Vojislav Karanović: Unutrašnje kule i gradovi

Piše Dragan Hamović

Sve više se kod Karanovića slike konkretnog sveta posuvraćuju, a prevlast osvajaju predstave, tvorevine i kule „unutrašnjeg čoveka“, prema bogomdanim rečima apostola Pavla stavljenim u čelo zbirke, o raspadanju spoljašnjega i stalnom obnavljanju svačijeg duhovnog bića

Ako u pesmama zbirke „Svetlost u naletu“ (2003) – kako je u kri­tici već bilo rečeno – prevažu čulne slike, reči u neposrednom kontaktu s imenovanim pred­metima, u pesmama zbirke „Naše nebo“ (2007) spoljni prostor pesnik umno­gome pounutraš­njuje, svetovi se, s obe strane „vrata od ljudske kože“, međusobno ogle­daju, izrazitije mešaju. U pes­mama knjige „Unut­rašnji čovek“, opet, prob­lesci dozrele sve­sti o opštoj i posebno ličnoj konačno­sti senče i podupiru ključne lirske situ­acije, sazdane od prepleta običnih slika i njihovih bizar­nih, oglednih prepove­zi­vanja. Upravo je naglašeni susret opo­zita, na svim pre­dočenim plano­vima (od najsitnije do najopštije pojave) osobita odlika pesama „Unutrašnjeg čoveka“, gde dospela pesnička zrelost progovara tamnije i odsud­nije. Plo­dovi koje ubira dis­kretni, u sebe sklonjeni i spolja uzdržani lir­ski subjekt ove zbirke sadrže gorčinu sume iskustava što se razvije­nom samo­svešću teže nadići. Promatra sebe Karanovićev lirski subjekt ponajviše kroz druge i drugo – taj uporni praktičar „posmatranja“ kao primarnog lika lir­skog „samopos­matranja“ – pa tek ponegde uvodi u lirski prostor probrane fragmente intim­ne isto­rije.

DETE ŠTO UČI

[restrictedarea]

U pročelju zbirke „Unutrašnji čovek“ našla se pesma „Dete uči“, obliko­vana kroz tematski okvir početka i posletka životnog kruga, u potenciranju opš­teg obrasca podražavanja i univerzalnih ana­logija. Dete oponaša odrasle i tako uči, ali na tom činjenju počiva i sve što postoji, u svakom vidu postojanja. Ako bi trebalo imenovati srž lirskog postupka ovakvih Karanoviće­vih pesama, onda bismo upravo posezanje za analogijama između udaljenih ili nespo­jivih tačaka označili kao težište pesnikove opasne veštine. Nesaglasno dove­sti u bli­zinu i uobličiti drugačiju, začuđujuću ili pak sablažnjivu sagla­snost – možda bi tako nekako glasio prećutni „projektni zadatak“ većine Karano­viće­vih pesama.
Čitalac Karanovićeve poezije neretko oseti hotimičnu elemen­tar­nost, počet­nost lirske perspektive, sprovedenu bilo kroz prevlast preci­zno posredovane čulne slike, bilo kroz infantilnu, ali i mitotvornu upi­tanost i očuđenost pogleda. U zbirci „Unutrašnji čovek“ ovaj drugi način zastu­pljen je u nekim od istaknutijih pes­ama, počev od pesme „Dete uči“, u kojoj se saži­maju slika životnog početka i kraja. Opšte saznanje o konačnosti ipak se oču­đava, jer smrt se, po pravilu, događa dru­gima, a u kosmosu sopstvenog ega naslući­vanje sop­stvene smrti poprima značenje otkrića, otkrivenja strašne, nerešive tajne. Otuda, pred sve razaznat­ljivijim licem umiranja, lirsko se pojedinstvo opire, sasvim poput deteta, u širokom ras­ponu oblika neumoljivog neprihvatanja, nemirenja. Prizivajući inicijalnu sliku „deteta što uči“ i učeći polako nestaje, u pesmi „Škola“, posle sveg naučenog i iskušanoga gradiva, poentu izražava iskaz o tome da nema nikog što bi nazidano naše znanje pro­verio, ispitao i vrednovao bilans svekolikog napora.
Sve više se, znači, kod Karanovića slike konkretnog sveta posuvraćuju, a pre­vlast osvajaju predstave, tvorevine i kule „unutrašnjeg čoveka“, prema bogomdanim rečima apostola Pavla stavljenim u čelo zbirke „Unutrašnji čovek“, o raspadanju spo­ljašnjega i stalnom obnavljanju svačijeg duhovnog bića. Uz reči iz apostolske posla­nice, na ulazu u zbirku nalazi se i navod iz poe­zije Vilijama Blejka, ranije pozajm­ljen u finalu pesme ovog autora („Akt“, „Strmi prizori“, 1994), o tome kako gleda „kroz“ oči – a ne očima. Iznutra ka spolja, dru­gim rečima. I to je ključ za važna razlu­čivanja u poimanju poe­tike Vojislava Karanovića, sazdane na pro­žimanju men­talnih i čulnih slika, u iskazima redu­kovanim i grafički oštro ispresecanim. Svaki pesni­čki prizor ili situacija, noseći svoju fiziku, dopire i do svoje metafi­zike. U lirici pomnog proni­canja u kos­mologiju, kako nei­scrpnog „unutra­šnjeg čoveka“, tako i pro­padljivog čoveka spoljašnjeg, pos­redstvom uve­liča­va­juće lirske optike, ukažu se pros­transtva ukinutih međa. Vidik se, najzad, sužava na aktue­lizovano pitanje lič­nog nestanka, pres­tanka, pret­varanja u ništa. Prema para­doksu na kojem počiva iskustvo tajne: vidik se, suža­vajući, ujedno i raskriljuje. Žitelji i naseobine (ničim zamenljive) tradicijske ono­stranosti ulaze u lir­ski vidokrug, kroz svest o dvema stranama života, ali i tran­scen­dencijom otelovljenoj u neodređenoj figuri anđela, živo opsta­loj i u Blejkovoj lirskoj mitologiji, i kod Rilkea – kao i kod srpskih pes­nika, od Dučića do Lalića ili Risto­vića, na primer. Tačka nadomak smrti i nagon opstanka iznuđuju hijerofaniju oli­čenu u više pojava što pružaju tračak nade da se odlazak može spre­čiti, pri čemu ni ironijski tonovi ne smanjuju naboj patosa. I odlazak nije nesta­nak, nego je samo odlazak.

SOBA TAME
Dvojstvo sfera, svetova susednih i kontaktnih, položeno je odavno u osnov lir­ske vizije Vojislava Karanovića, u poeziju čiji je imperativ sržna preciznost opisa kao oslonac za imaginativne, duhovne i transcendentne isko­rake i odskoke, s jedne na drugu stranu, od spoljnoga ka unutarnjem, i obratno – kao i odozdo nagore i natrag. Još u zbirci „Živa rešetka“ (1991) zatičemo formulu o zaštitnoj dvo­smis­leno­sti kao „daru neba“. Život, u krajnjem izvodu, kao i jezički i pesnički trop zasnovan je na dvostranosti što se miri u sin­te­tizovanom, celovitom i nesvodljivom značenju, „na dve vode“. I lirski subjekt stal­no je u ten­ziji, u naponu između duševne nutrine i telesnosti. U pesmi „Glas“ u „dov­ratku sve­sti“ otkrivaju se „vrata od ljudske kože“, premda lirski subjekt bezuspešno sebe doziva, dok u srodno uspostavljenoj pesmi „Stan“ ista vrata „u sebi“ otvaraju i zat­varaju ulaz u daleko opsežnija područja: „Tu je lift, koji ne pove­zuje / svet živih sa svetom živih, / nego u vezu dovodi sve­tove / mrtve i nestale.“ Opštenje između minulih i živih, u pesmi „Razgovor“, čini se da „nema kraja“, jer para­doksalno: „Uis­tinu, / on je nešto kratko, // sažeto, nešto kao / izreka, kao epi­taf / urezan u vazduhu.“ Rečeni dijalog, u pesmi „Novi jezik“, biće doveden u pitanje subverzivnim gla­som pesnikovim, koji predoseća da one bivše naše pominjanje može uznemiriti: „Možda ovoga časa oni prepi­suju reči / ispisane po vazduhu, uče prva slova. / Sriču tišinu. Ili nadneseni nad knjigom / bes­kraja, čitaju u sebi.“ Moćno vrhune navedeni stihovi čitav opsesivni Karanovi­ćev lirski krug o primaknutom iskustvu smrti, najpre uvođenjem pojma tišine kao govora nad govorom i jemca Logosa – a „tišinu“ naša duhovno nadneta poe­zija dobro poznaje.
„Taj muk / da nije zvuk bez kraja“, pevao je i Raičković, a ovde je nadilaženje suprotno­sti suvereno potvr­dio i Karanović. Kona­čno, pogled lirskog subjekta u sopstveno lice nalazi svoj odraz jedino u očima dečaka, kraj se odražava u svome početku. Tišina je ovde, ipak, posle­dnja reč u velikoj pot­razi, ujedno i naslov završne pesme zbirke „Unutrašnji čovek“. Tišina nadja­čava svaku buku, jer nije od ovoga sveta, niti joj ima granica. Tišina je puna i spa­sonosna onostra­nost do koje „dete koje uči“ dos­peva: „Ništa // tišinu ne okončava. / Kao da si dospeo / na trg. U samo / srce nebeskog grada.“ Koliko god izbega­vali monu­mentalne, nasleđene predstave, one u sudaru s osnovnim pesnič­kim temama nekako dođu po svoje. Otuda i vizija Novog Jerusalima, krunska reč „velikog koda“, na kraju pesničkog niza Voji­slava Kara­novića, obaz­rivog i obzirnog pesnika u baratanju rečima, bilo da su izvu­čene iz svakodnevnog opti­caja ili su starostavne. Tim bazičnim jezikom, svedenim, a nesvodivim, i na početku i na kraju, svejedno pro­govaramo.

[/restrictedarea]