Почетна / Култура / Мишел Уелбек: Потискивање лепоте

Мишел Уелбек: Потискивање лепоте

Пише Наташа Анђелковић

Декадентност и доминантно одсуство осећајности јесу појмови који одређују најновији Уелбеков роман „Карта и територија“

 

Када је пре више од десет година издавачка кућа „Плато“ представила овдашњој публици Мишела Уелбека романима „Проширење подручја борбе“ и „Елементарне честице“, деловало је да ће то бити смели експеримент јер за тог писца тешко изговорљивог презимена нико није чуо. Није његов положај био много другачији ни у Француској у то време, где су само књижевни зналци пратили његово песничко стваралаштво. Оно чиме је Уелбек не само скренуо пажњу на себе, већ и врло брзо изазвао контроверзе добивши статус и обожаваног и оспораваног писца, јесте смелост и решеност да уметничким изразом разгрне табуе модерног друштва.
Већ у ова прва два романа уочљива је слика стварности у којој су људи отуђени, инхибирани и своју немогућност да остваре љубав и суштинску блискост замењују промискуитетним сексуалним задовољавањима. Ту тему Уелбек развија у наредном роману „Платформа“ где, уводећи појам сексуални туризам, радикално раздваја пуку телесност од истинске и дефицитарне еротичности. „Могућност острва“ је горка пројекција људске будућности настале на декадентној садашњости лишеној осећајности.

ЛИЦЕМЕРНИ СВЕТ ТРЖИШТА
Декадентност и доминантно одсуство осећајности јесу појмови који одређују најновији Уелбеков роман „Карта и територија“. Његов јунак је уметник који је светску славу и богатство стекао фотографијама Мишелинових ауто-карти. Традиционална слика уметности и уметничке инспирације која настаје из осећања, у Уелбековој визури у потпуности је поништена. Џед Мартен је сушта супротност уметничког бића. У њему нема ни осећајности, ни страсти, ни воље. Он је индолентан и у погледу емоционалног и еротског испуњења. Уелбекова иронија је очигледна. У данашњем свету уметност не настаје као последица унутрашњег немира и порива, већ као захтев тржишта.
Али, сликајући лицемерни свет тржишта уметнинама, по којем се мувају углађени бизнисмени, светска финансијска елита, и где се цене различитих артефаката формирају према механизмима истим као на економским берзама, Уелбек ипак издваја свог јунака из тог површног, потрошачког миљеа. Фотографисање ауто-карти и стварање од њих уметничког дела јесте, према традиционалном разумевању уметности, у најмању руку чудно. Али Џед Мартен ипак јесте уметник, јер он се не бави продукцијом, већ воли предмет свог стваралаштва. Он је заинтересован за своје ауто-карте, познаје их, проучава, бави се њима, па стога, ма колико то било бизарно, он дефинитивно уноси себе у своје дело.

ФОРМИРАЊЕ ЛОШЕГ УКУСА
Шта је достојно да буде тема уметничког дела и шта треба да буде предмет стваралаштва, питање је које Уелбек такође поставља у овом роману. Оно се отвара онда када се у радњу уведе лик другог ствараоца, писца. Писац од кога је Џед Мартен затражио да напише увод у каталог за његову предстојећу изложбу је такође светски познат уметник, признат и хваљен, а чудак и усамљеник, и зове се Уелбек.
Један од познатих уметничких поступака у модерној књижевности јесте роман у роману којим се постизало контролисање неколико разгранатих прича и стварало осећање напетости код читаоца. Уелбек сада уводи поступак за који не постоји прави термин, а који бисмо можда смели да назовемо „писац у писцу“. Узимајући тему својег романа која је уметничко стварање и радњу у којој главни јунак слика портрет писца Уелбека, аутор Уелбек прави необичну игру којом ствара свој приповедачки, уметнички аутопортрет. Ако је најпре указао на деконструкцију и декаденцију у ликовном стваралаштву кроз уметнички профил Џеда Мартена који је усредсређен на предмете и појавност, а не на људе, стања и осећања, Уелбеку предстоји да укаже на исте токове и у књижевности. Када роман у једном тренутку нагло промени жанр и од рефлексивног романа или романа личности постане крими роман, Уелбек с једне стране указује да постоје писци који такође према диктату тржишта могу да „скачу“ из жанра у жанр немајући доследност и не водећи рачуна о својој уметничкој провинијенцији, а с друге стране сугерише да уметничка доследност није више потребна јер се изнутра разграђује. Процес уметничког разграђивања експлицитно је дат у овом роману сликом убијеног писца Уелбека, искиданог на комадиће и фронцле.
Вршењем симболичног убиства или прецизније масакра над самим собом, не би смело да се помисли да Уелбек признаје пораз уметности. Пре би се могло рећи да он оштро, без скрупула, говори о декаденцији друштва у целини, о потискивању лепоте и емоција, о планском формирању лошег укуса сведеног на скандал, анималност, свирепост уз ампутирање сваке осећајности. Отпор уметности таквој слици света види се кроз сам чин иновација у стваралаштву, како у погледу тема, тако и погледу форме и поступка, који су у случају романа „Карта и територија“ извор вишеструко испреплитаних симболичких слика које тек тако мозаички склопљене дају смисао и значење једна другој, па тако читаоца држе будног духом, не дајући му да се уљуљка некаквом слабом причом.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *