Хандке о Милановићу: И хвала и danke, Herr Handke

Пише Милош Марковић

„Ја бих, само када бих био компетентан за тако нешто, о овој књизи најрадије говорио као о својеврсном моралном трактату и једној врсти хуманистичког крика пред све већом и све очигледнијом дехуманизацијом планете“

Када сам недавно добио немачко издање Хандкеове књиге „Die Geschichte des Dragoljub Milanovic“ (Jung und Jung, Salzburg und Wien, 2011) неколико дана нисам скидао ни најлонски омот са ње, да је макар прелистам. Прекрио сам је другим књигама и новинама, да је не гледам, да ми својим садржајем не изазива мучне асоцијације. Никаква радозналост, па ни стечени нагон за читањем, нису ме приближавали таквој књизи. Тешко ми је објаснити деликатна осећања и магловита наслућивања, то не умем превести на језик логике.
Када градским аутобусом пролазим Таковском или Булеваром окрећем главу на супротну страну да не видим ни зграду Телевизије, ни Ташмајдански парк, како бих себе поштедео убрзаног куцања срца, грчева у стомаку и скока крвног притиска.
У тој ситуацији хвата ме присилни страх који не могу рационализовати, необјашњиво убеђење да ћу поново зачути многобројне сирене (санитетске, ватрогасне, војне, полицијске) које се стапају у једно застрашујуће, чудесно, разарајуће завијање. Плашим се да ћу чути крике, вапаје, дозивања. Инстиктивно затварам очи или почињем разговор са најближим путником, како бих одагнао призор, слику човека који скоро са врха зграде, притиснут урушеним зидом, са главом према земљи, виси машући рукама. Лекари се пењу уз високе ватрогасне лестве, ампутирају му обе ноге, али његово срце није издржало. Верујем да је та слика неизбрисиво угравирана у бићу свакога ко је имао ту несрећу да је види. То, бар за мене, и није само језива слика, то је пре свега метафора хуманитарности „Милосрдног анђела“ и НАТО-а.
Уосталом, да и нема већ поменутих разлога, заобилазим то место, пошто ми је пре једанаест година забрањен улазак у ту зграду. А верујте ми, нисам је бомбардовао! То је, како су закључиле наше мудре правничке главе, учинио лично Драгољуб Милановић! Они су пресуду  донели у складу са својом правничком ерудицијом, својом свешћу и савешћу, самостално,  без икаквих политичких притисака, што је и незамисливо у једном истински демократском друштву какво је, уз помоћ „својих западних пријатеља“ створила садашња властодржачка елита у Србији.
А ја сам, признајем, лично крив јер сам у ноћи њеног разарања био дежурни уредник. То је мојим тужиоцима и пресудиоцима послужило као доказ режимског припадништва, што је, наравно, кривично дело! Пошто сам био и дописник са Косова, односно повремени извештач из Хрватске и БиХ током рата, то је било довољно да ме прогласе националистом и ратним хушкачем. Била је то, а и данас је, уобичајена формула за дисквалификацију људи, за истеривање са  посла, за лишавање права на егзистенцију.
Истина, нико од многобројних клеветника, мајстора за политичке етикете, није у том смислу могао пронаћи ни један једини доказ. Али у време када је поражена и логика, и етика, и право, и правда, у време мафиократије и партократије,  није требало ни тражити  смислене разлоге да ме истерају са посла и лише права на егзистенцију.
Био је то незапамћен прогон и погром многих новинара, а све моје колеге и колегинице које су преживели бомбардовање Телевизије, њих је наш унутрашњи, наш политички НАТО у Србији, лишио права на рад. Био је то, на неки начин, наставак мисије „Милосрдног анђела“.

МОРАЛНИ ТРАКТАТ

[restrictedarea]

Знам, није нормално оваквим личним исказима почињати приказ књиге. Но, понекада је немоћно и знање и искуство које сам стицао током својих новинарских деценија. Уосталом, овим и оваквим текстом, првим у јавности после толико година, и не могу, и нећу, и не желим, и не умем да сачиним критички, смислени приказ књиге Петера Хандкеа „Прича Драгољуба Милановића“ (Београд, „Жагор“, 2011, превод Бранка-Риста Јовановић). Плашим се да би пуко новинарско виђење књиге, било на неки начин и увреда за њу као такву.
Надам се, пошто све ређе и све теже узимам перо у руке, и пошто сам под разумљивим оптерећењима, да ће ми и Хандке и редакција и читаоци опростити, уколико се конфузија у мојој глави и осећањима пренесе и на странице текста. Ја бих, само када бих био компетентан за тако нешто, о овој књизи најрадије говорио као о својеврсном моралном трактату и једној врсти хуманистичког крика пред све већом и све очигледнијом дехуманизацијом планете. А Србија је, баш у том трагичном смислу, посебна прича.
Ако ми недељник „Печат“, као једини до сада, омогућује и неку врсту личног печата, ја ћу ту – једину – прилику да нешто кажем,  прихватити, па чак и злоупотребити! Казаћу, хоћу, желим да  обелоданим нека своја лична, сасвим лична размишљања, сасвим личне асоцијације и сасвим лична осећања, па и сазнања, поводом НАТО  бомбардовања Телевизије („РТС“-а). Држаћу се, при том, само несумњивих чињеница и логике које оне намећу.
Господине, велики господине Хандке, ви сте ме својом књигом, својом кратком, а толико људском причом, ви сте ме  приморали, ви сте ме обавезали да, скромности у инат, кажем, макар само да покушам да артикулишем, како-тако, понеку реч.
Ваша књига ме је дубоко узнемирила, узбудила и ожалостила! Ви сте оживели оно што у узалудном покушају самоспасавања желим да заборавим, иако немам морално право на тако нешто. Господине Хандке, бар у понечему, и не слажем се са вама!
Драган, тачније Драгољуб Милановић (бивши директор „РТС“-а, бивши новинар, бивши ово-оно, као што ћемо сасвим извесно сви постати бивши овог или оног), није нипошто, упркос свему, трагични јунак ваше приче, ваше новеле, вашег есеја, ваших медитација, ваше мале, а тако опширне књиге.

ЗНАЧАЈНИЈИ ОД САМОГ СЕБЕ
Драган Милановић је, сигурно без своје жеље, без  свесних амбиција, па и заслуга, постао вишеструка метафора једног времена! Он је постао важнији, значајнији и од самог себе! Његова чудесна судбина високо га је наградила и сурово казнила, скоро истовремено! Он, Драгољуб Милановић (чак му ни лично име није толико важно, пошто постаје метафора), са таквом судбином може ући у неку антологију апсурда где се лична трагедија може третирати и као посебна, лична привилегија! Ово и овакво своје уверење, које може деловати као атак на логику, морам да објасним.
Рецимо да је Драган Милановић „обичан убица“, он би, вероватно, био осуђен нешто блаже. Да је рецимо мафијаш средњег калибра, средњих  криминалних домета, био би, вероватно, при власти или у власти, а могуће је да  би био благо осуђен као „сарадник суда“. У оба случаја био би то обичан и брзо заборављен робијаш. Када би изашао из затвора нико га, као таквог, не би извукао из анонимности. Овако, он ће постати предмет многих правничких расправа, његов случај ће се изучавати можда и на факултетима, обезбедиће себи улазак макар у правничку историју, а можда ће, у неком времену, постати и славан јер српски народ више воли и цени жртве него хероје. Видите, господине Хандке, да Милановић није само жртва. Ових десетак година робијања – шта је то, то брзо прође, то је нешто занемарљиво, то је само посебна инвестиција у своју будућност!
Када се у неко будуће време (верујем да није далеко) буде говорило, расправљало и писало о случају Драгана Милановића, о праву и правди, о судијама и тужиоцима, о адвокатима, о правном систему „Демократске Србије“, тада ће садашњи робијаш из Забеле код Пожаревца бити у битно другачијој позицији. Он неће морати да се стиди пред својом децом, својим потомцима, својим народом, али не знам шта ће бити са судијама, тужиоцима и њиховим потомцима. И они ће, захваљујући Милановићу, ући у историју. Не знам шта ће тада бити са њима и њиховим овдашњим налогодавцима и „западним пријатељима“. Они су још увек у позицији оних за које се у народу каже – „Бога се не боје, а људи се не стиде“! А како би се и плашили када им сила, као што је НАТО, улива осећање сигурности и непролазности.
Истина, биће нешто деликатније када неко, некад и негде, можда чак и у Београду, постави питање – како је могуће да се пронађе и осуди један једини човек, међу десетинама хиљада оних који су били ангажовани политички, медијски, војно и како ли све не, да почине такав и толики злочин!?
Можда су прави кривци међу онима који су погинули бранећи се од НАТО демократизације и НАТО хуманизације!? Замислите какви су то дрзници који су се у својој суженој нацистичкој, великосрпској, хегемонистичкој свести, бранили чак и од слободарске мисије „Милосрдног анђела“!? Не знам зашто наше „правосуђе“ не подиже, макар и постхумне оптужнице против таквих!? Био би то велики допринос у процесу наше денацификације, наше масовне катарзе, нашем приближавању „европским вредностима“!  Ви сте, господине Хандке, добро уочили да се машиновођа бомбардованог воза у Грделичкој клисури спасио једне такве оптужнице, јер је имао срећу – да погине! Сада, засад, се воде процеси само против преживелих. Сви су на списку!

ПРИЧА НАРАМКУ ДРВА
Тако ми је блиско једно очајање Петера Хандке који има уверење узалудности обраћања, узалудности своје приче, своје посебне приче, свог есеја. У праву је, јер изгледа да нигде није узалудније смислено писати и говорити, као што је то у савременој, модерној, демократској, европској Србији. Мора се, макар и укратко, цитирати то осећање узалудности, та мука писца који страхује да његова прича можда неће ни имати праве слушаоце.
„Ово није проповед, већ, рекосмо, прича коју ћу, ако буде требало, причати нарамку дрва или празној пужевој кућици…мртвим рибама у мртвом Дунаву, празним клиповима кукуруза на пустим пољима Војводине, сасушеном букету цвећа у зарђалој конзерви на гробљу у, рецимо, Породину, и на крају лобањи или оном што је остало од ње, у гробу Ива Андрића.“
Разумем, разумем, блиско ми је то осећање, рекох већ, а опет, опет не могу да вас подржим у таквом расположењу. Знате, већ неколико дана често ме позивају пријатељи и познаници да ме питају да ли сам прочитао ову вашу књига. Њихово одушевљење, њихове утиске не могу да цитирам, јер би ми била потребна бар још једна страница текста. Ви, бар ви, господине Хандке, ви у Србији имате велики број поштовалаца и читалаца. Маните власт, до ње ионако нико нормалан овде и не држи. Њени резултати тек изазивају праву муку и мучнину! Мене чуди да већ нису нашли неки начин да вам забране улазак у Србију! Знате, они не воле пријатеље као што сте ви! Они воле, они обожавају само своје НАТО пријатеље! Њима је мало што је НАТО већ ушао у Србију, што је њен господар, они, замислите, хоће и сами да уђу у НАТО! Они хоће да ми као жртве обожавамо своје џелате. А тако нешто је познато само у ретким психијатријским случајевима.
Кад већ поменусте Андрића, имам повод да вас подсетим на једну његову процену, насталу давно, негде у „светлим педесетим“ годинама. Ризикујем да то цитирам по свом сећању. Он каже: „Кад један народ проведе векове под окупаторском влашћу, а онда га зајаше његова рђава управа, тад се тај народ толико збуни и обезнани, да више не разликује властиту корист од властите штете“.  Наравно, ово више и није пишчев запис, већ актуелна дијагноза садашњег стања у Србији.
Ви се, господине Хандке, у вашој књизи не можете начудити како је могуће да се осуди неко на деценијску робију на основу правнички потпуно невалидног, неозваниченог, непотписаног папира, а прави злочинац ослободи сваке одговорности! Ви се, као правник, позивате на право, законе и правду, на логику, на схватање укупне ситуације. Можда не знате да је у Србији логика постала неупотребљива! Можда не знате да се овде патриотизам третира као кривично дело или као повод за исмевање људи!?
Разумем тугу, клањам се болу родитеља и родбине оних који су погинули у Телевизији. Уосталом, то су моје колеге и пријатељи. Родитељски бол је бол до неба, изнад висина на којима су летели „Милосрдни анђели“! Са тим и таквим болом поиграла се и актуелна власт манипулишући њиховом непролазном тугом.
Када је на прву годишњицу трагедије тешио родитеље, вечити партијски секретар, вечити уредник и вечити директор Ненад Ристић, рекао је, веровали или не, и ово: „Погинули су прави професионалци, а нису погинули новинари, уредници, коментатори и пропагатори!“ Ово је, наравно, оштра критика команди НАТО-а због њихове неефикасности јер су, ето, оставили у животу више новинара којима је он био вечити уредник и шеф! А ти несрећници које је он стављао на списак за елиминацију и разноразна кажњавања могли би данас да оснују поприлично масовну организацију под називом „Удружење жртава идејне подобности Ненада Ристића и сличних“! Он се,  Ненад Ристић, као шампион партијско-полицијске подобности не налази у поменутој књизи. А онај који је у насталој ратној хијерархији био надређен Драгољубу Милановићу, члан Информативног штаба код председника Србије Милана Милутиновића, он, Божидар Николић, он је и сада један од властодржаца „Јавног сервиса европске СРбије“.
Ову неочекивану прилику пружио ми је „Печат“ поводом књиге Петера Хандкеа чија се вредност и смисао никако не може процењивати само књижевно-естетичким мерилима. Она је за мене нешто посебно јер ме уверава да нисам усамљен у размишљањима о догађају који чини њен садржај.
На крају, желим, морам то да кажем – Danke, sehr danke, mein Freund Handke!

[/restrictedarea]