Razvod posle izbora

Piše Dejan Lukić

Za razliku od Srbije, na Ostrvu je opozicija odnela ubedljivu pobedu na izborima za lokalne uprave u Engleskoj, Škotskoj i Velsu. Laburisti su, naprosto, počistili vladajuće Konzervativce, a masakrirali njihove koalicione partnere – Liberalne demokrate

 

Samo dan pre nego što će u Srbiji socijalisti odneti „pobedu“ na izborima, Francuzi su izglasali za predsednika socijalistu Olanda, Grci kaznili svoje zaljubljenike u „ludi kapitalizam“ Brisela, a britanski glasači priredili pravu Vartolomejsku noć svojoj vladajućoj desnici. Opoziciona Laburistička partija nadmoćno je pobedila na izborima za lokalne uprave u Engleskoj, Škotskoj i Velsu, otvarajući, tako, sebi širom vrata da na parlamentarnim izborima za dve godine ponovo dođe na vlast.

KRAJ „PROTIVPRIRODNOG BLUDA“

[restrictedarea]

Laburisti su, naprosto, počistili vladajuće Konzervativce, a masakrirali njihove koalicione partnere – Liberalne demokrate. Partija koju je, samo pre dve godine, Blerov naslednik, Gordon Barun, ostavio naslednicima u nervnom slomu posle poraza na parlamentarnim izborima, zbog „protivprirodnog bluda“ sa belosvetskom (prvenstveno američkom) desnicom i Blerovih pseudohumanitarnih ratova, ovaj put je osvojila širom Ostrva 75 lokalnih Saveta (skupština) – 62 više nego što je do sada imala. Konzervativnoj partiji premijera Kamerona ostala su 42 Saveta, 12 manje nego do sada, dok je treća partija po veličini u Britaniji, i koalicioni partner u sadašnjoj vlasti, Liberali, zadržala vlast u svega šest lokalnih uprava. Ovakav „kambek“ laburista je iznenađenje; širom Engleske, Škotske i Velsa njima, posle ovih izbora, pripada 2.158 lokalnih poslanika (+823); Konzervativci su pali na 1.005(-405), a Liberali na samo 431(-360).
Lider laburista, Ed Miliband, dete iz „crvene porodice“ u kojoj su otac i majka bili „zakleti Marksisti“, ima sve razloge za veliko slavlje i još veća očekivanja. Kada bi se raspoloženje sa ovih izbora projektovalo na parlamentarne, Laburisti bi u Vestminster ušli sa šest procenata nadmoći nad ostalima (39:33). Sa 363 poslanička mesta  prema 225 za Konzervativce, i 32 mesta Liberala, Edu Milibandu bi bio otvoren prostor za zaokret na dva magistralna pravca trenutne državne politike. Jedan je način na koji sadašnja konzervativno-liberalna koalicija pokušava da izađe iz teške ekonomske krize i redukuje dramatičan dug državne kase, a drugi ispravka sadašnjeg skeptičnog kursa prema EU.
Izbori od četvrtog maja otvorili su mnoge aktuelne društvene i političke rane na Ostrvu, i to u momentu kada procene u londonskom Sitiju, Trezoru i „Centralnoj banci“ unisono ocenjuju da je zemlja faktički već ušla u „duplu recesiju“ pre nego što je izašla iz prethodne. Prva na listi nevolja je odgonetka koliko će još da traje „protivprirodni blud“ između dve partije u vladi, toliko različite po ideologiji i ključnim pitanjima strategije. Obe strane su u problemu. Tradicionalni birač Liberala ne oprašta vođstvu Partije, što je posle prošlih parlamentarnih izbora ušlo u koaliciju sa Konzervativcima, umesto da napravi vladu sa, ipak, bližim Laburistima, pošto ih je Bler reformisao po metodu levog migavca, a „desnog skretanja“. Liberalni elektorat je uveren da bi takvoj koaliciji Laburisti, makar i takvi, tražili mnogo manje ustupaka od Konzervativaca.
Vođa Liberalnih demokrata Nik Kleg je ušao u „protivprirodni blud“ sa Kameronom, dobivši čvrsto obećanje da će koalicija u najkraćem roku postaviti na dnevni red liberalni zahtev za reformu izbornog sistema koji je do sada oštro favorizovao dve velike partije. Od reforme nema ništa, idući izbori opet će se održati po starim pravilima.
U toku koalicionog života ove vlade, Liberali su doživeli i drugi poraz kada su zarad ostanka na vlasti morali da progutaju gorku konzervativnu pilulu na jednoj drugoj politici, na kojoj su pre poraza Laburista 2010. godine postali popularna partija i dobra udavača u političkoj kombinatorici. Tada, u predizbornom manifestu, jedno od velikih liberalnih obećanja bilo je da neće dozvoliti probijanje dosadašnjeg ionako visokog plafona školarina na univerzitetima. I to je, za ljubav produžetka „protivprirodnog bluda“, palo u vodu: univerziteti su dobili odrešene ruke da naplaćuju školarine po zakonima otvorenog tržišta.
Na kraju, došao je na red i „Sveti Gral“ – politika prema Evropskoj uniji i dalje otuđivanje nacionalnog suvereniteta u korist Brisela. Od prvog dana koalicionog života ovo je bila majka svih kontroverzi: liberalni evrofili u istom čamcu sa konzervativnim evroskepticima. I kada je Dejvid Kameron odlučio da Britaniju ne angažuje u spasavanju evrozone i u fiskalnom paktu (Britanija nije u zoni evra), Nik Kleg je, umesto da tada raskine koaliciju, progutao blasfemiju liberalne partijske dogme. Ocena je mnogih na Temzi da je to bila poslednja dlaka koja je „kamili slomila leđa“ i krupan razlog zašto je liberalni glasač, prvom prilikom koja mu se ukazala, okrenuo leđa Klegu. Ništa mu nije pomoglo ni to što je Dejvid Kameron u poslednjem trenutku pokušao da mu zasladi gorčinu, da mu pomogne na sasvim marginalnoj temi – zahtevu Liberala da se otpočne debata za reformu Gornjeg doma Parlamenta – Doma lordova, tako što bi se od sada lordovi birali, umesto da budu, kao do sada, imenovani (od vlade) ili dobijali titule po pravu nasleđa.
U paket slatkiša Kameron je Klegu stavio i svoj pristanak da na debatu iznese legalizaciju homoseksualnih brakova.

AROGANTNI „DENDI DEČACI“
Ali i Kameron se ovde preračunao. I ovi „sitni“ ustupci prevršili su meru podnošljivosti u tvrdom jezgru same Konzervativne partije. I kao što se videlo iz izbornih rezultata, Kameron se našao na muci i zbog tako „sitnih“ ustupaka. Partija je izgubila na izborima 60 Saveta i 400 poslanika, ali će se ispostaviti – opšta je ocena – da je to manji gubitak od onoga što bi moglo još da usledi.
U krilu Partije dosadašnje prigušeno negodovanje zbog koncesija je opasno naraslo, naročito u nižim partijskim ešalonima; prošle nedelje na horizontu su se pojavili signali otvorene pobune.
Nardin Doris, poslanik iz srca konzervativnog jezgra Partije, javila se autorizovanim napadom u londonskom „Dejli mejlu“ (6. maja), u kojem samo što nije Kamerona proglasila veleizdajnikom konzervativne vere. Poručuje mu u ime „ustanika“ da mu je vreme da se ukloni; da je izgubio kontakt sa realnošću i sposobnost da dalje predvodi konzervativno jato: „Dejvid Kameron i Džordž Osborn (šef Trezora) su dva arogantna dendi dečaka (aluzija da dolaze sa elitnih univerziteta), koji ne znaju ni kolika je cena hleba u prodavnicama“. Doris deli raspoloženje rastućeg jezgra među Konzervativcima, koje smatra da je premijer, zaista, izgubio kontakt sa realnošću. Ovo jezgro je, prema glasinama koje kolaju vestminsterskim kuloarima, spremno da uskoro otvoreno postavi i pitanje Kameronove ostavke.
„Dok Britanci vapiju za čvrstom politikom, redom i zakonom, dok narod traži referendum o našem daljem ostanku ili izlasku iz EU, Kameron nam kao prioritete nameće liberalne zavrzlame – reformu Doma lordova i sudbinu gej brakova.“ (Doris)
„Dejli mejl“, inače dnevnik konzervativne ideologije, nadovezuje se na kritiku prognozom da koaliciona vlada sa ovakvim učinkom na proteklim izborima i ugrađenim kontraindikacijama na ključnim temama nacionalnog života, neće preživeti još godinu dana: „Kameron bi mogao da odleti još u toku ove godine upravo zbog izneveravanja izvornih konzervativnih vrednosti“.

ZAŠTO NISU DOBRE KOALICIJE
Da li će se ovakva predskazanja obistiniti, pogotovo u svetlu „Vartolomejske noći“ od 4. maja, ipak je otvoreno pitanje. Kameron mora da se što pre trgne, poručuju mu iz Partije i konzervativnih medija. Mora, kažu, da što pre nauči „koliko košta litar mleka“ i da, istovremeno, pronađe delikatnu dozu ustupaka koalicionom partneru iz „protivprirodnog bluda“. „Mejl“ ga „prijateljski“opominje da njegovi poslanici u Parlamentu neće, bez krupne cene, da dozvole gubitak njihovih klupa u Parlamentu – eufemizam za pretnju da će Partija pre menjati lidera nego izgubiti Parlament.
Iz Vestminstera je već došao i glas da se na „jednom spisku“ nalazi 46 poslanika iz čvrstog konzervativnog jezgra, spremnih da podnesu zahtev za glasanje o nepoverenju Kameronu.
„Sandej tajms“ prošle sedmice dodaje još malo ulja na vatru i u redakcijskom komentaru „Kraj ljubavne priče u koaliciji“, iznosi tvrd stav, sa zanimljivom argumentacijom: „Konačno otkrivamo zašto u toku svih ovih decenija od Drugog svetskog rata nismo imali koalicione vlade. Zato što koalicione vlade po pravilu proizvode političko krparenje i neodlučnost; zato što prisiljavaju ministre da zastupaju politiku u koju istinski ne veruju; zato što koaliciona vlada nema nikada jedinstven strateški cilj, zato što je sve kompromis, najčešće truo kompromis… Ukratko, zato što koalicione vlade ‚ne rade‘…“.
Dejvid Kameron – i pored svega – ima slamčicu, ako ne i pojas za spasavanje, za koju bi mogao da se uhvati. Koloritni konzervativni prvak Boris Džonson je potukao 4. maja na paralelnim izborima za gradonačelnika Londona, laburistu Kena Livingstona i obezbedio još jedan, drugi po redu mandat. Pobeda ima svoj značaj, Džonson je dobio bitku u gradu od preko osam miliona stanovnika. Ali, opet, pobeda Džonsona je slatko-gorka pilula za samog Kamerona.
Već prvi dan posle izbora istraživanje javnog raspoloženja pokazalo je kako to izgleda u političkoj ravni: Na pitanje ko bi im se više dopadao kao premijer – Boris Džonson ili Dejvid Kameron, Džonson je čisti dobitnik (55:20). Na nešto ležernijoj strani ankete, a na pitanje upućeno samo ženskom uzorku: „Sa kim bi ste radije otišle na večeru“, 48 odsto dama bi radije prihvatile poziv plavokosog, čupavog, dva puta ženjenog Džonsona, a samo 23 odsto „pomalo drvenog“ Kamerona. Kameronu će najteže, pak, pasti nalaz da bi se 49 odsto muškaraca „osećalo bolje“ (pa valjda, stoga, i sigurnije) kada bi njihova supruga otišla na večeru sa „pomalo drvenim“ Dejvidom Kameronom.

[/restrictedarea]