Putinovo energetsko oružje

Piše Bogdan Đurović

Puštanjem u pogon prve linije transevropskog gasovoda „Severni tok“, Rusija izbegava nepouzdane tranzitne zemlje poput Ukrajine i Belorusije i demonstrira strateško zbližavanje sa Nemačkom

Prošlog utorka, 6. septembra, predsednik Vlade RF Vladimir Putin pritisnuo je dugme centralnog kompjutera i pustio prve količine prirodnog gasa u novi transkontinentalni cevovod „Severni tok“. Time je Putin, kao novi Petar Veliki (sa kojim ga odavno porede), otvorio „energetski prozor u Evropu“. Ako je Petar Prvi Romanov pre više od trista godina probio Rusiji izlaz na Baltičko more, čime je stvorio pomorsku vezu sa zapadnom Evropom („prozor u Evropu“), onda je Putin (rodom iz Sankt Petersburga koji je 1703. godine osnovao Petar Veliki) sada omogućio direktan transport gasa u Evropu, dnom tog istog Baltičkog mora.
Na taj način Rusija isključuje posredničke, tranzitne zemlje sa svoje energetske mreže, suzbijajući njihov ucenjivački potencijal. Ukrajina, Belorusija i druge tranzitne zemlje, sada sa zabrinutošću posmatraju poslednje pripreme Moskve za isporuku „plavog zlata“ Nemačkoj i ostatku zapadne Evrope – bez njihovog dosadašnjeg posredovanja. Premijer Putin i bivši kancelar Gerhard Šreder, a sada šef Upravnog odbora „Severnog toka“, i te kako su imali razloga da nazdrave sa nemačkim pivom i kobasicama. Jer, polako, ali sigurno, stvara se nova geopolitička realnost na Starom kontinentu i embrion nečeg mnogo većeg. Nečeg što veoma plaši Amerikance i NATO.

NEPRIJATAN SIGNAL ZA UKRAJINU
Putinov start „Severnog toka“, sa početnim kapacitetom od sasvim solidnih 27,5 milijardi kubnih metara prirodnog gasa godišnje, tek je prva etapa cevovoda koji se proteže od ruskog Viborga do nemačkog Grajfsvalda, i počeće sa isporukama već u novembru. Podsetimo, planirani američki gasovod „Nabuko“ (konkurent „Južnom toku“) zamišljen je da ima ukupni kapacitet od 31 milijarde kubnih metara gasa godišnje. Zato je značajno istaći da je na istoj trasi „Severnog toka“, već dopola izgrađena i druga, paralelna cev, čime će do kraja naredne godine kapacitet gasovoda biti povećan na 55 milijardi kubika godišnje. „Gazprom“, većinski vlasnik „Severnog toka“, izrazio je zainteresovanost i za izgradnju treće, četvrte, pa i pete linije ovog gasovoda, ali se čeka odluka Berlina. U Moskvi ne žure sa takvim odlukama, svesni da u ovom slučaju vreme, ipak, radi za njih.
Za razliku od Moskve, međutim, Kijevu se i te kako žuri. Puštanje u pogon „Severnog toka“, veoma je neprijatan signal za Ukrajinu. Nećemo otkriti nikakvu tajnu ako kažemo da su projekti „Severni“ i „Južni tok“ zamišljeni sa ciljem da se Moskva oslobodi, pre svega Ukrajine, ali i Belorusije, kao nepouzdanih tranzitera, sposobnih da priređuju neprijatna iznenađenja – svaki put kada se nađu u finansijskim nevoljama. To je podvukao i Putin, otvarajući novi gasovod: „Ukrajina je naš stari i tradicionalni partner. Kao i svaka tranzitna zemlja, i ona pada u iskušenje da crpi korist od svog tranzitnog položaja. Sada će to ekskluzivno pravo nestajati. Naši odnosi postaće civilizovaniji“.
Sa oko 112 milijardi kubika godišnje, ukrajinski cevovod je i dalje pravac kojim Rusija, podmirujući više od četvrtine potreba Starog kontinenta za „plavim zlatom“, transportuje 80 odsto svog gasnog izvoza za Evropu. Već u novembru, sa startom „Severnog toka“, taj procenat će opasti, ali da bi se iz tranzita potpuno isključile Belorusija i Ukrajina, neophodno je izgraditi svih pet niti gasovoda, kao i realizovati „Južni tok“ sa njegovih 63 milijarde kubika. Svi ovi projekti mogli bi biti realizovani do kraja 2015. godine.
Uvidevši da vreme curi, ukrajinski predsednik Viktor Janukovič i drugovi odlučili su se za rizičnu kombinaciju. Janukovič i premijer Nikolaj Azarov pokušavaju da ospore desetogodišnji ugovor koji su 19. januara 2009. godine u Moskvi potpisali tadašnja predsednica vlade Julija Timošenko i Putin, zaustavljajući tadašnji „gasni rat“ koji je stopirao isporuke za pola Evrope. Timošenkova je nedavno i uhapšena zbog ovog ugovora, a Janukovič ju je zasuo optužbama o prodaji nacionalnih interesa Rusiji. Tako se došlo do paradoksalne situacije da Janukovič, „ruski čovek“ u ukrajinskoj politici, optužuje za bliskost sa Moskvom „narandžastu Juliju“, koja je na vlast došla u obojenoj revoluciji režiranoj u Vašingtonu.
Janukovič zahteva smanjenje cene gasa za čak 220 dolara za hiljadu kubika, žaleći se da Ukrajina plaća ovaj energent skuplje nego mnogo bogatija Nemačka. I preti da će u suprotnom pokrenuti sudski postupak protiv Rusije, što su mnogi protumačili kao najavu još jedne gasne krize. Kada je reč o ceni, treba biti precizan: Kijev traži sniženje sa 450 na 230 dolara, ali tu ne uračunava bonus od 100 dolara koji je već dobio od Moskve u sklopu „harkovskog paketa“. Podsetimo, 21. aprila prošle godine, Janukovič i Dmitrij Medvedev potpisali su paket sporazuma u ukrajinskom gradu Harkovu, koji se nalazi na granici dve države. Po tim ugovorima, Rusiji je odobren boravak njene ratne Crnomorske flote u Sevastopolju do 2042, a Ukrajina je dobila sniženje cene za gas u iznosu od 30 odsto, do maksimalnih 100 dolara za hiljadu kubika. Time je Ukrajini cena za gas realno spuštena na 350 dolara. Ipak, moskovski ugovor Timošenko-Putin ostaje na snazi do 2019. godine i Janukovič zahteva njegovu reviziju.
Moskva ne pristaje na dalje sniženje bez adekvatnih novih ustupaka ukrajinske strane. Kijev može da bira nekoliko ponuđenih varijanti. Prva je prenos ukrajinskog gasovoda u vlasništvo „Gazproma“, po sličnom modelu kako je to već urađeno u Belorusiji. Druga mogućnost je pristupanje Ukrajine Carinskom savezu Rusije, Kazahstana i Belorusije, što bi podrazumevalo prekid pregovora Kijeva i EU o Sporazumu o stabilizaciji i asocijaciji, koji sadrži i ugovor o slobodnoj trgovini. Janukovič i Azarov već su odbili obe ruske ponude.

TRAGOM PETRA VELIKOG
Moskva je ponudila i treću opciju, o kojoj se pre nekoliko meseci dosta govorilo – da „Gazprom“ preuzme većinski paket akcija ukrajinske energetske kompanije „Naftogaz“. Međutim, premijer Azarov je izjavio da vlada razmatra mogućnost likvidacije „Naftogaza“ kao pravnog lica, čime bi bio poništen i moskovski sporazum Timošenko-Putin iz januara 2009, pa bi, veruje, Rusija ipak morala da pristane na nove pregovore. Međutim, moskovski sporazum predviđa i takvu mogućnost, jer sadrži odrednicu da u slučaju reorganizacije „Naftogaza“ nova kompanija preuzima sve obaveze prema Rusiji.
Ne upuštajući se u komplikovane detalje rusko-ukrajinskih odnosa, treba ipak napomenuti da u ovoj igri Moskvu uvek vrebaju još dva igrača – Vašington i Brisel. Njihova logika je jasna: oni bi posle odlaska njihovih favorita sa vlasti u Kijevu rado prepustili Rusiji da nekoliko godina hrani i izdržava posrnulu 47-milionsku Ukrajinu, sve dok se u nekoj novoj narandžastoj revoluciji ponovo ne okrene Zapadu. Tu igru su Rusi davno prozreli i ne pristaju da u ukrajinsku rupu bez dna ubace i jedan cent – bez čvrstih ugovora i zaštite sopstvenih interesa. U ovom slučaju, bez pristupanja Ukrajine Carinskom savezu (ruska varijanta EU) i bez preuzimanja „Naftogaza“ i magistralnog gasovoda. Sve ostalo su prazne priče.
Treba donekle razumeti i Janukoviča. Za godinu dana izgubio je polovinu svojih pristalica, jer nije ostvario obećano poboljšanje životnog standarda. Sada veruje da mu tvrđi stav prema Rusiji i popuštanje pred pritiscima sa Zapada, pogotovo u situaciji kada hapsi vodeće opozicionare, može doneti više novca u praznu kasu i ojačati poziciju, ali to je veoma klizava staza. Sve to su već isprobali njegovi prethodnici Leonid Kučma i Viktor Juščenko – i umalo nisu linčovani na kraju. Janukovič, valjda, veruje da je pametniji od njih.
Sa druge strane, posle nuklearne havarije u japanskoj Fukušimi, Nemačka je već donela odluku da odustaje od dalje izgradnje atomskih centrala i orijentiše se na ekološke energente, među kojima je gas najvažniji. To je dovelo do jačanja rusko-nemačke energetske alijanse, kao začetka mnogo čvršćeg odnosa dve evropske sile. A to je najmanje poželjan scenario u vrhu SAD-a i NATO-a. Nemačka, za sada, još uvek lavira između Moskve i Vašingtona, ali Amerikanci vide da je iskušenje „istočnog greha“ isuviše veliko za Berlin. Zato je oklevanje Nemačke da prihvati tri dodatne niti „Severnog toka“ – najverovatnije samo pitanje pogodnog trenutka.
A Putin? On je poslednjim potezima samo potvrdio da ga ne porede slučajno sa Petrom Velikim, carem koji je Rusiji podario direktan morski izlaz ne samo ka Evropi, već i ka Americi, osvojivši strateške regione Čukotku i Kamčatku. Putin, koga Amerikanci istovremeno i mrze i poštuju, nastavlja tragom Petra Velikog. Ali, umesto snagom topova, ovaj ruski lider moć i veličinu svoje države uvećava mnogo jačim – energetskim oružjem.