Vidimo se u sledećem filmu

Piše Danijel Cvjetićanin, Univerzitet „Singidunum“

U osnovi masovnog nezadovoljstva stoji činjenica da se kapital, težeći halapljivo za dobitkom, preselio na Istok, a da su građani ostali puki potrošači na tržištu azijskih roba. Da li se ovaj proces može zaustaviti?

 

Na svečanoj premijeri svog najnovijeg performansa, poznati glumac Džordž Kluni obratio se razočaranim gledaocima (i novinarima) rečima: „Doviđenja, vidimo se u nekom novom filmu…“ Ali dok je još u glavi, po ko zna koji put, premotavao stari film u kojem vrvi od ekstaze oduševljenih djevuški (lutrijski), ocvalih partijskih aktivistkinja i nežnih (sadržajnih) muzičkih tonova Klunijevih idola, završavao se, u Davidovom Logoru, 100 km od Vašingtona, skup lidera osam vodećih zemalja sveta (G8): SAD-a, Nemačke, Kanade, Francuske, Rusije, Velike Britanije, Japana i Italije.

LEPTIR    

[restrictedarea]

Diskusije u okviru ove grupe nekada su plenarne, a nekada imaju oblik neobaveznog ćaskanja pojedinih  učesnika uz čaj i sendviče ili šetnje kroz šumu. Mediji često preuveličavaju značaj ovakvih razmena mišljenja. Kao da neka „svetska vlada“ ili „zaverenička grupa“ raspravlja i donosi odluke o ekonomskoj sudbini čovečanstva, ratu i miru ili o daljem procesu zagađivanja okoline. Ne verujem da razmena mišljenja u okviru G8 ima veći uticaj na svetska politička i ekonomska kretanja od rasprava u okviru Grupe Bilderberg, Frankfurtske grupe, Odbora banke „Goldman Saks“, Trilaterale ili nekog šestog, sedmog ili osmog foruma…
Teorije zavere uvek preteruju kada nekoj grupi (ili loži) pridaju veći značaj od onog koji im je spontano dodelila sama priroda ekonomskih interesa i društvenih sila, isprepletanih u brojnim procesima, organizacijama i centrima, ali uglavnom nezavisnih od volje ljudi koji uporno žive u zabludi da odlučuju o sudbini grada, države ili celog sveta. A možda mahanje krila jednog leptira, u dubini amazonske prašume, pokreće procese sa mnogo dalekosežnijim posledicama? Hm.

DILEME    
Trudeći se da nonšalantnim izgledom emituju čovečanstvu poruku da je situacija pod kontrolom i da se i u vreme krize o najozbiljnijim temama može, na vrhu vrhova, razgovarati složno, razložno i bezbrižno, svetski lideri su se hrabro suočili sa dilemama i izazovima trenutka. Izvesno je postojao i pokušaj razuveravanja Rusije da opkoljavanje njenih granica sistemima PRO ne preti njenoj bezbednosti, osim ako se usprotivi željama slobodnog (zapadnog) sveta da  preuzme resurse u Sibiru, koji, po američkoj doktrini, moraju biti svojina celog čovečanstva. A pošto čovečanstvo teško može kolektivno koristiti ova bogatstva, delegiraće to pravo evroatlantskom kapitalu, kao što je već učinjeno u Iraku, Libiji i mnogim drugim, resursima bogatim zemljama.
Razgovaralo se i o pitanju: kako se boriti sa krizom u evrozoni? Stezanjem kaiša ili podsticanjem potrošnje? Prisustvo „novog klinca u kraju“, francuskog premijera Olanda (socijaliste) navelo je lidere sveta da se dogovore o kompromisnom rešenju – izlaz iz krize mora da se traži kombinacijom mera štednje i podsticanja potrošnje i zaposlenosti (!?) Ništa lakše od ovakvog dogovora. Ali možete li da zamislite kako izgleda njegova realizacija?

PROTESTI        
S druge strane, mase građana u zemljama – dužnicima,  spremne su da se, protestima i neredima na ulicama, bore za drugačije razrešenje krize dugova u Evropi, od onog koje su zamislili bankari i politički lideri. Građani ojađenog sveta, baš kao i „okupatori Volstrita“, traže da veći deo tereta krize (dugova) bude prevaljen na banke i investitore, koji i jesu inicijalna kapisla velikog profitnog buma (i balona) na milenijumskom prelazu.
Građani Grčke (danas), a Španije, Italije ili neke druge evropske zemlje u dugovima (sutra), žele da veći deo tereta prebace na one koji su u burnim godinama prosperiteta najviše profitirali. A koji ni danas ne beleže gubitke, nego iz ostvarene dobiti dele astronomske bonuse i profite za „uspešno poslovanje“, često i na teret poreskih obveznika. Teško je milionske mase nezadovoljnih ubediti da ravnomernijom raspodelom dohotka ne mogu značajnije da poprave svoj položaj.

RADI ŠTA ZNAŠ        
U osnovi masovnog nezadovoljstva stoji činjenica da se kapital, težeći halapljivo za dobitkom, preselio na Istok, a da su građani, za tridesetak godina ovog procesa, ostali gotovo puki potrošači na tržištu uglavnom azijskih roba. Da li se ovaj proces može zaustaviti? Čak i ako može, da li neko misli o tome kakve bi posledice tog zaustavljanja bile u Kini, Indiji i drugim zemljama, koje baš zahvaljujući ovakvom „seljenju“ kapitala grabe krupnim koracima ekonomskog prosperiteta? Nevidljivom rukom, konkurencija na globalnom tržištu teži da „uravnoteži“ ne samo profitne stope, nego i nadnice i plate. Možete li s tim da se pomirite?
Za svoj loš položaj možete da optužujete „nevidljivu ruku tržišta“ i da tražite od države da obuzda ekonomsku slobodu i stihiju divlje konkurencije koja vam smeta. Rado će vam priskočiti u pomoć brojni Dinkići ili Tadići (sadašnji i budući), tvrdeći da su vam i do sada, na isti način, pomagali. Želite li da ih pustite da „završe posao“?
A možete da uradite i suprotno. Da ih naterate da vas ostave na miru i puste vas da radite šta znate. Pa, da stvari same dođu na svoje mesto.

[/restrictedarea]