Саливање страве

Пише Драгомир Антонић

Ако је наша власт престрављена могућношћу рехабилитације Драже Михаиловића, салићемо јој страву и страха ће нестати. У противном, ако службено не реагује на страно мешање у овај случај, власт доказује да је постала експозитура сваког ко би да Србији држи лекције

 

Постоји код Срба стари обичај, чија је примена сачувана до данас. Зове се саливање страве или изливање страве. Саливању страве се прибегава кад се деци, некад и одраслим јаве ноћне море или други поремећаји изазвани страхом (страх од мрака, неке животиње, необичних околности, наглих преокрета…) Дешава се да се особа изненада од нечег препадне и више се од страха не може сама ослободити. Етнолог Оливера Јанковић вршећи теренска истраживања у Златиборском крају забележила је случај саливања страве. Особа која је овладала вештином саливања је из села Шљивовица, Општина Чајетина. Оливера записује да је од материјала потребно: испуцано олово, црвена марама, кашика, мања шерпа са хладном водом и жар. Обред саливања је детаљно описан као и време кад је могуће њега извести. Кључна радња је кад видарка, која је овај дар наследила од старије сестре, испрепаданој особи која седи или лежи каже: Од чега се препало (изговарајући пуно име, презиме и надимак особе), то јој се излило. Остале обредне радње, а има их неколико, нека засад остану тајна, јер су у питању најновија истраживања. Време кад се ритуал може извести су дани по пуном Месецу, односно кад пун Месец почиње да опада. Толико о обичају.

[restrictedarea]

„БЕРМАНОВ ДОСИЈЕ“
У модерној Србији двадесет и првог века, актуелни су догађаји из прве половине прошлог, двадесетог века. Осим Срба, догађајима се баве и шире у региону. Може се рећи, без претеривања, да су регионални, а неки и европски „лидери“ више заинтересовани за прошловековна догађања него већина Срба. Они су „забринутији“ за будућност Србије него ми, који у њој живимо. Погодили сте. У питању је покушај рехабилитације генерала Драгољуба Драже Михаиловића. Очито да за суседне државе, а сад кад се огласио и лешинар Кацин, и за „Еј, унију“ нема важнијег питања. Он без имало стида каже да је генералов случај „врло специфичан“ и да њега као званичника Уније „забрињава евидентни покушај промене система вредности“, да би нам открио рупу на саксији како је „послератна Европа изграђена на антифашистичким вредностима“. Обичан глупан Јелко закључује да „рехабилитација Драгољуба Михаиловића представља корак у супротном смеру“.
Бесмислено је одговарати неком ко нема знања о случају, али су газде издале наредбу да се мора огласити. Зато ћу предложити њему и многим другима који се са или без разлога уплићу у случај – који је искључиво у надлежности суда у Србији, јер га на то обавезује Закон о рехабилитацији, усвојен у Парламенту државе Србије – да прочитају књигу Александра Бајта, иначе Словенца и утицајне особе у некадашњој СФРЈ. Књига се зове Берманов досије, има 1289 страна, на српски језик је превела Миљенка Витезовић, а објавила „Српска реч“ 2006. године. Успео сам да је пажљиво прочитам, што и вама саветујем, а за ову прилику ћу навести само наслове неколико поглавља: „Немачка офанзива Шварц и лов на Михаиловића“ (стр. 487); „Тито радије убија четнике, него окупаторе“ (368); „Пијадеов критеријум најподлије издаје“ (372); „Четници узвраћају војнички ударац… али и опонашају партизанске окрутности“ (381-384); „Словеначки партизани убијају унапред“ (392); „Прећутани Михаиловићеви иступи против завојевача“ (571) итд.

ВЕЛИКИ ЦИРКУС
Све нас подсећам на две чињенице. Прва, нацистичка Немачка под вођством Хитлера је прогласила Драгољуба Михаиловића злочинцем и бандитом уценивши јавно (постоје плакати) његову главу са 100.000 рајх-марака у злату. Суд у комунистичкој Демократској Федеративној Југославији, под вођством Јосипа Броза је генерала Михаиловића осудио као ратног злочинца. То су једине две осуде. Узгред, Југославије више нема, а Немачка је, кажу људи, после процеса денацификације постала демократска. Друга чињеница. Ниједна савезничка земља из Другог светског рата није осудила генерала Михаиловића. Ни Енглеска, ни Француска (Де Гол, који никад није хтео да се сретне са Брозом управо због осуде и стрељања Михаиловића је Дражу одликовао „Ратним крстом“), ни СССР (данас Русија).
Председник САД-а Хари Труман, на предлог Двајта Ајзенхауера – пре 64 године, судбинско знамење – 29. марта 1948. године одликовао је српског генерала „Орденом за заслуге“ („Legion of Merit“). Тај орден су поред осталих добили руски маршали Жуков и Рокосовски, као и енглески генерал Монтгомери. Ниједна држава у које се овдашњи власти заклињу не осуђује генерала Драгољуба – Дражу Михаиловића. Осуде и пребацивања стижу из комшилука где су усташе и усташки кољачи одавно рехабилитовани. Подршку им дају овдашњи остарели комунисти, који очито не могу да забораве међусобну сарадњу током Другог светског рата. Ко не верује нека иде у архиве или чита Веселина Ђуретића и друге историчаре.
Власт у Србији оличена у председнику државе, председнику Владе и Парламента и Министру правосуђа обавезна је да оштро, усмено и писмено реагује на мешање и притиске председника Хрватске и „известиоца“ Кацина. Представници власти државе Србије обавезни су да позову амбасадора Хрватске у Београду и саопште да неће дозволити никакав притисак на суд у својој земљи, а Јелка Кацина обавесте да није добродошао у Србију док се јавно не извини за увреде које је изрекао. Није ваљда само наша власт обавезна да се извињава.
Ако је наша власт престрављена, салићемо јој страву и страха ће нестати. У противном, ако нема никакве службене реакције на страно мешање у случај Михаиловића, власт доказује да је постала експозитура сваког ко би да Србији држи лекције. Суду који одлучује о рехабилитацији се мора обезбедити Уставом и Законом загарантована слобода и независност у вођењу процеса и одлучивању. У противном, у чему ће се овај суд и ово доба разликовати од оног суда и оног времена кад је донета пресуда о осуди. Хитлер је говорио да је демократа, а комунисти су доносили пресуде „У име народа“. У чије име се данас доносе пресуде и да ли је „демократски“ притисак на независност судства легитимнији од недемократског? Или је све само један велики циркус, да би се Срби поново понизили. Оставимо судије да на миру донесу пресуду. Имају знања, положили су заклетву и не плаше се.

[/restrictedarea]