Džon Pildžer: SVETSKI RAT PROTIV DEMOKRATIJE

Lizet Talat umrla je pre neki dan. Pamtim je kao sitnu, izuzetno inteligentnu ženu koja je krila svoju tugu odlučnošću koja je pobuđivala divljenje. Bila je otelotvorenje narodnog otpora ratu protiv demokratije. Prvi put sam je video u filmu Collonial Office iz pedesetih godina prošlog veka, o stanovnicima ostrvlja Čagos, malog kreolskog naroda nastanjenog u Indijskom okeanu na pola puta između Afrike i Azije. Kamera prikazuje bogata sela, crkvu, školu, bolnicu usred divote i mira. Lizet pamti kako je producent njoj i njenim drugaricama, tada još deci, govorio: “Smešite se, smešite se!”

Sedeći u svojoj kuhinji na Mauricijusu mnogo godina kasnije, kazala je: “Meni nije trebalo govoriti da se smešim. Bila sam srećno dete, jer su moji koreni na ostrvu, mome raju, sezali duboko. Prababa mi je tamo rođena, tamo sam izrodila šestoro dece. Stoga nas nisu mogli legalno izbaciti iz naših kuća; morali su nas isterati zastrašivanjem ili silom. Najpre su pokušali da nas umore glađu. Brodovi sa hranom prestali su da stižu, širili su glasine da ćemo biti bombardovani, a onda su se obrušili na naše pse.”

Početkom šezdesetih godina prošlog veka laburistička vlada Harolda Vilsona tajno je prihvatila zahtev Vašingtona da se 2.500 stanovnika arhipelaga Čagos, britanske kolonije, “počisti” ne bi li se na najvećem ostrvu, Dijego Garsiji, napravila vojna baza. “Znali su da smo duboko vezani za naše pse”, pričala je Lizet. “Američki vojnici pristigli da grade bazu priterali su svoje kamione do zgrade od cigle u kojoj smo prerađivali kokosov orah; tu behu zatvorili stotine naših pasa. Pobili su ih izduvnim gasovima sprovedenim iz kamiona u zgradu. Slušali smo životinje kako cvile”.

Lizet i njena porodica, zajedno sa stotinama ostrvljana, silom su ukrcani na parobrod zapućen ka 2.500 milja udaljenom Mauricijusu. Spavali su u potpalublju povrh tereta – đubriva od ptičjeg izmeta. Vreme je bilo loše a oni svi bolesni; dve žene su spontano pobacile. Pošto su poput tereta izbačeni na dokove Port Luisa, Lizetino dvoje najmlađe dece, Džolis i Redžis, umrli su u razmaku od nedelju dana. “Umrli su od tuge”, kazala je Lizet. “Čuli su šta se priča i gledali užasnu sudbinu naših pasa. Znali su da kuću ostavljaju zauvek. Lekar na Mauricijusu rekao nam je da ne može da izleči tugu.”

Ovaj čin masovne otmice obavljen je u tajnosti. U jednom zvaničnom dosijeu pod nazivom “Održavanje fikcije” pravni savetnik Ministarstva spoljnih poslova savetuje svojim kolegama da što čine prikriju “reklasifikujući” stanovništvo kao “poskitano” i da “pravila izmišljaju u hodu”. Član 7. statuta Međunarodnog krivičnog suda definiše “deportaciju ili nasilno premeštanje stanovništva” kao zločin protiv čovečnosti. No što je Britanija počinila takav zločin – u zamenu za popust od 14 miliona dolara na američku nuklearnu podmornicu tipa “polaris” – nije bilo tema za grupu britanskih novinara koje je Ministarstvo odbrane prebacilo na Čagos pošto je američka baza završena. “U našim dosijeima nema ni reči o nekom stanovništvu ili evakuaciji”, rekao je jedan zvaničnik Ministarstva.

Dijego Garsija je danas od ključnog značaja za američki i britanski rat protiv demokratije. Glavne operacije bombardovanja Iraka i Avganistana otpočinjale su sa njegovih širokih pista, uz koje napušteno groblje i crkva iseljenih ostrvljana štrče poput arheoloških iskopina. Terasasta bašta sa koje se Lizet smešila u kameru sada je utvrda za skladištenje protivbunkerskih bombi koje avioni B-2, nalik slepim miševima, nose u pravcu dva kontinenta; i napad na Iran krenuće odatle. Kao da želi da dopuni simbol neograničene, kriminalne moći, CIA je tome dodala i zatvor nalik onom u Gvantanamu, za žrtve njihovog “prebacivanja”, nazvavši ga “Logorom pravde”. (Tokom proširivanja svojih sve obimnijih vojnih operacija, Amerikanci su razvili specifičan jezik – u tom kontekstu upotreba reči rendition označavajući prebacivanje zatvorenika u one zemlje u kojima je mučenje dozvoljeno. Prim. Ured. SL).

Ono što je učinjeno sa Lizetinim rajem od izuzetnog je i univerzalnog značaja jer razotkriva nasilnu, nemilosrdnu prirodu celog sistema iza demokratske fasade, i razmere naše sopstvene indoktrinacije spram njegovih mesijanskih tvrdnji, što je Harlod Pinter opisao kao “briljantan, čak duhovit, i zapanjujuće uspešan čin hipnoze.” Duži i krvaviji od svih ratova posle 1945, vođen demonskim oružjem i gangsterajem presvučenim u ekonomsku politiku, povremeno poznat pod imenom globalizacije, rat protiv demokratije ne pominje se u elitnim krugovima Zapada. Kako je Pinter rekao “nije ga bilo ni dok se dešavao”. Prošlog jula američki istoričar Vilijam Blum (William Blum) objavio je svoj “ažurirani sažetak istorijata američke spoljne politike”. Od Drugog svetskog rata SAD su:

1. Pokušale da sruše više od 50, u većini demokratski izabranih vlada;

2. Pokušale da suzbiju narodne ili nacionalne pokrete u 20 zemalja;

3. Grubo se mešale u demokratske izbore u bar 30 zemalja;

4. Bombardovale stanovništvo u više od 30 zemalja:

5. Pokušale da ubiju više od 50 inostranih lidera.

Sve u svemu, SAD su na ovaj način intervenisale u ukupno 69 zemalja. Gotovo u svim slučajevima Britanija je bila američki saučesnik. “Neprijatelj” je menjao ime – od komunizma do islamizma – ali se najčešće radilo o usponu demokratije nezavisne od Zapada, ili društvu na strateški korisnoj teritoriji – potrošnom, kao u slučaju arhipelaga Čagos.

Razmere ovih patnji, da ne pominjemo kriminalnu prirodu takvih zahvata na ljudima, malo su poznate na Zapadu – uprkos najboljim komunikacijama na svetu, nominalno najslobodnijem novinarstvu i visoko uvaženim akademskim krugovima. Nemoguće je reći da su najbrojnije žrtve terorizma – zapadnog terorizma – upravo muslimani. Nikoga ne zanima što je pola miliona iračke dece umrlo devedesetih godina prošlog veka usled britanskog i američkog embarga. Samo je upućenima poznato, od ostalih se to krije, da je ekstremni džihadizam, koji je doveo do 11. septembra, uzgajen kao oružje zapadne politike (Operacija ciklon). (“Operacija Ciklon” je šifrovano ime za program CIA-e sa ciljem naoružavanja, obuke i finansiranja avganistanskih mudžahida tokom sovjetskog rata u Avganistanu, od 1979-1989. Prim. Ured. SL).

I dok popularna kultura u Britaniji i Americi Drugi svetski rat pere etičkom kupkom pobednika, holokausti kao posledice anglo-američke dominacije nad bogatim oblastima guraju se u zaborav. Pod indonežanskim tiraninom Suhartom, od Tačerove proglašenim “našim čovekom”, pobijeno je više od milion ljudi. Ova procena, od CIA-e opisana kao “najveće masovno ubistvo druge polovine 20. veka”, ne uključuje i jednu trećinu stanovništva Istočnog Timora pobijenu, uz saučestvovanje Zapada, glađu i britanskim avionima i mitraljezima.

Te istinite priče zabeležene su u dokumentima dostupnim tek sada, kada je s njih skinuta oznaka tajnosti, ali politika i iskazivanje moći vidni iz njih isključeni su iz javnog diskursa. To je postignuto režimom nenasilne kontrole informacija, neprestanim trućanjem o oglašavanju, zgodno montiranim prilozima na Bibisiju, te površnim pričama o društvenim medijima.

Kao da su pisci koji doista motre šta se događa izumrli ili postali omađijani patološkim duhom vremena, uvereni da su isuviše pametni da ih iko obmane. Pogledajte samo juriš ulizica spremnih da deifikuju Kristofera Hičensa (Christopher Hitchens, britanski novinar i publicista, američki državljanin, zastupnik američkog intervencionizma. Prim. Ured. SL), ljubitelja rata koji je prosto čeznuo da mu se dozvoli opravdavanje zločina grabežljive moći. “Prvi put u dva veka”, piše Teri Iglton (Terry Eagleton, jedan od najpoznatijih britanskih književnih teoretičara i kritičara. Prim. Ured. SL) “nema nijednog istaknutog britanskog pesnika, dramaturga ili romanopisca spremnog da dovede u pitanje osnove zapadnjačkog načina života.” Nema Orvela koji će upozoriti da ne moramo živeti u totalitarnom društvu da i sami budemo nagriženi totalitarizmom. Nema Šelija koji će govoriti u ime siromašnih, Blejka da nam podari viziju, Vajlda da nas podseti da je “neposlušnost, za svakog upoznatog sa istorijom, osnovna čovekova vrlina”. Nema ni Pintera da prokune ratnu mašinu, kao u Američkom fudbalu:

Aleluja

Hvalite Boga za sve dobro…

Sjebali smo ih kao gnjide
skršili načisto…

Skršeni su, naime, svi koje negde u nedođiji digne u vazduh Barak Obama, nova nada zapadnog siledžijstva. Kad god neka Obamina bespilotna letilica zbriše čitavu porodicu u nekoj plemenskoj oblasti Pakistana, Somalije ili Jemena, američki kontrolori smešteni pred svojim ekranima oduševljeno viču “Bugsplat!” (U slobodnom prevodu “Bubomor”. Doskočica potiče iz Pentagona, čiji se kompjuterski program za izračunavanje broja civila poginulih pri svakom bombardovanju Iraka tako zvao. Prim. Ured.SL). Obama voli bespilotne letilice i povodom njih se šali sa novinarima. Jedna od njegovih prvih akcija u svojstvu predsednika bila je naređenje da eskadra letilica “predator” napadne Pakistan, što je izazvalo smrt 74 ljudi. Od tada je ubio hiljade, mahom civila; bespilotne letilice nose rakete “helfajer” (“pakleni oganj”) koje usisavaju vazduh iz pluća žrtava a delove njihovih tela razbacuju unaokolo.

Setite se naslova okvašenih suzama radosnicama u vreme kada je Obama izabran: “…izvanredno, naježili smo se” u Gardijanu; “Američka budućnost” pisao je Simon Šama, “je sva u viziji, uzvišena, neoblikovana, lakomislena…” Uvodničar San Francisko Kronikla u njemu je video duhovnu “svetlost koja će uvesti novi način bivstvovanja na planeti.” Iza takvog lupetanja, kako je čuveni uzbunjivač Danijel Elsberg (Daniel Ellsberg, nekadašnji vojni analitičar koji je novinama predao čuvene pentagonske dokumente, o načinu donošenja odluka u Americi u vezi sa ratom u Vijetnamu. Prim. Ured. SL) i predvideo, u Vašingtonu se odigravao vojni puč, koga je i Obama bio deo. Pošto je obmanom gotovo potpuno ućutkao antiratni pokret, američkoj korumpiranoj vojnoj klasi podario je neograničena ovlašćenja. To uključuje i izglede za rat u Africi i prilike za provokacije protiv Kine, najvećeg poverioca Amerike i novog “neprijatelja” u Aziji. Pod Obamom, stari izvor zvanične paranoje, Rusija, okružena je balističkim raketama a ruska opozicija infiltrirana. Američki vojni i CIA timovi za ubistva upućeni su u 120 zemalja; davno smišljeni napadi na Siriju i Iran ukazuju na novi svetski rat. Izrael, primer američkog nasilništva i bezakonja preko posrednika, upravo je dobio svoj godišnji džeparac od tri milijarde dolara, uz Obaminu dozvolu da otme još palestinske zemlje.

Obamino “najistorijskije” postignuće je da rat protiv demokratije proširi i na Ameriku. Dan uoči Nove godine potpisao je Zakon o narodnoj odbrani (National Defense Authorization), kojim Pentagonu daje zakonsko pravo da kidnapuje i strance i američke državljane, i da ih drži u pritvoru neodređeno dugo, saslušava i muči, čak ubija. Dovoljno je da se osumnjičeni “druže” sa onima koji su ratoborno raspoloženi prema SAD. Oni neće imati pravo na zakonsku zaštitu, na suđenje, na pravne zastupnike. Ovo je prvi zakonski dokument koji izričito ukida habeas corpus (pravo na propisani zakonski postupak) i faktički poništava Zakon o pravima (Billof Rights, prvih 10 amandmana američkog Ustava, koji štite prirodna prava na slobodu i imovinu. Prim. Ured. SL).) iz 1789. godine.

Petog januara, u vanrednom govoru u Pentagonu, Obama je izjavio da vojska neće biti samo spremna da “obezbeđuje teritoriju i stanovništvo” van Amerike, već i da se bori “kod kuće” i pruža “podršku civilnim vlastima”. Drugim rečima, američke trupe biće poslate na ulice američkih gradova kada se neizbežni građanski nemiri prošire.

Amerika je danas zemlja siromaštva epidemijskih razmera i varvarskih zatvora: to je posledica “tržišnog” ekstremizma koji je, pod Obamom, izazvao prebacivanje 14 triliona dolara javnog novca u kriminalne poduhvate na Volstritu. Žrtve su najčešće mladi nezaposleni ljudi, beskućnici, zatvorenici afričkog porekla, koje je izdao prvi američki crni predsednik. No, istorijska posledica stalnog ratnog stanja nije fašizam, ne još, ali nije ni demokratija u ikakvoj prepoznatljivoj formi – bez obzira na “placebo” politiku koja će puniti vesti do novembra (to jest do američkih predsedničkih izbora. Prim. Ured. SL). Kampanja za predsedničke izbore, kaže Vašington Post, odlikovaće se “sudarom veoma različitih pogleda na ekonomiju”. To je potpuna laž. Propisani zadatak novinara na obe strane Atlantika je da stvore privid o postojanju političkog izbora tamo gde ga uopšte nema.

Ista senka nadvija se nad Britanijom i dobrim delom Evrope gde je socijalna demokratija – do pre dve generacije bezmalo odraz bezupitne vere – spala na diktatore centralnih banaka. U “Velikom društvu” (The GreatSociety, društvo shvaćeno u njegovim najširim opsezima. Prim. Ured. SL) britanskog premijera Dejvida Kamerona, krađa 84 milijarde funti u poslovima i uslugama prevazilazi i celokupni iznos poreza koje pljačkaške korporacije “zakonito” izbegavaju. Krivica nije na krajnjoj desnici već na kukavištvu liberalne politike odgovorne za to. Ili, kako je uoči napada 11. septembra pisao Hajvel Vilijams (Hywel Williams, istoričar, savetnik britanske vlade devedesetih godina prošlog veka. Prim. Ured. SL), stanja duha koje “i sâmo može biti vid pravedničkog fanatizma”. Toni Bler je jedan takav fanatik. U svojoj menadžerskoj ravnodušnosti prema slobodama koje mu navodno leže na srcu, buržoaska, blerovska Britanija premetnula se u državu stalnog i sveobuhvatnog nadzora, sa 3.000 novih krivičnih dela i zakona – više nego ih je doneto u celom prethodnom veku. Policija očito veruje da može nekažnjeno i da ubija. Na zahtev CIA-e, slučajevima poput onog Binjama Mohameda, nevinog britanskog rezidenta mučenog pa pet godina zasužnjenog u Gvantanamu, baviće se tajni sudovi u Britaniji “da bi zaštitili obaveštajne agencije” – to jest mučitelje.

To nevidljiva pozicija omogućila je Blerovoj vladi da se bori protiv stanovnika Čagosa kad su, očajni zbog izgnanstva, ustali da traže pravdu na ulicama Port Luisa i Londona. “Jedini način da primete da postojite jeste da zaista učinite nešto, lično, pa i po cenu kršenja zakona”, rekla je Lizet. “I, što ste manji, to je vaš primer drugima veći”. Kakav rečit odgovor onima koji i dalje pitaju: “Šta činiti?”

Poslednji put video sam Lizetinu malu priliku dok je na kiši stajala sa svojim saborcima ispred zgrade Parlamenta. Ono što je na mene ostavilo poseban utisak bila je istrajna hrabrost njihovog otpora. To odbijanje da se odustane je ono čega se trula moć plaši iznad svega, znajući da je to klica ispod snega.

Izvor: Agencije