Адио Берлуска, адио демократијо!

Пише Драган Мраовић

Како су недавне смене европских лидера показале шта ће све бити учињено да богати кривци за кризу не пропадну,  да се на демократију, ионако одавно само виртуелну, стави хипотека, да грађанске слободе буду ограничене и чиповане, да државе  финансијским олигархијама предају свој суверенитет и изборну вољу грађана, а мегакомпанијама своје природне и тржишне ресурсе…

Иза велике подршке новом италијанском премијеру Марију Монтију у Представничком, односно Доњем дому (556 за, и само 61 против) и Сенату, односно Горњем дому (281 за, и 25 против), стоје и рачунице које не указују на то да је гласањем исказано реално јединство политичких партија, а Монти их је консултовао укупно 34. Иза ове италијанске владе, која није изабрана после демократских избора, па самим тим представља вид урушавања представничке демократије, крије се саучесништво поменутих партија, осим Северне лиге (Лега Норд) Умберта Босија, које су пристале на Монтијев захтев да се „поспеши мировање оружја међу супротстављеним фракцијама“. А пристале су следећи просту, ускопартијску логику да ће морати да се предузму оштре и тешке мере које ће нахранити тржишну звер, али ићи на штету грађана и њиховог социјалног и политичког статуса, што ће изазвати њихово велико незадовољство. У том случају партије би губиле гласове који би се прелили „екстремистима“ (уобичајени изговор свих режима, не само нашег, којима се правда жеља за опстајањем на власти), односно онима који не мисле као перјанице либерал капитализма којима управљају мегабанке и мегакомпаније, а не грађани преко својих представника. Зато партије својом подршком препуштају Марију Монтију да навуче на себе колективни одијум, рачунајући да ће оне после обављеног посла, без обзира на резултат, опет преузети кормило у своје руке, не оптерећујући се кривицом.

„ГОЛДМАН САКС ВЛАДА“
Сумњу у будуће деловање Марија Монтија, финансијског технократе, већ су изражене кроз надимак дат његовом Кабинету, односно да је то „Голдман Сакс влада“. Наиме, Монти припада високим светским финансијским круговима. Подсећа се да је обављао консалтинг послове за америчку приватну банку „Голдман Сакс“, а да је од 2005. године њен „интернешнел адвизор“. Та банка је једна од најодговорнијих за финансијску кризу у Великој Британији и САД-у, а спасао ју је Барак Обама, 2008. године, позајмицом од 7,5 милијарди долара. Та банка је уплетена и у фризирање грчких државних рачуна да би се прикрило њихово право стање, али чим је криза ипак избила, шпекулисала је на штету Грчке. У тој банци је био саветник и Романо Проди, премијер пре Берлусконија, чија влада је довела Италију до катастрофалних резултата и без светске кризе. Марио Драги, садашњи челник „Европске централне банке“ је био потпредседник „Голдман Сакса“ за Европу, па нови италијански премијер вероватно рачуна и на њега. Осим тога, Марио Монти има северноамеричко образовање, члан је Трилатералне комисије и ангажован у Билдерберг групи, па је прилично лако погодити у којем правцу ће ићи његова влада, а докле ће то издржати грађани Италије, остаје да се види. За сада Италијани имају Монтијеву „приступну беседу“ о „националном јединству“ (формула за ућуткивање опозиције), „заједничком напору“, „полету колективног поноса“, „жртви свих грађана“, затим „Европска унија нас посматра“, „морамо остати везани за евро“ (чије је увођење, иначе, означило суноврат дотадашњег стандарда италијанских грађана), „битна су тржишта“ (којима вршљају белосветски шпекуланти), „резање јавне потрошње“. Обећао је да „то можемо постићи“, а даља обећања су „ренесанса“ и „економски опоравак“ земље, због чега не треба пропустити ову „историјску прилику“, а нарочито да „политику не треба да деле партијски интереси“ (Сиц). Поред ових стерилних фраза, какве се свакодневно чују и у Србији, за сада је први конкретни потез Монтија обавезивање државних органа да возе само возила италијанске производње.
Занимљиво је да је и нови председник грчке владе из исте бранше из које је и нови италијански премијер, па је вероватно исти и састављач обе владе. Наиме, Лукас Пападемос је економиста који се образовао у САД-у, радио је у бостонској „Банци федералних резерви“ (једна од филијала америчке „Централне банке“), био је потпредседник „Европске централне банке“ и такође је члан такозване „светске владе у сенци“, односно Трилатералне комисије коју је основао Дејвид Рокфелер.
Неолибералне мере за санацију кризе које ће увести ове технократе, свакако ће донети „лака отпуштања“ с посла и смањење плата и пензија. То ће довести до пада потрошње, што ће узроковати пад потражње, па самим тим и пад инвестиција, смањење националног бруто производа, укупних прихода и смањење пореских прилива. Зато ће порески притисак постати неиздржив, а социјалне мере, пензије и здравство, практично сведени на нулу. То ће довести до социјалних потреса, до обнављања сепаратистичких тежњи на северу Италије, до бунта младих. Старосна граница за пензију биће подигнута на 67 година. Увешће се озбиљно учешће у здравственој заштити. А Италија је имала, до сада, најбољи систем здравствене заштите на западу, практично бесплатан, бољи и од некадашњег југословенског. Чак ће се неки државни празници славити искључиво недељом да би се више радило за мањи новац, па  ни 1. мај неће више бити слављен првог маја, већ у првој најближој недељи, без обзира на датум. Скресаће се регионални и општински буџети (за 9.500 милиона евра у две године), па ће тиме у Италији на пример бити потпуно обезвређена и позната Динкићева „визија“ децентрализације. Способна је она власт која ће умети да управља кризном ситуацијом, а то није могуће у децентрализованим системима. Једном речју, свет ће имати „шведски порески систем“, „америчку социјалну заштиту“ и политички централизам. Тада ће поново бити пуштена у промет већ много пута виђена „спасоносна формула приватизације“. Међутим, приватизација извршена деведесетих година у Италији показала је да такав процес, поред тога што није био транспарентан, не смањује, већ повећава дуг, јер је то инструмент клијентелистичке политике, а дуг се обара једино развојем. За плаћање дугова жртвоваће се државна добра, а заплене и конфискације имовине грађана биће свакодневне. Потом следи катастрофални амерички рецепт, по којем заплењена добра немају коме да се продају, па то доводи до нове светске кризе. Пошто ће принудна наплата бити проблематична, како је то већ показао амерички модел конфискације имовине дужника на име хипотекарних дугова, биће постављани премијери држава који ће морати да забораве на демократију, осим декларативно, јер ће имати улогу „принудних управитеља“, као Монти и Пападемос, да наплате што се од сиротиње још буде могло наплатити. Политичари тих држава ће морати јавно или прећутно да пристају на све то, а народ нико ништа неће ни питати. Отуда и промене у владама Италије и Грчке, а не због тога што је грчки премијер Јоргос Папандреу хтео да народ референдумом донесе важне одлуке, нити зато што се Силвио Берлускони сликао с младим дамама на завист својих европејских политичких колега. Јер, ако упоредимо приватни живот Била Клинтона и Берлусконија, онда је Силвио мачји кашаљ, каваљер и господин, па је сигурно да је против њега вођена прљава политичка кампања, не због његове склоности ка лепшем полу, већ зато што некоме није одговарао из политичкоекономских разлога. Хтео је, наиме, мало више сувереног одлучивања у сопственој земљи, као и некадашњи италијански премијер Бетино Кракси, који је прво био амерички миљеник и доведен на власт са једва пет одсто бирачког тела, али када је својевремено изјавио да Европска унија треба да има нешто већу слободу одлучивања у односу на САД, не само да је потом збачен са места премијера, већ је завршио свој живот у изгнанству. Ваљда се то неће десити популарном и од миља званом Берлуски. За сада је само оборена вредност акција свих његових фирми за 20 одсто, путем берзанских шпекулација.

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Одштампај страну