Почетна / Свет / Развод после избора

Развод после избора

Пише Дејан Лукић

За разлику од Србије, на Острву је опозиција однела убедљиву победу на изборима за локалне управе у Енглеској, Шкотској и Велсу. Лабуристи су, напросто, почистили владајуће Конзервативце, а масакрирали њихове коалиционе партнере – Либералне демократе

 

„Крај љубавне приче у коалицији“: Дејвиду Камерону бирачи нису опростили што је ушао у политички савез са Ником Клегом и прихватање „либералних заврзлама“ – реформу Дома лордова и судбину геј бракова

Само дан пре него што ће у Србији социјалисти однети „победу“ на изборима, Французи су изгласали за председника социјалисту Оланда, Грци казнили своје заљубљенике у „луди капитализам“ Брисела, а британски гласачи приредили праву Вартоломејску ноћ својој владајућој десници. Опозициона Лабуристичка партија надмоћно је победила на изборима за локалне управе у Енглеској, Шкотској и Велсу, отварајући, тако, себи широм врата да на парламентарним изборима за две године поново дође на власт.

КРАЈ „ПРОТИВПРИРОДНОГ БЛУДА“

[restrictedarea]

Лабуристи су, напросто, почистили владајуће Конзервативце, а масакрирали њихове коалиционе партнере – Либералне демократе. Партија коју је, само пре две године, Блеров наследник, Гордон Барун, оставио наследницима у нервном слому после пораза на парламентарним изборима, због „противприродног блуда“ са белосветском (првенствено америчком) десницом и Блерових псеудохуманитарних ратова, овај пут је освојила широм Острва 75 локалних Савета (скупштина) – 62 више него што је до сада имала. Конзервативној партији премијера Камерона остала су 42 Савета, 12 мање него до сада, док је трећа партија по величини у Британији, и коалициони партнер у садашњој власти, Либерали, задржала власт у свега шест локалних управа. Овакав „камбек“ лабуриста је изненађење; широм Енглеске, Шкотске и Велса њима, после ових избора, припада 2.158 локалних посланика (+823); Конзервативци су пали на 1.005(-405), а Либерали на само 431(-360).
Лидер лабуриста, Ед Милибанд, дете из „црвене породице“ у којој су отац и мајка били „заклети Марксисти“, има све разлоге за велико славље и још већа очекивања. Када би се расположење са ових избора пројектовало на парламентарне, Лабуристи би у Вестминстер ушли са шест процената надмоћи над осталима (39:33). Са 363 посланичка места  према 225 за Конзервативце, и 32 места Либерала, Еду Милибанду би био отворен простор за заокрет на два магистрална правца тренутне државне политике. Један је начин на који садашња конзервативно-либерална коалиција покушава да изађе из тешке економске кризе и редукује драматичан дуг државне касе, а други исправка садашњег скептичног курса према ЕУ.
Избори од четвртог маја отворили су многе актуелне друштвене и политичке ране на Острву, и то у моменту када процене у лондонском Ситију, Трезору и „Централној банци“ унисоно оцењују да је земља фактички већ ушла у „дуплу рецесију“ пре него што је изашла из претходне. Прва на листи невоља је одгонетка колико ће још да траје „противприродни блуд“ између две партије у влади, толико различите по идеологији и кључним питањима стратегије. Обе стране су у проблему. Традиционални бирач Либерала не опрашта вођству Партије, што је после прошлих парламентарних избора ушло у коалицију са Конзервативцима, уместо да направи владу са, ипак, ближим Лабуристима, пошто их је Блер реформисао по методу левог мигавца, а „десног скретања“. Либерални електорат је уверен да би таквој коалицији Лабуристи, макар и такви, тражили много мање уступака од Конзервативаца.
Вођа Либералних демократа Ник Клег је ушао у „противприродни блуд“ са Камероном, добивши чврсто обећање да ће коалиција у најкраћем року поставити на дневни ред либерални захтев за реформу изборног система који је до сада оштро фаворизовао две велике партије. Од реформе нема ништа, идући избори опет ће се одржати по старим правилима.
У току коалиционог живота ове владе, Либерали су доживели и други пораз када су зарад останка на власти морали да прогутају горку конзервативну пилулу на једној другој политици, на којој су пре пораза Лабуриста 2010. године постали популарна партија и добра удавача у политичкој комбинаторици. Тада, у предизборном манифесту, једно од великих либералних обећања било је да неће дозволити пробијање досадашњег ионако високог плафона школарина на универзитетима. И то је, за љубав продужетка „противприродног блуда“, пало у воду: универзитети су добили одрешене руке да наплаћују школарине по законима отвореног тржишта.
На крају, дошао је на ред и „Свети Грал“ – политика према Европској унији и даље отуђивање националног суверенитета у корист Брисела. Од првог дана коалиционог живота ово је била мајка свих контроверзи: либерални еврофили у истом чамцу са конзервативним евроскептицима. И када је Дејвид Камерон одлучио да Британију не ангажује у спасавању еврозоне и у фискалном пакту (Британија није у зони евра), Ник Клег је, уместо да тада раскине коалицију, прогутао бласфемију либералне партијске догме. Оцена је многих на Темзи да је то била последња длака која је „камили сломила леђа“ и крупан разлог зашто је либерални гласач, првом приликом која му се указала, окренуо леђа Клегу. Ништа му није помогло ни то што је Дејвид Камерон у последњем тренутку покушао да му заслади горчину, да му помогне на сасвим маргиналној теми – захтеву Либерала да се отпочне дебата за реформу Горњег дома Парламента – Дома лордова, тако што би се од сада лордови бирали, уместо да буду, као до сада, именовани (од владе) или добијали титуле по праву наслеђа.
У пакет слаткиша Камерон је Клегу ставио и свој пристанак да на дебату изнесе легализацију хомосексуалних бракова.

АРОГАНТНИ „ДЕНДИ ДЕЧАЦИ“
Али и Камерон се овде прерачунао. И ови „ситни“ уступци превршили су меру подношљивости у тврдом језгру саме Конзервативне партије. И као што се видело из изборних резултата, Камерон се нашао на муци и због тако „ситних“ уступака. Партија је изгубила на изборима 60 Савета и 400 посланика, али ће се испоставити – општа је оцена – да је то мањи губитак од онога што би могло још да уследи.
У крилу Партије досадашње пригушено негодовање због концесија је опасно нарасло, нарочито у нижим партијским ешалонима; прошле недеље на хоризонту су се појавили сигнали отворене побуне.
Нардин Дорис, посланик из срца конзервативног језгра Партије, јавила се ауторизованим нападом у лондонском „Дејли мејлу“ (6. маја), у којем само што није Камерона прогласила велеиздајником конзервативне вере. Поручује му у име „устаника“ да му је време да се уклони; да је изгубио контакт са реалношћу и способност да даље предводи конзервативно јато: „Дејвид Камерон и Џорџ Осборн (шеф Трезора) су два арогантна денди дечака (алузија да долазе са елитних универзитета), који не знају ни колика је цена хлеба у продавницама“. Дорис дели расположење растућег језгра међу Конзервативцима, које сматра да је премијер, заиста, изгубио контакт са реалношћу. Ово језгро је, према гласинама које колају вестминстерским кулоарима, спремно да ускоро отворено постави и питање Камеронове оставке.
„Док Британци вапију за чврстом политиком, редом и законом, док народ тражи референдум о нашем даљем останку или изласку из ЕУ, Камерон нам као приоритете намеће либералне заврзламе – реформу Дома лордова и судбину геј бракова.“ (Дорис)
„Дејли мејл“, иначе дневник конзервативне идеологије, надовезује се на критику прогнозом да коалициона влада са оваквим учинком на протеклим изборима и уграђеним контраиндикацијама на кључним темама националног живота, неће преживети још годину дана: „Камерон би могао да одлети још у току ове године управо због изневеравања изворних конзервативних вредности“.

ЗАШТО НИСУ ДОБРЕ КОАЛИЦИJЕ
Да ли ће се оваква предсказања обистинити, поготово у светлу „Вартоломејске ноћи“ од 4. маја, ипак је отворено питање. Камерон мора да се што пре тргне, поручују му из Партије и конзервативних медија. Мора, кажу, да што пре научи „колико кошта литар млека“ и да, истовремено, пронађе деликатну дозу уступака коалиционом партнеру из „противприродног блуда“. „Мејл“ га „пријатељски“опомиње да његови посланици у Парламенту неће, без крупне цене, да дозволе губитак њихових клупа у Парламенту – еуфемизам за претњу да ће Партија пре мењати лидера него изгубити Парламент.
Из Вестминстера је већ дошао и глас да се на „једном списку“ налази 46 посланика из чврстог конзервативног језгра, спремних да поднесу захтев за гласање о неповерењу Камерону.
„Сандеј тајмс“ прошле седмице додаје још мало уља на ватру и у редакцијском коментару „Крај љубавне приче у коалицији“, износи тврд став, са занимљивом аргументацијом: „Коначно откривамо зашто у току свих ових деценија од Другог светског рата нисмо имали коалиционе владе. Зато што коалиционе владе по правилу производе политичко крпарење и неодлучност; зато што присиљавају министре да заступају политику у коју истински не верују; зато што коалициона влада нема никада јединствен стратешки циљ, зато што је све компромис, најчешће труо компромис… Укратко, зато што коалиционе владе ‚не раде‘…“.
Дејвид Камерон – и поред свега – има сламчицу, ако не и појас за спасавање, за коју би могао да се ухвати. Колоритни конзервативни првак Борис Џонсон је потукао 4. маја на паралелним изборима за градоначелника Лондона, лабуристу Кена Ливингстона и обезбедио још један, други по реду мандат. Победа има свој значај, Џонсон је добио битку у граду од преко осам милиона становника. Али, опет, победа Џонсона је слатко-горка пилула за самог Камерона.
Већ први дан после избора истраживање јавног расположења показало је како то изгледа у политичкој равни: На питање ко би им се више допадао као премијер – Борис Џонсон или Дејвид Камерон, Џонсон је чисти добитник (55:20). На нешто лежернијој страни анкете, а на питање упућено само женском узорку: „Са ким би сте радије отишле на вечеру“, 48 одсто дама би радије прихватиле позив плавокосог, чупавог, два пута жењеног Џонсона, а само 23 одсто „помало дрвеног“ Камерона. Камерону ће најтеже, пак, пасти налаз да би се 49 одсто мушкараца „осећало боље“ (па ваљда, стога, и сигурније) када би њихова супруга отишла на вечеру са „помало дрвеним“ Дејвидом Камероном.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Bas kao sto rece DL po Evropi glasaci kaznjavaju one koji su im egzistenciju doveli u pitanje. Samo u Srbiji izgleda narod takve iste nagradjuje. Ili na zapadu politicari jos nisu naucili da kradu kao ovi „nasi“….oj Srbijo!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *