ŽELJKO CVIJANOVIĆ: POBEDA TOME NIKOLIĆA ILI ŠTA SRPSKI LIDERI MOGU DA NAUČE OD SVOJIH BIRAČA

Ne znam da li je to bio razlog za sreću, ali reklo bi se da su Srbi i Brisel, birajući Tomu Nikolića, prvi put, makar kratko, bili na istoj strani od oktobra 2000. godine. Opet, kako je među Tominim biračima u drugom krugu bilo i mnogo onih koji nisu njegovi politički istomišljenici, tako izgleda da je drugi krug izbora bio referendum o vladavini Borisa Tadića, na kome ni on ni DS nisu prošli. Dosta je bilo.

I tu se negde krije i glavni deo hepienda: Srbi su poslali u penziju Tadića i glasali protiv vlasti koja ih je ponizila, i nacionalno, i državno, i socijalno. A to je i trijumf volje Srbije za životom, i to ne bilo kakvim, utoliko pre što su glasanjem za Tomu pokazali i šta misle o Tadićevoj prljavoj kampanji, i o bednim srpskim medijima, i o još bednijoj društvenoj eliti, koji su ih, svi skupa, mesecima terorisali plašeći ih da Tadić možda i nije najbolje što im se u životu dogodilo, ali da je on za Srbe sudbina. To će reći da su Srbi ipak sami glasali za svoju sudbinu i da je u narodu, uprkos barem 20-godišnjem boravku u mašini za pranje mozga, za toliko ostalo dovoljno ponosa i vere. I to je, na kraju, najveća odgovornost pred Tomom Nikolićem: on može da razgori tu veru, a može i da je ugasi, i tada će sve ono za šta je sam kriv i sve ono za šta je kriv Tadić završiti na njegovim leđima.

Ne bih da umanjeujem uspeh Srbije jer on se ne očituje samo u tome što je ona glasala protiv vlasti već – još više – protiv svojih petokolonaških elita. Otuda se glasanje za Nikolića najpre pokazalo u drastičnom padu tiraža novina koje su ne sebe preuzele najveći teret predizbornog pljuvanja protivnika žutih. Ali, sa druge strane, uspeh Srbije neće biti umanjen ako se zaključi da se ipak ništa od Nikolićeve pobede ne bi dogodilo bez volje Zapada. Ni to nije najgora stvar na svetu jer, ako je ovakav rasplet sa Zapada dozvoljen – ako već nije omogućen – i to ima svoja važna značenja. Jer striktno opredeljenje Vašingtona i Brisela za Tadića značilo bi njihovu rešenost za uvođenje Srbije u nestabilnost i građanski sukob budući da je Tadić toliko potrošen da bi njegov treći mandat samo indukovao sukob umesto da ga sprečava. Istina, nestabilnost i sukob bili su šansa za oslobađanje, ali, ne manje, bili su i šansa za stradanje. Tomina pobeda, umesto isceđenog Tadića, ipak je pokazala da napolju za Srbiju žele stabilnost, makar oni tu stabilnost gledali kao zadržavanje Srba u kavezu kome neće pokušavati da raskinu rešetke, dok nama znači da smo izbegli revolucionarni teror žute mutacije titoista i, naravno, naš odgovor na taj teoror.

Nešto mi kaže da je ona čestitka Tomi, koja je iz Brisela stigla pre nego su se zatvorila glasačka mesta, bila sve samo ne slučajna greška nekog evropskog kancelarijskog hrčka. Naime, mogao bih tu čestitku da pročitam i kao vrlo jasnu poruku upućenu i Borisu i Tomi. Prvo, Borisu – „da ti nije palo na pamet da opet pokradeš izbore i tražiš nemoguće kombinacije za opstanak na vlasti“; i, drugo, Tomi – „da ti nije palo na pamet da si pobedio zahvaljujući nekakvim narodnim glasovima, pobedio si našom voljom“. E sad, samom Tomi se pruža šansa da u znak zahvalnosti za tu – ako već ne podršku, a ono pasivnu benevolenciju sa Zapada – plati u istoj valuti kao Boris. Ipak, nadam se da mu to ne pada na pamet, posebno ne kad je video Borisov kraj, ili da krene u postupne promene i spasavanje države, koje neće moći da izvede sam, utoliko pre što nijedna stranka u Srbiji, pa ni njegova, nema nosivost za tako ambiciozan projekat.

OTPISANI BORIS Pitanje je, naravno, kako će se sve ovo završiti? Da je dobro pročitao preuranjenu čestitku iz Brisela, Boris je pokazao i time što je u izbornoj večeri rekao da mu ne pada na pamet da poželi mesto premijera. On dakle odlazi zauvek, i samo je pitanje vremena i modela nove vlade, pa da se vidi kad će Boris i u DS prepustiti svoje mesto Đilasu. Važno je, međutim, i da Nikolić, i sledeća vlada, i nove elite s njima pokažu svoj uverljiv stav o Tadićevoj vladavini jer je za Srbiju važno da ona dobije svoje zasluženo mesto, bar da bi se pokazalo da ostalim akterima na sceni ne pada napamet da tako nešto i u snu ponove.

Uz Borisa, sa scene su zauvek otpisani i radikali. Posle drugog kruga predsedničkih izbora, oni su zakucani u zemlju bar još onoliko koliko su se zakucali posle parlamentarnih. Nikolić je pokazao da njegov model daje uspeha, i već sama ta činjenica nije ostavila nikakvu nadu radikalima u oporavak.

Druga važna stvar koju će Nikolić morati da pogura sa mesta predsednika biće – kako je obećao – krađa izbora. Svojim pristankom da uđe u drugi krug on je negde anulirao tu potrebu, ali i zbog njegove vladavine i zbog budućnosti biće važno da se na tome insistira i da se stvar istraži. Sledeće što će samo on morati da predloži iako će samo vlada moći da realizuje jeste korenita reforma medija, koji su danas definitivno postali najveća opasnost u društvu i prva prepreka demokratiji u Srbiji. Naravno, reforma medija nije moguća bez razvlašćivanja žutih barona koji su ih kontrolisali, kao i bez otvaranja javnog prostora u kome bi korumpirane elite, ako već ne bi bile proterane, dobile konkurenciju istinskih elita, odnosno onoga što je od njih ostalo.

Naravno, sve to Toma može da inicira, ali verovatnoća da će ta stvar biti izgurana do kraja zavisiće od toga ko će sedeti u sledećoj vladi. Naravno, žuti plan je da od Tome naprave britansku kraljicu ili, još gore, neku vrstu ludog srpskog deteta, koje sedi na Andrićevom vencu i ne pokazuje se gostima. Kako bi to moglo da izgleda, sročio je jedan od nezavisnih žutih mudraca Vladimir Goati, koji kaže da bi Nikolić trebalo da predstavlja „samo još jedan par očiju“ koji će nadgledati rad vlade, zajedno sa nevladinim organizacijama i manjinama u parlamentu. Jedini direktno izabrani nosilac funkcije u Srbiji bi dakle, prema Goatiju, trebalo da deli posao sa Sonjom Biserko i Sonjom Liht. Naravno, pretvaranje njegove uloge u protokolarnu pratili bi na svoj način mediji, ovi isti kakvi su danas. Oni bi ga dakle degradirali i kompromitovali, ovaj put, međutim, ne kao Tomu mastera, već kao instituciju predsednika, što im ne bi bilo teško ako se sećamo kako su uporno i uspešno degradirali ulogu skupštine stvarajući utisak da ljudi tamo sede samo zbog pljeskavice od 15 dinara.

Da bi to bilo moguće, nije dovoljno, ali je potrebno napraviti vladu DS-SPS-LDP ili URS. Kada je o tome reč, međutim, posle Nikolićeve pobede, logika unutrašnjih političkih dešavanja nalagala bi da je taj koncept sada veoma teško ostvariv. Naime, važan čovek te vlade Ivica Dačić nema jakog razloga da ide u to, utoliko pre što se već jednom srećno izvukao ne snoseći krivicu za vladine katastrofalne rezultate. Obzirom na prilike, teško da bi nova vlada mogla da bude iole uspešna. Otuda je još teže da bi se on i drugi put izvukao neoštećen, utoliko pre što ovaj put ne bi imao čoveka poput Borisa, čija bi sujeta čoveka koji odlučuje o svemu bila krošnja pod kojom bi nesmetano bujala Ivičina imela. Uostalom Ivica ne bi bio to što jeste kad ne bi umeo da razlikuje onoga koji dolazi od onoga koji odlazi i kad se ne bi opredeljivao za sočniju stranu budućnosti.

UNUTRAŠNJA I SPOLJNA LOGIKA Unutrašnja politička logika teško da bi smislenom učinila i veliku koaliciju iako se iz jednog krila žutih već može čuti da je sada vreme za nacionalno jedinstvo, a to bi valjda trebalo da znači savez dve najveće stranke. Jer u velikoj koaliciji SNS bi ostvarila najveću noćnu moru svojih birača, koji bi teško razumeli zašto su se onoliko radovali Nikolićevoj pobedi nad žutima ako on s njima ide u vladu. Osim toga, to bi bila gotovo nemoguća situacija za podelu vlasti, naprednjaci bi ušli u već razrađene žute kombinacije u kojima bi za njih ostajale mrvice, a hipoteka bi se, sa druge strane, delila mnogo pravednije.

Otuda bi unutrašnja logika izbornih događanja sada nalagala vladu SNS-SPS-DSS. Da se ne lažemo, birači ove tri stranke, uz birače Dveri i radikala, su tu koaliciju već ostvarili glasajući u nedelju za Nikolića, a to su stvari koje bi bar malo morale da obavezuju. Utoliko pre što su birači nacionalne opozicije pokazali više mudrosti okupljajući se oko Nikolića nego njihovi partijski lideri na parlamentarnim izborima. Naravno, ima ta vlada i svoja teška ograničenja, pre svega zbog uloge SPS u Cvetkovićevim kabinetu kao i zbog enormne korupcije kojom je dubinski zahvaćena ta stranka te malo verovatne Koštuničine odluke da učestvuje u tome sa Dačićem.

I to je što se tiče naloga unutrašnje logike, ali ovde bi trebalo imati u vidu i zahteve koji će se pojaviti spolja. Iako se o tome za sada ne zna mnogo, nisam siguran da bi u Briselu voleli da naprednjaci dobiju mnogo više vlasti od ovoliko koliko je osvojio Nikolić, a, ako već moraju, da to bude kroz jedan mandat pečenja zanata uz žute. Jer, da se ne lažemo, međunarodna logika Tomine pobede je u žrtvovanju jedne oslabljene figure – Tadića – da bi se spasla pozicija.

Zbog toga bih rekao da – koliko god to prema Srbima izgledalo surovo – pitanje vlade u ovom momentu možda jeste najhitnije, ali nije najvažnije. Ne verujem da bi bilo najgore ako bi se desilo da neka forma dosadašnje vlade ostane u narednih godinu dana i da sama plati cenu onog što je u prethodne četiri zakuvala. Sa druge strane, za razvlašćivanje žutih mnogo je važnije da im se uzme vlast u Beogradu, mestu odakle su crpeli moć. A to će reći da bi kolaicija SNS-DSS-SPS mogla tamo da funkcioniše mnogo lakše i što bi bila svrsishodnija, utoliko pre što je razvlašćivanje Đilasa neophodno za reformu medija a ona opet za konsolidaciju demokratije.

Zato najefkasniji uvod u promene ne bi bilo nestrpljenje da se uzme izvršna vlast, nego stvaranje ozbiljne političke platforme za promene, u kojoj bi se morao potvrditi savez Nikolića i Koštunice. Njihov ugovor za Koštuničinu podršku Nikoliću u drugom krugu već sad liči na koalicioni, ali to još ne znači da bi morali da srljaju u izvršnu vlast. Njihova uloga ne bi smela da bude samo politička nego pre svega društvena, utoliko pre što Nikolić na novoj funkciji ima mogućnost i autoritet za otvaranje javnog prostora a Koštunica za njegovo ispunjavanje političkim sadržajem. Zato bi taj savez – možda u nekom trenutku čak i varijanta postoktobarskog dvovlašća, koje je u poslednjih 12 godina dalo bolje rezultata od jednovlašća, bilo Đinđićevog ili Tadićevog – mogao da bude ključ promena. Istovremeno, držim da bi šanse te priče bile mnogo veće ako bi se konačno pred ozbiljnim političkim planom zakopale ratne sekire i sa Dverima. Jer promene u Srbiji ne mogu se uraditi bez punog spektra partija i do sada skrajnutog potencijala ljudi koji ne sede ni u jednoj od njih. Naime, ne samo da je moguće pronaći zajednički sadržilac među nacionalnim strankama nego je neophodno da u tom spektru postoje i partije koje sarađuju sa Zapadom, (SNS), i partije čija snaga politike prevazilazi podršku koju za nju dobijaju (DSS), i partije koje za sebe vezuju jasnu neporočnu energiju i mlad svet (Dveri).

Pred Srbijom je dug hod, i Nikolić ga neće prolaziti ni stazom kojom bi hteo ni stazom kojom napolju veruju da bi morao. Gde će, između te dve amplitude, njegava staza zapravo biti neće zavisiti samo od njega već i od onih koji budu hodali s njim. Rekao bih da nikad nije bilo ovako očigledno koliko bi bilo dobro da lideri opozicije poslušaju poruku za saradnju, koju su im njihovi birači poslali u nedelju, umesto što se, kao obično, događa obratno.

Izvor: http://www.standard.rs