Почетна / Друштво / Војислав Коштуница: Дужност, одлука, одговорност

Војислав Коштуница: Дужност, одлука, одговорност

Пише Миле Савић

И само реафирмисање потребе за државном самосталношћу и одбраном државног суверенитета и интегритета, као што то ради Коштуница, проглашава се за политички радикализам, чак екстремизам. Зашто?

У суботу 11. фебруара, у „Дому омладине“ у Београду, у организацији Фонда „Слободан Јовановић“, одржана је трибина поводом изласка из штампе нове књиге Војислава Коштунице „Зашто Србија а не Европска унија“. На трибини су, поред аутора, учествовали и Миле Савић, директор Фонда „Слободан Јовановић“, Синиша Ковачевић, писац и члан Председништва ДСС-а, и професор књижевности Мило Ломпар.

 

Већ у наслову књиге Војислава Коштунице „Зашто Србија а не Европска унија“ изнет је јасан и недвосмислен политички став да је данас за Србију питање свих питања она сама, тј. питање како би Србија требало и може пред самом собом да оправда разлог и циљ свог постојања. Дакле, Војислав Коштуница се не пита – да ли Србија или Европска унија, него – зашто Србија, а не Европска унија? У овом сугестивном питању садржан је, у ствари, и одговор: критеријум или мера свих односа које Србија успоставља и на унутрашњем и на спољнополитичком плану требало би да буду њени државни и национални интереси.
Овакав однос према сопственој држави, у свакој озбиљној земљи која држи до свог достојанства и има самопоштовања, већ би се претпостављао и подразумевао сам по себи. Јер, нема ништа природније од тога да једна држава изнад свега држи до свог државног и националног интереса и достојанства. Међутим, овде није тако. И само реафирмисање потребе за државном самосталношћу и одбраном државног суверенитета и интегритета, као што то ради Коштуница, проглашава се за политички радикализам, чак екстремизам. Зашто?

ПОСТМОДЕРНИ СИСТЕМ ДРЖАВА
Да бисмо нашли одговор на то питање, потребно је сагледати политичку, културну и историјску ситуацију у којој се јавља ова књига, јер је управо настала као одговор на тај замршени и често намерно замућени контекст. Контекст у којем је књига настала није чак ни на први поглед једнозначан и јасан. Књига се појављује у време када се у Србији спремају избори, када се економска, политичка, државна, друштвена, културна и свака друга криза незадрживо продубљује, када се уместо идеје слободне јавности беспризорно намеће неограничена медијска манипулација јавношћу, када индоктринација тзв. „евроатлантским вредностима“ дозвољава слободу само својим истомишљеницима, када се демократија своди на идеолошко клонирање, а заштита националних и државних интереса проглашава политички и морално неподобним, када се поводом класичне агресије на сопствену земљу, противно свим нормама међународног права, налази оправдање за агресора, а само име агресије забрањује у јавном говору, када омаловажавање уставног поретка сопствене земље постаје политичка мода и скоро императив политичког деловања чак и саме власти – а патриотизам политичка погрда, када се одрицање од државног суверенитета и територијалног интегритета, прихватање даљег растакања земље и пристајање на њен колонијални статус промовишу као спасилачки пројект без алтернативе, када се без имало задршке и зрна сумње хрли у заједницу земаља која ни сама са собом не зна шта ће, и то заједницу која не само да недвосмислено показује да Србију не сматра достојним саговорником, него и практично учествује у њеном територијалном растакању. Због свега тога и само настојање да се држава сачува и одбрани, макар и оправданим средствима универзалних принципа међународног права, заиста представља отпор политичкој самовољи и ароганцији. Најбољи начин да се енергија отпора угаси јесте његова сатанизација.
Са потпуном свешћу о сложености овог контекста, али и са непоколебљивим уверењем да принципијелна борба за заштиту и остварење државних и националних интереса представља суштинску политичку дужност, Коштуница трага за заједничким имениоцем који повезује овај контекст, али и за одговором на питање која је то политичка идеја што у таквој констелацији унутрашњих и спољнополитичких односа највише одговара Србији. Глобални контекст, у којем би Србија требало да нађе своје место у складу са својим интересима, Коштуница одређује као „постмодерни систем држава“, а основна политичка идеја која омогућава остварење националног интереса у том контексту представља идеја политичке (подразумева се и војне) неутралности. Будући да овом проблему приступа не само као политички теоретичар, него и као један од кључних учесника и креатора политичких процеса у новијој историји Србије, одговори које нуди у књизи имају не само теоријску уверљивост него и посебну политичку тежину.
Савремени „постмодерни систем држава“, каже Коштуница, настаје са падом комунизма и успостављањем једнополарног света са доминацијом САД-а, не само као водеће светске силе, него као једине надсиле. Стварањем парадржавних тела у другим земљама и контролом међународних организација, посредством неформалних центара моћи и одлучивања, политичком корупцијом, медијском манипулацијом, политичким, економским и безбедносним дестабилизовањем држава, мешањем моћних земаља у унутрашње послове слабијих преко злоупотребе идеологије људских права и квазиморалним оправдавањем агресивних војних интервенција, спроводи се „постмодерна“ политичка идеологија која има за циљ успостављање евроатлантске глобалне моћи под контролом САД-а. Све смо то искусили на сопственој кожи.
Кључна последица примене те идеологије састоји се у томе што се умањује важност државног суверенитета и облика демократије који су у њој настали. Коштуница указује да изразит пример постмодерне политичке творевине представља Европска унија. Полазећи од тога, како каже он, „да је модерна демократија утемељена и везана за појам националне државе, њен суверенитет, за њене грађане“, одбацивањем појма модерне државе, на којем још увек почива и важеће међународно право, неминовно се руше важећи међународноправни поредак суверених држава и темељи истинске демократије и њених институција у тим државама. Уместо суверених држава и суштинске демократије пропагира се успостављање колаборационистичких квазиелита на челу несуверених земаља, а демократија замењује симулацијом политичке коректности, тј. подобности.
Са становишта класичне модерне националне државе и појма демократије који је рођен у њеном окриљу, не постоји суштинска разлика између некадашње идеолошке матрице „комунистичког интернационализма“ и матрице такозваног „либералног космополитизма“ – у оба случаја угрожени су демократија и слобода појединца, као и самосталност међународно признатих држава. Због тога и не чуди блискост и заједничка револуционарна склоност бивших комуниста и садашњих евроатлантиста – тачка око које се слажу јесте супротстављање појму националне државе и истинске демократије.

Књига „Зашто Србија а не европска унија“ појављује се у време када се у Србији спремају избори, када се економска, политичка, државна, друштвена, културна и свака друга криза незадрживо продубљује

ЗАШТО ПОЛИТИЧКА НЕУТРАЛНОСТ

[restrictedarea]

Стога је логично питање – какве би последице имало по Србију прихватање „постмодерног система држава“? Другим речима – шта би за Србију значило приступање тзв. „евроатлантској заједници“ – НАТО-у и ЕУ? Овде не би требало превише трошити речи на опис онога што је очигледно: Србији се засад обећава крајње неизвестан и дуг пут тзв. „евроатлантских интеграција“ и то уз посебну цену којом није била уцењена ниједна друга држава. Та цена је да се добровољно одрекне Косова, да се изнутра политички и територијално фрагментизује, да сама над собом спроведе наметнути експеримент културног  и духовног  преваспитања, да прихвати колонијални економски статус, речју – да се свесно одрекне свог политичког субјективитета и пристане на то да буде објект задовољавања интереса управо земаља у чије друштво би требало да ступи. Позивајући се на речи водећег савременог српског историчара Милорада Екмечића, Коштуница такав однос Србије према евроатлантским интеграцијама описује следећим речима: „Наш улазак у ЕУ изгледа да је казна, а не остварење права на поштене договоре“. То је ситуација, како он каже, у којој велике силе од Србије траже да се одрекне својих државних интереса зарад наводно виших вредности, без обзира на то што би то било на несумњиву штету Србије.
Шта је алтернатива тако јадном положају Србије? Одговор Војислава Коштунице је – идеја политичке неутралности. Преко идеје политичке неутралности Војислав Коштуница реафирмише класичну модерну европску идеју суверене националне државе, суштинске демократије, истинске унутрашње и спољне слободе, као и идеју међународног поретка у којем је слобода држава и народа загарантована на основу тога што принцип поштовања суверенитета и територијалног интегритета има универзално важење, што је за Србију од неизмерног значаја када се има у виду њена одбрана од безобзирног насртаја на њен суверенитет и територијалну целовитост. Другим речима, Коштуница се путем ове идеје залаже за реафирмацију политичке самосталности, како државе, тако и појединца. У вези са тим, он јасно разликује нормативни и модерни смисао европских вредности од фактичке евроатлантске бирократије која ни сама не одлучује у складу са демократским процедурама на које се позива, него по диктату парадржавних центара чије конце држе у рукама САД. Но, када је реч и о самим САД, Коштуница такође истиче јасну разлику између садашње америчке политике и класичних модерних идеала, пре свега слободе које су утемељили оснивачи америчке државе и нације. Оваква разликовања јасно показују сву несувислост Коштуничиних острашћених и диригованих критичара, од којих су се многи вежбали и утркивали у показивању лојалности титоистичком режиму док се он бавио класицима модерне демократије. За његове критичаре трајно је остала непојмљива веза између државе и демократије, док је за Коштуницу та веза претпоставка политичког живота без које би били угрожени самосталност државе и аутономија појединца.
Суштинска веза између суверенитета и самосталности националне државе и аутономије појединца представља темељ и идеје о политичкој неутралности. Шта та идеја конкретно значи? Идеја политичке неутралности заснива се на дубоком уверењу да би Србија требало да буде суверен политички субјект који слободно и самостално одлучује о самој себи на темељу слободне, а не изманипулисане воље њених грађана. Када бисмо хтели укратко да сажмемо Коштуничину поруку, она би могла да гласи: опстанак самосталне и слободне Србије је циљ, демократија је начин да се тај циљ оствари. Или како то сам аутор каже: „Достојанство и слобода Србије су вредности које надилазе већ општеприхваћене норме да будемо демократска и добро уређена земља, пред нама стоји још један виши циљ, а то је да будемо своји, да развијамо свој идентитет, своју националну културу, своју традицију (…) Заправо за нас је најважније питање да ли ћемо се као народ и држава изборити да сами одлучујемо о својој судбини или ће о нама и нашој будућности одлучивати други…“
Могућност слободног и самосталног одлучивања и приврженост државном и националном суверенитету представљају основне политичке врлине за које се Коштуница залаже. Стога је разумљиво да код својих политичких истомишљеника и неистомишљеника цени управо то. „За једну релативно малу земљу важна је ствар – каже Коштуница – да онај ко је води самостално доноси одлуке.“ Тако, на пример, за Зорана Ђинђића, са којим се политички није увек слагао, каже да је код њега ценио управо то што је чврсто држао до својих политичких уверења и настојао да самостално доноси одлуке, као што и за себе наглашава да је сваку одлуку, била она добра или погрешна, доносио самостално. Јер и „грешке које произлазе из погрешних процена могу бити исправљиве ако је сачувана самосталност државне политике и морални интегритет државника“, каже Коштуница.
Самосталност у одлучивању јесте друго име политичке неутралности. Судбина српске државе требало би да буде у рукама њеног народа, јер српску државу нико неће одбранити ако народ сам није вољан и способан да је одбрани, каже Коштуница. Полазећи од тога да су интереси Србије, на једној страни, и Европске уније, НАТО-а и САД-а, на другој страни, око многих важних питања суштински супротстављени, као што је случај са Косовом, или од тога да сиромашна Србија уласком у Европску унију ризикује да постане још сиромашнија, Коштуница истиче да би Србија само као политички и војно неутрална држава требало сама да одлучује и брине о свом достојанству и националним интересима.
Јасно је да ће недобронамерни критичари идеје политичке неутралности и захтева да Србија слободно и самостално брине и одлучује о себи и својим интересима покушати да ову идеју кривотворе и прикажу је као вид политичке и сваке друге изолације. Међутим, у кривотворењу види се управо сва промашеност такве критике. Идеја активне политичке неутралности је по свему супротна од изолације. Пре ће бити да потчињавање Србије идеологији тзв. „евроатлантских интеграција“ изолује Србију од заштите сопствених интереса.

ОСВЕШЋИВАЊЕ ИДЕНТИТЕТА СРПСКОГ НАРОДА
Самостално одлучивање о сопственој судбини управо захтева сваку могућу отвореност Србије према другим државама и разбориту сарадњу са њима. У складу са тиме, Коштуница истиче да „неутралност није конфронтација са било киме, већ напротив представља сарадњу са свима и да при том Србија у тој сарадњи остане слободна и своја. Активна политичка неутралност омогућава Србији да има развијену економску сарадњу са Европском унијом и САД-ом, а да истовремено не потпадне под њихово старатељство“. У ствари, тек као стваран политички субјект Србија може пред собом да развија различите алтернативе и да сарађује плодотворније са државама са којима се њени интереси не сукобљавају, као што је на пример сарадња са Русијом. Сходно томе, у основи идеје активне политичке неутралности стоји дубоко уверење да она омогућава јачи и рационалнији привредни развој заснован на покретању свих сопствених снага и ресурса, од пољопривреде до високих технологија и културе. Препород националне привреде, међутим, зависи од нас и не може нам га донети нико споља, истиче Коштуница.
Да би се Србија изградила као зрео и самосталан политички субјект, потребно је успоставити државни, национални, културни, духовни и историјски континуитет, јер је он претпоставка идентитета Србије и српског народа. Без критичког освешћења тог идентитета, ни Србија, ни српски народ не могу стасати у самосталан политички субјект и ослободити се комплекса инфериорности и наметнуте кривице. Стога је разумљива Коштуничина брига за обнављањем и освешћењем континуитета и идентитета српске државе и народа. Та брига је тим већа што су процеси њиховог слабљења и замагљивања дугорочни и често врло агресивни. С обзиром на то, Коштуница је свестан да идеја политичке неутралности није ствар само једних избора, него питање дугорочне измене државне политике и начина њеног вођења, што ће наилазити на жилав и жесток отпор и у земљи и на међународном плану.
Полазећи од уверења да Србија мора бити изнад свих политичких подела, он и питање политичке неутралности види као ствар избора и самосталне одлуке народа. „У сваком случају први и најважнији услов је да народ својом вољом на изборима прихвати политику неутралности“, јер у преломним политичким тренуцима, а прихватање идеје политичке неутралности представљало би један такав тренутак, народ би требало да одлучи и да дâ неопходан легитимитет за доношење крупних одлука. У складу са модерном европском традицијом политичке демократије, Коштуница истиче да би политику коју народ изабере на изборима требало да воде они који у ту политику верују и морају да сносе одговорност за резултате и последице тог деловања. „Народ је судија који у политичком животу мора да донесе и последњу одлуку (…) Писци интелектуалци, духовни поглавари имају право да јавно оспоравају и полемишу са сопственим народом, али политичари морају поштовати право народа да само он одлучује и морају поштовати његову вољу“, истиче Коштуница.
Тако је и судбина идеје о политичкој неутралности у рукама народа. То дубоко уверење у право народа на коначну политичку одлуку, заснива се на поверењу на здрав разум и зрелост народа да самостално одлучује. С друге стране, то поверење претпоставља и одговорност народа наспрам сопствених одлука. У ствари, у његовим је рукама сопствена судбина и судбина сопствене државе као претпоставке његове слободе и напретка.
Сигурно је да се идеја политичке неутралности неће изгубити иако не победи на предстојећим изборима, јер је, нажалост, сигурно и то да Србија неће брзо и лако изаћи из економске, политичке, државне, националне, културне и моралне кризе. Питање њеног повратка себи, питање сабирања свих њених снага од физичких до интелектуалних и духовних, понављаће се још дуго. Идеја политичке неутралности позива на повратак себи, али не обмањује олаким обећањем лагодног и „бољег живота“ „без алтернативе“. Уместо тзв. „евроатлантских интеграција“, позива на унутрашњу интеграцију Србије и српског народа. Као политика дугог даха, она пре нуди порођајне муке дуготрајног препорода који није лак, али јесте поуздан пут сопственог усправљања.

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. Коштуница је потпуно у праву када критикује садашњу власт у Србији. Њено деловање јесте на штету интереса Србије и њеног народа. Јесте у служби туђина који нам није наклоњен. Много штете нам је већ причинила. Али, зар то није природно. Шта друго да се очекује од људи који за своју власт више дугују туђину него свом народу.
    Коштуница је такође у праву када тврди да је наш народ изложен свеобухватном манипулисању евроатланском идеологијом. Треба само да уђемо у Европску унију и сви наши проблеми ће нестати. Зато, евроатланске интеграције и немају алтернативу. Нису важни услови који нам се постављају. Небитна су и понижавања Србије и њеног народа. Све ће се то исплатити када једном уђемо у ту “гробницу малих народа” ако се пре тога она не распадне.
    Али, не могу а да не замерим понешто овом уваженом српском политичару и политичком теоретичару. Прво, он као да има кратко памћење. Зар у петооктобарским догађајима није био један од важних чинилаца у свргавању тадашњег режима који је пружао какав-такав отпор окупацији земље од стране Западне империје. Зар је и он поверовао да ће у Србију да се слију милијарде долара, који чекају на граници, само да “диктатор” оде са власти. Добро, сваки човек може да погреши. Али, поштено би било да то сада призна као своју грешку. А била је грешка, јер од тога времена Србија више није самостална дршава.
    Друга моја замерка се односи на његова политичко – теоретса схватања. Он као да још живи у доба либералног капитализма када је настала идеологија народног суверенитета. Као да се од тада до данас ништа није дешавало ни у животу ни у теорији. Од приватне својине, преко корпорацијске и државне до неолиберализма Запад је прошао дуг пут. Свашта се на том његовом путу исподешавало, не само са својинским односима, него и са државом која је њихов производ. Наравно, са променама државе мењале су се и теорије државног суверенитета, па и идеологије којима се оправдава право владања. Веровати данас у идеологију народног суверенитета је заиста тешко. Данас, када империјом Запада влада финансијска врхушка чији је циљ остваривање светске владавине. Манипулишу они не само вољом српског народа него и вољом својих сународника.
    Трећа моја замерка се односи на политику политичке и војне неутралности Србије. Да се разумемо. Ова политика је прихватљивија од слугерањске политике коју води актуелна власт. Али, велико је питање да ли би она могла да нас избави из канџи империје Запада. Запад се данас понаша као рањена звер, јер се осећа угроженим, како изнутра, тако и споља. Изнутра, јер су све чешћи и све јачи покрети обесправљених са захтевима за више правде у расподели богатства. Споља, јер знају да њихова економска премоћ опада, а без ње они не би могли да експлоатишу цео свет. Нарастање економске снаге БРИК (Бразил, Русија, индија и Кина) земаља их све више брине. Зато журе да под своју власт ставе што већи део света. Да ли ће они хтети да чују да ми водимо политику неке неутралности. Згазиће нас као што су згазили Ирак, Авганистан и Либију. Мисле се у питању Сирије, јер она није неутралана. Њу има ко да брани, макар ветом у Савету безбедности.
    Економси, Запад не може успешно да се супротстави БРИК земљама. Питање је дана када ће оне постати премоћне. Војно би могли да покушају. Али, то би значило да смо пред трећим светским ратом. Можда за нас и није свеједно да ли ћемо тада бити уз Русију или уз Немачку. Неутрални сигурно нећемо моћи да будемо. Нисмо то могли ни 1939. године. Морали смо да се определимо.




    0



    0
  2. Zeleo bih da se nadovezem na „Beloga“. Cinjenica jeste da ZAPADNE SILE svoje djelovanje baziraju na domacim izdajicama, kvislinzima, U situaciji u kojoj se nalazi SRBIJA, nestaju ideologeije.Jedino vazno jeste spas drzave od daljnjeg rasparcavanja do potpunog nestanka. Ono sto je zelim da prigovorim Kostunici, jeste da on nije dorastao jednom Vojislavu Seselju, onako sirovom, neotesanom. Seselj je prihvatio savez sa Milosevicem, bez obzira na ideoloske razlike, iako je bio i proganjan od Slobinog rezima, i zajedno su svim silama branili SRBIJU. Vojislav Kostunica je godinama imao sansu da spasi SRBIJU od danasnjih izdajica. Bilo je dovoljno da udje u koaliciju sa ondasnjim RADIKALIMA, dok su jos radikali bili jaki i sami svoji, sa Nikolicem na celu. Kostunica je cekao da „zapadni prijatelji“ rasture i RADIKALE , i od Tome Nikolica naprave svog poslusnika, pa sada vise i nije bitno za njih hoce li pobjediti TADIC ili NIKILIC. Radikali su slabi, a Tomi se ne moze vjerovati. Cemu se SRBIJA moze nadati od predstojecih izbora. Nazalost i Kostunica je slab kao kandidat, iako je daleko najbolje trenutno rjesenje za srpski narod.Vecina srpskih intelektualaca, koji bi mogli da povedu narod za sobom. sute, ili im se ne da sansa da kazu sta misle. Za dobro SRBIJE volio bih da sam i ja u ovoj prognozi u svemu pogresio!!!!!!!!!ali…..




    0



    0
  3. браво,свака прича о некој неутралности је овде неизводљива,било у војном или финасијском смислу,све је отишло предалеко,задужени смо,без кредита ова земља данас,факат,не може да функционише…било која партија не може ту ништа значајно да промени…Коштуници свака част али слабуњав је он,нема од тога ништа,већ су га искористили и бацили..




    0



    0
  4. srboljub patrijanic

    Uvek kada vidim Kostunicu pomislim da je on bio poslednja, propustena prilika Srbije.Toliko moralnog integriteta u liku jedne osobe uz patr. Pavla Srbija nije imala.A prilika nije iskoristena.Zasto,sta ga je sprecilo.Nedostatak hrabrosti,neodlucnost,okruzenje,mozda sporost,svetske okolnosti.Sta jos.Morao je zbog Srbije uci u taj sukob bez obzira na cenu.Propustanje prilike najvise ce kostati,bez dileme.Svedoci smo toga,na nesrecu.




    0



    0
  5. Није никад било добро бити идолопоклоник!И то је тако.Што се како Жути скакавци „глупог слогана“ тиче мислим да једино ако не знају да читају јасно пише:СРБИЈА ЗНА ЗАШТО КОШТУНИЦА ,јер у 20 и 21 веку нисмо имали бољег политичара на српском трону.Уз подшку сигурних 60% национално свесних Срба овај човек може бити на трону наше државе.Зато БРАЋО СРБИ И СЕСТРЕ СРПКИЊЕ ГЛАСАЈТЕ КОШТУНИЦУ!(Ето скакаци жути то пише на слогану и то је јасна и недвосмислена истина.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *