Џон Пилџер: СВЕТСКИ РАТ ПРОТИВ ДЕМОКРАТИЈЕ

Лизет Талат умрла је пре неки дан. Памтим је као ситну, изузетно интелигентну жену која је крила своју тугу одлучношћу која је побуђивала дивљење. Била је отелотворење народног отпора рату против демократије. Први пут сам је видео у филму Collonial Office из педесетих година прошлог века, о становницима острвља Чагос, малог креолског народа настањеног у Индијском океану на пола пута између Африке и Азије. Камера приказује богата села, цркву, школу, болницу усред дивоте и мира. Лизет памти како је продуцент њој и њеним другарицама, тада још деци, говорио: “Смешите се, смешите се!”

Седећи у својој кухињи на Маурицијусу много година касније, казала је: “Мени није требало говорити да се смешим. Била сам срећно дете, јер су моји корени на острву, моме рају, сезали дубоко. Прабаба ми је тамо рођена, тамо сам изродила шесторо деце. Стога нас нису могли легално избацити из наших кућа; морали су нас истерати застрашивањем или силом. Најпре су покушали да нас уморе глађу. Бродови са храном престали су да стижу, ширили су гласине да ћемо бити бомбардовани, а онда су се обрушили на наше псе.”

Почетком шездесетих година прошлог века лабуристичка влада Харолда Вилсона тајно је прихватила захтев Вашингтона да се 2.500 становника архипелага Чагос, британске колоније, “почисти” не би ли се на највећем острву, Дијего Гарсији, направила војна база. “Знали су да смо дубоко везани за наше псе”, причала је Лизет. “Амерички војници пристигли да граде базу притерали су своје камионе до зграде од цигле у којој смо прерађивали кокосов орах; ту беху затворили стотине наших паса. Побили су их издувним гасовима спроведеним из камиона у зграду. Слушали смо животиње како цвиле”.

Лизет и њена породица, заједно са стотинама острвљана, силом су укрцани на пароброд запућен ка 2.500 миља удаљеном Маурицијусу. Спавали су у потпалубљу поврх терета – ђубрива од птичјег измета. Време је било лоше а они сви болесни; две жене су спонтано побациле. Пошто су попут терета избачени на докове Порт Луиса, Лизетино двоје најмлађе деце, Џолис и Реџис, умрли су у размаку од недељу дана. “Умрли су од туге”, казала је Лизет. “Чули су шта се прича и гледали ужасну судбину наших паса. Знали су да кућу остављају заувек. Лекар на Маурицијусу рекао нам је да не може да излечи тугу.”

Овај чин масовне отмице обављен је у тајности. У једном званичном досијеу под називом “Одржавање фикције” правни саветник Министарства спољних послова саветује својим колегама да што чине прикрију “рекласификујући” становништво као “поскитано” и да “правила измишљају у ходу”. Члан 7. статута Међународног кривичног суда дефинише “депортацију или насилно премештање становништва” као злочин против човечности. Но што је Британија починила такав злочин – у замену за попуст од 14 милиона долара на америчку нуклеарну подморницу типа “поларис” – није било тема за групу британских новинара које је Министарство одбране пребацило на Чагос пошто је америчка база завршена. “У нашим досијеима нема ни речи о неком становништву или евакуацији”, рекао је један званичник Министарства.

Дијего Гарсија је данас од кључног значаја за амерички и британски рат против демократије. Главне операције бомбардовања Ирака и Авганистана отпочињале су са његових широких писта, уз које напуштено гробље и црква исељених острвљана штрче попут археолошких ископина. Терасаста башта са које се Лизет смешила у камеру сада је утврда за складиштење противбункерских бомби које авиони Б-2, налик слепим мишевима, носе у правцу два континента; и напад на Иран кренуће одатле. Као да жели да допуни симбол неограничене, криминалне моћи, ЦИА је томе додала и затвор налик оном у Гвантанаму, за жртве њиховог “пребацивања”, назвавши га “Логором правде”. (Током проширивања својих све обимнијих војних операција, Американци су развили специфичан језик – у том контексту употреба речи rendition означавајући пребацивање затвореника у оне земље у којима је мучење дозвољено. Прим. Уред. СЛ).

Оно што је учињено са Лизетиним рајем од изузетног је и универзалног значаја јер разоткрива насилну, немилосрдну природу целог система иза демократске фасаде, и размере наше сопствене индоктринације спрам његових месијанских тврдњи, што је Харлод Пинтер описао као “бриљантан, чак духовит, и запањујуће успешан чин хипнозе.” Дужи и крвавији од свих ратова после 1945, вођен демонским оружјем и гангстерајем пресвученим у економску политику, повремено познат под именом глобализације, рат против демократије не помиње се у елитним круговима Запада. Како је Пинтер рекао “није га било ни док се дешавао”. Прошлог јула амерички историчар Вилијам Блум (Williаm Blum) објавио је свој “ажурирани сажетак историјата америчке спољне политике”. Од Другог светског рата САД су:

1. Покушале да сруше више од 50, у већини демократски изабраних влада;

2. Покушале да сузбију народне или националне покрете у 20 земаља;

3. Грубо се мешале у демократске изборе у бар 30 земаља;

4. Бомбардовале становништво у више од 30 земаља:

5. Покушале да убију више од 50 иностраних лидера.

Све у свему, САД су на овај начин интервенисале у укупно 69 земаља. Готово у свим случајевима Британија је била амерички саучесник. “Непријатељ” је мењао име – од комунизма до исламизма – али се најчешће радило о успону демократије независне од Запада, или друштву на стратешки корисној територији – потрошном, као у случају архипелага Чагос.

Размере ових патњи, да не помињемо криминалну природу таквих захвата на људима, мало су познате на Западу – упркос најбољим комуникацијама на свету, номинално најслободнијем новинарству и високо уваженим академским круговима. Немогуће је рећи да су најбројније жртве тероризма – западног тероризма – управо муслимани. Никога не занима што је пола милиона ирачке деце умрло деведесетих година прошлог века услед британског и америчког ембарга. Само је упућенима познато, од осталих се то крије, да је екстремни џихадизам, који је довео до 11. септембра, узгајен као оружје западне политике (Операција циклон). (“Операција Циклон” је шифровано име за програм ЦИА-е са циљем наоружавања, обуке и финансирања авганистанских муџахида током совјетског рата у Авганистану, од 1979-1989. Прим. Уред. СЛ).

И док популарна култура у Британији и Америци Други светски рат пере етичком купком победника, холокаусти као последице англо-америчке доминације над богатим областима гурају се у заборав. Под индонежанским тиранином Сухартом, од Тачерове проглашеним “нашим човеком”, побијено је више од милион људи. Ова процена, од ЦИА-е описана као “највеће масовно убиство друге половине 20. века”, не укључује и једну трећину становништва Источног Тимора побијену, уз саучествовање Запада, глађу и британским авионима и митраљезима.

Те истините приче забележене су у документима доступним тек сада, када је с њих скинута ознака тајности, али политика и исказивање моћи видни из њих искључени су из јавног дискурса. То је постигнуто режимом ненасилне контроле информација, непрестаним трућањем о оглашавању, згодно монтираним прилозима на Бибисију, те површним причама о друштвеним медијима.

Као да су писци који доиста мотре шта се догађа изумрли или постали омађијани патолошким духом времена, уверени да су исувише паметни да их ико обмане. Погледајте само јуриш улизица спремних да деификују Кристофера Хиченса (Christopher Hitchens, британски новинар и публициста, амерички држављанин, заступник америчког интервенционизма. Прим. Уред. СЛ), љубитеља рата који је просто чезнуо да му се дозволи оправдавање злочинa грабежљиве моћи. “Први пут у два века”, пише Тери Иглтон (Terry Eagleton, један од најпознатијих британских књижевних теоретичара и критичара. Прим. Уред. СЛ) “нема ниједног истакнутог британског песника, драматурга или романописца спремног да доведе у питање основе западњачког начина живота.” Нема Орвела који ће упозорити да не морамо живети у тоталитарном друштву да и сами будемо нагрижени тоталитаризмом. Нема Шелија који ће говорити у име сиромашних, Блејка да нам подари визију, Вајлда да нас подсети да је “непослушност, за сваког упознатог са историјом, основна човекова врлина”. Нема ни Пинтера да прокуне ратну машину, као у Америчком фудбалу:

Алелуја

Хвалите Бога за све добро…

Сјебали смо их као гњиде
скршили начисто…

Скршени су, наиме, сви које негде у недођији дигне у ваздух Барак Обама, нова нада западног силеџијства. Кад год нека Обамина беспилотна летилица збрише читаву породицу у некој племенској области Пакистана, Сомалије или Јемена, амерички контролори смештени пред својим екранима одушевљено вичу “Bugsplat!” (У слободном преводу “Бубомор”. Доскочица потиче из Пентагона, чији се компјутерски програм за израчунавање броја цивила погинулих при сваком бомбардовању Ирака тако звао. Прим. Уред.СЛ). Обама воли беспилотне летилице и поводом њих се шали са новинарима. Једна од његових првих акција у својству председника била је наређење да ескадра летилица “предатор” нападне Пакистан, што је изазвало смрт 74 људи. Од тада је убио хиљаде, махом цивила; беспилотне летилице носе ракете “хелфајер” (“паклени огањ”) које усисавају ваздух из плућа жртава а делове њихових тела разбацују унаоколо.

Сетите се наслова оквашених сузама радосницама у време када је Обама изабран: “…изванредно, најежили смо се” у Гардијану; “Америчка будућност” писао је Симон Шама, “је сва у визији, узвишена, необликована, лакомислена…” Уводничар Сан Франциско Кроникла у њему је видео духовну “светлост која ће увести нови начин бивствовања на планети.” Иза таквог лупетања, како је чувени узбуњивач Данијел Елсберг (Daniel Ellsberg, некадашњи војни аналитичар који је новинама предао чувене пентагонске документе, о начину доношења одлука у Америци у вези са ратом у Вијетнаму. Прим. Уред. СЛ) и предвидео, у Вашингтону се одигравао војни пуч, кога је и Обама био део. Пошто је обманом готово потпуно ућуткао антиратни покрет, америчкој корумпираној војној класи подарио је неограничена овлашћења. То укључује и изгледе за рат у Африци и прилике за провокације против Кине, највећег повериоца Америке и новог “непријатеља” у Азији. Под Обамом, стари извор званичне параноје, Русија, окружена је балистичким ракетама а руска опозиција инфилтрирана. Амерички војни и ЦИА тимови за убиства упућени су у 120 земаља; давно смишљени напади на Сирију и Иран указују на нови светски рат. Израел, пример америчког насилништва и безакоња преко посредника, управо је добио свој годишњи џепарац од три милијарде долара, уз Обамину дозволу да отме још палестинске земље.

Обамино “најисторијскије” постигнуће је да рат против демократије прошири и на Америку. Дан уочи Нове године потписао је Закон о народној одбрани (National Defense Authorization), којим Пентагону даје законско право да киднапује и странце и америчке држављане, и да их држи у притвору неодређено дуго, саслушава и мучи, чак убија. Довољно је да се осумњичени “друже” са онима који су ратоборно расположени према САД. Они неће имати право на законску заштиту, на суђење, на правне заступнике. Ово је први законски документ који изричито укида habeas corpus (право на прописани законски поступак) и фактички поништава Закон о правима (Billof Rights, првих 10 амандмана америчког Устава, који штите природна права на слободу и имовину. Прим. Уред. СЛ).) из 1789. године.

Петог јануара, у ванредном говору у Пентагону, Обама је изјавио да војска неће бити само спремна да “обезбеђује територију и становништво” ван Америке, већ и да се бори “код куће” и пружа “подршку цивилним властима”. Другим речима, америчке трупе биће послате на улице америчких градова када се неизбежни грађански немири прошире.

Америка је данас земља сиромаштва епидемијских размера и варварских затвора: то је последица “тржишног” екстремизма који је, под Обамом, изазвао пребацивање 14 трилиона долара јавног новца у криминалне подухвате на Волстриту. Жртве су најчешће млади незапослени људи, бескућници, затвореници афричког порекла, које је издао први амерички црни председник. Но, историјска последица сталног ратног стања није фашизам, не још, али није ни демократија у икаквој препознатљивој форми – без обзира на “плацебо” политику која ће пунити вести до новембра (то јест до америчких председничких избора. Прим. Уред. СЛ). Кампања за председничке изборе, каже Вашингтон Пост, одликоваће се “сударом веома различитих погледа на економију”. То је потпуна лаж. Прописани задатак новинара на обе стране Атлантика је да створе привид о постојању политичког избора тамо где га уопште нема.

Иста сенка надвија се над Британијом и добрим делом Европе где је социјална демократија – до пре две генерације безмало одраз безупитне вере – спала на диктаторе централних банака. У “Великом друштву” (The GreatSociety, друштво схваћено у његовим најширим опсезима. Прим. Уред. СЛ) британског премијера Дејвида Камерона, крађа 84 милијарде фунти у пословима и услугама превазилази и целокупни износ пореза које пљачкашке корпорације “законито” избегавају. Кривица није на крајњој десници већ на кукавиштву либералне политике одговорне за то. Или, како је уочи напада 11. септембра писао Хајвел Вилијамс (Hywel Williams, историчар, саветник британске владе деведесетих година прошлог века. Прим. Уред. СЛ), стања духа које “и сâмо може бити вид праведничког фанатизма”. Тони Блер је један такав фанатик. У својој менаџерској равнодушности према слободама које му наводно леже на срцу, буржоаска, блеровска Британија преметнула се у државу сталног и свеобухватног надзора, са 3.000 нових кривичних дела и закона – више него их је донето у целом претходном веку. Полиција очито верује да може некажњено и да убија. На захтев ЦИА-е, случајевима попут оног Бињама Мохамеда, невиног британског резидента мученог па пет година засужњеног у Гвантанаму, бавиће се тајни судови у Британији “да би заштитили обавештајне агенције” – то јест мучитеље.

То невидљива позиција омогућила је Блеровој влади да се бори против становника Чагоса кад су, очајни због изгнанства, устали да траже правду на улицама Порт Луиса и Лондона. “Једини начин да примете да постојите јесте да заиста учините нешто, лично, па и по цену кршења закона”, рекла је Лизет. “И, што сте мањи, то је ваш пример другима већи”. Какав речит одговор онима који и даље питају: “Шта чинити?”

Последњи пут видео сам Лизетину малу прилику док је на киши стајала са својим саборцима испред зграде Парламента. Оно што је на мене оставило посебан утисак била је истрајна храброст њиховог отпора. То одбијање да се одустане је оно чега се трула моћ плаши изнад свега, знајући да је то клица испод снега.

Извор: Агенције