Видимо се у следећем филму

Пише Данијел Цвјетићанин, Универзитет „Сингидунум“

У основи масовног незадовољства стоји чињеница да се капитал, тежећи халапљиво за добитком, преселио на Исток, а да су грађани остали пуки потрошачи на тржишту азијских роба. Да ли се овај процес може зауставити?

 

На свечаној премијери свог најновијег перформанса, познати глумац Џорџ Клуни обратио се разочараним гледаоцима (и новинарима) речима: „Довиђења, видимо се у неком новом филму…“ Али док је још у глави, по ко зна који пут, премотавао стари филм у којем врви од екстазе одушевљених дјевушки (лутријски), оцвалих партијских активисткиња и нежних (садржајних) музичких тонова Клунијевих идола, завршавао се, у Давидовом Логору, 100 км од Вашингтона, скуп лидера осам водећих земаља света (Г8): САД-а, Немачке, Канаде, Француске, Русије, Велике Британије, Јапана и Италије.

ЛЕПТИР    

[restrictedarea]

Дискусије у оквиру ове групе некада су пленарне, а некада имају облик необавезног ћаскања појединих  учесника уз чај и сендвиче или шетње кроз шуму. Медији често преувеличавају значај оваквих размена мишљења. Као да нека „светска влада“ или „завереничка група“ расправља и доноси одлуке о економској судбини човечанства, рату и миру или о даљем процесу загађивања околине. Не верујем да размена мишљења у оквиру Г8 има већи утицај на светска политичка и економска кретања од расправа у оквиру Групе Билдерберг, Франкфуртске групе, Одбора банке „Голдман Сакс“, Трилатерале или неког шестог, седмог или осмог форума…
Теорије завере увек претерују када некој групи (или ложи) придају већи значај од оног који им је спонтано доделила сама природа економских интереса и друштвених сила, испреплетаних у бројним процесима, организацијама и центрима, али углавном независних од воље људи који упорно живе у заблуди да одлучују о судбини града, државе или целог света. А можда махање крила једног лептира, у дубини амазонске прашуме, покреће процесе са много далекосежнијим последицама? Хм.

ДИЛЕМЕ    
Трудећи се да ноншалантним изгледом емитују човечанству поруку да је ситуација под контролом и да се и у време кризе о најозбиљнијим темама може, на врху врхова, разговарати сложно, разложно и безбрижно, светски лидери су се храбро суочили са дилемама и изазовима тренутка. Извесно је постојао и покушај разуверавања Русије да опкољавање њених граница системима ПРО не прети њеној безбедности, осим ако се успротиви жељама слободног (западног) света да  преузме ресурсе у Сибиру, који, по америчкој доктрини, морају бити својина целог човечанства. А пошто човечанство тешко може колективно користити ова богатства, делегираће то право евроатлантском капиталу, као што је већ учињено у Ираку, Либији и многим другим, ресурсима богатим земљама.
Разговарало се и о питању: како се борити са кризом у еврозони? Стезањем каиша или подстицањем потрошње? Присуство „новог клинца у крају“, француског премијера Оланда (социјалисте) навело је лидере света да се договоре о компромисном решењу – излаз из кризе мора да се тражи комбинацијом мера штедње и подстицања потрошње и запослености (!?) Ништа лакше од оваквог договора. Али можете ли да замислите како изгледа његова реализација?

ПРОТЕСТИ        
С друге стране, масе грађана у земљама – дужницима,  спремне су да се, протестима и нередима на улицама, боре за другачије разрешење кризе дугова у Европи, од оног које су замислили банкари и политички лидери. Грађани ојађеног света, баш као и „окупатори Волстрита“, траже да већи део терета кризе (дугова) буде преваљен на банке и инвеститоре, који и јесу иницијална каписла великог профитног бума (и балона) на миленијумском прелазу.
Грађани Грчке (данас), а Шпаније, Италије или неке друге европске земље у дуговима (сутра), желе да већи део терета пребаце на оне који су у бурним годинама просперитета највише профитирали. А који ни данас не бележе губитке, него из остварене добити деле астрономске бонусе и профите за „успешно пословање“, често и на терет пореских обвезника. Тешко је милионске масе незадовољних убедити да равномернијом расподелом дохотка не могу значајније да поправе свој положај.

РАДИ ШТА ЗНАШ        
У основи масовног незадовољства стоји чињеница да се капитал, тежећи халапљиво за добитком, преселио на Исток, а да су грађани, за тридесетак година овог процеса, остали готово пуки потрошачи на тржишту углавном азијских роба. Да ли се овај процес може зауставити? Чак и ако може, да ли неко мисли о томе какве би последице тог заустављања биле у Кини, Индији и другим земљама, које баш захваљујући оваквом „сељењу“ капитала грабе крупним корацима економског просперитета? Невидљивом руком, конкуренција на глобалном тржишту тежи да „уравнотежи“ не само профитне стопе, него и наднице и плате. Можете ли с тим да се помирите?
За свој лош положај можете да оптужујете „невидљиву руку тржишта“ и да тражите од државе да обузда економску слободу и стихију дивље конкуренције која вам смета. Радо ће вам прискочити у помоћ бројни Динкићи или Тадићи (садашњи и будући), тврдећи да су вам и до сада, на исти начин, помагали. Желите ли да их пустите да „заврше посао“?
А можете да урадите и супротно. Да их натерате да вас оставе на миру и пусте вас да радите шта знате. Па, да ствари саме дођу на своје место.

[/restrictedarea]