Исидора Секулић: Месо без крви

Пише Лаура Барна

Исидора Секулић је вешто и ненаметљиво бирала теме из уметности, али и живота, јер је за свога живота брисала ту склиску линију до нераспознатљивости, па се чинило да гордо и храбро корача над амбисом

„Зашто смо месо без крви? Зашто у националној и културној нашој мизерији нема достојанства?“, понављала је готово очајничким вапајем Исидора Секулић мисао изговорену у тишини паланке и сместа записану мастилом безбојног бунтовног дамара космополите, још давне 1911. године. И стала да премешта намештај у својој радној соби која је гледала у најосунчанији део Топчидерског брда – пре налик на пасаж Медитерана. Место где се Улица Васе Пелагића стрмоглаво уливала у Пушкинову обилује светлошћу какву још има једино Крунска улица у Београду, можда и Таковска о летњој фјаци или док је завејана снегом, где је у кући у броју 3 живела и радила.

ОСВАЈАЊЕ АНДРИЋА
Та­ковска 3 била је непосредно по завршетку Првог светског рата, заједно са Симином 9а, са­стаја­лиш­те југословенске уметничке авангарде, хрватских и српских писа­ца, песника, сликара… За­г­реб и Београд ниг­де и никада бли­жи нису би­ли Паризу или Бечу, као у том скровитом, тихом и чис­том гнез­ди­­шту који је мирисао на чајеве и европске ноте и боје. Почетак и завршетак разговора мајсторски је водила танковијаста, бледолика, строго зачешљана и у тамно одевена – Исидора Секулић. Вешто и ненаметљиво бирала је теме из уметности, али и живота, јер је за свога живота брисала ту склиску линију до нераспознатљивости, па се чинило да гордо и храбро корача над амбисом.
Кажу да жене најбоље може да смири физичка активност. Напор који изазива у њима танану клонулост тела, начас потре Анимуса остављајући саму – Жену. Али физичко исцрпљивање често отупи и интелектуалну намеру или жељу, вечиту потребу за надраживањем и зачикавањем разума.
Облици исцрпљивања могу бити различити. Исидора је изабрала премештање намештаја и предмета. Особито би се окомила на свој радни сто, додатно оптерећен писаћом ћириличком машином „Хермес беби“, на којој је писала, исправљала и брисала. Па наслаганим брошурама и књигама у које је завиривала у потрази за чињеницама градећи циглом по циглу есеје и студије. Још фиокама препуним андрамоља. И разгледница. А њих је било свуда по кући. Разгледнице и репродукције доносила је из свих делова света, нарочито европских градова. Фасцинирана архитектуром, главињала је до изнемоглости туђим, а ипак по осећању – својим улицама, и на тај начин се исцрпљивала као да за собом вуче претрпан писаћи сто. А њега је стварно и вукла на све адресе: из Таковске 3 у Студеничку 50, у господску старинску кућу у чијем се високом партеру сместила 1920. године. Потом у Кнеза Милоша 62, у партеру дворишне зграде 1927, где се у околини ослушкивала тишина прошлости, у музејској баштици, међу каменим саркофазима и торзоима римских императора и паганских богова и божица. И све док није коначно пронашао своје предодређено место у Васе Пелагића 70. Са њим и Исидора.
Чак је успела и Ива Андрића да за­ра­зи том сво­јом дечјом са­куп­ља­чком склоно­шћу. Остале су две анзихтс карте на по­ли­цама с књигама у њеној радној соби, а њих јој је велики писац, пријатељ и мушкарац за којим је тајно чезнула, лично поклонио, доневши их са својих дипломатских мисија. Панорама Граца под маглом: на полеђини уместо посвете на­писао је један свој стих. Веома дирљиво и неочеки­вано љупко за њега, прокоментарисала је Исидора и заденула карту у стакло витрине. На дру­гој су вит­ражи ка­те­дра­ле у Ремсу, са исписом строфе Витманове пе­сме, је­дне од оних раз­би­­је­ног стиха која је опила наше мо­дерни­сте: Цр­њанског, Пан­ду­ровића, Рас­т­ка Петровића, Мар­ка Ристића…
Године 1911. у Шапцу Исидора Секулић је записала још и ово: „Зашто не умемо поносито да говоримо, зашто не умемо храбро и дрско да желимо…“ Желела је слободу, пространство неомеђено умишљеним тарабама, видик који се шири из срца и не завршава у разуму. А била је те године углављена у теснац узаних сокака и калдрмисане миомирисне шабачке друмове. Јер, указом Министарства просвете Краљевине Србије крајем 1909. године привремено је постављена за учитељицу Више девојачке школе у Шапцу, где предаје немачки језик и гимнастику. И привременост ће потрајати и дуже него што је смела, а да не остави трага. Године 1912. премештена је на нову дужност у престоницу, за наставницу Више женске школе.

КА ЊЕГОШЕВОЈ СЛИЦИ
И Београд коначно постаје њено место. За својим предодређеним местом трагала је премештајући предмете, у мислима им одређујући путање, правећи унутарњи и спољни поредак. А таква је и била – сва од реда и рада!
Деси се, па некад и место пронађе нас јер заслепљени силином младалачке енергије осећамо превише да бисмо сагледали и обуздали суштину – сабијену у тачку. Београд и Исидора су се узајамно призвали, компромисно ћутећи – у загрљај. И коначно, стављена је тачка!
Нека београдска места на не­­о­бјашњив на­чин прихватају светлост, дневну или ноћ­ну, као да им је тестаментом завештана. А Исидора Секулић је светлост свог интелекта и игру душе завештала Општини Савски венац, на којој је провела и најлепше и најсуровије дане живота. У ратовима је знала шта и како чинити; кудикамо јој је теже падао варљиви мир. Последња жеља пред сведоцима и пријатељима: Милицом Продановић, Миодрагом Павловићем, Елијем Финцијем, Живорадом Стојковићем, Васком Попом, био је усмени аманет, а који је 3. децембра 1958. године решењем Другог општинског суда у Београду постао пуноважан. Основан је Фонд „Исидора Секулић“ и у оквиру њега од 1967. године додељује се истоимена награда младим писцима. Тиме је настављено Исидорино дружење с младима. Млади че­сто и немају јасно из­гра­ђена начела, домишљене ставове, имају тек потребу да стално иду на­пред, гоњени страшћу и радозналошћу, а онај ко иде и иде, негде некада не­куда некоме и стигне. Јер младост мање искушава скепса!
„Зашто наша књижевност има сувише сарадника, зашто наше књиге и листови имају сувише примерака?“, завршила је оптерећена синдромом паланачких искустава, туробне 1911. године у Шапцу питањем актуелним до данас. И жустро, понављајући га на сав глас, усмерила радни сто ка Његошевој слици, углављеној међу два месингана свећњака. А Његоша је волела свим срцем, самотном, исто­вре­мено и несебичном женском љубављу. И знала је, ње­гов лик је засебна све­т­лост, не меша се са ос­та­лима. Као и светлост Васе Пелагића, Крунске или Таковске улице.