ПЕТАР ПАЈИЋ Српски народ се посвађао са својом државом

Разговарала Љиљана Богдановић

Срби се у својој држави осећају као странци. Па ипак, исто тако је тачно да ће осећање родољубља постојати у људима све док буде било држава и народа. Истина, код Срба који на свет гледају као на глобалну заједницу, родољубље није у моди. То осећање за њих представља нешто анахроно овом времену, старомодно и  назадно

Када је нашем саговорнику – песнику, приповедачу, сатиричару и есејисти Петру Пајићу (1935) прошле године додељена угледна награда „Жичка хрисовуља“, жири није „шкртарио“ него је лауреатово дело овенчао највишим критичким оценама, тврдећи да је у питању: „дубински песнички портрет Србије предачке и савремене, заправо суште Србије, али и ововремене, горке и пометене, коју је с љубављу и даром опевао“. Пајић пак обичава да поезију не само ствара, већ и да је промишља, па је сведочећи о духу времена, „епохи антипоезије“, недавно записао: „Време антипоезије је и време антихриста, али у овом времену Христос је највећи песник… Поезија је код нас тренутно на маргинама, посебно на којима као краљица речи никако не би смела да се нађе – на маргинама књижевне критике (која, узгред речено, после Зорана Мишића и Михиза више не постоји), препуштена читаоцима, збуњеним свим оним што им се нуди…а није лако снаћи се међу трговцима речима“.
Да ли се овако схваћено песништво и „занат“ трговине речима  најбоље очитавају на местима страдања и патње? О томе са Пајићем разговарамо непосредно по његовом повратку са Косова, на којем данас српске барикаде чине упечатљиви симбол и знаковит код „времена антихристовог“.

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Одштампај страну