – и то има своја важна значења. Јер стриктно опредељење Вашингтона и Брисела за Тадића значило би њихову решеност за увођење Србије у нестабилност и грађански сукоб будући да је Тадић толико потрошен да би његов трећи мандат само индуковао сукоб уместо да га спречава. Истина, нестабилност и сукоб били су шанса за ослобађање, али, не мање, били су и шанса за страдање. Томина победа, уместо исцеђеног Тадића, ипак је показала да напољу за Србију желе стабилност, макар они ту стабилност гледали као задржавање Срба у кавезу коме неће покушавати да раскину решетке, док нама значи да смо избегли револуционарни терор жуте мутације титоиста и, наравно, наш одговор на тај теорор.

Нешто ми каже да је она честитка Томи, која је из Брисела стигла пре него су се затворила гласачка места, била све само не случајна грешка неког европског канцеларијског хрчка. Наиме, могао бих ту честитку да прочитам и као врло јасну поруку упућену и Борису и Томи. Прво, Борису – „да ти није пало на памет да опет покрадеш изборе и тражиш немогуће комбинације за опстанак на власти“; и, друго, Томи – „да ти није пало на памет да си победио захваљујући некаквим народним гласовима, победио си нашом вољом“. Е сад, самом Томи се пружа шанса да у знак захвалности за ту – ако већ не подршку, а оно пасивну беневоленцију са Запада – плати у истој валути као Борис. Ипак, надам се да му то не пада на памет, посебно не кад је видео Борисов крај, или да крене у поступне промене и спасавање државе, које неће моћи да изведе сам, утолико пре што ниједна странка у Србији, па ни његова, нема носивост за тако амбициозан пројекат.

ОТПИСАНИ БОРИС Питање је, наравно, како ће се све ово завршити? Да је добро прочитао преурањену честитку из Брисела, Борис је показао и тиме што је у изборној вечери рекао да му не пада на памет да пожели место премијера. Он дакле одлази заувек, и само је питање времена и модела нове владе, па да се види кад ће Борис и у ДС препустити своје место Ђиласу. Важно је, међутим, и да Николић, и следећа влада, и нове елите с њима покажу свој уверљив став о Тадићевој владавини јер је за Србију важно да она добије своје заслужено место, бар да би се показало да осталим актерима на сцени не пада напамет да тако нешто и у сну понове.

Уз Бориса, са сцене су заувек отписани и радикали. После другог круга председничких избора, они су закуцани у земљу бар још онолико колико су се закуцали после парламентарних. Николић је показао да његов модел даје успеха, и већ сама та чињеница није оставила никакву наду радикалима у опоравак.

Друга важна ствар коју ће Николић морати да погура са места председника биће – како је обећао – крађа избора. Својим пристанком да уђе у други круг он је негде анулирао ту потребу, али и због његове владавине и због будућности биће важно да се на томе инсистира и да се ствар истражи. Следеће што ће само он морати да предложи иако ће само влада моћи да реализује јесте коренита реформа медија, који су данас дефинитивно постали највећа опасност у друштву и прва препрека демократији у Србији. Наравно, реформа медија није могућа без развлашћивања жутих барона који су их контролисали, као и без отварања јавног простора у коме би корумпиране елите, ако већ не би биле протеране, добиле конкуренцију истинских елита, односно онога што је од њих остало.

Наравно, све то Тома може да иницира, али вероватноћа да ће та ствар бити изгурана до краја зависиће од тога ко ће седети у следећој влади. Наравно, жути план је да од Томе направе британску краљицу или, још горе, неку врсту лудог српског детета, које седи на Андрићевом венцу и не показује се гостима. Како би то могло да изгледа, срочио је један од независних жутих мудраца Владимир Гоати, који каже да би Николић требало да представља „само још један пар очију“ који ће надгледати рад владе, заједно са невладиним организацијама и мањинама у парламенту. Једини директно изабрани носилац функције у Србији би дакле, према Гоатију, требало да дели посао са Соњом Бисерко и Соњом Лихт. Наравно, претварање његове улоге у протоколарну пратили би на свој начин медији, ови исти какви су данас. Они би га дакле деградирали и компромитовали, овај пут, међутим, не као Тому мастера, већ као институцију председника, што им не би било тешко ако се сећамо како су упорно и успешно деградирали улогу скупштине стварајући утисак да људи тамо седе само због пљескавице од 15 динара.

Да би то било могуће, није довољно, али је потребно направити владу ДС-СПС-ЛДП или УРС. Када је о томе реч, међутим, после Николићеве победе, логика унутрашњих политичких дешавања налагала би да је тај концепт сада веома тешко остварив. Наиме, важан човек те владе Ивица Дачић нема јаког разлога да иде у то, утолико пре што се већ једном срећно извукао не сносећи кривицу за владине катастрофалне резултате. Обзиром на прилике, тешко да би нова влада могла да буде иоле успешна. Отуда је још теже да би се он и други пут извукао неоштећен, утолико пре што овај пут не би имао човека попут Бориса, чија би сујета човека који одлучује о свему била крошња под којом би несметано бујала Ивичина имела. Уосталом Ивица не би био то што јесте кад не би умео да разликује онога који долази од онога који одлази и кад се не би опредељивао за сочнију страну будућности.

УНУТРАШЊА И СПОЉНА ЛОГИКА Унутрашња политичка логика тешко да би смисленом учинила и велику коалицију иако се из једног крила жутих већ може чути да је сада време за национално јединство, а то би ваљда требало да значи савез две највеће странке. Јер у великој коалицији СНС би остварила највећу ноћну мору својих бирача, који би тешко разумели зашто су се онолико радовали Николићевој победи над жутима ако он с њима иде у владу. Осим тога, то би била готово немогућа ситуација за поделу власти, напредњаци би ушли у већ разрађене жуте комбинације у којима би за њих остајале мрвице, а хипотека би се, са друге стране, делила много праведније.

Отуда би унутрашња логика изборних догађања сада налагала владу СНС-СПС-ДСС. Да се не лажемо, бирачи ове три странке, уз бираче Двери и радикала, су ту коалицију већ остварили гласајући у недељу за Николића, а то су ствари које би бар мало морале да обавезују. Утолико пре што су бирачи националне опозиције показали више мудрости окупљајући се око Николића него њихови партијски лидери на парламентарним изборима. Наравно, има та влада и своја тешка ограничења, пре свега због улоге СПС у Цветковићевим кабинету као и због енормне корупције којом је дубински захваћена та странка те мало вероватне Коштуничине одлуке да учествује у томе са Дачићем.

И то је што се тиче налога унутрашње логике, али овде би требало имати у виду и захтеве који ће се појавити споља. Иако се о томе за сада не зна много, нисам сигуран да би у Бриселу волели да напредњаци добију много више власти од оволико колико је освојио Николић, а, ако већ морају, да то буде кроз један мандат печења заната уз жуте. Јер, да се не лажемо, међународна логика Томине победе је у жртвовању једне ослабљене фигуре – Тадића – да би се спасла позиција.

Због тога бих рекао да – колико год то према Србима изгледало сурово – питање владе у овом моменту можда јесте најхитније, али није најважније. Не верујем да би било најгоре ако би се десило да нека форма досадашње владе остане у наредних годину дана и да сама плати цену оног што је у претходне четири закувала. Са друге стране, за развлашћивање жутих много је важније да им се узме власт у Београду, месту одакле су црпели моћ. А то ће рећи да би колаиција СНС-ДСС-СПС могла тамо да функционише много лакше и што би била сврсисходнија, утолико пре што је развлашћивање Ђиласа неопходно за реформу медија а она опет за консолидацију демократије.

Зато најефкаснији увод у промене не би било нестрпљење да се узме извршна власт, него стварање озбиљне политичке платформе за промене, у којој би се морао потврдити савез Николића и Коштунице. Њихов уговор за Коштуничину подршку Николићу у другом кругу већ сад личи на коалициони, али то још не значи да би морали да срљају у извршну власт. Њихова улога не би смела да буде само политичка него пре свега друштвена, утолико пре што Николић на новој функцији има могућност и ауторитет за отварање јавног простора а Коштуница за његово испуњавање политичким садржајем. Зато би тај савез – можда у неком тренутку чак и варијанта постоктобарског двовлашћа, које је у последњих 12 година дало боље резултата од једновлашћа, било Ђинђићевог или Тадићевог – могао да буде кључ промена. Истовремено, држим да би шансе те приче биле много веће ако би се коначно пред озбиљним политичким планом закопале ратне секире и са Дверима. Јер промене у Србији не могу се урадити без пуног спектра партија и до сада скрајнутог потенцијала људи који не седе ни у једној од њих. Наиме, не само да је могуће пронаћи заједнички садржилац међу националним странкама него је неопходно да у том спектру постоје и партије које сарађују са Западом, (СНС), и партије чија снага политике превазилази подршку коју за њу добијају (ДСС), и партије које за себе везују јасну непорочну енергију и млад свет (Двери).

Пред Србијом је дуг ход, и Николић га неће пролазити ни стазом којом би хтео ни стазом којом напољу верују да би морао. Где ће, између те две амплитуде, његава стаза заправо бити неће зависити само од њега већ и од оних који буду ходали с њим. Рекао бих да никад није било овако очигледно колико би било добро да лидери опозиције послушају поруку за сарадњу, коју су им њихови бирачи послали у недељу, уместо што се, као обично, догађа обратно.

Извор: http://www.standard.rs

3 коментара

  1. Gospodine CVIJANOVICU…PERO VAM SE POZLATILO 10+.Pozdrav Redakciji STANDARDA-Bez mojih komentara-ZAO MI JE.Nicija nije gorela do ZORE.Veliki POZDRAV iz RF.BOS sa MAJKOM RUSIJOM CUVA SRBE.AMIN BOZE,,




    0



    0
  2. Možemo samo pozdraviti razboritost i pravilno rasuđivanje o
    politici bivšeg predsednika i mogućoj politici novog gos,
    Nikolića. Sigurno da Tomislav mora gledati i levo i desno i gore
    i dole,očekivati je da je ispekao i opekao kao političar u
    Srbiji.Saveta biće gomila moraće paziti da to ne pretrpa na propale CRVENO-ŽUTE politike pristajanja na ucene. Kraljevina
    Srbija nije prihvatila ucene Austro-Ugarske monarhije i uz velike
    žrtve pobedila.Toma Nikolić nesme prihvatiti ucene nove NATO
    imperije jer on IMA SAD JAKU ZDRAVU RUSKU FEDERACIJU ŠTO Milošević nije imao kod Jelsina.Šumadinac nije naivac to se videlo 20 maja Srbija čeka političke poteze od iteresa države
    Srbije on je iz Srbije za Srbiju!!!




    0



    0
  3. Читам ово и оно и нечег се плашим , шта ако је УСА и ЕУ намјерно одбацила исртошену и исисану лешину Тадића ,јер запад неког држи и подржава док им користи и придоноси корист ,финациску као и политичку,пошто им је Тадић доста посла урадио али није све завршио , да није ово само фарса да ипак пусте да падне Тадић а уз пут баце прашину Србима ко кано избором Николића! Да се случајно не настави исти посао и даље по оној „да се Срби не присјете“ тј док примјете ми смо увукли Србију у нато и Еу а то и јест циљ запада да добије воје базе у комплету на Балкану а Еу нову жртву (државу) за исисавање и задњег животног сока. Хоће ли Србија бити опрезна и поставити парламент као извршну политичку моћ а не пресједнику који би можда био подложан миту или уцјени. Србијо и СРБИ , мјењајте закон и смањите моћ и могућност самовоље једног човјека ,уведите контролу у држави ефикасну и праведну и чувајте СРБИЈУ је ми немамо резервне Србије а то одлично знамо ми из дијаспоре!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *