Почетна / Култура / Војислав Карановић: Унутрашње куле и градови

Војислав Карановић: Унутрашње куле и градови

Пише Драган Хамовић

Све више се код Карановића слике конкретног света посувраћују, а превласт освајају представе, творевине и куле „унутрашњег човека“, према богомданим речима апостола Павла стављеним у чело збирке, о распадању спољашњега и сталном обнављању свачијег духовног бића

Ако у песмама збирке „Светлост у налету“ (2003) – како је у кри­тици већ било речено – преважу чулне слике, речи у непосредном контакту с именованим пред­метима, у песмама збирке „Наше небо“ (2007) спољни простор песник умно­гоме поунутраш­њује, светови се, с обе стране „врата од људске коже“, међусобно огле­дају, изразитије мешају. У пес­мама књиге „Унут­рашњи човек“, опет, проб­лесци дозреле све­сти о општој и посебно личној коначно­сти сенче и подупиру кључне лирске ситу­ације, саздане од преплета обичних слика и њихових бизар­них, огледних препове­зи­вања. Управо је наглашени сусрет опо­зита, на свим пре­доченим плано­вима (од најситније до најопштије појаве) особита одлика песама „Унутрашњег човека“, где доспела песничка зрелост проговара тамније и одсуд­није. Пло­дови које убира дис­кретни, у себе склоњени и споља уздржани лир­ски субјект ове збирке садрже горчину суме искустава што се развије­ном само­свешћу теже надићи. Проматра себе Карановићев лирски субјект понајвише кроз друге и друго – тај упорни практичар „посматрања“ као примарног лика лир­ског „самопос­матрања“ – па тек понегде уводи у лирски простор пробране фрагменте интим­не исто­рије.

ДЕТЕ ШТО УЧИ

[restrictedarea]

У прочељу збирке „Унутрашњи човек“ нашла се песма „Дете учи“, облико­вана кроз тематски оквир почетка и послетка животног круга, у потенцирању опш­тег обрасца подражавања и универзалних ана­логија. Дете опонаша одрасле и тако учи, али на том чињењу почива и све што постоји, у сваком виду постојања. Ако би требало именовати срж лирског поступка оваквих Карановиће­вих песама, онда бисмо управо посезање за аналогијама између удаљених или неспо­јивих тачака означили као тежиште песникове опасне вештине. Несагласно дове­сти у бли­зину и уобличити другачију, зачуђујућу или пак саблажњиву сагла­сност – можда би тако некако гласио прећутни „пројектни задатак“ већине Карано­виће­вих песама.
Читалац Карановићеве поезије неретко осети хотимичну елемен­тар­ност, почет­ност лирске перспективе, спроведену било кроз превласт преци­зно посредоване чулне слике, било кроз инфантилну, али и митотворну упи­таност и очуђеност погледа. У збирци „Унутрашњи човек“ овај други начин засту­пљен је у неким од истакнутијих пес­ама, почев од песме „Дете учи“, у којој се сажи­мају слика животног почетка и краја. Опште сазнање о коначности ипак се очу­ђава, јер смрт се, по правилу, догађа дру­гима, а у космосу сопственог ега наслући­вање соп­ствене смрти поприма значење открића, откривења страшне, нерешиве тајне. Отуда, пред све разазнат­љивијим лицем умирања, лирско се појединство опире, сасвим попут детета, у широком рас­пону облика неумољивог неприхватања, немирења. Призивајући иницијалну слику „детета што учи“ и учећи полако нестаје, у песми „Школа“, после свег наученог и искушанога градива, поенту изражава исказ о томе да нема никог што би назидано наше знање про­верио, испитао и вредновао биланс свеколиког напора.
Све више се, значи, код Карановића слике конкретног света посувраћују, а пре­власт освајају представе, творевине и куле „унутрашњег човека“, према богомданим речима апостола Павла стављеним у чело збирке „Унутрашњи човек“, о распадању спо­љашњега и сталном обнављању свачијег духовног бића. Уз речи из апостолске посла­нице, на улазу у збирку налази се и навод из пое­зије Вилијама Блејка, раније позајм­љен у финалу песме овог аутора („Акт“, „Стрми призори“, 1994), о томе како гледа „кроз“ очи – а не очима. Изнутра ка споља, дру­гим речима. И то је кључ за важна разлу­чивања у поимању пое­тике Војислава Карановића, саздане на про­жимању мен­талних и чулних слика, у исказима реду­кованим и графички оштро испресецаним. Сваки песни­чки призор или ситуација, носећи своју физику, допире и до своје метафи­зике. У лирици помног прони­цања у кос­мологију, како неи­сцрпног „унутра­шњег човека“, тако и про­падљивог човека спољашњег, пос­редством уве­лича­ва­јуће лирске оптике, укажу се прос­транства укинутих међа. Видик се, најзад, сужава на актуе­лизовано питање лич­ног нестанка, прес­танка, прет­варања у ништа. Према пара­доксу на којем почива искуство тајне: видик се, сужа­вајући, уједно и раскриљује. Житељи и насеобине (ничим заменљиве) традицијске оно­страности улазе у лир­ски видокруг, кроз свест о двема странама живота, али и тран­сцен­денцијом отеловљеној у неодређеној фигури анђела, живо опста­лој и у Блејковој лирској митологији, и код Рилкеа – као и код српских пес­ника, од Дучића до Лалића или Ристо­вића, на пример. Тачка надомак смрти и нагон опстанка изнуђују хијерофанију оли­чену у више појава што пружају трачак наде да се одлазак може спре­чити, при чему ни иронијски тонови не смањују набој патоса. И одлазак није неста­нак, него је само одлазак.

СОБА ТАМЕ
Двојство сфера, светова суседних и контактних, положено је одавно у основ лир­ске визије Војислава Карановића, у поезију чији је императив сржна прецизност описа као ослонац за имагинативне, духовне и трансцендентне иско­раке и одскоке, с једне на другу страну, од спољнога ка унутарњем, и обратно – као и одоздо нагоре и натраг. Још у збирци „Жива решетка“ (1991) затичемо формулу о заштитној дво­смис­лено­сти као „дару неба“. Живот, у крајњем изводу, као и језички и песнички троп заснован је на двостраности што се мири у син­те­тизованом, целовитом и несводљивом значењу, „на две воде“. И лирски субјект стал­но је у тен­зији, у напону између душевне нутрине и телесности. У песми „Глас“ у „дов­ратку све­сти“ откривају се „врата од људске коже“, премда лирски субјект безуспешно себе дозива, док у сродно успостављеној песми „Стан“ иста врата „у себи“ отварају и зат­варају улаз у далеко опсежнија подручја: „Ту је лифт, који не пове­зује / свет живих са светом живих, / него у везу доводи све­тове / мртве и нестале.“ Општење између минулих и живих, у песми „Разговор“, чини се да „нема краја“, јер пара­доксално: „Уис­тину, / он је нешто кратко, // сажето, нешто као / изрека, као епи­таф / урезан у ваздуху.“ Речени дијалог, у песми „Нови језик“, биће доведен у питање субверзивним гла­сом песниковим, који предосећа да оне бивше наше помињање може узнемирити: „Можда овога часа они препи­сују речи / исписане по ваздуху, уче прва слова. / Сричу тишину. Или наднесени над књигом / бес­краја, читају у себи.“ Моћно врхуне наведени стихови читав опсесивни Каранови­ћев лирски круг о примакнутом искуству смрти, најпре увођењем појма тишине као говора над говором и јемца Логоса – а „тишину“ наша духовно наднета пое­зија добро познаје.
„Тај мук / да није звук без краја“, певао је и Раичковић, а овде је надилажење супротно­сти суверено потвр­дио и Карановић. Кона­чно, поглед лирског субјекта у сопствено лице налази свој одраз једино у очима дечака, крај се одражава у своме почетку. Тишина је овде, ипак, после­дња реч у великој пот­рази, уједно и наслов завршне песме збирке „Унутрашњи човек“. Тишина надја­чава сваку буку, јер није од овога света, нити јој има граница. Тишина је пуна и спа­соносна оностра­ност до које „дете које учи“ дос­пева: „Ништа // тишину не окончава. / Као да си доспео / на трг. У само / срце небеског града.“ Колико год избега­вали мону­менталне, наслеђене представе, оне у судару с основним песнич­ким темама некако дођу по своје. Отудa и визија Новог Јерусалима, крунска реч „великог кода“, на крају песничког низа Воји­слава Кара­новића, обаз­ривог и обзирног песника у баратању речима, било да су изву­чене из свакодневног опти­цаја или су староставне. Тим базичним језиком, сведеним, а несводивим, и на почетку и на крају, свеједно про­говарамо.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!