Isidora Sekulić: Meso bez krvi

Piše Laura Barna

Isidora Sekulić je vešto i nenametljivo birala teme iz umetnosti, ali i života, jer je za svoga života brisala tu sklisku liniju do neraspoznatljivosti, pa se činilo da gordo i hrabro korača nad ambisom

„Zašto smo meso bez krvi? Zašto u nacionalnoj i kulturnoj našoj mizeriji nema dostojanstva?“, ponavljala je gotovo očajničkim vapajem Isidora Sekulić misao izgovorenu u tišini palanke i smesta zapisanu mastilom bezbojnog buntovnog damara kosmopolite, još davne 1911. godine. I stala da premešta nameštaj u svojoj radnoj sobi koja je gledala u najosunčaniji deo Topčiderskog brda – pre nalik na pasaž Mediterana. Mesto gde se Ulica Vase Pelagića strmoglavo ulivala u Puškinovu obiluje svetlošću kakvu još ima jedino Krunska ulica u Beogradu, možda i Takovska o letnjoj fjaci ili dok je zavejana snegom, gde je u kući u broju 3 živela i radila.

OSVAJANJE ANDRIĆA
Ta­kovska 3 bila je neposredno po završetku Prvog svetskog rata, zajedno sa Siminom 9a, sa­staja­liš­te jugoslovenske umetničke avangarde, hrvatskih i srpskih pisa­ca, pesnika, slikara… Za­g­reb i Beograd nig­de i nikada bli­ži nisu bi­li Parizu ili Beču, kao u tom skrovitom, tihom i čis­tom gnez­di­­štu koji je mirisao na čajeve i evropske note i boje. Početak i završetak razgovora majstorski je vodila tankovijasta, bledolika, strogo začešljana i u tamno odevena – Isidora Sekulić. Vešto i nenametljivo birala je teme iz umetnosti, ali i života, jer je za svoga života brisala tu sklisku liniju do neraspoznatljivosti, pa se činilo da gordo i hrabro korača nad ambisom.
Kažu da žene najbolje može da smiri fizička aktivnost. Napor koji izaziva u njima tananu klonulost tela, načas potre Animusa ostavljajući samu – Ženu. Ali fizičko iscrpljivanje često otupi i intelektualnu nameru ili želju, večitu potrebu za nadraživanjem i začikavanjem razuma.
Oblici iscrpljivanja mogu biti različiti. Isidora je izabrala premeštanje nameštaja i predmeta. Osobito bi se okomila na svoj radni sto, dodatno opterećen pisaćom ćiriličkom mašinom „Hermes bebi“, na kojoj je pisala, ispravljala i brisala. Pa naslaganim brošurama i knjigama u koje je zavirivala u potrazi za činjenicama gradeći ciglom po ciglu eseje i studije. Još fiokama prepunim andramolja. I razglednica. A njih je bilo svuda po kući. Razglednice i reprodukcije donosila je iz svih delova sveta, naročito evropskih gradova. Fascinirana arhitekturom, glavinjala je do iznemoglosti tuđim, a ipak po osećanju – svojim ulicama, i na taj način se iscrpljivala kao da za sobom vuče pretrpan pisaći sto. A njega je stvarno i vukla na sve adrese: iz Takovske 3 u Studeničku 50, u gospodsku starinsku kuću u čijem se visokom parteru smestila 1920. godine. Potom u Kneza Miloša 62, u parteru dvorišne zgrade 1927, gde se u okolini osluškivala tišina prošlosti, u muzejskoj baštici, među kamenim sarkofazima i torzoima rimskih imperatora i paganskih bogova i božica. I sve dok nije konačno pronašao svoje predodređeno mesto u Vase Pelagića 70. Sa njim i Isidora.
Čak je uspela i Iva Andrića da za­ra­zi tom svo­jom dečjom sa­kup­lja­čkom sklono­šću. Ostale su dve anzihts karte na po­li­cama s knjigama u njenoj radnoj sobi, a njih joj je veliki pisac, prijatelj i muškarac za kojim je tajno čeznula, lično poklonio, donevši ih sa svojih diplomatskih misija. Panorama Graca pod maglom: na poleđini umesto posvete na­pisao je jedan svoj stih. Veoma dirljivo i neočeki­vano ljupko za njega, prokomentarisala je Isidora i zadenula kartu u staklo vitrine. Na dru­goj su vit­raži ka­te­dra­le u Remsu, sa ispisom strofe Vitmanove pe­sme, je­dne od onih raz­bi­­je­nog stiha koja je opila naše mo­derni­ste: Cr­njanskog, Pan­du­rovića, Ras­t­ka Petrovića, Mar­ka Ristića…
Godine 1911. u Šapcu Isidora Sekulić je zapisala još i ovo: „Zašto ne umemo ponosito da govorimo, zašto ne umemo hrabro i drsko da želimo…“ Želela je slobodu, prostranstvo neomeđeno umišljenim tarabama, vidik koji se širi iz srca i ne završava u razumu. A bila je te godine uglavljena u tesnac uzanih sokaka i kaldrmisane miomirisne šabačke drumove. Jer, ukazom Ministarstva prosvete Kraljevine Srbije krajem 1909. godine privremeno je postavljena za učiteljicu Više devojačke škole u Šapcu, gde predaje nemački jezik i gimnastiku. I privremenost će potrajati i duže nego što je smela, a da ne ostavi traga. Godine 1912. premeštena je na novu dužnost u prestonicu, za nastavnicu Više ženske škole.

KA NJEGOŠEVOJ SLICI
I Beograd konačno postaje njeno mesto. Za svojim predodređenim mestom tragala je premeštajući predmete, u mislima im određujući putanje, praveći unutarnji i spoljni poredak. A takva je i bila – sva od reda i rada!
Desi se, pa nekad i mesto pronađe nas jer zaslepljeni silinom mladalačke energije osećamo previše da bismo sagledali i obuzdali suštinu – sabijenu u tačku. Beograd i Isidora su se uzajamno prizvali, kompromisno ćuteći – u zagrljaj. I konačno, stavljena je tačka!
Neka beogradska mesta na ne­­o­bjašnjiv na­čin prihvataju svetlost, dnevnu ili noć­nu, kao da im je testamentom zaveštana. A Isidora Sekulić je svetlost svog intelekta i igru duše zaveštala Opštini Savski venac, na kojoj je provela i najlepše i najsurovije dane života. U ratovima je znala šta i kako činiti; kudikamo joj je teže padao varljivi mir. Poslednja želja pred svedocima i prijateljima: Milicom Prodanović, Miodragom Pavlovićem, Elijem Fincijem, Živoradom Stojkovićem, Vaskom Popom, bio je usmeni amanet, a koji je 3. decembra 1958. godine rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu postao punovažan. Osnovan je Fond „Isidora Sekulić“ i u okviru njega od 1967. godine dodeljuje se istoimena nagrada mladim piscima. Time je nastavljeno Isidorino druženje s mladima. Mladi če­sto i nemaju jasno iz­gra­đena načela, domišljene stavove, imaju tek potrebu da stalno idu na­pred, gonjeni strašću i radoznalošću, a onaj ko ide i ide, negde nekada ne­kuda nekome i stigne. Jer mladost manje iskušava skepsa!
„Zašto naša književnost ima suviše saradnika, zašto naše knjige i listovi imaju suviše primeraka?“, završila je opterećena sindromom palanačkih iskustava, turobne 1911. godine u Šapcu pitanjem aktuelnim do danas. I žustro, ponavljajući ga na sav glas, usmerila radni sto ka Njegoševoj slici, uglavljenoj među dva mesingana svećnjaka. A Njegoša je volela svim srcem, samotnom, isto­vre­meno i nesebičnom ženskom ljubavlju. I znala je, nje­gov lik je zasebna sve­t­lost, ne meša se sa os­ta­lima. Kao i svetlost Vase Pelagića, Krunske ili Takovske ulice.