Адио Берлуска, адио демократијо!

Пише Драган Мраовић

Како су недавне смене европских лидера показале шта ће све бити учињено да богати кривци за кризу не пропадну,  да се на демократију, ионако одавно само виртуелну, стави хипотека, да грађанске слободе буду ограничене и чиповане, да државе  финансијским олигархијама предају свој суверенитет и изборну вољу грађана, а мегакомпанијама своје природне и тржишне ресурсе…

Иза велике подршке новом италијанском премијеру Марију Монтију у Представничком, односно Доњем дому (556 за, и само 61 против) и Сенату, односно Горњем дому (281 за, и 25 против), стоје и рачунице које не указују на то да је гласањем исказано реално јединство политичких партија, а Монти их је консултовао укупно 34. Иза ове италијанске владе, која није изабрана после демократских избора, па самим тим представља вид урушавања представничке демократије, крије се саучесништво поменутих партија, осим Северне лиге (Лега Норд) Умберта Босија, које су пристале на Монтијев захтев да се „поспеши мировање оружја међу супротстављеним фракцијама“. А пристале су следећи просту, ускопартијску логику да ће морати да се предузму оштре и тешке мере које ће нахранити тржишну звер, али ићи на штету грађана и њиховог социјалног и политичког статуса, што ће изазвати њихово велико незадовољство. У том случају партије би губиле гласове који би се прелили „екстремистима“ (уобичајени изговор свих режима, не само нашег, којима се правда жеља за опстајањем на власти), односно онима који не мисле као перјанице либерал капитализма којима управљају мегабанке и мегакомпаније, а не грађани преко својих представника. Зато партије својом подршком препуштају Марију Монтију да навуче на себе колективни одијум, рачунајући да ће оне после обављеног посла, без обзира на резултат, опет преузети кормило у своје руке, не оптерећујући се кривицом.

„ГОЛДМАН САКС ВЛАДА“
Сумњу у будуће деловање Марија Монтија, финансијског технократе, већ су изражене кроз надимак дат његовом Кабинету, односно да је то „Голдман Сакс влада“. Наиме, Монти припада високим светским финансијским круговима. Подсећа се да је обављао консалтинг послове за америчку приватну банку „Голдман Сакс“, а да је од 2005. године њен „интернешнел адвизор“. Та банка је једна од најодговорнијих за финансијску кризу у Великој Британији и САД-у, а спасао ју је Барак Обама, 2008. године, позајмицом од 7,5 милијарди долара. Та банка је уплетена и у фризирање грчких државних рачуна да би се прикрило њихово право стање, али чим је криза ипак избила, шпекулисала је на штету Грчке. У тој банци је био саветник и Романо Проди, премијер пре Берлусконија, чија влада је довела Италију до катастрофалних резултата и без светске кризе. Марио Драги, садашњи челник „Европске централне банке“ је био потпредседник „Голдман Сакса“ за Европу, па нови италијански премијер вероватно рачуна и на њега. Осим тога, Марио Монти има северноамеричко образовање, члан је Трилатералне комисије и ангажован у Билдерберг групи, па је прилично лако погодити у којем правцу ће ићи његова влада, а докле ће то издржати грађани Италије, остаје да се види. За сада Италијани имају Монтијеву „приступну беседу“ о „националном јединству“ (формула за ућуткивање опозиције), „заједничком напору“, „полету колективног поноса“, „жртви свих грађана“, затим „Европска унија нас посматра“, „морамо остати везани за евро“ (чије је увођење, иначе, означило суноврат дотадашњег стандарда италијанских грађана), „битна су тржишта“ (којима вршљају белосветски шпекуланти), „резање јавне потрошње“. Обећао је да „то можемо постићи“, а даља обећања су „ренесанса“ и „економски опоравак“ земље, због чега не треба пропустити ову „историјску прилику“, а нарочито да „политику не треба да деле партијски интереси“ (Сиц). Поред ових стерилних фраза, какве се свакодневно чују и у Србији, за сада је први конкретни потез Монтија обавезивање државних органа да возе само возила италијанске производње.
Занимљиво је да је и нови председник грчке владе из исте бранше из које је и нови италијански премијер, па је вероватно исти и састављач обе владе. Наиме, Лукас Пападемос је економиста који се образовао у САД-у, радио је у бостонској „Банци федералних резерви“ (једна од филијала америчке „Централне банке“), био је потпредседник „Европске централне банке“ и такође је члан такозване „светске владе у сенци“, односно Трилатералне комисије коју је основао Дејвид Рокфелер.
Неолибералне мере за санацију кризе које ће увести ове технократе, свакако ће донети „лака отпуштања“ с посла и смањење плата и пензија. То ће довести до пада потрошње, што ће узроковати пад потражње, па самим тим и пад инвестиција, смањење националног бруто производа, укупних прихода и смањење пореских прилива. Зато ће порески притисак постати неиздржив, а социјалне мере, пензије и здравство, практично сведени на нулу. То ће довести до социјалних потреса, до обнављања сепаратистичких тежњи на северу Италије, до бунта младих. Старосна граница за пензију биће подигнута на 67 година. Увешће се озбиљно учешће у здравственој заштити. А Италија је имала, до сада, најбољи систем здравствене заштите на западу, практично бесплатан, бољи и од некадашњег југословенског. Чак ће се неки државни празници славити искључиво недељом да би се више радило за мањи новац, па  ни 1. мај неће више бити слављен првог маја, већ у првој најближој недељи, без обзира на датум. Скресаће се регионални и општински буџети (за 9.500 милиона евра у две године), па ће тиме у Италији на пример бити потпуно обезвређена и позната Динкићева „визија“ децентрализације. Способна је она власт која ће умети да управља кризном ситуацијом, а то није могуће у децентрализованим системима. Једном речју, свет ће имати „шведски порески систем“, „америчку социјалну заштиту“ и политички централизам. Тада ће поново бити пуштена у промет већ много пута виђена „спасоносна формула приватизације“. Међутим, приватизација извршена деведесетих година у Италији показала је да такав процес, поред тога што није био транспарентан, не смањује, већ повећава дуг, јер је то инструмент клијентелистичке политике, а дуг се обара једино развојем. За плаћање дугова жртвоваће се државна добра, а заплене и конфискације имовине грађана биће свакодневне. Потом следи катастрофални амерички рецепт, по којем заплењена добра немају коме да се продају, па то доводи до нове светске кризе. Пошто ће принудна наплата бити проблематична, како је то већ показао амерички модел конфискације имовине дужника на име хипотекарних дугова, биће постављани премијери држава који ће морати да забораве на демократију, осим декларативно, јер ће имати улогу „принудних управитеља“, као Монти и Пападемос, да наплате што се од сиротиње још буде могло наплатити. Политичари тих држава ће морати јавно или прећутно да пристају на све то, а народ нико ништа неће ни питати. Отуда и промене у владама Италије и Грчке, а не због тога што је грчки премијер Јоргос Папандреу хтео да народ референдумом донесе важне одлуке, нити зато што се Силвио Берлускони сликао с младим дамама на завист својих европејских политичких колега. Јер, ако упоредимо приватни живот Била Клинтона и Берлусконија, онда је Силвио мачји кашаљ, каваљер и господин, па је сигурно да је против њега вођена прљава политичка кампања, не због његове склоности ка лепшем полу, већ зато што некоме није одговарао из политичкоекономских разлога. Хтео је, наиме, мало више сувереног одлучивања у сопственој земљи, као и некадашњи италијански премијер Бетино Кракси, који је прво био амерички миљеник и доведен на власт са једва пет одсто бирачког тела, али када је својевремено изјавио да Европска унија треба да има нешто већу слободу одлучивања у односу на САД, не само да је потом збачен са места премијера, већ је завршио свој живот у изгнанству. Ваљда се то неће десити популарном и од миља званом Берлуски. За сада је само оборена вредност акција свих његових фирми за 20 одсто, путем берзанских шпекулација.

[restrictedarea]

ОПЕРАЦИЈА „СКИДАЊА“ ПРЕМИЈЕРА
Италијански посланик Масимо Поледри тврди да Берлускони не само да је навукао на себе гнев Обамине администрације, већ се замерио такође Берлину и Паризу због свог прилично слободног деловања у односу на њихове жеље. Примери за то су успостављање сарадње са Лондоном и Вашингтоном, у време Буша, али и с отварањем Италије према Русији и Либији. У оквиру плана његовог удаљавања са власти предузете су мере да се Берлускони доведе у тешкоће, не само на приватном плану. Прво је „Дојче банка“ изазвала додатне проблеме у италијанском државном билансу продајом седам милијарди државних обвезница Италије. Затим су европске банкарске власти тражиле од италијанских банака додатни капитал да гарантују „превелико излагање на плану обвезница италијанског трезора с вишегодишњим роком“. Истовремено, нису предузете једнаке мере према  француским и немачким банкама које поседују много опасније, такозване „токсичне обвезнице“. Такве операције служе, потом, за директни притисак на Берлусконија да дâ оставку.
Све ће бити учињено да богати кривци за кризу не пропадну, због чега ће бити стављена  хипотека и на демократију, ионако одавно само виртуелну. Грађанске слободе ће и даље бити све више ограничаване и чиповане, под изговором кризе и безбедности, онако како су то учинили Американци после 11. септембра. Државе ће морати да предају финансијским олигархијама свој суверенитет и изборну вољу грађана, а мегакомпанијама своје природне и тржишне ресурсе, осим ако њихови политичари не буду хтели да заврше као Гадафи.
Грчки премијер Папандреу је коначно пресудио себи онда када је тражио референдум, односно да народ преузме одговорност за дугове које су направили својим неодговорним и похлепним учинком грчки политички и банкарски шпекуланти, као и светски банкарски кругови. Било је јасно како би се тај референдум завршио, а таквим завршетком могао је довести и до изласка Грчке из еврозоне, што би навело Грке да озбиљно размотре и солуцију коначног напуштања Европске уније, као и НАТО-а. Немачка канцеларка Ангела Меркел је прво запретила Грчкој десетогодишњом „суспензијом“, али се потом ујела за језик, јер би то био довољно дуг период за сазревање првог конкретног корака неке државе ка изласку из ЕУ и НАТО, чиме би се довела у питање оба савеза. А предложено истеривање Грчке из Уније, показује и колико је стварно јединство у ЕУ и колико су њене чланице спремне да помогну једна другој. Папандреу није успео да пружи убедљиве доказе да ће усмерити грчку кризу тамо где су му то одредили „Европска централна банка“, Европска комисија и светски банкарски и политички моћници. Морао је да оде, јер није био довољно способан да се супротстави грчкој народној вољи.
Италијански премијер Силвио Берлускони је био још тежи случај. Одавно му је припремана клопка. Не само што је „заборављао“ да извршава налоге из такозване „агенде“ „Европске централне банке“, која је истински владар Европске уније, потпуно независна од влада и централних банака држава чланица, већ је постао и препрека у неофинансијском рату који је почео с овим миленијумом. Он је био кочница „приватизацији“ преосталих државних фирми Италије, које су истовремено и задња гаранција преосталог италијанског суверенитета, рецимо фирме „ЕНИ“, партнера Русије и Србије у изградњи гасовода „Јужни ток“.

ГАСОВОДИ И САБОТЕРИ
Одлазак Берлусконија с власти се симболично поклопио и с коначном пропашћу америчког пројекта гасовода „Набуко“, којим се покушавао елиминисати „Јужни ток“, а који је управо Берлускони подржао реализујући са Путином италијанско учешће у њему и обезвређујући тиме амерички пројекат. Потврду за стављање тачке на пројект „Набуко“ дао је лондонски „Фајненшенел тајмс“ који је објавио ових дана да је сврха недавне посете Бакуу, специјалног америчког изасланика за евроазијска енергетска питања Ричарда Морнингстара, била да објасни да се „треба преусмерити на пројекте који су мање амбициозни“ од пројекта „Набука“, јер је он „сувише скуп и предимензиониран“. Док је „Набуко“ играо улогу саботера руског гасовода „Јужни ток“, на терет европских пореских обвезника, САД се нису тога сетиле, али јесу сада када се изградња руског гасовода не може више спречити. Зато су наједном приметиле оно што се одувек знало, односно да је изградња „Набука“ прескупа и да нема сопствене изворе снабдевања гасом. Грађане Србије треба подсетити и на то да је планирана траса „Набука“ намерно заобилазила централну Србију, али је требало да прође крај америчке базе Бондстил на окупираном Космету, што указује на „велику подршку“ америчке администрације српском народу којом се дичи америчка амбасадорка у Београду Мери Ворлик. Додуше, да је „Набуко“ остварен, парола „и ЕУ и Космет“ претворила би се у додатну уцену „или гас или Космет“!
Дугогодишња судска кампања против Берлусконија, која није довела ни до једне извршне пресуде против њега лично, као и приписивање љубавних афера са дамама које су давале једностране изјаве, били су припрема терена, дозирана споља, да се он примора да оде са власти, а да се као предуслов за то створи атмосфера анимозитета према њему, како би изгубио већинску подршку међу Италијанима. У ствари био је „крив“ за личне добре везе са Владимиром Путином, који га је назвао после оставке „последњим Мохиканцем у политици“ и „једним од највећих политичара Европе“, оценивши да „то што је он био на власти је било несумњиво добро за Италију, био је фактор (за Италијане) њихове унутрашњополитичке стабилности“. Можда му неко замера и то што је један од ретких западних политичара који никада није рекао ниједну ружну реч против српског народа и Србије, али Путинове изјаве свакако потврђују да одлазак Берлусконија добрим делом дугује томе што је, у жељи да брани економске интересе Италијана, пословао с Русијом да би појачао енергетску стабилност Италије и њено снабдевање сировинама, противно жељама САД-а да се уруши иницијатива „Јужног тока“ у оквиру стратегије „опкољавања“ Русије и урушавања њене привреде, али и спречавања утицаја Русије на Европу путем енергетског снабдевања. Берлускони није пристао да делује у складу с америчким политичким интересима на економску штету сопствене државе.

У СЛУЖБИ СВЕТСКОГ ТРЖИШТА
Тачно је да Италија има јавни дуг који је у ЕУ други по величини иза грчког, односно износи 120 одсто унутрашњег бруто производа, да је стопа раста мања од просечне и да се поставља питање отплате дугова на средњорочни рок. Али шта рећи онда за Јапан који има 200 одсто јавног дуга у односу на унутрашњи бруто производ? И велика Британија има огромни јавни дуг, али га брани тиме што није у еврозони, већ је задржала фунту. Управо у оваквим кризама суверена монета је спас у односу на заједничку. Француски председник Никола Саркози, експонент крупног капитала, сматра да би банкрот Италије био и крај евра, самим тим и крај Европске уније, па се то мора спречавати по сваку цену. Италија је на трећем месту по уписаним и уплаћеним обвезницама у оснивачки капитал ЕУ са 12,5 одсто уписнине и 928.162.354,81 евро уплате. Рецимо, јесте да Велика Британија има 14,51 одсто уписаног капитала, али је уплатила само 58.539.980,144 евра у односу на остатак од 836.285.430,59. Ови подаци, иако нису одлучујући, такође показују какви односи владају у ЕУ. Зато, Италија, ипак, није исти случај као Грчка, јер привредно-финансијско стање две државе и њихови привредни потенцијали су битно различити. Италија је, за разлику од Грчке, једна од три најјаче земље еврозоне, четврта је на свету по златним резервама, трећа по учешћу у уписаном капиталу ЕУ и један од њених оснивача, најјача по приватној штедњи грађана (9.000 милијарди евра), а има и „конкретну“ привреду са реалним производима. Италијански банкарски систем је одолео светској банкарској кризи коју су изазвале америчке финансијске институције. Међутим, сменом Берлусконија жели се натерати Италија на такву политику која би била у служби светских тржишта, дакле мултинационалног капитала, а не у служби нације. У ствари, реч је о примени финансијског анархолиберализма кругова моћи ван Италије који се не либе ни војних интервенција да би остварили своје интересе, а не о неком западном политичко-привредном моделу, бар теоретски супериорнијем од осталих у свету. У садашњем светском хаосу либерал-капитализма само финансијске институције и банке профитирају шпекулишући подизањем или обарањем вредности акција. Сви остали су на губитку.
Зато је Микаела Бјанкофорте, посланик у Представничком дому и секретар Комисије за спољне и европске послове, рекла да постоји „међународни план који подупире шпекулацију с нашим државним обвезницама“. Она тврди да неке земље нападају Италију, јер је „четврта на свету по златним резервама, богата приватним финансијским средствима, уметничким и амбијенталним добрима, одличним фирмама које се темеље на конкретном раду, а не на фиктивним финансијским шпекулацијама“. Италија није као Француска и Велика Британија које су изгубиле милијарде на „токсичним“ обвезницама. Тврди да је ова „операција“ против Италије усмерена и да, у крајњој инстанци, обезбеди приватизацију бисера италијанске привреде, као што су „ЕНИ“ (течна горива, гас, нафта) – фирма чији се интереси понекада сударају с америчким, италијанске поште, „Електропривреда“, „Ансалдо“ (енергија, истраживања, шински транспорт итд), „Финмеханика“ (одбрана, аеронаутика,  хеликоптери, енергија и транспорт итд), онако како је то већ учињено са некада моћним државним фирмама „ИРИ“ (финансијска институција за индустријску обнову), „Сме“ (фирма за производњу електроенергије на југу Италије), „Италтел“ (телекомуникације). Међутим, госпођа Бјанкофорте тврди да неће бити никакве приватизације у правом смислу речи, већ је реч о продаји у бесцење здравих фирми које сада стварају милијарде профита. Зато су, примера ради, берзанским шпекулацијама оборене акције фирме „Финмеханика“, чак за 20 одсто, да би била приморана на приватизацију. Иако цени личне стручне квалитете новог премијера, госпођа Бјанкофорте напомиње „да природа људске нарави не дозвољава никоме да избегне утицај амбијента у којем се креће“, па ће се тек видети у којој мери се то односи и на Монтија.
Имајући све ово у виду, звучи логично изјава некадашњег италијанског министра, социјалисте Рина Формике, да Италија има „проблем озбиљног ограничавања националног суверенитета, без народне овере“, при чему је указао и на то да „међународне техноструктуре обесмишљавају наше националне институције“. То и у Србији некако познато звучи. Формика прецизира и да „судећи по саставу (Монтијеве) владе, она је настала на основу директива које су дошле са стране. Мислим на упоришта која посебно воде рачуна да се привредни системи реорганизују у кључу очајничког очувања тржишта… Реч је о људима који сигурно нису израз класичне политичке демократије, већ на њих несумњиво утиче, поред темељних вредности наше демократије, постдемократски капитализам нашег доба“. Ови резултати су могући и зато што је улога „Европске централне банке“, са седиштем у Франкфурту, и у томе да ограничи суверенитет држава. То је предвиђено италијанским Уставом, али искључиво на реципрочној бази, које нема у овом тренутку. То ограничавање суверенитета унутар ЕУ омогућава њеним најјачим чланицама да намећу своја решења. Британска влада је изјавила ових дана да се треба „припремити на војну опцију ради решења блискоисточних сукоба“. У тој геополитичкој динамици, која најављује нове агресивне ратове, можда против Сирије и Ирана, вероватно без одобрења СБ УН, Италија се неће ни за шта питати, осим што ће морати да пружи свој материјални и војни допринос као чланица НАТО-а и земља која има око 116 америчких војних база на својој територији.
У оваквим водама биће битно понашање разних центара моћи, посебно Трилатералне комисије, невладине и ванпартијске организације чији су творци САД, ЕУ и Јапан (отуда и назив „трилатерална“), у којој моћници договарају светску, међукултурну и пословну стратегију, и Билдерберг групе, наднационалне организације чије је деловање обавијено велом тајности, јер настоје да приватно утичу на економску политику разних земаља. Односно, биће битно колико ће земље у свету моћи да се одбране од њихових „одлука“ које су увек у служби мегакапитала, а не благостања народа.

СРБИЈА У ВЕЛИКОЈ-МАЛОЈ БАРИ АЛАВИХ КРОКОДИЛА
Поред банака, кредитних институција, ММФ-а, „Светске банке“, дакле поред инструмената алавих евроатлантиста, постоји још једна велика претња привредама свих држава и националном суверенитету, која потиче из реалне ситуације, а не због „светске завере“. Управо та, наоко бенигна претња, „бенигна“ јер је произишла из чистог економског интереса компанија, показује да су либерал-капитализам и „слободно тржиште“ анархична баруштина пуна крокодила који не поштују никаква правила игре, иако се заклињу у „демократске слободе“. Наиме, светским тржиштем влада релативно мала група фирми, пре свега је реч о банкама које имају несразмерну моћ у међународној привреди.
Јасно је да Србија неће моћи да избегне сва ова светска дешавања, па ни негативне елементе италијанског сценарија, а можда и грчког, и да се може и мора очекивати, и код нас, оштра фискална политика, уз одсуство социјалне државе. За сада се то крије од народа, ради избора, па се тренутно стање одржава путем међународних позајмица, уз све дубље тоњење у дужничко ропство. Али, чим прођу избори, цар ће признати да је го. Међутим, биће и даље на власти, што једино интересује њега и његове стране менторе. Непрестаним задуживањем код ММФ-а и других светских институција, без успешних развојних улагања у привреду, Србија је доведена у ситуацију да је питање у којој мери може да се ослободи те стеге. Јер, „финансијска окупација“ Србије је таква да је се наша земља не може ослободити без развоја, који је практично изостао у задњих 20 година, при чему је сасвим (не)јасно због чега је страћено задњих десет година тог периода, када није било ни рата, ни Милошевића. Али, за развој су потребни бар краткорочни и средњорочни план развоја земље, ако не и дугорочни, како би се избегле импровизације. Тај план треба да проистекне из стварних могућности које пружају ресурси земље, људски и природни, а не због неутаживе и стерилне европејске аспирације које се наша владајућа номенклатура држи као пијана плота, не радећи, у међувремену, на достизању аутохтоних привредних економских стандарда унутар земље, при чему је област аграра велики пример неспособности да се води државна политика са добрим намерама.
Ангела Меркел је најавила да ће покренути иницијативу да нека земља ЕУ може изаћи из монетарне уније без напуштања ЕУ. Све чешћи су гласови о ЕУ „у две брзине“. Нејединство и егоизам земаља ЕУ су се исказали приликом ове кризе и разоткрили да сан о такозваним „Сједињеним државама Европе“ следи судбину некадашњег југословенског сна, јер нема исте основе настанка као Сједињене Америчке Државе. Поред тога, јака ЕУ не одговара америчким интересима. Све то је у складу са предвиђањем, које је „процурело“ из ЦИА-е, да ће се ЕУ распасти до 2025. године на три прстена. Први би чиниле земље које су и основале Унију, с правом одлучивања о свему. Нека врста Савета безбедности ЕУ. Други прстен би чиниле земље попут Грчке, Португалије, Ирске, Словеније, односно оне би се питале само око неких питања везаних директно за њих, не би могле да креирају стратегију ЕУ, нити да утичу на одлуке Европске комисије, али би морале да све беспоговорно извршавају. Трећи прстен, намењен паријама и Божидару Ђелићу, не би се питао ни за шта. Служио би као „спољни момак“ за европску господу. Светска криза је само убрзала тај тренд раслојавања ЕУ, а закочила њено ширење. Управо зато Србија треба, да би се, ипак, одржала на европском путу, да се окрене себи и развија сопствене ресурсе на дугорочној основи. Овај захтев је добар и зато што имплицира промену власти у Србији, јер је очигледна порука те нове уцене да са досадашњим играчима на српској политичкој сцени нема ни „европске агенде“. За привредни развој, који је неопходан да би се стигло до тога да Србија буде финансијски способна за кандидатуру и евентуално чланство у ЕУ, потребни су нови људи, окренути ка својој земљи, а не ка бриселској бајци, који би осмислили консистентну државну, економску и културну политику бар за наредних двадесет година, колико отприлике највише (и превише ако се толико одржи) траје једна генерација на политичкој сцени. Ако Србија једнога дана дође бар до италијанских привредних и политичких нивоа, онда неће бити потребно да пузи пред вратима ЕУ. Сама ће јој се отворити, уз фанфаре. Али, никако на њих не треба ући ни тада по цену својих националних интереса, које садашња политика занемарује због европске фатаморгане. Ако се та врата и не отворе, онда боже мој,  треба имати на уму да „још има мора, још земаља, још вина које ваља“! Тим морима и земљама морали бисмо се одмах окренути, не затварајући европска врата, у мери у којој је то у нашем интересу. Ако наставимо, онако како сада радимо, могла би и та врата да нам се затворе, због наше политички некохерентне и економски погубне  државне политике. Рецимо, српска влада је гарант за 200 милиона евра, у позајмици од 500 милиона евра, код „Европске инвестиционе банке“, за посао „Фијата“ у „Застави“,  што су потписали, у Луксембургу, 16. маја ове године, Божидар Ђелић, потпредседник Владе, Дејан Шошкић, гувернер „Народне банке“, и Небојша Ћирић, министар привреде и регионалног развоја. Међутим, Јин Бјарки Бентсон, аналитичар „Исландске банке“, у својој изјави АФП-у, тврди да се Исланд извукао из дужничке кризе захваљујући, између осталог, и чињеници да држава није хтела да гарантује стране дугове банкарског система. Он сматра да је много корисније пустити банке да пропадну, него их спасавати, што је исландска влада и учинила током кризе. Сада се показује да је то био исправан потез, јер се земља извукла, па је исландски бруто интерни производ достигао пораст од 2,5 одсто у 2011. години, са тенденцијом да се година заврши на читавих три одсто! Зато се поставља питање колико је паметно да држава Србија гарантује задуживања приватне компаније са већинским страним власништвом, које је, уз то, и спекулативног карактера, јер није у питању уговором предвиђени свеж капитал „Фијата“ у Фабрику аутомобила у Крагујевцу, већ се она оптерећује том хипотеком и пре почетка производње, а мимо клаузула основног уговора. Могуће је да је то додатно потписано у неком анексу са Владом Србије, што би онда само појачало сумњу да ижврљана документа дата Савету за борбу против корупције ипак крију нешто, рецимо ово задуживање за које нема упоришта у основном уговору. Наравно, после одласка Берлусконија треба бити опрезан и код даљег развоја индустријске сарадње, јер би италијански синдикати могли после неминовне промене италијанске политике у наредном периоду да направе велике проблеме „Фијату“ зато што „извози“ италијанска радна места у Србију.
Одлазак Берлусконија и долазак Монтија су искази предаје демократске политике пред налетом високих финансијских кругова, што ће довести до пражњења џепова грађана Италије, под изговором „ванредног стања“ које ће перманентно трајати, јер смо сведоци да се једном одузете грађанске и политичке слободе, пошто немају ограничен рок, никада не враћају. Довољан пример су САД после 11. септембра.
Дакле, одлазак Берлусконија је проблем који може озбиљно да се одрази и на „пословање“ Италије са Србијом, зато што значи промену опште политике једног од најважнијих привредних и политичких партнера наше земље, што може да доведе и до рестрикција у привредним односима са Србијом.
Али, да ли ће Монти бити приморан да смањи обиме инвестиција ван Италије, па и у Србији, да би умањио унутрашњу незапосленост која ће сигурно бити повећана после мера које ће предузети, остаје да се види. У таквим ситуацијама пријатељство и традиција не играју велику улогу.
Видећемо. За сада, адио Берлуска!

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Avatar

    Sa stajališta tehnološkog, ekektronsko-informatičkog, demografskog, socijalno-klasnog i ekonomsko-financijskog razvoja čovječanstva zaista je besmisleno i naučno neodrživo suprostavljanju globalizaciji planete.Očito je da je uskoj grupi svijetskih ekonomsko-financijskih moćnika, to jest najrazvijenim državama kapitalizma globalizam uslov održavanja kao što je to i najvećem dijelu radnika, ma koje profesije i socijalne grupacije bili (svi su u najamnom položaju prema onima koji raspolažu financijskim kapitalom, odnosno sredstvima za proizvodnju). Također to je u nihovom interesu za zapošljavanje i osiguravanje egzistencije i biološkog opstanka. Naoko, baš dobro, jer dve kontraklase imaju isti interes i cilj. Ali samo naoko! Bogati da bi na račun svjetskih resursa a to je prije svega jeftina radna snaga, održavali i umnožavali “svoje bogatstvo”, a radni ljudi, najamnici, da bi naprosto mogli kako-tako, uz pojavu nemilosrdne ekspluotacije, jedva preživjeti i opstati. Kapitalisti odnosno bogati su sve poduzeli da realiziraju potebu ujedinjenja da bi uspješnije ekspluatirali i sve poduzimaju da bi onima koje ekspluatiraju, što bi, nekadašnjim terminom nazvali, radničkoj klasi, svim sredstvima onemogućili bilo koji vid njihove organizacije i aktivnosti da bi se oni u potrebi globalizacije i pravednije raspodjele rezultata svoga rada i svjetskih dobara ujedinjavali. Kapitalisti su, ne samo preuzeli progran i parolu: “Proleteri svih zemalja ujedinitese !”, već vrlo uspješno ovaj radnički poklič pretvorili u svoj projekt :”Kapitalisti svih zemalja ujedinite se!” I još nešto:”Evropa nema alternativu!”, naprosto znači” kapitalizam nema alternativu!” A ako je tako zbogom pameti i nauci! Ali na sreću nije. Već prosječno obrazovan čovjek vrlo dobro zna kako su se društveno-ekonomske formacije i razvijale i nestajale. To je neumitnost. Samo me čudi što bejaše s našim naučnicima, našom inteligencijom, njihovim asocijacijama i udruženjima, Akademijom nauka, univerzitetima,fakultetima, našem analitičkom novinarstvu, našim grupacijama ljevičarske orijentacije i svima nama koji se kitimo raznim diplomama i naučnim titulama. Koga se to plašimo?! Ako se već trebamo bojati, okrenimo se ljudskoj savjesti i vječnom geslu:”Nisam došao na svijet da žmirim već da itekako gledam, razmišljam, ne da lažem, već da se protiv laži na svakom koraku borim.” To nije lako, ali je vrlo časno i svakome poštenom čovjeku, a napose intelektualcu itekako svojstveno. Znam da ih ima i znam da oni znaju da sve ima svoju alternativu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *