ПЕТАР ПАЈИЋ Српски народ се посвађао са својом државом

Разговарала Љиљана Богдановић

Срби се у својој држави осећају као странци. Па ипак, исто тако је тачно да ће осећање родољубља постојати у људима све док буде било држава и народа. Истина, код Срба који на свет гледају као на глобалну заједницу, родољубље није у моди. То осећање за њих представља нешто анахроно овом времену, старомодно и  назадно

 

Када је нашем саговорнику – песнику, приповедачу, сатиричару и есејисти Петру Пајићу (1935) прошле године додељена угледна награда „Жичка хрисовуља“, жири није „шкртарио“ него је лауреатово дело овенчао највишим критичким оценама, тврдећи да је у питању: „дубински песнички портрет Србије предачке и савремене, заправо суште Србије, али и ововремене, горке и пометене, коју је с љубављу и даром опевао“. Пајић пак обичава да поезију не само ствара, већ и да је промишља, па је сведочећи о духу времена, „епохи антипоезије“, недавно записао: „Време антипоезије је и време антихриста, али у овом времену Христос је највећи песник… Поезија је код нас тренутно на маргинама, посебно на којима као краљица речи никако не би смела да се нађе – на маргинама књижевне критике (која, узгред речено, после Зорана Мишића и Михиза више не постоји), препуштена читаоцима, збуњеним свим оним што им се нуди…а није лако снаћи се међу трговцима речима“.
Да ли се овако схваћено песништво и „занат“ трговине речима  најбоље очитавају на местима страдања и патње? О томе са Пајићем разговарамо непосредно по његовом повратку са Косова, на којем данас српске барикаде чине упечатљиви симбол и знаковит код „времена антихристовог“.

[restrictedarea]

Недавно сте се вратили са Косова. Какве сте утиске понели? Имају ли косметски Срби снагу да истрају, да бране не само свој опстанак већ – посредно – интегритет и самопоштовање нације?
Отишао сам на Косово и видео сасвим другачију слику од оне коју сам пре одласка замишљао.  Десило се супротно од онога што сам очекивао: уместо да ми, који смо тамо стигли из Београда, охрабримо  српски народ, улијемо мало оптимизма ( у који, иначе, ни сами не верујемо), косметски Срби су храбрили нас. Знамо сви колико је живот тамо тежак, али ни од кога нисмо чули да се жали. Они су прегрмели „црвене линије“, знају да су од свих остављени и да им сада, како сами кажу, једино Бог може помоћи. Међутим, не показују никакав страх од будућности у борби Давида и Голијата. Они  немају времена за очај и безнађе које нас овде све више обузима. Не узимају „бенседине“, не пате од несанице.  У Грачаници се од Нове године родило четири стотине педесет беба. У  Основној школи у   Прилужју, српском селу између Косовске Митровице и Приштине, учи седам стотина ученика. Тако је у Лапљем Селу, Гуштерици, и другим селима…Гледајући у ту лепу, здраву, чисту, раздрагану децу, сетио сам се оптимистичког стиха Рајка Нога: „Није све пропало, кад пропало све је“. Сетио сам се и латинске пословице која каже да је у народу Бог.

Ваш боравак на Косову „поклопио“ се са временом препоруке Е.К. да Србија у децембру добије статус кандидата ако се настави дијалог Београда и Приштине, што је распламсало широку дебату о фактичкој размени  територије за чланство у ЕУ, као моралним и другим импликацијама поменуте „цене“. Није ли овим поводом најнеобичније да се уопште озбиљно разматра овакво питање?
Јасно је да Београд преко Приштине разговара са Вашингтоном и Бриселом. Они кажу: „Ако хоћете у двориште ЕУ дозволите да вам пре уласка  одсечемо једну ногу, јер сте много немирни“. Најпаметније је да што даље побегнемо од заједничког дворишта. Што се више удаљимо, улазница ће бити све јефтинија.  Међутим, има много наших асистената који су мало помало, миц по миц, већ  све припремили  за ту операцију. Они су у  конфузији  јер им прети отпуштање с посла и „пуштање низ воду“.

Уметници, међу њима и Емир Кустурица, често упозоравају да је „митолошка димензија Косова најзначајнији део бића нашег народа“. Политичари размишљају и делају прагматично, сводећи сличну констатацију на пуке фразе. Да ли су Срби, посебно млађе генерације, данас расположени да се приклоне идеји Косова као „најскупље српске речи“?
У Вашем питању су, у ствари, три питања подједнако важна. Како уметници доживљавају  „митско Косово“?  Они знају да сви велики народи имају митове и да је „митолошка димензија“  најважнија у бићу сваког  народа. Сваки Србин, свесно или несвесно, знао то  или не знао, разумео или не разумео, интересовало га то или не интересовало, не може да побегне  од „Косова у себи“ ако не побегне од самога себе, а тада  већ ни он не постоји. Друго питање је: како политичари гледају на све то? Политичари, поготово од Брозовог материјала, хтели би Србима да „укину“ мит о Косову и да, како сте рекли, сведу све на прагматизам.  То је исто као кад би неко покушао  Немцима да докаже да је мит о Нибелунзима обична измишљотина, Скандинавцима то рекао за њихове Еде, Индусима за Рамајану…Коме се Срби удварају кад се одричу себе?  На треће питање: шта Косово значи данашњој омладини, одговорићу питањем. Шта мислите, да ли по Београду и свим градовима Србије графите Косово је Србија, Косово је срце Србије, пишу пензионери или млади?

Промишљајући однос између историје и поезије, Ви кажете: „Историчар тражи узроке онога што се дешавало, а није се десило ништа ако то песник није опевао. Историчару је потребна дистанца, а песник не сме да закасни“. Како се препознаје да ли је песник „стигао на време“ и шта се у том смислу данас овде догађа?
Данас се код нас штампа све и свашта, и то све и свашта просто затрпава праве вредности. Добронамерни читалац често мисли да не уме да прочита песму и узалуд се труди, а песма се, у ствари, и не може прочитати  јер је у ономе што се чита нема. Међутим, „Поезија ће пронаћи ко ће да је пише“, рекао сам у једној песми, она сама ће се изборити за себе и кад год да дође добро је дошла и стигла је на време. Савремену српску поезију веома високо вреднујем. Она је и пророчка. Прочитајте песму Бране Петровића  „Добровољни прилог за европску историју (из ‘Дневника’)“. „Печат“ би могао да штампа ту песму! Она би  читаоцу била јаснија  од политичких коментара.

У изванредном кратком есеју који сте недавно објавили под насловом „Поезија, то је истина“говорите о идеји, у овом времену анахроној и „ретро“, о родољубљу. Забрањена тема! Чини се да је савремени песници „спонтано“ избегавају?
Родољубље је присутно у мери у којој народ верује својој држави. После свега што се са српским народом издешавало, озбиљно се ушло у сумњу да ли је  српски патриотизам био уопште потребан, да ли је донео више добра или зла? Да ли је преварио Србе да узалуд гину? Распадом Југославије поништени су сви ратови које је Србија водила, значи сви су били узалудни. Све оно чему су нас учили код куће и у школи, чиме да се поносимо, шта да чувамо и да волимо, постало је смешно. Српски народ се посвађао са својом државом.  Срби се у својој држави осећају као странци. Па ипак, исто тако је тачно да ће осећање родољубља постојати у људима све док буде било држава и народа. Истина, код Срба који на свет гледају као на глобалну заједницу, родољубље није у моди. То осећање за њих представља нешто  анахроно овом времену, старомодно и  назадно. Тренутно се сматра  да та наша нова интернационала  трасира Србији пут за Европу. Ако са  „Парадом поноса“ – због српског примитивизма, национализма, шовинизма, фашизма итд, нисмо успели, са глобалистима  ћемо успети. Они ће променити  примитивну свест Срба  и научити их, ако не да говоре енглески, оно бар да мисле као Енглези…Док се то не деси, српски патриотизам је опасан, а кад се то деси више га неће ни бити, као ни Срба.

Ваша песма „Србија“ чита се као дијагноза и запис о удесу једног народа. Када говорите о „Србији на робији“, о томе како „Србин само из ината секирчетом млатне брата“, више циљате на унутрашњу „робију“, трвења, подељености, сукобе, и аутошовинизам, него на невоље „изван зидова робијашнице“. Има ли у унутрашњем казамату померања и промена?
Има сигурно, али не верујем да ће тако лако Срби постати  „маце“. Срби су себе препознали у овој песми и самим тим што су је прихватили показали су да су свесни својих мана и да их истина не вређа. Али и на мане се различито гледа у различитим ситуацијама. Нисам полиглота, чуо сам да је значење наше речи инат непреводиво на друге језике. Сада је Србима са севера Косова инат постао главно оружје. Није ли то и сулудо и невероватно и немогуће, инатом против НАТО-а! Кад буде Запад то схватио, онда ће и мало боље разумети  српски менталитет, који је и „главни јунак“ поменуте песме.

Поводом бестијалне игре са књижевним Нобелом Добрици Ћосићу, сведоци смо закључка како „превара није превара“, тј. да нема елемената компјутерског криминала, нити кривичног дела које се гони по службеној дужности. Да ли је то „нормално“?
Слажем се са онима који сматрају да је то био добро планирани покушај да се изведе „савршен злочин“, у којем је писац Добрица Ћосић био мета. Како се ради о српском и светском писцу злочин је дело домаћих и светских криминалаца. Атентат није успео. Искусни стари комесар био је опрезан и није поверовао.  Криминалистички досије је одмах уништен. Међутим, како свако зло има и своје добро, показало се уверење целог света да је сасвим нормално да Добрица добије Нобелову награду.

„Писати поезију значи бавити се енергијом језика“, записали сте једном. У огромној енергији језика чува се опстанак, култура и биће народа. Данас се на темељу српског језика стварају нови језици и идентитети, присваја и отуђује српска књижевна баштина. Недавно је на Светском конгресу ПЕНА у Београду ова чињеница поздрављена и представљена као „легитимна појава“?!
После распада Југославије, политика новокомпонованих држава и новонасталих нација прво што је урадила – окупирала је област лингвистике, из ње истерала науку, дограбила српски језик и преименовале га по именима нових држава и народа, да би на тај начин доказала њихово вековно постојање.  Нови, гусарски, научни метод  рада  могао  би да се назове „цокулама у културу“. Западне земље које су подржале распад са задовољством и радошћу  поздравиле су ову бруку, што говори чињеница да су српски језик назвале  „бехаес“, а на то ће сада  вероватно додати и „цеге“, па ће нам се језик звати „бехаесцеге“. Тешко је противити се културном Западу и када те исмејава, па то може бити разлог ставовима ПЕНА, ћутања САНУ-а, не реаговања одређених институција и познатих интелектуалаца. Све што је могло да се каже за српски језик, а прећутало се, рекао је на овогодишњем отварању Сајма књига Мија Кото, писац из Мозамбика, говорећи о португалском језику који је помогао да се заснују национални и појединачни ентитети у осам држава, осам различитих култура, језик којим не само да говори двеста милиона људи, већ на португалском сања и воли. Гост овогодишњег Сајма била је „књижевност једног језика“, а не као до сада „књижевност једне земље“.

Књижевна критика је код нас у великој кризи, маргинализована, у медијима једва да постоји – сведена на меру кратких, често пропагандно-комерцијално-импресионистичких записа предвидљивог идеолошког дискурса, како објаснити ову чињеницу?
У свим електронским медијима и у већини листова, забава и таблоидне вести  са порнографским фотографијама потиснуле су културу на саму маргину. За потрошачко друштво све је роба, па и књига. Исплатљивије је задовољити преко милион неписмених, него мали број оних који би читали књижевну критику. Она као научна дисциплина постоји још на факултетима и у часописима.

Књижевна друштва у Србији су се умножила, а њихов утицај и значај је умањен. Шта се догађа? Да ли је само реч о промени у сфери разумевања значаја књижевности у јавном животу или се пак књижевнички сталеж током деценије демократског живљења „прерачунао“ и закаснио на „рандеву са историјом“?
УКС Француска 7 је била прва слободна територија, да би јој тај примат био узет од нових ослободилаца. Том приликом покушано је да се писцима одузме  адреса, како би се неки тајкун уселио. „Клуб књижевника“, култно место писаца, интелектуалаца, дипломата, уметника, боема, шпијуна, песника, од чије се кирије УКС издржавало, проглашен је за  „пословни простор“, кирија писцима је укинута, а кафана је и даље бесправно задржала име. Огромна фирма  са тим називом, чини да су неприметне мале плоче на којима пише „Удружење књижевника Србије“ и „Друштво српских писаца“. Из свега овога што сам рекао можете сами закључити да „рандеву са историјом“, по избору власти, има кафана, а за писце је демократски обезбеђена улица.

Слушамо мишљења да је упркос томе што је „богата и разноврсна“, српска књижевност на много, понекад и нетранспарентних начина угрожена. Легитимно је питање – да ли је Србији књижевност потребна,  као и констатација да је у току модерно разарање књижевности. Како коментаришете ове бриге не само књижевног еснафа, историчара и аналитичара литературе?
Ваше питање се  не односи само на ситуацију у Србији, јер је иста и код  народа који имају много већу културну традицију и много богатију књижевност. Већ извесно време „сапунице“ у Русији замењују Достојевског, у Америци је Фокнер непознат писац, у Француској се одавно не изговара неко важније име… Почела је ера „компјутерске културе“, човек се  уплашен и збуњен нашао на непознатом простору као на новој планети… све се то одразило и  на уметност која није могла да буде поштеђена. Међутим, после сваког земљотреса  све што је померено доћи ће на своје место. Ако се земаљска кугла у међувремену не распадне, убеђен сам да ће век у који смо ушли – бити век духа. „Време је за поезију“, оставио нам је охрабрујућу поруку Харолд Пинтер  добијајући Нобелову награду.

Чини се да је потреба да се књижевност употреби у сврху идеолошке пропаганде, иако не од јуче, сада доживела „звездане“ тренутке. Манипулисање књижевношћу и њеним утицајем, па и преко школског програма, постаје забрињавајућа појава „испирања мозгова“. Може ли се нешто учинити?
„Употребу књижевности“ заменио бих речима „употреба књижевника“. У свим системима политичари су волели послушне уметнике и за ту послушност су их богато награђивали. Ситуација се  није ни данас изменила. Раније је постојао израз дворски писац, а сада је замењен изразом страначки писац. Има писаца који мењају странке и увек су у оној која је на власти. Они увек „слободно и храбро“ нападају све који нису у сагласности са тренутном тобож идеологијом. За ту „храброст“ нормално добијају награде у разним видовима. Међутим, није само страначка припадност то што рангира писца. Веома важно је племенско порекло, генерацијска припадност, клановска повезаност. Све ово што смо навели одређује званичну вредност писца који је у моди, а нико га не чита.

Размишљања о бићу српске друштвене елите данас се  најчешће окончају  закључцима да је: „недостојна“, „неодговорна“, „корумпирана“, „јалова“. Да ли су оштре оцене претерано критичке и неоправдане?
Не, оне су врло благе, просто мазе… Нашу друштвену елиту не представљају ни академици, ни професори, ни уметници, ни научници, за њих се мало ко интересује, не питају се низашта, никога не занима шта мисле. Друштвена елита су они који кад броје почињу од милион, јер не знају да постоји „ситнија“ цифра, уз њих се прикључују страначке вође, затим спонзоруше, манекени, момци са сплавова, тајкуни…

Ако живимо најтеже дане своје новије историје, шта можемо очекивати од будућности? Да ли је било могуће избећи трагичне ломове прошлог века?
Много пута у историји били смо у „најтежим тренуцима“. Сетимо се, рецимо, да су 1903. године после  „Мајског преврата“ све европске земље прекинуле са Србијом дипломатске односе, а да су Енглези рекли: „ тај дивљи српски народ треба протерати из Европе“. Они се те  идеје званично ни до данас  нису одрекли. Да не помињем друге датуме  наших „најтежих тренутака“, било их је исувише.  Нисмо могли да избегнемо трагичне ломове прошлог века, јер се ми нисмо ништа питали. Они који су изазвали све то приказују се као хуманисти, борци за туђу демократију, а кривицу сваљују на нас. Ми смо вероватно главни кривци и за распад Совјетског Савеза, и за распад Чехословачке и за ситуацију у Ираку, Либији.
Данас се са својеврсном мешавином ироније и одушевљења код нас говори о геополитичком и геостратешком предлогу – Путиновој Евроазијској унији „у којој би Београд био четврта престоница“. Мислите ли да је то утопија или идеја о којој би Србија требало озбиљно да размишља?
Мислим да треба, као и о свему другом, озбиљно да размишља.

Добили сте значајне књижевне награде. Могу ли признања, парадоксално, понекад на писца и његово потоње стварање да делују као ограничавајући „фактор“, односно да створе својеврсну блокаду, понекад и „судар“ фрустрирајуће  реалности и повишених очекивања?
Награда се добија за нешто што је раније урађено и увек када сам је примао имао сам нејасно осећање да је примам и у име неког другог. Тада сам већ нешто друго радио и нисам имао много везе са њом. Мислим да би могла да представља блокаду ако би  писца оптеретила обавезом да следећим делом стигне самога себе, ако би почео самога себе да јури и да утиче на самога себе, да трчи око бандере. Признања се не смеју преувеличавати и схватати да су нешто више од искреног стиска руке.

Свет је на раскршћу, а будућност непредвидљива. Са песницима се пак са „неподношљивом лакоћом“ спомињу и „тешке речи“, све подразумевајући да је поезија у дослуху са вишим, а смртницима теже уочљивим смислом стварности. Отуда и питање: има ли наде за будућност човечанства, да ли сте песимиста или оптимиста?
Кажу да је Жак Превер имао обичај да ујутру, кад устане, погледа кроз прозор напоље и свеједно какво би било небо изнад париских кровова, да ли сунчано и светло или тмурно и сиво, рекао би: „Боже, какав диван дан!“ Отац Тадеј нам је оставио поуку: „Какве су ти мисли у глави, такав ти је и живот“. Ови мисаони људи нам говоре да без обзира на то што је свет на раскршћу, а будућност непредвидљива, остаје много наде управо за будућност и да све зависи од нас. Десанка Максимовић ми је једном приликом рекла да јој се док пише понекад  чини да јој све то неко одозго диктира. По природи сам оптимиста, јер верујем.

Ако бисте бирали своју тестаментарну песму или песму коју издвајате као важну за разумевање личног песничког завештања, која би то песма била?
Нека то буде песма „Ако се тражи то чисто доба“ (из збирке „Чисто доба“), коју ћу вам за крај разговора цитирати јер – време је за поезију:
„Ако се тражи то чисто доба, стиже се међу ледене, беле горе, где, осим заустављених, укочених предела, нема ничега. Храмова никаквих нема.
Тада почиње да се мучи наш говор. Глаголи престану да се преврћу, именице се ломе као да су од стакла, придеви се сударају са леденим бреговима и падају у дубоке беле амбисе. Цео наш говор бори се да не буде заробљен. Настаје величанствени тренутак кад наше речи хоће да се спасу. Оне се, осветљене, туку против огромних белих купа које досежу до звезда. Снежна прашина, помешана са звезданим зрацима, пршти свуда около.
Ако се тражи то чисто доба, онда је све прекасно. Мора се заволети његова света суровост и ући у идеално јутро леда.“

 

______________

Из биографије ствараоца

Петар Пајић (1935), аутор песничких књига: „Дан“ (1958), „Љубав у брдима“ (1962), „Песме“ (1967), „Чисто доба“ (1968), „Светле горе уз мора“ (1978), „Ако порастемо до звезда“ (1981), „Ослобађање Ваљева“ (1989), „Србија је на робији“ (2002), „Београдска јабука“ (2003), „Најлепше песме Петра Пајића“ (2004), књигe изабраних песама „Кад су Срби читали ушима“; збирки прича: „Погибије мога деде“ (1978), „Машта свих Гавриловића“ (1989), „Слике из детињства“ (1995), „Приче“ (1998), „Приче о Пипу“ (2001), књиге сатиричних текстова „Дневник нашег савременика“ (1992), „Ко је ко у Србији“ (1998), књиге за децу „Како се греју пахуљице“ (1962).

 

______________

Србија

Ја сам био у Србији
Србија је на робији.

Леже Срби у кафани
што пијани што заклани.
Леже Срби украј друма,
из глава им никла шума.
А из сваке српске главе
теку мутне три Мораве.

Српског вођу Карађорђа
убио је други вођа.
Место где је било клање
Срби зову Радовање.
Убијеном и убици
дигнути су споменици.

Сад се сваки Србин бије
са две своје историје.

Србин само из ината
секирчетом млатне брата,
Док на гробље брат се сели
Србин сав се сневесели:
Празно му у родној кући –
не може се ни с ким тући.
Жао му је брата, свега
а досада изједе га.
Мучни Србин досети се,
узме штрањку – обеси се.

Све су српске оранице
саме као удовице.
Нит се оре, нит се жање,
Србије је стално мање.

Лети јато црних птица
преко српских ораница.
И гробови небом лете –
Пошли Срби да се свете

______________

Кад смо били сви у кући

Кад смо били сви у кући
Кућа је наша била велика,
За све је у њој било места.
За све нас и госта који наиђе.

Деда је причао о ратовима,
Отац је ложио огњиште,
Мајка је месила хлеб,
Брат се спремао за женидбу.

Онда је деда отишао у причу,
Отац се преселио у фотографију,
Мајка се претворила у молитву,
Брат се изгубио у свету.
А ни гост више не наилази.

Сада када сам остао сам
Кућа се наша смањила,
И постала је толико мала,
Да ни за мене једног
Нема више места у њој.

[/restrictedarea]