Хандке о Милановићу: И хвала и danke, Herr Handke

Пише Милош Марковић

„Ја бих, само када бих био компетентан за тако нешто, о овој књизи најрадије говорио као о својеврсном моралном трактату и једној врсти хуманистичког крика пред све већом и све очигледнијом дехуманизацијом планете“

Када сам недавно добио немачко издање Хандкеове књиге „Die Geschichte des Dragoljub Milanovic“ (Jung und Jung, Salzburg und Wien, 2011) неколико дана нисам скидао ни најлонски омот са ње, да је макар прелистам. Прекрио сам је другим књигама и новинама, да је не гледам, да ми својим садржајем не изазива мучне асоцијације. Никаква радозналост, па ни стечени нагон за читањем, нису ме приближавали таквој књизи. Тешко ми је објаснити деликатна осећања и магловита наслућивања, то не умем превести на језик логике.
Када градским аутобусом пролазим Таковском или Булеваром окрећем главу на супротну страну да не видим ни зграду Телевизије, ни Ташмајдански парк, како бих себе поштедео убрзаног куцања срца, грчева у стомаку и скока крвног притиска.
У тој ситуацији хвата ме присилни страх који не могу рационализовати, необјашњиво убеђење да ћу поново зачути многобројне сирене (санитетске, ватрогасне, војне, полицијске) које се стапају у једно застрашујуће, чудесно, разарајуће завијање. Плашим се да ћу чути крике, вапаје, дозивања. Инстиктивно затварам очи или почињем разговор са најближим путником, како бих одагнао призор, слику човека који скоро са врха зграде, притиснут урушеним зидом, са главом према земљи, виси машући рукама. Лекари се пењу уз високе ватрогасне лестве, ампутирају му обе ноге, али његово срце није издржало. Верујем да је та слика неизбрисиво угравирана у бићу свакога ко је имао ту несрећу да је види. То, бар за мене, и није само језива слика, то је пре свега метафора хуманитарности „Милосрдног анђела“ и НАТО-а.
Уосталом, да и нема већ поменутих разлога, заобилазим то место, пошто ми је пре једанаест година забрањен улазак у ту зграду. А верујте ми, нисам је бомбардовао! То је, како су закључиле наше мудре правничке главе, учинио лично Драгољуб Милановић! Они су пресуду  донели у складу са својом правничком ерудицијом, својом свешћу и савешћу, самостално,  без икаквих политичких притисака, што је и незамисливо у једном истински демократском друштву какво је, уз помоћ „својих западних пријатеља“ створила садашња властодржачка елита у Србији.
А ја сам, признајем, лично крив јер сам у ноћи њеног разарања био дежурни уредник. То је мојим тужиоцима и пресудиоцима послужило као доказ режимског припадништва, што је, наравно, кривично дело! Пошто сам био и дописник са Косова, односно повремени извештач из Хрватске и БиХ током рата, то је било довољно да ме прогласе националистом и ратним хушкачем. Била је то, а и данас је, уобичајена формула за дисквалификацију људи, за истеривање са  посла, за лишавање права на егзистенцију.
Истина, нико од многобројних клеветника, мајстора за политичке етикете, није у том смислу могао пронаћи ни један једини доказ. Али у време када је поражена и логика, и етика, и право, и правда, у време мафиократије и партократије,  није требало ни тражити  смислене разлоге да ме истерају са посла и лише права на егзистенцију.
Био је то незапамћен прогон и погром многих новинара, а све моје колеге и колегинице које су преживели бомбардовање Телевизије, њих је наш унутрашњи, наш политички НАТО у Србији, лишио права на рад. Био је то, на неки начин, наставак мисије „Милосрдног анђела“.

МОРАЛНИ ТРАКТАТ

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Одштампај страну