Vojislav Koštunica: Dužnost, odluka, odgovornost

Piše Mile Savić

I samo reafirmisanje potrebe za državnom samostalnošću i odbranom državnog suvereniteta i integriteta, kao što to radi Koštunica, proglašava se za politički radikalizam, čak ekstremizam. Zašto?

U subotu 11. februara, u „Domu omladine“ u Beogradu, u organizaciji Fonda „Slobodan Jovanović“, održana je tribina povodom izlaska iz štampe nove knjige Vojislava Koštunice „Zašto Srbija a ne Evropska unija“. Na tribini su, pored autora, učestvovali i Mile Savić, direktor Fonda „Slobodan Jovanović“, Siniša Kovačević, pisac i član Predsedništva DSS-a, i profesor književnosti Milo Lompar.

 

Već u naslovu knjige Vojislava Koštunice „Zašto Srbija a ne Evropska unija“ iznet je jasan i nedvosmislen politički stav da je danas za Srbiju pitanje svih pitanja ona sama, tj. pitanje kako bi Srbija trebalo i može pred samom sobom da opravda razlog i cilj svog postojanja. Dakle, Vojislav Koštunica se ne pita – da li Srbija ili Evropska unija, nego – zašto Srbija, a ne Evropska unija? U ovom sugestivnom pitanju sadržan je, u stvari, i odgovor: kriterijum ili mera svih odnosa koje Srbija uspostavlja i na unutrašnjem i na spoljnopolitičkom planu trebalo bi da budu njeni državni i nacionalni interesi.
Ovakav odnos prema sopstvenoj državi, u svakoj ozbiljnoj zemlji koja drži do svog dostojanstva i ima samopoštovanja, već bi se pretpostavljao i podrazumevao sam po sebi. Jer, nema ništa prirodnije od toga da jedna država iznad svega drži do svog državnog i nacionalnog interesa i dostojanstva. Međutim, ovde nije tako. I samo reafirmisanje potrebe za državnom samostalnošću i odbranom državnog suvereniteta i integriteta, kao što to radi Koštunica, proglašava se za politički radikalizam, čak ekstremizam. Zašto?

POSTMODERNI SISTEM DRŽAVA
Da bismo našli odgovor na to pitanje, potrebno je sagledati političku, kulturnu i istorijsku situaciju u kojoj se javlja ova knjiga, jer je upravo nastala kao odgovor na taj zamršeni i često namerno zamućeni kontekst. Kontekst u kojem je knjiga nastala nije čak ni na prvi pogled jednoznačan i jasan. Knjiga se pojavljuje u vreme kada se u Srbiji spremaju izbori, kada se ekonomska, politička, državna, društvena, kulturna i svaka druga kriza nezadrživo produbljuje, kada se umesto ideje slobodne javnosti besprizorno nameće neograničena medijska manipulacija javnošću, kada indoktrinacija tzv. „evroatlantskim vrednostima“ dozvoljava slobodu samo svojim istomišljenicima, kada se demokratija svodi na ideološko kloniranje, a zaštita nacionalnih i državnih interesa proglašava politički i moralno nepodobnim, kada se povodom klasične agresije na sopstvenu zemlju, protivno svim normama međunarodnog prava, nalazi opravdanje za agresora, a samo ime agresije zabranjuje u javnom govoru, kada omalovažavanje ustavnog poretka sopstvene zemlje postaje politička moda i skoro imperativ političkog delovanja čak i same vlasti – a patriotizam politička pogrda, kada se odricanje od državnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta, prihvatanje daljeg rastakanja zemlje i pristajanje na njen kolonijalni status promovišu kao spasilački projekt bez alternative, kada se bez imalo zadrške i zrna sumnje hrli u zajednicu zemalja koja ni sama sa sobom ne zna šta će, i to zajednicu koja ne samo da nedvosmisleno pokazuje da Srbiju ne smatra dostojnim sagovornikom, nego i praktično učestvuje u njenom teritorijalnom rastakanju. Zbog svega toga i samo nastojanje da se država sačuva i odbrani, makar i opravdanim sredstvima univerzalnih principa međunarodnog prava, zaista predstavlja otpor političkoj samovolji i aroganciji. Najbolji način da se energija otpora ugasi jeste njegova satanizacija.
Sa potpunom svešću o složenosti ovog konteksta, ali i sa nepokolebljivim uverenjem da principijelna borba za zaštitu i ostvarenje državnih i nacionalnih interesa predstavlja suštinsku političku dužnost, Koštunica traga za zajedničkim imeniocem koji povezuje ovaj kontekst, ali i za odgovorom na pitanje koja je to politička ideja što u takvoj konstelaciji unutrašnjih i spoljnopolitičkih odnosa najviše odgovara Srbiji. Globalni kontekst, u kojem bi Srbija trebalo da nađe svoje mesto u skladu sa svojim interesima, Koštunica određuje kao „postmoderni sistem država“, a osnovna politička ideja koja omogućava ostvarenje nacionalnog interesa u tom kontekstu predstavlja ideja političke (podrazumeva se i vojne) neutralnosti. Budući da ovom problemu pristupa ne samo kao politički teoretičar, nego i kao jedan od ključnih učesnika i kreatora političkih procesa u novijoj istoriji Srbije, odgovori koje nudi u knjizi imaju ne samo teorijsku uverljivost nego i posebnu političku težinu.
Savremeni „postmoderni sistem država“, kaže Koštunica, nastaje sa padom komunizma i uspostavljanjem jednopolarnog sveta sa dominacijom SAD-a, ne samo kao vodeće svetske sile, nego kao jedine nadsile. Stvaranjem paradržavnih tela u drugim zemljama i kontrolom međunarodnih organizacija, posredstvom neformalnih centara moći i odlučivanja, političkom korupcijom, medijskom manipulacijom, političkim, ekonomskim i bezbednosnim destabilizovanjem država, mešanjem moćnih zemalja u unutrašnje poslove slabijih preko zloupotrebe ideologije ljudskih prava i kvazimoralnim opravdavanjem agresivnih vojnih intervencija, sprovodi se „postmoderna“ politička ideologija koja ima za cilj uspostavljanje evroatlantske globalne moći pod kontrolom SAD-a. Sve smo to iskusili na sopstvenoj koži.
Ključna posledica primene te ideologije sastoji se u tome što se umanjuje važnost državnog suvereniteta i oblika demokratije koji su u njoj nastali. Koštunica ukazuje da izrazit primer postmoderne političke tvorevine predstavlja Evropska unija. Polazeći od toga, kako kaže on, „da je moderna demokratija utemeljena i vezana za pojam nacionalne države, njen suverenitet, za njene građane“, odbacivanjem pojma moderne države, na kojem još uvek počiva i važeće međunarodno pravo, neminovno se ruše važeći međunarodnopravni poredak suverenih država i temelji istinske demokratije i njenih institucija u tim državama. Umesto suverenih država i suštinske demokratije propagira se uspostavljanje kolaboracionističkih kvazielita na čelu nesuverenih zemalja, a demokratija zamenjuje simulacijom političke korektnosti, tj. podobnosti.
Sa stanovišta klasične moderne nacionalne države i pojma demokratije koji je rođen u njenom okrilju, ne postoji suštinska razlika između nekadašnje ideološke matrice „komunističkog internacionalizma“ i matrice takozvanog „liberalnog kosmopolitizma“ – u oba slučaja ugroženi su demokratija i sloboda pojedinca, kao i samostalnost međunarodno priznatih država. Zbog toga i ne čudi bliskost i zajednička revolucionarna sklonost bivših komunista i sadašnjih evroatlantista – tačka oko koje se slažu jeste suprotstavljanje pojmu nacionalne države i istinske demokratije.

ZAŠTO POLITIČKA NEUTRALNOST

[restrictedarea]

Stoga je logično pitanje – kakve bi posledice imalo po Srbiju prihvatanje „postmodernog sistema država“? Drugim rečima – šta bi za Srbiju značilo pristupanje tzv. „evroatlantskoj zajednici“ – NATO-u i EU? Ovde ne bi trebalo previše trošiti reči na opis onoga što je očigledno: Srbiji se zasad obećava krajnje neizvestan i dug put tzv. „evroatlantskih integracija“ i to uz posebnu cenu kojom nije bila ucenjena nijedna druga država. Ta cena je da se dobrovoljno odrekne Kosova, da se iznutra politički i teritorijalno fragmentizuje, da sama nad sobom sprovede nametnuti eksperiment kulturnog  i duhovnog  prevaspitanja, da prihvati kolonijalni ekonomski status, rečju – da se svesno odrekne svog političkog subjektiviteta i pristane na to da bude objekt zadovoljavanja interesa upravo zemalja u čije društvo bi trebalo da stupi. Pozivajući se na reči vodećeg savremenog srpskog istoričara Milorada Ekmečića, Koštunica takav odnos Srbije prema evroatlantskim integracijama opisuje sledećim rečima: „Naš ulazak u EU izgleda da je kazna, a ne ostvarenje prava na poštene dogovore“. To je situacija, kako on kaže, u kojoj velike sile od Srbije traže da se odrekne svojih državnih interesa zarad navodno viših vrednosti, bez obzira na to što bi to bilo na nesumnjivu štetu Srbije.
Šta je alternativa tako jadnom položaju Srbije? Odgovor Vojislava Koštunice je – ideja političke neutralnosti. Preko ideje političke neutralnosti Vojislav Koštunica reafirmiše klasičnu modernu evropsku ideju suverene nacionalne države, suštinske demokratije, istinske unutrašnje i spoljne slobode, kao i ideju međunarodnog poretka u kojem je sloboda država i naroda zagarantovana na osnovu toga što princip poštovanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta ima univerzalno važenje, što je za Srbiju od neizmernog značaja kada se ima u vidu njena odbrana od bezobzirnog nasrtaja na njen suverenitet i teritorijalnu celovitost. Drugim rečima, Koštunica se putem ove ideje zalaže za reafirmaciju političke samostalnosti, kako države, tako i pojedinca. U vezi sa tim, on jasno razlikuje normativni i moderni smisao evropskih vrednosti od faktičke evroatlantske birokratije koja ni sama ne odlučuje u skladu sa demokratskim procedurama na koje se poziva, nego po diktatu paradržavnih centara čije konce drže u rukama SAD. No, kada je reč i o samim SAD, Koštunica takođe ističe jasnu razliku između sadašnje američke politike i klasičnih modernih ideala, pre svega slobode koje su utemeljili osnivači američke države i nacije. Ovakva razlikovanja jasno pokazuju svu nesuvislost Koštuničinih ostrašćenih i dirigovanih kritičara, od kojih su se mnogi vežbali i utrkivali u pokazivanju lojalnosti titoističkom režimu dok se on bavio klasicima moderne demokratije. Za njegove kritičare trajno je ostala nepojmljiva veza između države i demokratije, dok je za Koštunicu ta veza pretpostavka političkog života bez koje bi bili ugroženi samostalnost države i autonomija pojedinca.
Suštinska veza između suvereniteta i samostalnosti nacionalne države i autonomije pojedinca predstavlja temelj i ideje o političkoj neutralnosti. Šta ta ideja konkretno znači? Ideja političke neutralnosti zasniva se na dubokom uverenju da bi Srbija trebalo da bude suveren politički subjekt koji slobodno i samostalno odlučuje o samoj sebi na temelju slobodne, a ne izmanipulisane volje njenih građana. Kada bismo hteli ukratko da sažmemo Koštuničinu poruku, ona bi mogla da glasi: opstanak samostalne i slobodne Srbije je cilj, demokratija je način da se taj cilj ostvari. Ili kako to sam autor kaže: „Dostojanstvo i sloboda Srbije su vrednosti koje nadilaze već opšteprihvaćene norme da budemo demokratska i dobro uređena zemlja, pred nama stoji još jedan viši cilj, a to je da budemo svoji, da razvijamo svoj identitet, svoju nacionalnu kulturu, svoju tradiciju (…) Zapravo za nas je najvažnije pitanje da li ćemo se kao narod i država izboriti da sami odlučujemo o svojoj sudbini ili će o nama i našoj budućnosti odlučivati drugi…“
Mogućnost slobodnog i samostalnog odlučivanja i privrženost državnom i nacionalnom suverenitetu predstavljaju osnovne političke vrline za koje se Koštunica zalaže. Stoga je razumljivo da kod svojih političkih istomišljenika i neistomišljenika ceni upravo to. „Za jednu relativno malu zemlju važna je stvar – kaže Koštunica – da onaj ko je vodi samostalno donosi odluke.“ Tako, na primer, za Zorana Đinđića, sa kojim se politički nije uvek slagao, kaže da je kod njega cenio upravo to što je čvrsto držao do svojih političkih uverenja i nastojao da samostalno donosi odluke, kao što i za sebe naglašava da je svaku odluku, bila ona dobra ili pogrešna, donosio samostalno. Jer i „greške koje proizlaze iz pogrešnih procena mogu biti ispravljive ako je sačuvana samostalnost državne politike i moralni integritet državnika“, kaže Koštunica.
Samostalnost u odlučivanju jeste drugo ime političke neutralnosti. Sudbina srpske države trebalo bi da bude u rukama njenog naroda, jer srpsku državu niko neće odbraniti ako narod sam nije voljan i sposoban da je odbrani, kaže Koštunica. Polazeći od toga da su interesi Srbije, na jednoj strani, i Evropske unije, NATO-a i SAD-a, na drugoj strani, oko mnogih važnih pitanja suštinski suprotstavljeni, kao što je slučaj sa Kosovom, ili od toga da siromašna Srbija ulaskom u Evropsku uniju rizikuje da postane još siromašnija, Koštunica ističe da bi Srbija samo kao politički i vojno neutralna država trebalo sama da odlučuje i brine o svom dostojanstvu i nacionalnim interesima.
Jasno je da će nedobronamerni kritičari ideje političke neutralnosti i zahteva da Srbija slobodno i samostalno brine i odlučuje o sebi i svojim interesima pokušati da ovu ideju krivotvore i prikažu je kao vid političke i svake druge izolacije. Međutim, u krivotvorenju vidi se upravo sva promašenost takve kritike. Ideja aktivne političke neutralnosti je po svemu suprotna od izolacije. Pre će biti da potčinjavanje Srbije ideologiji tzv. „evroatlantskih integracija“ izoluje Srbiju od zaštite sopstvenih interesa.

OSVEŠĆIVANJE IDENTITETA SRPSKOG NARODA
Samostalno odlučivanje o sopstvenoj sudbini upravo zahteva svaku moguću otvorenost Srbije prema drugim državama i razboritu saradnju sa njima. U skladu sa time, Koštunica ističe da „neutralnost nije konfrontacija sa bilo kime, već naprotiv predstavlja saradnju sa svima i da pri tom Srbija u toj saradnji ostane slobodna i svoja. Aktivna politička neutralnost omogućava Srbiji da ima razvijenu ekonomsku saradnju sa Evropskom unijom i SAD-om, a da istovremeno ne potpadne pod njihovo starateljstvo“. U stvari, tek kao stvaran politički subjekt Srbija može pred sobom da razvija različite alternative i da sarađuje plodotvornije sa državama sa kojima se njeni interesi ne sukobljavaju, kao što je na primer saradnja sa Rusijom. Shodno tome, u osnovi ideje aktivne političke neutralnosti stoji duboko uverenje da ona omogućava jači i racionalniji privredni razvoj zasnovan na pokretanju svih sopstvenih snaga i resursa, od poljoprivrede do visokih tehnologija i kulture. Preporod nacionalne privrede, međutim, zavisi od nas i ne može nam ga doneti niko spolja, ističe Koštunica.
Da bi se Srbija izgradila kao zreo i samostalan politički subjekt, potrebno je uspostaviti državni, nacionalni, kulturni, duhovni i istorijski kontinuitet, jer je on pretpostavka identiteta Srbije i srpskog naroda. Bez kritičkog osvešćenja tog identiteta, ni Srbija, ni srpski narod ne mogu stasati u samostalan politički subjekt i osloboditi se kompleksa inferiornosti i nametnute krivice. Stoga je razumljiva Koštuničina briga za obnavljanjem i osvešćenjem kontinuiteta i identiteta srpske države i naroda. Ta briga je tim veća što su procesi njihovog slabljenja i zamagljivanja dugoročni i često vrlo agresivni. S obzirom na to, Koštunica je svestan da ideja političke neutralnosti nije stvar samo jednih izbora, nego pitanje dugoročne izmene državne politike i načina njenog vođenja, što će nailaziti na žilav i žestok otpor i u zemlji i na međunarodnom planu.
Polazeći od uverenja da Srbija mora biti iznad svih političkih podela, on i pitanje političke neutralnosti vidi kao stvar izbora i samostalne odluke naroda. „U svakom slučaju prvi i najvažniji uslov je da narod svojom voljom na izborima prihvati politiku neutralnosti“, jer u prelomnim političkim trenucima, a prihvatanje ideje političke neutralnosti predstavljalo bi jedan takav trenutak, narod bi trebalo da odluči i da dâ neophodan legitimitet za donošenje krupnih odluka. U skladu sa modernom evropskom tradicijom političke demokratije, Koštunica ističe da bi politiku koju narod izabere na izborima trebalo da vode oni koji u tu politiku veruju i moraju da snose odgovornost za rezultate i posledice tog delovanja. „Narod je sudija koji u političkom životu mora da donese i poslednju odluku (…) Pisci intelektualci, duhovni poglavari imaju pravo da javno osporavaju i polemišu sa sopstvenim narodom, ali političari moraju poštovati pravo naroda da samo on odlučuje i moraju poštovati njegovu volju“, ističe Koštunica.
Tako je i sudbina ideje o političkoj neutralnosti u rukama naroda. To duboko uverenje u pravo naroda na konačnu političku odluku, zasniva se na poverenju na zdrav razum i zrelost naroda da samostalno odlučuje. S druge strane, to poverenje pretpostavlja i odgovornost naroda naspram sopstvenih odluka. U stvari, u njegovim je rukama sopstvena sudbina i sudbina sopstvene države kao pretpostavke njegove slobode i napretka.
Sigurno je da se ideja političke neutralnosti neće izgubiti iako ne pobedi na predstojećim izborima, jer je, nažalost, sigurno i to da Srbija neće brzo i lako izaći iz ekonomske, političke, državne, nacionalne, kulturne i moralne krize. Pitanje njenog povratka sebi, pitanje sabiranja svih njenih snaga od fizičkih do intelektualnih i duhovnih, ponavljaće se još dugo. Ideja političke neutralnosti poziva na povratak sebi, ali ne obmanjuje olakim obećanjem lagodnog i „boljeg života“ „bez alternative“. Umesto tzv. „evroatlantskih integracija“, poziva na unutrašnju integraciju Srbije i srpskog naroda. Kao politika dugog daha, ona pre nudi porođajne muke dugotrajnog preporoda koji nije lak, ali jeste pouzdan put sopstvenog uspravljanja.

[/restrictedarea]