Putinovo energetsko oružje

Piše Bogdan Đurović

Puštanjem u pogon prve linije transevropskog gasovoda „Severni tok“, Rusija izbegava nepouzdane tranzitne zemlje poput Ukrajine i Belorusije i demonstrira strateško zbližavanje sa Nemačkom

Prošlog utorka, 6. septembra, predsednik Vlade RF Vladimir Putin pritisnuo je dugme centralnog kompjutera i pustio prve količine prirodnog gasa u novi transkontinentalni cevovod „Severni tok“. Time je Putin, kao novi Petar Veliki (sa kojim ga odavno porede), otvorio „energetski prozor u Evropu“. Ako je Petar Prvi Romanov pre više od trista godina probio Rusiji izlaz na Baltičko more, čime je stvorio pomorsku vezu sa zapadnom Evropom („prozor u Evropu“), onda je Putin (rodom iz Sankt Petersburga koji je 1703. godine osnovao Petar Veliki) sada omogućio direktan transport gasa u Evropu, dnom tog istog Baltičkog mora.
Na taj način Rusija isključuje posredničke, tranzitne zemlje sa svoje energetske mreže, suzbijajući njihov ucenjivački potencijal. Ukrajina, Belorusija i druge tranzitne zemlje, sada sa zabrinutošću posmatraju poslednje pripreme Moskve za isporuku „plavog zlata“ Nemačkoj i ostatku zapadne Evrope – bez njihovog dosadašnjeg posredovanja. Premijer Putin i bivši kancelar Gerhard Šreder, a sada šef Upravnog odbora „Severnog toka“, i te kako su imali razloga da nazdrave sa nemačkim pivom i kobasicama. Jer, polako, ali sigurno, stvara se nova geopolitička realnost na Starom kontinentu i embrion nečeg mnogo većeg. Nečeg što veoma plaši Amerikance i NATO.

NEPRIJATAN SIGNAL ZA UKRAJINU
Putinov start „Severnog toka“, sa početnim kapacitetom od sasvim solidnih 27,5 milijardi kubnih metara prirodnog gasa godišnje, tek je prva etapa cevovoda koji se proteže od ruskog Viborga do nemačkog Grajfsvalda, i počeće sa isporukama već u novembru. Podsetimo, planirani američki gasovod „Nabuko“ (konkurent „Južnom toku“) zamišljen je da ima ukupni kapacitet od 31 milijarde kubnih metara gasa godišnje. Zato je značajno istaći da je na istoj trasi „Severnog toka“, već dopola izgrađena i druga, paralelna cev, čime će do kraja naredne godine kapacitet gasovoda biti povećan na 55 milijardi kubika godišnje. „Gazprom“, većinski vlasnik „Severnog toka“, izrazio je zainteresovanost i za izgradnju treće, četvrte, pa i pete linije ovog gasovoda, ali se čeka odluka Berlina. U Moskvi ne žure sa takvim odlukama, svesni da u ovom slučaju vreme, ipak, radi za njih.
Za razliku od Moskve, međutim, Kijevu se i te kako žuri. Puštanje u pogon „Severnog toka“, veoma je neprijatan signal za Ukrajinu. Nećemo otkriti nikakvu tajnu ako kažemo da su projekti „Severni“ i „Južni tok“ zamišljeni sa ciljem da se Moskva oslobodi, pre svega Ukrajine, ali i Belorusije, kao nepouzdanih tranzitera, sposobnih da priređuju neprijatna iznenađenja – svaki put kada se nađu u finansijskim nevoljama. To je podvukao i Putin, otvarajući novi gasovod: „Ukrajina je naš stari i tradicionalni partner. Kao i svaka tranzitna zemlja, i ona pada u iskušenje da crpi korist od svog tranzitnog položaja. Sada će to ekskluzivno pravo nestajati. Naši odnosi postaće civilizovaniji“.
Sa oko 112 milijardi kubika godišnje, ukrajinski cevovod je i dalje pravac kojim Rusija, podmirujući više od četvrtine potreba Starog kontinenta za „plavim zlatom“, transportuje 80 odsto svog gasnog izvoza za Evropu. Već u novembru, sa startom „Severnog toka“, taj procenat će opasti, ali da bi se iz tranzita potpuno isključile Belorusija i Ukrajina, neophodno je izgraditi svih pet niti gasovoda, kao i realizovati „Južni tok“ sa njegovih 63 milijarde kubika. Svi ovi projekti mogli bi biti realizovani do kraja 2015. godine.
Uvidevši da vreme curi, ukrajinski predsednik Viktor Janukovič i drugovi odlučili su se za rizičnu kombinaciju. Janukovič i premijer Nikolaj Azarov pokušavaju da ospore desetogodišnji ugovor koji su 19. januara 2009. godine u Moskvi potpisali tadašnja predsednica vlade Julija Timošenko i Putin, zaustavljajući tadašnji „gasni rat“ koji je stopirao isporuke za pola Evrope. Timošenkova je nedavno i uhapšena zbog ovog ugovora, a Janukovič ju je zasuo optužbama o prodaji nacionalnih interesa Rusiji. Tako se došlo do paradoksalne situacije da Janukovič, „ruski čovek“ u ukrajinskoj politici, optužuje za bliskost sa Moskvom „narandžastu Juliju“, koja je na vlast došla u obojenoj revoluciji režiranoj u Vašingtonu.
Janukovič zahteva smanjenje cene gasa za čak 220 dolara za hiljadu kubika, žaleći se da Ukrajina plaća ovaj energent skuplje nego mnogo bogatija Nemačka. I preti da će u suprotnom pokrenuti sudski postupak protiv Rusije, što su mnogi protumačili kao najavu još jedne gasne krize. Kada je reč o ceni, treba biti precizan: Kijev traži sniženje sa 450 na 230 dolara, ali tu ne uračunava bonus od 100 dolara koji je već dobio od Moskve u sklopu „harkovskog paketa“. Podsetimo, 21. aprila prošle godine, Janukovič i Dmitrij Medvedev potpisali su paket sporazuma u ukrajinskom gradu Harkovu, koji se nalazi na granici dve države. Po tim ugovorima, Rusiji je odobren boravak njene ratne Crnomorske flote u Sevastopolju do 2042, a Ukrajina je dobila sniženje cene za gas u iznosu od 30 odsto, do maksimalnih 100 dolara za hiljadu kubika. Time je Ukrajini cena za gas realno spuštena na 350 dolara. Ipak, moskovski ugovor Timošenko-Putin ostaje na snazi do 2019. godine i Janukovič zahteva njegovu reviziju.
Moskva ne pristaje na dalje sniženje bez adekvatnih novih ustupaka ukrajinske strane. Kijev može da bira nekoliko ponuđenih varijanti. Prva je prenos ukrajinskog gasovoda u vlasništvo „Gazproma“, po sličnom modelu kako je to već urađeno u Belorusiji. Druga mogućnost je pristupanje Ukrajine Carinskom savezu Rusije, Kazahstana i Belorusije, što bi podrazumevalo prekid pregovora Kijeva i EU o Sporazumu o stabilizaciji i asocijaciji, koji sadrži i ugovor o slobodnoj trgovini. Janukovič i Azarov već su odbili obe ruske ponude.

TRAGOM PETRA VELIKOG
Moskva je ponudila i treću opciju, o kojoj se pre nekoliko meseci dosta govorilo – da „Gazprom“ preuzme većinski paket akcija ukrajinske energetske kompanije „Naftogaz“. Međutim, premijer Azarov je izjavio da vlada razmatra mogućnost likvidacije „Naftogaza“ kao pravnog lica, čime bi bio poništen i moskovski sporazum Timošenko-Putin iz januara 2009, pa bi, veruje, Rusija ipak morala da pristane na nove pregovore. Međutim, moskovski sporazum predviđa i takvu mogućnost, jer sadrži odrednicu da u slučaju reorganizacije „Naftogaza“ nova kompanija preuzima sve obaveze prema Rusiji.
Ne upuštajući se u komplikovane detalje rusko-ukrajinskih odnosa, treba ipak napomenuti da u ovoj igri Moskvu uvek vrebaju još dva igrača – Vašington i Brisel. Njihova logika je jasna: oni bi posle odlaska njihovih favorita sa vlasti u Kijevu rado prepustili Rusiji da nekoliko godina hrani i izdržava posrnulu 47-milionsku Ukrajinu, sve dok se u nekoj novoj narandžastoj revoluciji ponovo ne okrene Zapadu. Tu igru su Rusi davno prozreli i ne pristaju da u ukrajinsku rupu bez dna ubace i jedan cent – bez čvrstih ugovora i zaštite sopstvenih interesa. U ovom slučaju, bez pristupanja Ukrajine Carinskom savezu (ruska varijanta EU) i bez preuzimanja „Naftogaza“ i magistralnog gasovoda. Sve ostalo su prazne priče.
Treba donekle razumeti i Janukoviča. Za godinu dana izgubio je polovinu svojih pristalica, jer nije ostvario obećano poboljšanje životnog standarda. Sada veruje da mu tvrđi stav prema Rusiji i popuštanje pred pritiscima sa Zapada, pogotovo u situaciji kada hapsi vodeće opozicionare, može doneti više novca u praznu kasu i ojačati poziciju, ali to je veoma klizava staza. Sve to su već isprobali njegovi prethodnici Leonid Kučma i Viktor Juščenko – i umalo nisu linčovani na kraju. Janukovič, valjda, veruje da je pametniji od njih.
Sa druge strane, posle nuklearne havarije u japanskoj Fukušimi, Nemačka je već donela odluku da odustaje od dalje izgradnje atomskih centrala i orijentiše se na ekološke energente, među kojima je gas najvažniji. To je dovelo do jačanja rusko-nemačke energetske alijanse, kao začetka mnogo čvršćeg odnosa dve evropske sile. A to je najmanje poželjan scenario u vrhu SAD-a i NATO-a. Nemačka, za sada, još uvek lavira između Moskve i Vašingtona, ali Amerikanci vide da je iskušenje „istočnog greha“ isuviše veliko za Berlin. Zato je oklevanje Nemačke da prihvati tri dodatne niti „Severnog toka“ – najverovatnije samo pitanje pogodnog trenutka.
A Putin? On je poslednjim potezima samo potvrdio da ga ne porede slučajno sa Petrom Velikim, carem koji je Rusiji podario direktan morski izlaz ne samo ka Evropi, već i ka Americi, osvojivši strateške regione Čukotku i Kamčatku. Putin, koga Amerikanci istovremeno i mrze i poštuju, nastavlja tragom Petra Velikog. Ali, umesto snagom topova, ovaj ruski lider moć i veličinu svoje države uvećava mnogo jačim – energetskim oružjem.

5 коментара

  1. Avatar

    Ekskluzivno – Dnevnik Viktora Lazića iz zatvora u Chinvaliju,

    U mojoj ćeliji se već obesilo šest ljudi

    Muči me pitanje kako su me Gruzijci pustili da pređem u Južnu Osetiju kada nikoga ne puštaju.
    Možda i namerno, da bih kao novinar detaljno upoznao svu trulost i zaostalost osetijskog režima. Da li sam špijun, pitali su svi odreda. Konfiskovali su mi turistički vodič „Lonli planet” koji nosim sa sobom. Ubeđeni su da je to neko tajno štivo.
    Glavna zabava stražara bila je Mileva
    Jedan vojnik mi je rekao „lovio sam ja takve kao što si ti”. Ah, mislim se, ne brinem ja da si ti nešto ulovio. „Da, da, kao pišete za novine, a onda to novine prosleđuju dalje tajnim službama.” Nema potrebe za tim, bunim se, svi moji tekstovi su na netu, hoćete da vidite? I tako ukrug. Kao da je putopis tajna, kao da niko na svetu ne sme da sazna ništa o njima i njihovom gradu. Sve i svi su im sumnjivi. Tako su prolazili višečasovni razgovori.
    Uzeo sam da učim građansko procesno pravo. To je najveći problem, kako potrošiti silne sate pred sobom. Brojim minute, ubijaju me sati. Srećom, mobilni je ostao kod mene, pa barem mogu da vidim vreme.
    Čitao sam nekoliko sati, dok nije došla smena stražara. Neverovatno – koja privlačnost između moje gumene lutke Mileve i uniformisane policije! Bili su uporni da je obale na leđa. U početku sam mislio da se šale, ali sam ubrzo shvatio da su veoma ozbiljni.
    Nikada ne bih pomislio da zbog Mileve mogu da imam toliko problema. Samo što me na dvoboj nisu pozvali. Znam da je privlačna i da ima svojih čari, ali ne baš toliko. Najgori je bio izvesni pukovnik Nikolajevič, koji je zbog neposlušnosti rešio da me premesti u najgoru ćeliju. Tu svetlosti nema čak ni u tragovima. Veruje da će mi tu duhovi doći glave, jer se u toj prostoriji već šest ljudi obesilo.
    Kako to da su dozvolili da sa sobom nosim kanap? Ne, nego kaiš. Rekao sam im: kaiš ne nosim, Milevu ne dam, a sa duhovima sam odavno u dobrim odnosima.
    Stražari o svemu odlučuju i mogu slobodno da me maltretiraju. Kontrolišu vreme za hranu i toalet, raspored ćebadi u ćelijama u kojima će noćiti zatvorenici. Taman se sa jednim sprijateljim i dobijem svetlost i hranu, a drugom se nešto ne dopadne, pa počne da me maltretira. Od svakog novog stražara strepim kao od pakla.
    Spasio me vojnik s kojim sam se sprijateljio
    Tako su mi, pošto im nisam dao Milevu, zabranili da idem u WC. Duže od sat vremena sam lupao da neko dođe. Na kraju sam morao da uriniram po podu. Kada je došlo vreme za moj dnevni obrok, preskočili su ga.
    Hvala bogu pa je ubrzo stigla smena. Obilazio me je nov mladi vojnik koji je tek napunio 20. Našao je na ruskom sajtu priču o meni. Dopalo mu se što sam obišao svet. Njegova mlada duša o tome mašta. Pitao me je kako mi je u ćeliji, da li mi nešto treba. Rekao sam da mi teško pada što nema svetla. Samo kad bi mi malo uključio sijalicu. Otišao je da se posavetuje sa drugim stražarima i tada su odlučili da me smeste u zaista „najelitniju” ćeliju, sa prozorom ka dvorištu, sa svetlom i utikačima za struju. Kako je divno videti svetlost…
    VIKTOR LAZIĆ

  2. Avatar

    Pogledaj te Putina kako odgovara Nemačkoj novinarki na pitanje o Kosovu , još 2008 god…-tako se to radi…

    https://sites.google.com/site/djordjebojanicistorija/

  3. Avatar

    Naša “peta kolona” pokušava da poljulja državu. Ništa se nikada neće dogoditi ako ti je građanin sit i odeven. Nikakvog ljuljanja neće biti, poručio predsednik Belorusije

    MINSK – Beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko izjavio je danas da se država u kojoj su građani siti i odeveni ne može “poljuljati” i da žive bolje nego u sovjetska vremena.

    – Naša “peta kolona” pokušava da poljulja državu. Ništa se nikada neće dogoditi ako ti je građanin sit i odeven. Nikakvog ljuljanja neće biti – ocenio je Lukašenko u obraćanju učesnicima jednog skupa o poljoprivredi.
    Kako je preneo Itar-Tass, beloruski predsednik je rekao da “Belorusi nisu glupi i pamte šta je bilo u sovjetska vremena, videli su šta je bilo pre 10 godina i vide kako je danas”.

    “Da, nismo sve uradili, ali bilo bi dobro videti državu koja je sve učinila. Mi, međutim, znamo kako da radimo i rekli smo u kojim rokovima ćemo to učiniti”, rekao je Lukašenko. Postavljajući zadatak da izvoz prehrambenih proizvoda u ovoj godini dostigne četiri milijarde dolara, predsednik Belorusije je prognozirao dalje jačanje beloruske rublje.

    “Konfuzija koja je postojala na deviznom tržištu i, kao posledica na tržištu prehrambenih proizvoda, nije se mogla drugačije objasniti osim panikom određenih grupa stanovništva”, rekao je i konstatovao da već danas “narod nudi devize”.

    Kako su pre desetak dana prenele ruske agencije, Lukašenko je rekao da ne namerava da pregovara sa opozicijom i da “to nije opozicija, to je “peta kolona””.
    “Njihovo opozicionarstvo je biznis i nije im važno šta će biti sa zemljom”, rekao je predsednik Belorusije.

  4. Avatar

    PUTIN PODRŽAVA ZAJEDNIČKU DRŽAVU RUSIJE I BELORUSIJE!

    (21) Send to friend Print Ponedeljak, 1. Avgust, 2011.| Autor: Agencija TANJUG

    MOSKVA – Premijer Ruske Federacije Vladimir Putin izjavio je da podržava ideju stvaranja zajednice Rusije i njenog suseda Belorusije, prenele su danas zapadne novinske agencije.

    Povratak zajedničkoj državi, kao u vreme Sovjetskog Saveza, “moguć je, poželjan a u potpunosti zavisi od volje beloruskog naroda”, rekao je Putin učesnicima omladinskog foruma “Seliger-2011”, na istoimenom jezeru u Tverskoj oblasti.

    Belorusija je stekla nezavisnost posle raspada SSSR-a 1991. godine, a njen lider Aleksandar Lukašenko čvrsto insistira na očuvanju suvereniteta države, navodi AP.

    Rusija i Belorusija već imaju otvorene granice, njihovi građani mogu slobodno da prelaze iz jedne u drugu zemlju i traže zaposlenje. Belorusija je, međutim, sada pogođena najgorom finansijskom krizom od sticanja nezavisnosti i Lukašenko je pod pritiskom da proda ključne industrijske pogone Rusima kako bi sprečio njihov bankrot.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *