Salivanje strave

Piše Dragomir Antonić

Ako je naša vlast prestravljena mogućnošću rehabilitacije Draže Mihailovića, salićemo joj stravu i straha će nestati. U protivnom, ako službeno ne reaguje na strano mešanje u ovaj slučaj, vlast dokazuje da je postala ekspozitura svakog ko bi da Srbiji drži lekcije

 

Postoji kod Srba stari običaj, čija je primena sačuvana do danas. Zove se salivanje strave ili izlivanje strave. Salivanju strave se pribegava kad se deci, nekad i odraslim jave noćne more ili drugi poremećaji izazvani strahom (strah od mraka, neke životinje, neobičnih okolnosti, naglih preokreta…) Dešava se da se osoba iznenada od nečeg prepadne i više se od straha ne može sama osloboditi. Etnolog Olivera Janković vršeći terenska istraživanja u Zlatiborskom kraju zabeležila je slučaj salivanja strave. Osoba koja je ovladala veštinom salivanja je iz sela Šljivovica, Opština Čajetina. Olivera zapisuje da je od materijala potrebno: ispucano olovo, crvena marama, kašika, manja šerpa sa hladnom vodom i žar. Obred salivanja je detaljno opisan kao i vreme kad je moguće njega izvesti. Ključna radnja je kad vidarka, koja je ovaj dar nasledila od starije sestre, isprepadanoj osobi koja sedi ili leži kaže: Od čega se prepalo (izgovarajući puno ime, prezime i nadimak osobe), to joj se izlilo. Ostale obredne radnje, a ima ih nekoliko, neka zasad ostanu tajna, jer su u pitanju najnovija istraživanja. Vreme kad se ritual može izvesti su dani po punom Mesecu, odnosno kad pun Mesec počinje da opada. Toliko o običaju.

[restrictedarea]

„BERMANOV DOSIJE“
U modernoj Srbiji dvadeset i prvog veka, aktuelni su događaji iz prve polovine prošlog, dvadesetog veka. Osim Srba, događajima se bave i šire u regionu. Može se reći, bez preterivanja, da su regionalni, a neki i evropski „lideri“ više zainteresovani za prošlovekovna događanja nego većina Srba. Oni su „zabrinutiji“ za budućnost Srbije nego mi, koji u njoj živimo. Pogodili ste. U pitanju je pokušaj rehabilitacije generala Dragoljuba Draže Mihailovića. Očito da za susedne države, a sad kad se oglasio i lešinar Kacin, i za „Ej, uniju“ nema važnijeg pitanja. On bez imalo stida kaže da je generalov slučaj „vrlo specifičan“ i da njega kao zvaničnika Unije „zabrinjava evidentni pokušaj promene sistema vrednosti“, da bi nam otkrio rupu na saksiji kako je „posleratna Evropa izgrađena na antifašističkim vrednostima“. Običan glupan Jelko zaključuje da „rehabilitacija Dragoljuba Mihailovića predstavlja korak u suprotnom smeru“.
Besmisleno je odgovarati nekom ko nema znanja o slučaju, ali su gazde izdale naredbu da se mora oglasiti. Zato ću predložiti njemu i mnogim drugima koji se sa ili bez razloga upliću u slučaj – koji je isključivo u nadležnosti suda u Srbiji, jer ga na to obavezuje Zakon o rehabilitaciji, usvojen u Parlamentu države Srbije – da pročitaju knjigu Aleksandra Bajta, inače Slovenca i uticajne osobe u nekadašnjoj SFRJ. Knjiga se zove Bermanov dosije, ima 1289 strana, na srpski jezik je prevela Miljenka Vitezović, a objavila „Srpska reč“ 2006. godine. Uspeo sam da je pažljivo pročitam, što i vama savetujem, a za ovu priliku ću navesti samo naslove nekoliko poglavlja: „Nemačka ofanziva Švarc i lov na Mihailovića“ (str. 487); „Tito radije ubija četnike, nego okupatore“ (368); „Pijadeov kriterijum najpodlije izdaje“ (372); „Četnici uzvraćaju vojnički udarac… ali i oponašaju partizanske okrutnosti“ (381-384); „Slovenački partizani ubijaju unapred“ (392); „Prećutani Mihailovićevi istupi protiv zavojevača“ (571) itd.

VELIKI CIRKUS
Sve nas podsećam na dve činjenice. Prva, nacistička Nemačka pod vođstvom Hitlera je proglasila Dragoljuba Mihailovića zločincem i banditom ucenivši javno (postoje plakati) njegovu glavu sa 100.000 rajh-maraka u zlatu. Sud u komunističkoj Demokratskoj Federativnoj Jugoslaviji, pod vođstvom Josipa Broza je generala Mihailovića osudio kao ratnog zločinca. To su jedine dve osude. Uzgred, Jugoslavije više nema, a Nemačka je, kažu ljudi, posle procesa denacifikacije postala demokratska. Druga činjenica. Nijedna saveznička zemlja iz Drugog svetskog rata nije osudila generala Mihailovića. Ni Engleska, ni Francuska (De Gol, koji nikad nije hteo da se sretne sa Brozom upravo zbog osude i streljanja Mihailovića je Dražu odlikovao „Ratnim krstom“), ni SSSR (danas Rusija).
Predsednik SAD-a Hari Truman, na predlog Dvajta Ajzenhauera – pre 64 godine, sudbinsko znamenje – 29. marta 1948. godine odlikovao je srpskog generala „Ordenom za zasluge“ („Legion of Merit“). Taj orden su pored ostalih dobili ruski maršali Žukov i Rokosovski, kao i engleski general Montgomeri. Nijedna država u koje se ovdašnji vlasti zaklinju ne osuđuje generala Dragoljuba – Dražu Mihailovića. Osude i prebacivanja stižu iz komšiluka gde su ustaše i ustaški koljači odavno rehabilitovani. Podršku im daju ovdašnji ostareli komunisti, koji očito ne mogu da zaborave međusobnu saradnju tokom Drugog svetskog rata. Ko ne veruje neka ide u arhive ili čita Veselina Đuretića i druge istoričare.
Vlast u Srbiji oličena u predsedniku države, predsedniku Vlade i Parlamenta i Ministru pravosuđa obavezna je da oštro, usmeno i pismeno reaguje na mešanje i pritiske predsednika Hrvatske i „izvestioca“ Kacina. Predstavnici vlasti države Srbije obavezni su da pozovu ambasadora Hrvatske u Beogradu i saopšte da neće dozvoliti nikakav pritisak na sud u svojoj zemlji, a Jelka Kacina obaveste da nije dobrodošao u Srbiju dok se javno ne izvini za uvrede koje je izrekao. Nije valjda samo naša vlast obavezna da se izvinjava.
Ako je naša vlast prestravljena, salićemo joj stravu i straha će nestati. U protivnom, ako nema nikakve službene reakcije na strano mešanje u slučaj Mihailovića, vlast dokazuje da je postala ekspozitura svakog ko bi da Srbiji drži lekcije. Sudu koji odlučuje o rehabilitaciji se mora obezbediti Ustavom i Zakonom zagarantovana sloboda i nezavisnost u vođenju procesa i odlučivanju. U protivnom, u čemu će se ovaj sud i ovo doba razlikovati od onog suda i onog vremena kad je doneta presuda o osudi. Hitler je govorio da je demokrata, a komunisti su donosili presude „U ime naroda“. U čije ime se danas donose presude i da li je „demokratski“ pritisak na nezavisnost sudstva legitimniji od nedemokratskog? Ili je sve samo jedan veliki cirkus, da bi se Srbi ponovo ponizili. Ostavimo sudije da na miru donesu presudu. Imaju znanja, položili su zakletvu i ne plaše se.

[/restrictedarea]