Adio Berluska, adio demokratijo!

Piše Dragan Mraović

Kako su nedavne smene evropskih lidera pokazale šta će sve biti učinjeno da bogati krivci za krizu ne propadnu,  da se na demokratiju, ionako odavno samo virtuelnu, stavi hipoteka, da građanske slobode budu ograničene i čipovane, da države  finansijskim oligarhijama predaju svoj suverenitet i izbornu volju građana, a megakompanijama svoje prirodne i tržišne resurse…

Iza velike podrške novom italijanskom premijeru Mariju Montiju u Predstavničkom, odnosno Donjem domu (556 za, i samo 61 protiv) i Senatu, odnosno Gornjem domu (281 za, i 25 protiv), stoje i računice koje ne ukazuju na to da je glasanjem iskazano realno jedinstvo političkih partija, a Monti ih je konsultovao ukupno 34. Iza ove italijanske vlade, koja nije izabrana posle demokratskih izbora, pa samim tim predstavlja vid urušavanja predstavničke demokratije, krije se saučesništvo pomenutih partija, osim Severne lige (Lega Nord) Umberta Bosija, koje su pristale na Montijev zahtev da se „pospeši mirovanje oružja među suprotstavljenim frakcijama“. A pristale su sledeći prostu, uskopartijsku logiku da će morati da se preduzmu oštre i teške mere koje će nahraniti tržišnu zver, ali ići na štetu građana i njihovog socijalnog i političkog statusa, što će izazvati njihovo veliko nezadovoljstvo. U tom slučaju partije bi gubile glasove koji bi se prelili „ekstremistima“ (uobičajeni izgovor svih režima, ne samo našeg, kojima se pravda želja za opstajanjem na vlasti), odnosno onima koji ne misle kao perjanice liberal kapitalizma kojima upravljaju megabanke i megakompanije, a ne građani preko svojih predstavnika. Zato partije svojom podrškom prepuštaju Mariju Montiju da navuče na sebe kolektivni odijum, računajući da će one posle obavljenog posla, bez obzira na rezultat, opet preuzeti kormilo u svoje ruke, ne opterećujući se krivicom.

„GOLDMAN SAKS VLADA“
Sumnju u buduće delovanje Marija Montija, finansijskog tehnokrate, već su izražene kroz nadimak dat njegovom Kabinetu, odnosno da je to „Goldman Saks vlada“. Naime, Monti pripada visokim svetskim finansijskim krugovima. Podseća se da je obavljao konsalting poslove za američku privatnu banku „Goldman Saks“, a da je od 2005. godine njen „internešnel advizor“. Ta banka je jedna od najodgovornijih za finansijsku krizu u Velikoj Britaniji i SAD-u, a spasao ju je Barak Obama, 2008. godine, pozajmicom od 7,5 milijardi dolara. Ta banka je upletena i u friziranje grčkih državnih računa da bi se prikrilo njihovo pravo stanje, ali čim je kriza ipak izbila, špekulisala je na štetu Grčke. U toj banci je bio savetnik i Romano Prodi, premijer pre Berluskonija, čija vlada je dovela Italiju do katastrofalnih rezultata i bez svetske krize. Mario Dragi, sadašnji čelnik „Evropske centralne banke“ je bio potpredsednik „Goldman Saksa“ za Evropu, pa novi italijanski premijer verovatno računa i na njega. Osim toga, Mario Monti ima severnoameričko obrazovanje, član je Trilateralne komisije i angažovan u Bilderberg grupi, pa je prilično lako pogoditi u kojem pravcu će ići njegova vlada, a dokle će to izdržati građani Italije, ostaje da se vidi. Za sada Italijani imaju Montijevu „pristupnu besedu“ o „nacionalnom jedinstvu“ (formula za ućutkivanje opozicije), „zajedničkom naporu“, „poletu kolektivnog ponosa“, „žrtvi svih građana“, zatim „Evropska unija nas posmatra“, „moramo ostati vezani za evro“ (čije je uvođenje, inače, označilo sunovrat dotadašnjeg standarda italijanskih građana), „bitna su tržišta“ (kojima vršljaju belosvetski špekulanti), „rezanje javne potrošnje“. Obećao je da „to možemo postići“, a dalja obećanja su „renesansa“ i „ekonomski oporavak“ zemlje, zbog čega ne treba propustiti ovu „istorijsku priliku“, a naročito da „politiku ne treba da dele partijski interesi“ (Sic). Pored ovih sterilnih fraza, kakve se svakodnevno čuju i u Srbiji, za sada je prvi konkretni potez Montija obavezivanje državnih organa da voze samo vozila italijanske proizvodnje.
Zanimljivo je da je i novi predsednik grčke vlade iz iste branše iz koje je i novi italijanski premijer, pa je verovatno isti i sastavljač obe vlade. Naime, Lukas Papademos je ekonomista koji se obrazovao u SAD-u, radio je u bostonskoj „Banci federalnih rezervi“ (jedna od filijala američke „Centralne banke“), bio je potpredsednik „Evropske centralne banke“ i takođe je član takozvane „svetske vlade u senci“, odnosno Trilateralne komisije koju je osnovao Dejvid Rokfeler.
Neoliberalne mere za sanaciju krize koje će uvesti ove tehnokrate, svakako će doneti „laka otpuštanja“ s posla i smanjenje plata i penzija. To će dovesti do pada potrošnje, što će uzrokovati pad potražnje, pa samim tim i pad investicija, smanjenje nacionalnog bruto proizvoda, ukupnih prihoda i smanjenje poreskih priliva. Zato će poreski pritisak postati neizdrživ, a socijalne mere, penzije i zdravstvo, praktično svedeni na nulu. To će dovesti do socijalnih potresa, do obnavljanja separatističkih težnji na severu Italije, do bunta mladih. Starosna granica za penziju biće podignuta na 67 godina. Uvešće se ozbiljno učešće u zdravstvenoj zaštiti. A Italija je imala, do sada, najbolji sistem zdravstvene zaštite na zapadu, praktično besplatan, bolji i od nekadašnjeg jugoslovenskog. Čak će se neki državni praznici slaviti isključivo nedeljom da bi se više radilo za manji novac, pa  ni 1. maj neće više biti slavljen prvog maja, već u prvoj najbližoj nedelji, bez obzira na datum. Skresaće se regionalni i opštinski budžeti (za 9.500 miliona evra u dve godine), pa će time u Italiji na primer biti potpuno obezvređena i poznata Dinkićeva „vizija“ decentralizacije. Sposobna je ona vlast koja će umeti da upravlja kriznom situacijom, a to nije moguće u decentralizovanim sistemima. Jednom rečju, svet će imati „švedski poreski sistem“, „američku socijalnu zaštitu“ i politički centralizam. Tada će ponovo biti puštena u promet već mnogo puta viđena „spasonosna formula privatizacije“. Međutim, privatizacija izvršena devedesetih godina u Italiji pokazala je da takav proces, pored toga što nije bio transparentan, ne smanjuje, već povećava dug, jer je to instrument klijentelističke politike, a dug se obara jedino razvojem. Za plaćanje dugova žrtvovaće se državna dobra, a zaplene i konfiskacije imovine građana biće svakodnevne. Potom sledi katastrofalni američki recept, po kojem zaplenjena dobra nemaju kome da se prodaju, pa to dovodi do nove svetske krize. Pošto će prinudna naplata biti problematična, kako je to već pokazao američki model konfiskacije imovine dužnika na ime hipotekarnih dugova, biće postavljani premijeri država koji će morati da zaborave na demokratiju, osim deklarativno, jer će imati ulogu „prinudnih upravitelja“, kao Monti i Papademos, da naplate što se od sirotinje još bude moglo naplatiti. Političari tih država će morati javno ili prećutno da pristaju na sve to, a narod niko ništa neće ni pitati. Otuda i promene u vladama Italije i Grčke, a ne zbog toga što je grčki premijer Jorgos Papandreu hteo da narod referendumom donese važne odluke, niti zato što se Silvio Berluskoni slikao s mladim damama na zavist svojih evropejskih političkih kolega. Jer, ako uporedimo privatni život Bila Klintona i Berluskonija, onda je Silvio mačji kašalj, kavaljer i gospodin, pa je sigurno da je protiv njega vođena prljava politička kampanja, ne zbog njegove sklonosti ka lepšem polu, već zato što nekome nije odgovarao iz političkoekonomskih razloga. Hteo je, naime, malo više suverenog odlučivanja u sopstvenoj zemlji, kao i nekadašnji italijanski premijer Betino Kraksi, koji je prvo bio američki miljenik i doveden na vlast sa jedva pet odsto biračkog tela, ali kada je svojevremeno izjavio da Evropska unija treba da ima nešto veću slobodu odlučivanja u odnosu na SAD, ne samo da je potom zbačen sa mesta premijera, već je završio svoj život u izgnanstvu. Valjda se to neće desiti popularnom i od milja zvanom Berluski. Za sada je samo oborena vrednost akcija svih njegovih firmi za 20 odsto, putem berzanskih špekulacija.

[restrictedarea]

OPERACIJA „SKIDANJA“ PREMIJERA
Italijanski poslanik Masimo Poledri tvrdi da Berluskoni ne samo da je navukao na sebe gnev Obamine administracije, već se zamerio takođe Berlinu i Parizu zbog svog prilično slobodnog delovanja u odnosu na njihove želje. Primeri za to su uspostavljanje saradnje sa Londonom i Vašingtonom, u vreme Buša, ali i s otvaranjem Italije prema Rusiji i Libiji. U okviru plana njegovog udaljavanja sa vlasti preduzete su mere da se Berluskoni dovede u teškoće, ne samo na privatnom planu. Prvo je „Dojče banka“ izazvala dodatne probleme u italijanskom državnom bilansu prodajom sedam milijardi državnih obveznica Italije. Zatim su evropske bankarske vlasti tražile od italijanskih banaka dodatni kapital da garantuju „preveliko izlaganje na planu obveznica italijanskog trezora s višegodišnjim rokom“. Istovremeno, nisu preduzete jednake mere prema  francuskim i nemačkim bankama koje poseduju mnogo opasnije, takozvane „toksične obveznice“. Takve operacije služe, potom, za direktni pritisak na Berluskonija da dâ ostavku.
Sve će biti učinjeno da bogati krivci za krizu ne propadnu, zbog čega će biti stavljena  hipoteka i na demokratiju, ionako odavno samo virtuelnu. Građanske slobode će i dalje biti sve više ograničavane i čipovane, pod izgovorom krize i bezbednosti, onako kako su to učinili Amerikanci posle 11. septembra. Države će morati da predaju finansijskim oligarhijama svoj suverenitet i izbornu volju građana, a megakompanijama svoje prirodne i tržišne resurse, osim ako njihovi političari ne budu hteli da završe kao Gadafi.
Grčki premijer Papandreu je konačno presudio sebi onda kada je tražio referendum, odnosno da narod preuzme odgovornost za dugove koje su napravili svojim neodgovornim i pohlepnim učinkom grčki politički i bankarski špekulanti, kao i svetski bankarski krugovi. Bilo je jasno kako bi se taj referendum završio, a takvim završetkom mogao je dovesti i do izlaska Grčke iz evrozone, što bi navelo Grke da ozbiljno razmotre i soluciju konačnog napuštanja Evropske unije, kao i NATO-a. Nemačka kancelarka Angela Merkel je prvo zapretila Grčkoj desetogodišnjom „suspenzijom“, ali se potom ujela za jezik, jer bi to bio dovoljno dug period za sazrevanje prvog konkretnog koraka neke države ka izlasku iz EU i NATO, čime bi se dovela u pitanje oba saveza. A predloženo isterivanje Grčke iz Unije, pokazuje i koliko je stvarno jedinstvo u EU i koliko su njene članice spremne da pomognu jedna drugoj. Papandreu nije uspeo da pruži ubedljive dokaze da će usmeriti grčku krizu tamo gde su mu to odredili „Evropska centralna banka“, Evropska komisija i svetski bankarski i politički moćnici. Morao je da ode, jer nije bio dovoljno sposoban da se suprotstavi grčkoj narodnoj volji.
Italijanski premijer Silvio Berluskoni je bio još teži slučaj. Odavno mu je pripremana klopka. Ne samo što je „zaboravljao“ da izvršava naloge iz takozvane „agende“ „Evropske centralne banke“, koja je istinski vladar Evropske unije, potpuno nezavisna od vlada i centralnih banaka država članica, već je postao i prepreka u neofinansijskom ratu koji je počeo s ovim milenijumom. On je bio kočnica „privatizaciji“ preostalih državnih firmi Italije, koje su istovremeno i zadnja garancija preostalog italijanskog suvereniteta, recimo firme „ENI“, partnera Rusije i Srbije u izgradnji gasovoda „Južni tok“.

GASOVODI I SABOTERI
Odlazak Berluskonija s vlasti se simbolično poklopio i s konačnom propašću američkog projekta gasovoda „Nabuko“, kojim se pokušavao eliminisati „Južni tok“, a koji je upravo Berluskoni podržao realizujući sa Putinom italijansko učešće u njemu i obezvređujući time američki projekat. Potvrdu za stavljanje tačke na projekt „Nabuko“ dao je londonski „Fajnenšenel tajms“ koji je objavio ovih dana da je svrha nedavne posete Bakuu, specijalnog američkog izaslanika za evroazijska energetska pitanja Ričarda Morningstara, bila da objasni da se „treba preusmeriti na projekte koji su manje ambiciozni“ od projekta „Nabuka“, jer je on „suviše skup i predimenzioniran“. Dok je „Nabuko“ igrao ulogu sabotera ruskog gasovoda „Južni tok“, na teret evropskih poreskih obveznika, SAD se nisu toga setile, ali jesu sada kada se izgradnja ruskog gasovoda ne može više sprečiti. Zato su najednom primetile ono što se oduvek znalo, odnosno da je izgradnja „Nabuka“ preskupa i da nema sopstvene izvore snabdevanja gasom. Građane Srbije treba podsetiti i na to da je planirana trasa „Nabuka“ namerno zaobilazila centralnu Srbiju, ali je trebalo da prođe kraj američke baze Bondstil na okupiranom Kosmetu, što ukazuje na „veliku podršku“ američke administracije srpskom narodu kojom se diči američka ambasadorka u Beogradu Meri Vorlik. Doduše, da je „Nabuko“ ostvaren, parola „i EU i Kosmet“ pretvorila bi se u dodatnu ucenu „ili gas ili Kosmet“!
Dugogodišnja sudska kampanja protiv Berluskonija, koja nije dovela ni do jedne izvršne presude protiv njega lično, kao i pripisivanje ljubavnih afera sa damama koje su davale jednostrane izjave, bili su priprema terena, dozirana spolja, da se on primora da ode sa vlasti, a da se kao preduslov za to stvori atmosfera animoziteta prema njemu, kako bi izgubio većinsku podršku među Italijanima. U stvari bio je „kriv“ za lične dobre veze sa Vladimirom Putinom, koji ga je nazvao posle ostavke „poslednjim Mohikancem u politici“ i „jednim od najvećih političara Evrope“, ocenivši da „to što je on bio na vlasti je bilo nesumnjivo dobro za Italiju, bio je faktor (za Italijane) njihove unutrašnjopolitičke stabilnosti“. Možda mu neko zamera i to što je jedan od retkih zapadnih političara koji nikada nije rekao nijednu ružnu reč protiv srpskog naroda i Srbije, ali Putinove izjave svakako potvrđuju da odlazak Berluskonija dobrim delom duguje tome što je, u želji da brani ekonomske interese Italijana, poslovao s Rusijom da bi pojačao energetsku stabilnost Italije i njeno snabdevanje sirovinama, protivno željama SAD-a da se uruši inicijativa „Južnog toka“ u okviru strategije „opkoljavanja“ Rusije i urušavanja njene privrede, ali i sprečavanja uticaja Rusije na Evropu putem energetskog snabdevanja. Berluskoni nije pristao da deluje u skladu s američkim političkim interesima na ekonomsku štetu sopstvene države.

U SLUŽBI SVETSKOG TRŽIŠTA
Tačno je da Italija ima javni dug koji je u EU drugi po veličini iza grčkog, odnosno iznosi 120 odsto unutrašnjeg bruto proizvoda, da je stopa rasta manja od prosečne i da se postavlja pitanje otplate dugova na srednjoročni rok. Ali šta reći onda za Japan koji ima 200 odsto javnog duga u odnosu na unutrašnji bruto proizvod? I velika Britanija ima ogromni javni dug, ali ga brani time što nije u evrozoni, već je zadržala funtu. Upravo u ovakvim krizama suverena moneta je spas u odnosu na zajedničku. Francuski predsednik Nikola Sarkozi, eksponent krupnog kapitala, smatra da bi bankrot Italije bio i kraj evra, samim tim i kraj Evropske unije, pa se to mora sprečavati po svaku cenu. Italija je na trećem mestu po upisanim i uplaćenim obveznicama u osnivački kapital EU sa 12,5 odsto upisnine i 928.162.354,81 evro uplate. Recimo, jeste da Velika Britanija ima 14,51 odsto upisanog kapitala, ali je uplatila samo 58.539.980,144 evra u odnosu na ostatak od 836.285.430,59. Ovi podaci, iako nisu odlučujući, takođe pokazuju kakvi odnosi vladaju u EU. Zato, Italija, ipak, nije isti slučaj kao Grčka, jer privredno-finansijsko stanje dve države i njihovi privredni potencijali su bitno različiti. Italija je, za razliku od Grčke, jedna od tri najjače zemlje evrozone, četvrta je na svetu po zlatnim rezervama, treća po učešću u upisanom kapitalu EU i jedan od njenih osnivača, najjača po privatnoj štednji građana (9.000 milijardi evra), a ima i „konkretnu“ privredu sa realnim proizvodima. Italijanski bankarski sistem je odoleo svetskoj bankarskoj krizi koju su izazvale američke finansijske institucije. Međutim, smenom Berluskonija želi se naterati Italija na takvu politiku koja bi bila u službi svetskih tržišta, dakle multinacionalnog kapitala, a ne u službi nacije. U stvari, reč je o primeni finansijskog anarholiberalizma krugova moći van Italije koji se ne libe ni vojnih intervencija da bi ostvarili svoje interese, a ne o nekom zapadnom političko-privrednom modelu, bar teoretski superiornijem od ostalih u svetu. U sadašnjem svetskom haosu liberal-kapitalizma samo finansijske institucije i banke profitiraju špekulišući podizanjem ili obaranjem vrednosti akcija. Svi ostali su na gubitku.
Zato je Mikaela Bjankoforte, poslanik u Predstavničkom domu i sekretar Komisije za spoljne i evropske poslove, rekla da postoji „međunarodni plan koji podupire špekulaciju s našim državnim obveznicama“. Ona tvrdi da neke zemlje napadaju Italiju, jer je „četvrta na svetu po zlatnim rezervama, bogata privatnim finansijskim sredstvima, umetničkim i ambijentalnim dobrima, odličnim firmama koje se temelje na konkretnom radu, a ne na fiktivnim finansijskim špekulacijama“. Italija nije kao Francuska i Velika Britanija koje su izgubile milijarde na „toksičnim“ obveznicama. Tvrdi da je ova „operacija“ protiv Italije usmerena i da, u krajnjoj instanci, obezbedi privatizaciju bisera italijanske privrede, kao što su „ENI“ (tečna goriva, gas, nafta) – firma čiji se interesi ponekada sudaraju s američkim, italijanske pošte, „Elektroprivreda“, „Ansaldo“ (energija, istraživanja, šinski transport itd), „Finmehanika“ (odbrana, aeronautika,  helikopteri, energija i transport itd), onako kako je to već učinjeno sa nekada moćnim državnim firmama „IRI“ (finansijska institucija za industrijsku obnovu), „Sme“ (firma za proizvodnju elektroenergije na jugu Italije), „Italtel“ (telekomunikacije). Međutim, gospođa Bjankoforte tvrdi da neće biti nikakve privatizacije u pravom smislu reči, već je reč o prodaji u bescenje zdravih firmi koje sada stvaraju milijarde profita. Zato su, primera radi, berzanskim špekulacijama oborene akcije firme „Finmehanika“, čak za 20 odsto, da bi bila primorana na privatizaciju. Iako ceni lične stručne kvalitete novog premijera, gospođa Bjankoforte napominje „da priroda ljudske naravi ne dozvoljava nikome da izbegne uticaj ambijenta u kojem se kreće“, pa će se tek videti u kojoj meri se to odnosi i na Montija.
Imajući sve ovo u vidu, zvuči logično izjava nekadašnjeg italijanskog ministra, socijaliste Rina Formike, da Italija ima „problem ozbiljnog ograničavanja nacionalnog suvereniteta, bez narodne overe“, pri čemu je ukazao i na to da „međunarodne tehnostrukture obesmišljavaju naše nacionalne institucije“. To i u Srbiji nekako poznato zvuči. Formika precizira i da „sudeći po sastavu (Montijeve) vlade, ona je nastala na osnovu direktiva koje su došle sa strane. Mislim na uporišta koja posebno vode računa da se privredni sistemi reorganizuju u ključu očajničkog očuvanja tržišta… Reč je o ljudima koji sigurno nisu izraz klasične političke demokratije, već na njih nesumnjivo utiče, pored temeljnih vrednosti naše demokratije, postdemokratski kapitalizam našeg doba“. Ovi rezultati su mogući i zato što je uloga „Evropske centralne banke“, sa sedištem u Frankfurtu, i u tome da ograniči suverenitet država. To je predviđeno italijanskim Ustavom, ali isključivo na recipročnoj bazi, koje nema u ovom trenutku. To ograničavanje suvereniteta unutar EU omogućava njenim najjačim članicama da nameću svoja rešenja. Britanska vlada je izjavila ovih dana da se treba „pripremiti na vojnu opciju radi rešenja bliskoistočnih sukoba“. U toj geopolitičkoj dinamici, koja najavljuje nove agresivne ratove, možda protiv Sirije i Irana, verovatno bez odobrenja SB UN, Italija se neće ni za šta pitati, osim što će morati da pruži svoj materijalni i vojni doprinos kao članica NATO-a i zemlja koja ima oko 116 američkih vojnih baza na svojoj teritoriji.
U ovakvim vodama biće bitno ponašanje raznih centara moći, posebno Trilateralne komisije, nevladine i vanpartijske organizacije čiji su tvorci SAD, EU i Japan (otuda i naziv „trilateralna“), u kojoj moćnici dogovaraju svetsku, međukulturnu i poslovnu strategiju, i Bilderberg grupe, nadnacionalne organizacije čije je delovanje obavijeno velom tajnosti, jer nastoje da privatno utiču na ekonomsku politiku raznih zemalja. Odnosno, biće bitno koliko će zemlje u svetu moći da se odbrane od njihovih „odluka“ koje su uvek u službi megakapitala, a ne blagostanja naroda.

SRBIJA U VELIKOJ-MALOJ BARI ALAVIH KROKODILA
Pored banaka, kreditnih institucija, MMF-a, „Svetske banke“, dakle pored instrumenata alavih evroatlantista, postoji još jedna velika pretnja privredama svih država i nacionalnom suverenitetu, koja potiče iz realne situacije, a ne zbog „svetske zavere“. Upravo ta, naoko benigna pretnja, „benigna“ jer je proizišla iz čistog ekonomskog interesa kompanija, pokazuje da su liberal-kapitalizam i „slobodno tržište“ anarhična baruština puna krokodila koji ne poštuju nikakva pravila igre, iako se zaklinju u „demokratske slobode“. Naime, svetskim tržištem vlada relativno mala grupa firmi, pre svega je reč o bankama koje imaju nesrazmernu moć u međunarodnoj privredi.
Jasno je da Srbija neće moći da izbegne sva ova svetska dešavanja, pa ni negativne elemente italijanskog scenarija, a možda i grčkog, i da se može i mora očekivati, i kod nas, oštra fiskalna politika, uz odsustvo socijalne države. Za sada se to krije od naroda, radi izbora, pa se trenutno stanje održava putem međunarodnih pozajmica, uz sve dublje tonjenje u dužničko ropstvo. Ali, čim prođu izbori, car će priznati da je go. Međutim, biće i dalje na vlasti, što jedino interesuje njega i njegove strane mentore. Neprestanim zaduživanjem kod MMF-a i drugih svetskih institucija, bez uspešnih razvojnih ulaganja u privredu, Srbija je dovedena u situaciju da je pitanje u kojoj meri može da se oslobodi te stege. Jer, „finansijska okupacija“ Srbije je takva da je se naša zemlja ne može osloboditi bez razvoja, koji je praktično izostao u zadnjih 20 godina, pri čemu je sasvim (ne)jasno zbog čega je straćeno zadnjih deset godina tog perioda, kada nije bilo ni rata, ni Miloševića. Ali, za razvoj su potrebni bar kratkoročni i srednjoročni plan razvoja zemlje, ako ne i dugoročni, kako bi se izbegle improvizacije. Taj plan treba da proistekne iz stvarnih mogućnosti koje pružaju resursi zemlje, ljudski i prirodni, a ne zbog neutažive i sterilne evropejske aspiracije koje se naša vladajuća nomenklatura drži kao pijana plota, ne radeći, u međuvremenu, na dostizanju autohtonih privrednih ekonomskih standarda unutar zemlje, pri čemu je oblast agrara veliki primer nesposobnosti da se vodi državna politika sa dobrim namerama.
Angela Merkel je najavila da će pokrenuti inicijativu da neka zemlja EU može izaći iz monetarne unije bez napuštanja EU. Sve češći su glasovi o EU „u dve brzine“. Nejedinstvo i egoizam zemalja EU su se iskazali prilikom ove krize i razotkrili da san o takozvanim „Sjedinjenim državama Evrope“ sledi sudbinu nekadašnjeg jugoslovenskog sna, jer nema iste osnove nastanka kao Sjedinjene Američke Države. Pored toga, jaka EU ne odgovara američkim interesima. Sve to je u skladu sa predviđanjem, koje je „procurelo“ iz CIA-e, da će se EU raspasti do 2025. godine na tri prstena. Prvi bi činile zemlje koje su i osnovale Uniju, s pravom odlučivanja o svemu. Neka vrsta Saveta bezbednosti EU. Drugi prsten bi činile zemlje poput Grčke, Portugalije, Irske, Slovenije, odnosno one bi se pitale samo oko nekih pitanja vezanih direktno za njih, ne bi mogle da kreiraju strategiju EU, niti da utiču na odluke Evropske komisije, ali bi morale da sve bespogovorno izvršavaju. Treći prsten, namenjen parijama i Božidaru Đeliću, ne bi se pitao ni za šta. Služio bi kao „spoljni momak“ za evropsku gospodu. Svetska kriza je samo ubrzala taj trend raslojavanja EU, a zakočila njeno širenje. Upravo zato Srbija treba, da bi se, ipak, održala na evropskom putu, da se okrene sebi i razvija sopstvene resurse na dugoročnoj osnovi. Ovaj zahtev je dobar i zato što implicira promenu vlasti u Srbiji, jer je očigledna poruka te nove ucene da sa dosadašnjim igračima na srpskoj političkoj sceni nema ni „evropske agende“. Za privredni razvoj, koji je neophodan da bi se stiglo do toga da Srbija bude finansijski sposobna za kandidaturu i eventualno članstvo u EU, potrebni su novi ljudi, okrenuti ka svojoj zemlji, a ne ka briselskoj bajci, koji bi osmislili konsistentnu državnu, ekonomsku i kulturnu politiku bar za narednih dvadeset godina, koliko otprilike najviše (i previše ako se toliko održi) traje jedna generacija na političkoj sceni. Ako Srbija jednoga dana dođe bar do italijanskih privrednih i političkih nivoa, onda neće biti potrebno da puzi pred vratima EU. Sama će joj se otvoriti, uz fanfare. Ali, nikako na njih ne treba ući ni tada po cenu svojih nacionalnih interesa, koje sadašnja politika zanemaruje zbog evropske fatamorgane. Ako se ta vrata i ne otvore, onda bože moj,  treba imati na umu da „još ima mora, još zemalja, još vina koje valja“! Tim morima i zemljama morali bismo se odmah okrenuti, ne zatvarajući evropska vrata, u meri u kojoj je to u našem interesu. Ako nastavimo, onako kako sada radimo, mogla bi i ta vrata da nam se zatvore, zbog naše politički nekoherentne i ekonomski pogubne  državne politike. Recimo, srpska vlada je garant za 200 miliona evra, u pozajmici od 500 miliona evra, kod „Evropske investicione banke“, za posao „Fijata“ u „Zastavi“,  što su potpisali, u Luksemburgu, 16. maja ove godine, Božidar Đelić, potpredsednik Vlade, Dejan Šoškić, guverner „Narodne banke“, i Nebojša Ćirić, ministar privrede i regionalnog razvoja. Međutim, Jin Bjarki Bentson, analitičar „Islandske banke“, u svojoj izjavi AFP-u, tvrdi da se Island izvukao iz dužničke krize zahvaljujući, između ostalog, i činjenici da država nije htela da garantuje strane dugove bankarskog sistema. On smatra da je mnogo korisnije pustiti banke da propadnu, nego ih spasavati, što je islandska vlada i učinila tokom krize. Sada se pokazuje da je to bio ispravan potez, jer se zemlja izvukla, pa je islandski bruto interni proizvod dostigao porast od 2,5 odsto u 2011. godini, sa tendencijom da se godina završi na čitavih tri odsto! Zato se postavlja pitanje koliko je pametno da država Srbija garantuje zaduživanja privatne kompanije sa većinskim stranim vlasništvom, koje je, uz to, i spekulativnog karaktera, jer nije u pitanju ugovorom predviđeni svež kapital „Fijata“ u Fabriku automobila u Kragujevcu, već se ona opterećuje tom hipotekom i pre početka proizvodnje, a mimo klauzula osnovnog ugovora. Moguće je da je to dodatno potpisano u nekom aneksu sa Vladom Srbije, što bi onda samo pojačalo sumnju da ižvrljana dokumenta data Savetu za borbu protiv korupcije ipak kriju nešto, recimo ovo zaduživanje za koje nema uporišta u osnovnom ugovoru. Naravno, posle odlaska Berluskonija treba biti oprezan i kod daljeg razvoja industrijske saradnje, jer bi italijanski sindikati mogli posle neminovne promene italijanske politike u narednom periodu da naprave velike probleme „Fijatu“ zato što „izvozi“ italijanska radna mesta u Srbiju.
Odlazak Berluskonija i dolazak Montija su iskazi predaje demokratske politike pred naletom visokih finansijskih krugova, što će dovesti do pražnjenja džepova građana Italije, pod izgovorom „vanrednog stanja“ koje će permanentno trajati, jer smo svedoci da se jednom oduzete građanske i političke slobode, pošto nemaju ograničen rok, nikada ne vraćaju. Dovoljan primer su SAD posle 11. septembra.
Dakle, odlazak Berluskonija je problem koji može ozbiljno da se odrazi i na „poslovanje“ Italije sa Srbijom, zato što znači promenu opšte politike jednog od najvažnijih privrednih i političkih partnera naše zemlje, što može da dovede i do restrikcija u privrednim odnosima sa Srbijom.
Ali, da li će Monti biti primoran da smanji obime investicija van Italije, pa i u Srbiji, da bi umanjio unutrašnju nezaposlenost koja će sigurno biti povećana posle mera koje će preduzeti, ostaje da se vidi. U takvim situacijama prijateljstvo i tradicija ne igraju veliku ulogu.
Videćemo. Za sada, adio Berluska!

[/restrictedarea]