PETAR PAJIĆ Srpski narod se posvađao sa svojom državom

Razgovarala Ljiljana Bogdanović

Srbi se u svojoj državi osećaju kao stranci. Pa ipak, isto tako je tačno da će osećanje rodoljublja postojati u ljudima sve dok bude bilo država i naroda. Istina, kod Srba koji na svet gledaju kao na globalnu zajednicu, rodoljublje nije u modi. To osećanje za njih predstavlja nešto anahrono ovom vremenu, staromodno i  nazadno

 

Kada je našem sagovorniku – pesniku, pripovedaču, satiričaru i esejisti Petru Pajiću (1935) prošle godine dodeljena ugledna nagrada „Žička hrisovulja“, žiri nije „škrtario“ nego je laureatovo delo ovenčao najvišim kritičkim ocenama, tvrdeći da je u pitanju: „dubinski pesnički portret Srbije predačke i savremene, zapravo sušte Srbije, ali i ovovremene, gorke i pometene, koju je s ljubavlju i darom opevao“. Pajić pak običava da poeziju ne samo stvara, već i da je promišlja, pa je svedočeći o duhu vremena, „epohi antipoezije“, nedavno zapisao: „Vreme antipoezije je i vreme antihrista, ali u ovom vremenu Hristos je najveći pesnik… Poezija je kod nas trenutno na marginama, posebno na kojima kao kraljica reči nikako ne bi smela da se nađe – na marginama književne kritike (koja, uzgred rečeno, posle Zorana Mišića i Mihiza više ne postoji), prepuštena čitaocima, zbunjenim svim onim što im se nudi…a nije lako snaći se među trgovcima rečima“.
Da li se ovako shvaćeno pesništvo i „zanat“ trgovine rečima  najbolje očitavaju na mestima stradanja i patnje? O tome sa Pajićem razgovaramo neposredno po njegovom povratku sa Kosova, na kojem danas srpske barikade čine upečatljivi simbol i znakovit kod „vremena antihristovog“.

[restrictedarea]

Nedavno ste se vratili sa Kosova. Kakve ste utiske poneli? Imaju li kosmetski Srbi snagu da istraju, da brane ne samo svoj opstanak već – posredno – integritet i samopoštovanje nacije?
Otišao sam na Kosovo i video sasvim drugačiju sliku od one koju sam pre odlaska zamišljao.  Desilo se suprotno od onoga što sam očekivao: umesto da mi, koji smo tamo stigli iz Beograda, ohrabrimo  srpski narod, ulijemo malo optimizma ( u koji, inače, ni sami ne verujemo), kosmetski Srbi su hrabrili nas. Znamo svi koliko je život tamo težak, ali ni od koga nismo čuli da se žali. Oni su pregrmeli „crvene linije“, znaju da su od svih ostavljeni i da im sada, kako sami kažu, jedino Bog može pomoći. Međutim, ne pokazuju nikakav strah od budućnosti u borbi Davida i Golijata. Oni  nemaju vremena za očaj i beznađe koje nas ovde sve više obuzima. Ne uzimaju „bensedine“, ne pate od nesanice.  U Gračanici se od Nove godine rodilo četiri stotine pedeset beba. U  Osnovnoj školi u   Prilužju, srpskom selu između Kosovske Mitrovice i Prištine, uči sedam stotina učenika. Tako je u Lapljem Selu, Gušterici, i drugim selima…Gledajući u tu lepu, zdravu, čistu, razdraganu decu, setio sam se optimističkog stiha Rajka Noga: „Nije sve propalo, kad propalo sve je“. Setio sam se i latinske poslovice koja kaže da je u narodu Bog.

Vaš boravak na Kosovu „poklopio“ se sa vremenom preporuke E.K. da Srbija u decembru dobije status kandidata ako se nastavi dijalog Beograda i Prištine, što je rasplamsalo široku debatu o faktičkoj razmeni  teritorije za članstvo u EU, kao moralnim i drugim implikacijama pomenute „cene“. Nije li ovim povodom najneobičnije da se uopšte ozbiljno razmatra ovakvo pitanje?
Jasno je da Beograd preko Prištine razgovara sa Vašingtonom i Briselom. Oni kažu: „Ako hoćete u dvorište EU dozvolite da vam pre ulaska  odsečemo jednu nogu, jer ste mnogo nemirni“. Najpametnije je da što dalje pobegnemo od zajedničkog dvorišta. Što se više udaljimo, ulaznica će biti sve jeftinija.  Međutim, ima mnogo naših asistenata koji su malo pomalo, mic po mic, već  sve pripremili  za tu operaciju. Oni su u  konfuziji  jer im preti otpuštanje s posla i „puštanje niz vodu“.

Umetnici, među njima i Emir Kusturica, često upozoravaju da je „mitološka dimenzija Kosova najznačajniji deo bića našeg naroda“. Političari razmišljaju i delaju pragmatično, svodeći sličnu konstataciju na puke fraze. Da li su Srbi, posebno mlađe generacije, danas raspoloženi da se priklone ideji Kosova kao „najskuplje srpske reči“?
U Vašem pitanju su, u stvari, tri pitanja podjednako važna. Kako umetnici doživljavaju  „mitsko Kosovo“?  Oni znaju da svi veliki narodi imaju mitove i da je „mitološka dimenzija“  najvažnija u biću svakog  naroda. Svaki Srbin, svesno ili nesvesno, znao to  ili ne znao, razumeo ili ne razumeo, interesovalo ga to ili ne interesovalo, ne može da pobegne  od „Kosova u sebi“ ako ne pobegne od samoga sebe, a tada  već ni on ne postoji. Drugo pitanje je: kako političari gledaju na sve to? Političari, pogotovo od Brozovog materijala, hteli bi Srbima da „ukinu“ mit o Kosovu i da, kako ste rekli, svedu sve na pragmatizam.  To je isto kao kad bi neko pokušao  Nemcima da dokaže da je mit o Nibelunzima obična izmišljotina, Skandinavcima to rekao za njihove Ede, Indusima za Ramajanu…Kome se Srbi udvaraju kad se odriču sebe?  Na treće pitanje: šta Kosovo znači današnjoj omladini, odgovoriću pitanjem. Šta mislite, da li po Beogradu i svim gradovima Srbije grafite Kosovo je Srbija, Kosovo je srce Srbije, pišu penzioneri ili mladi?

Promišljajući odnos između istorije i poezije, Vi kažete: „Istoričar traži uzroke onoga što se dešavalo, a nije se desilo ništa ako to pesnik nije opevao. Istoričaru je potrebna distanca, a pesnik ne sme da zakasni“. Kako se prepoznaje da li je pesnik „stigao na vreme“ i šta se u tom smislu danas ovde događa?
Danas se kod nas štampa sve i svašta, i to sve i svašta prosto zatrpava prave vrednosti. Dobronamerni čitalac često misli da ne ume da pročita pesmu i uzalud se trudi, a pesma se, u stvari, i ne može pročitati  jer je u onome što se čita nema. Međutim, „Poezija će pronaći ko će da je piše“, rekao sam u jednoj pesmi, ona sama će se izboriti za sebe i kad god da dođe dobro je došla i stigla je na vreme. Savremenu srpsku poeziju veoma visoko vrednujem. Ona je i proročka. Pročitajte pesmu Brane Petrovića  „Dobrovoljni prilog za evropsku istoriju (iz ‘Dnevnika’)“. „Pečat“ bi mogao da štampa tu pesmu! Ona bi  čitaocu bila jasnija  od političkih komentara.

U izvanrednom kratkom eseju koji ste nedavno objavili pod naslovom „Poezija, to je istina“govorite o ideji, u ovom vremenu anahronoj i „retro“, o rodoljublju. Zabranjena tema! Čini se da je savremeni pesnici „spontano“ izbegavaju?
Rodoljublje je prisutno u meri u kojoj narod veruje svojoj državi. Posle svega što se sa srpskim narodom izdešavalo, ozbiljno se ušlo u sumnju da li je  srpski patriotizam bio uopšte potreban, da li je doneo više dobra ili zla? Da li je prevario Srbe da uzalud ginu? Raspadom Jugoslavije poništeni su svi ratovi koje je Srbija vodila, znači svi su bili uzaludni. Sve ono čemu su nas učili kod kuće i u školi, čime da se ponosimo, šta da čuvamo i da volimo, postalo je smešno. Srpski narod se posvađao sa svojom državom.  Srbi se u svojoj državi osećaju kao stranci. Pa ipak, isto tako je tačno da će osećanje rodoljublja postojati u ljudima sve dok bude bilo država i naroda. Istina, kod Srba koji na svet gledaju kao na globalnu zajednicu, rodoljublje nije u modi. To osećanje za njih predstavlja nešto  anahrono ovom vremenu, staromodno i  nazadno. Trenutno se smatra  da ta naša nova internacionala  trasira Srbiji put za Evropu. Ako sa  „Paradom ponosa“ – zbog srpskog primitivizma, nacionalizma, šovinizma, fašizma itd, nismo uspeli, sa globalistima  ćemo uspeti. Oni će promeniti  primitivnu svest Srba  i naučiti ih, ako ne da govore engleski, ono bar da misle kao Englezi…Dok se to ne desi, srpski patriotizam je opasan, a kad se to desi više ga neće ni biti, kao ni Srba.

Vaša pesma „Srbija“ čita se kao dijagnoza i zapis o udesu jednog naroda. Kada govorite o „Srbiji na robiji“, o tome kako „Srbin samo iz inata sekirčetom mlatne brata“, više ciljate na unutrašnju „robiju“, trvenja, podeljenosti, sukobe, i autošovinizam, nego na nevolje „izvan zidova robijašnice“. Ima li u unutrašnjem kazamatu pomeranja i promena?
Ima sigurno, ali ne verujem da će tako lako Srbi postati  „mace“. Srbi su sebe prepoznali u ovoj pesmi i samim tim što su je prihvatili pokazali su da su svesni svojih mana i da ih istina ne vređa. Ali i na mane se različito gleda u različitim situacijama. Nisam poliglota, čuo sam da je značenje naše reči inat neprevodivo na druge jezike. Sada je Srbima sa severa Kosova inat postao glavno oružje. Nije li to i suludo i neverovatno i nemoguće, inatom protiv NATO-a! Kad bude Zapad to shvatio, onda će i malo bolje razumeti  srpski mentalitet, koji je i „glavni junak“ pomenute pesme.

Povodom bestijalne igre sa književnim Nobelom Dobrici Ćosiću, svedoci smo zaključka kako „prevara nije prevara“, tj. da nema elemenata kompjuterskog kriminala, niti krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti. Da li je to „normalno“?
Slažem se sa onima koji smatraju da je to bio dobro planirani pokušaj da se izvede „savršen zločin“, u kojem je pisac Dobrica Ćosić bio meta. Kako se radi o srpskom i svetskom piscu zločin je delo domaćih i svetskih kriminalaca. Atentat nije uspeo. Iskusni stari komesar bio je oprezan i nije poverovao.  Kriminalistički dosije je odmah uništen. Međutim, kako svako zlo ima i svoje dobro, pokazalo se uverenje celog sveta da je sasvim normalno da Dobrica dobije Nobelovu nagradu.

„Pisati poeziju znači baviti se energijom jezika“, zapisali ste jednom. U ogromnoj energiji jezika čuva se opstanak, kultura i biće naroda. Danas se na temelju srpskog jezika stvaraju novi jezici i identiteti, prisvaja i otuđuje srpska književna baština. Nedavno je na Svetskom kongresu PENA u Beogradu ova činjenica pozdravljena i predstavljena kao „legitimna pojava“?!
Posle raspada Jugoslavije, politika novokomponovanih država i novonastalih nacija prvo što je uradila – okupirala je oblast lingvistike, iz nje isterala nauku, dograbila srpski jezik i preimenovale ga po imenima novih država i naroda, da bi na taj način dokazala njihovo vekovno postojanje.  Novi, gusarski, naučni metod  rada  mogao  bi da se nazove „cokulama u kulturu“. Zapadne zemlje koje su podržale raspad sa zadovoljstvom i radošću  pozdravile su ovu bruku, što govori činjenica da su srpski jezik nazvale  „behaes“, a na to će sada  verovatno dodati i „cege“, pa će nam se jezik zvati „behaescege“. Teško je protiviti se kulturnom Zapadu i kada te ismejava, pa to može biti razlog stavovima PENA, ćutanja SANU-a, ne reagovanja određenih institucija i poznatih intelektualaca. Sve što je moglo da se kaže za srpski jezik, a prećutalo se, rekao je na ovogodišnjem otvaranju Sajma knjiga Mija Koto, pisac iz Mozambika, govoreći o portugalskom jeziku koji je pomogao da se zasnuju nacionalni i pojedinačni entiteti u osam država, osam različitih kultura, jezik kojim ne samo da govori dvesta miliona ljudi, već na portugalskom sanja i voli. Gost ovogodišnjeg Sajma bila je „književnost jednog jezika“, a ne kao do sada „književnost jedne zemlje“.

Književna kritika je kod nas u velikoj krizi, marginalizovana, u medijima jedva da postoji – svedena na meru kratkih, često propagandno-komercijalno-impresionističkih zapisa predvidljivog ideološkog diskursa, kako objasniti ovu činjenicu?
U svim elektronskim medijima i u većini listova, zabava i tabloidne vesti  sa pornografskim fotografijama potisnule su kulturu na samu marginu. Za potrošačko društvo sve je roba, pa i knjiga. Isplatljivije je zadovoljiti preko milion nepismenih, nego mali broj onih koji bi čitali književnu kritiku. Ona kao naučna disciplina postoji još na fakultetima i u časopisima.

Književna društva u Srbiji su se umnožila, a njihov uticaj i značaj je umanjen. Šta se događa? Da li je samo reč o promeni u sferi razumevanja značaja književnosti u javnom životu ili se pak književnički stalež tokom decenije demokratskog življenja „preračunao“ i zakasnio na „randevu sa istorijom“?
UKS Francuska 7 je bila prva slobodna teritorija, da bi joj taj primat bio uzet od novih oslobodilaca. Tom prilikom pokušano je da se piscima oduzme  adresa, kako bi se neki tajkun uselio. „Klub književnika“, kultno mesto pisaca, intelektualaca, diplomata, umetnika, boema, špijuna, pesnika, od čije se kirije UKS izdržavalo, proglašen je za  „poslovni prostor“, kirija piscima je ukinuta, a kafana je i dalje bespravno zadržala ime. Ogromna firma  sa tim nazivom, čini da su neprimetne male ploče na kojima piše „Udruženje književnika Srbije“ i „Društvo srpskih pisaca“. Iz svega ovoga što sam rekao možete sami zaključiti da „randevu sa istorijom“, po izboru vlasti, ima kafana, a za pisce je demokratski obezbeđena ulica.

Slušamo mišljenja da je uprkos tome što je „bogata i raznovrsna“, srpska književnost na mnogo, ponekad i netransparentnih načina ugrožena. Legitimno je pitanje – da li je Srbiji književnost potrebna,  kao i konstatacija da je u toku moderno razaranje književnosti. Kako komentarišete ove brige ne samo književnog esnafa, istoričara i analitičara literature?
Vaše pitanje se  ne odnosi samo na situaciju u Srbiji, jer je ista i kod  naroda koji imaju mnogo veću kulturnu tradiciju i mnogo bogatiju književnost. Već izvesno vreme „sapunice“ u Rusiji zamenjuju Dostojevskog, u Americi je Fokner nepoznat pisac, u Francuskoj se odavno ne izgovara neko važnije ime… Počela je era „kompjuterske kulture“, čovek se  uplašen i zbunjen našao na nepoznatom prostoru kao na novoj planeti… sve se to odrazilo i  na umetnost koja nije mogla da bude pošteđena. Međutim, posle svakog zemljotresa  sve što je pomereno doći će na svoje mesto. Ako se zemaljska kugla u međuvremenu ne raspadne, ubeđen sam da će vek u koji smo ušli – biti vek duha. „Vreme je za poeziju“, ostavio nam je ohrabrujuću poruku Harold Pinter  dobijajući Nobelovu nagradu.

Čini se da je potreba da se književnost upotrebi u svrhu ideološke propagande, iako ne od juče, sada doživela „zvezdane“ trenutke. Manipulisanje književnošću i njenim uticajem, pa i preko školskog programa, postaje zabrinjavajuća pojava „ispiranja mozgova“. Može li se nešto učiniti?
„Upotrebu književnosti“ zamenio bih rečima „upotreba književnika“. U svim sistemima političari su voleli poslušne umetnike i za tu poslušnost su ih bogato nagrađivali. Situacija se  nije ni danas izmenila. Ranije je postojao izraz dvorski pisac, a sada je zamenjen izrazom stranački pisac. Ima pisaca koji menjaju stranke i uvek su u onoj koja je na vlasti. Oni uvek „slobodno i hrabro“ napadaju sve koji nisu u saglasnosti sa trenutnom tobož ideologijom. Za tu „hrabrost“ normalno dobijaju nagrade u raznim vidovima. Međutim, nije samo stranačka pripadnost to što rangira pisca. Veoma važno je plemensko poreklo, generacijska pripadnost, klanovska povezanost. Sve ovo što smo naveli određuje zvaničnu vrednost pisca koji je u modi, a niko ga ne čita.

Razmišljanja o biću srpske društvene elite danas se  najčešće okončaju  zaključcima da je: „nedostojna“, „neodgovorna“, „korumpirana“, „jalova“. Da li su oštre ocene preterano kritičke i neopravdane?
Ne, one su vrlo blage, prosto maze… Našu društvenu elitu ne predstavljaju ni akademici, ni profesori, ni umetnici, ni naučnici, za njih se malo ko interesuje, ne pitaju se nizašta, nikoga ne zanima šta misle. Društvena elita su oni koji kad broje počinju od milion, jer ne znaju da postoji „sitnija“ cifra, uz njih se priključuju stranačke vođe, zatim sponzoruše, manekeni, momci sa splavova, tajkuni…

Ako živimo najteže dane svoje novije istorije, šta možemo očekivati od budućnosti? Da li je bilo moguće izbeći tragične lomove prošlog veka?
Mnogo puta u istoriji bili smo u „najtežim trenucima“. Setimo se, recimo, da su 1903. godine posle  „Majskog prevrata“ sve evropske zemlje prekinule sa Srbijom diplomatske odnose, a da su Englezi rekli: „ taj divlji srpski narod treba proterati iz Evrope“. Oni se te  ideje zvanično ni do danas  nisu odrekli. Da ne pominjem druge datume  naših „najtežih trenutaka“, bilo ih je isuviše.  Nismo mogli da izbegnemo tragične lomove prošlog veka, jer se mi nismo ništa pitali. Oni koji su izazvali sve to prikazuju se kao humanisti, borci za tuđu demokratiju, a krivicu svaljuju na nas. Mi smo verovatno glavni krivci i za raspad Sovjetskog Saveza, i za raspad Čehoslovačke i za situaciju u Iraku, Libiji.
Danas se sa svojevrsnom mešavinom ironije i oduševljenja kod nas govori o geopolitičkom i geostrateškom predlogu – Putinovoj Evroazijskoj uniji „u kojoj bi Beograd bio četvrta prestonica“. Mislite li da je to utopija ili ideja o kojoj bi Srbija trebalo ozbiljno da razmišlja?
Mislim da treba, kao i o svemu drugom, ozbiljno da razmišlja.

Dobili ste značajne književne nagrade. Mogu li priznanja, paradoksalno, ponekad na pisca i njegovo potonje stvaranje da deluju kao ograničavajući „faktor“, odnosno da stvore svojevrsnu blokadu, ponekad i „sudar“ frustrirajuće  realnosti i povišenih očekivanja?
Nagrada se dobija za nešto što je ranije urađeno i uvek kada sam je primao imao sam nejasno osećanje da je primam i u ime nekog drugog. Tada sam već nešto drugo radio i nisam imao mnogo veze sa njom. Mislim da bi mogla da predstavlja blokadu ako bi  pisca opteretila obavezom da sledećim delom stigne samoga sebe, ako bi počeo samoga sebe da juri i da utiče na samoga sebe, da trči oko bandere. Priznanja se ne smeju preuveličavati i shvatati da su nešto više od iskrenog stiska ruke.

Svet je na raskršću, a budućnost nepredvidljiva. Sa pesnicima se pak sa „nepodnošljivom lakoćom“ spominju i „teške reči“, sve podrazumevajući da je poezija u dosluhu sa višim, a smrtnicima teže uočljivim smislom stvarnosti. Otuda i pitanje: ima li nade za budućnost čovečanstva, da li ste pesimista ili optimista?
Kažu da je Žak Prever imao običaj da ujutru, kad ustane, pogleda kroz prozor napolje i svejedno kakvo bi bilo nebo iznad pariskih krovova, da li sunčano i svetlo ili tmurno i sivo, rekao bi: „Bože, kakav divan dan!“ Otac Tadej nam je ostavio pouku: „Kakve su ti misli u glavi, takav ti je i život“. Ovi misaoni ljudi nam govore da bez obzira na to što je svet na raskršću, a budućnost nepredvidljiva, ostaje mnogo nade upravo za budućnost i da sve zavisi od nas. Desanka Maksimović mi je jednom prilikom rekla da joj se dok piše ponekad  čini da joj sve to neko odozgo diktira. Po prirodi sam optimista, jer verujem.

Ako biste birali svoju testamentarnu pesmu ili pesmu koju izdvajate kao važnu za razumevanje ličnog pesničkog zaveštanja, koja bi to pesma bila?
Neka to bude pesma „Ako se traži to čisto doba“ (iz zbirke „Čisto doba“), koju ću vam za kraj razgovora citirati jer – vreme je za poeziju:
„Ako se traži to čisto doba, stiže se među ledene, bele gore, gde, osim zaustavljenih, ukočenih predela, nema ničega. Hramova nikakvih nema.
Tada počinje da se muči naš govor. Glagoli prestanu da se prevrću, imenice se lome kao da su od stakla, pridevi se sudaraju sa ledenim bregovima i padaju u duboke bele ambise. Ceo naš govor bori se da ne bude zarobljen. Nastaje veličanstveni trenutak kad naše reči hoće da se spasu. One se, osvetljene, tuku protiv ogromnih belih kupa koje dosežu do zvezda. Snežna prašina, pomešana sa zvezdanim zracima, pršti svuda okolo.
Ako se traži to čisto doba, onda je sve prekasno. Mora se zavoleti njegova sveta surovost i ući u idealno jutro leda.“

 

______________

Iz biografije stvaraoca

Petar Pajić (1935), autor pesničkih knjiga: „Dan“ (1958), „Ljubav u brdima“ (1962), „Pesme“ (1967), „Čisto doba“ (1968), „Svetle gore uz mora“ (1978), „Ako porastemo do zvezda“ (1981), „Oslobađanje Valjeva“ (1989), „Srbija je na robiji“ (2002), „Beogradska jabuka“ (2003), „Najlepše pesme Petra Pajića“ (2004), knjige izabranih pesama „Kad su Srbi čitali ušima“; zbirki priča: „Pogibije moga dede“ (1978), „Mašta svih Gavrilovića“ (1989), „Slike iz detinjstva“ (1995), „Priče“ (1998), „Priče o Pipu“ (2001), knjige satiričnih tekstova „Dnevnik našeg savremenika“ (1992), „Ko je ko u Srbiji“ (1998), knjige za decu „Kako se greju pahuljice“ (1962).

 

______________

Srbija

Ja sam bio u Srbiji
Srbija je na robiji.

Leže Srbi u kafani
što pijani što zaklani.
Leže Srbi ukraj druma,
iz glava im nikla šuma.
A iz svake srpske glave
teku mutne tri Morave.

Srpskog vođu Karađorđa
ubio je drugi vođa.
Mesto gde je bilo klanje
Srbi zovu Radovanje.
Ubijenom i ubici
dignuti su spomenici.

Sad se svaki Srbin bije
sa dve svoje istorije.

Srbin samo iz inata
sekirčetom mlatne brata,
Dok na groblje brat se seli
Srbin sav se sneveseli:
Prazno mu u rodnoj kući –
ne može se ni s kim tući.
Žao mu je brata, svega
a dosada izjede ga.
Mučni Srbin doseti se,
uzme štranjku – obesi se.

Sve su srpske oranice
same kao udovice.
Nit se ore, nit se žanje,
Srbije je stalno manje.

Leti jato crnih ptica
preko srpskih oranica.
I grobovi nebom lete –
Pošli Srbi da se svete

______________

Kad smo bili svi u kući

Kad smo bili svi u kući
Kuća je naša bila velika,
Za sve je u njoj bilo mesta.
Za sve nas i gosta koji naiđe.

Deda je pričao o ratovima,
Otac je ložio ognjište,
Majka je mesila hleb,
Brat se spremao za ženidbu.

Onda je deda otišao u priču,
Otac se preselio u fotografiju,
Majka se pretvorila u molitvu,
Brat se izgubio u svetu.
A ni gost više ne nailazi.

Sada kada sam ostao sam
Kuća se naša smanjila,
I postala je toliko mala,
Da ni za mene jednog
Nema više mesta u njoj.

[/restrictedarea]