Pravno nasleđe na Sveti rat

Piše Mihail Leontjev

Postoje i narodni ratovi. Te ratove je veoma opasno mešati sa imperijalnim. To su ratovi koji nemaju cenu. U našem genetskom kodu Drugi svetski rat je narodni i sveti. To je sakralni sukob dobra i zla

Da li žele Rusi rat?… Da bismo odgovorili na to pitanje nije uvek obavezno da pribegavamo nereprezentativnim citatima. Na to pitanje, generalno, odgovor daje naša istorija. Kao što primećuju mnogi autori, Rusija nikada nije bila pobednik i glavni dobitnik velike svetske igre. I 1815. i 1945. godine, ne uzimajući u obzir i 1918. godinu, trijumfovali su drugi. Dakle, anglosaksonci, i u sva tri slučaja na našim sanducima i našoj krvi. Mi smo pobeđivali, ali od toga nismo imali koristi. Čak smo 1878. godine našom krvlju platili oslobađanje Balkana i kada smo se politički korektno zaustavili pred bespomoćnim Konstantinopoljem, tada su naša „bledolika braća“ pola Bugarske ipak vratili Turcima. Mi smo pobeđivali, međutim, od toga nikada nismo imali koristi. Toliko o svetskoj igri. U otadžbinskim ratovima smo pobeđivali uvek. Zato imamo mogućnost da i dan danas koristimo nekakvu otadžbinu.

PACIFIZAM I KUKAVIČLUK
Rat nam nije potreban. Međutim, on ne pita da li je potreban ili ne. Tačnije, pita samo kukavicu i izdajnika. U tome se sastoji apsolutna bezsadržajnost pacifizma. Za rat su potrebne dve strane. Jedna uvek ima mogućnost da se preda bez bitke. Međutim, to nije pacifizam.
„Jun 22“ je završen „9. maja“ samo zato jer je sve potrebno bilo urađeno do „22. juna“. Svesno, logično, ne pitajući za cenu. Sve što je zemlja radila deceniju pre rata bila je priprema za rat. To je bio smisao njenog postojanja. Suzama, zatim i krvlju izgrađena je ekonomija koja je pokazala najjači rezultat u Drugom svetskom ratu. Tako je bilo i u spoljnoj politici: borba za kolektivnu bezbednost, sporazumi sa Francuskom i Čehoslovačkom, pokušaji odlaganja neizbežnog direktnog sukoba sa Nemcima u potpuno gubitničkim uslovima. U poslednjem trenutku Pakt Molotov-Ribentrop pomera buduću liniju odbrane daleko unazad.  Iz perspektive katastrofe leta 1941. godine, zamislite gde bi bili Nemci kroz dve tri nedelje da su ofanzivu započeli na staroj granici?
U civilizovanoj sredini postalo je moderno tvrditi da je SSSR stupio u Drugi svetski rat u septembru 1939. godine, kada je podelio Poljsku sa Nemcima. „Nemačka i Engleska su dva oslonca evropskog mira… i zato je neophodno na miran način prevazići naše sadašnje teškoće… Sigurno da je potrebno naći rešenje prihvatljivo za sve, osim za Rusiju“. Ovo je između ostalog izjavio britanski premijer Čemberlen u septembru 1938. godine, ne u diplomatskoj prepisci sa Nemcima, već u internoj. „…Možda su tačne tvrdnje da ne treba smetati Nemačkoj da završi svoje jedinstvo i pripremi se za rat protiv Slovena, uz uslov da te pripreme ne razuvere Britansku imperiju da istovremeno nisu usmerene protiv nje“ – memorandum ministra inostranih poslova Britanije Hendersona uoči Minhena. To je politika „uspostavljana mira“ koja nikada nije bila politika mira, čak i po cenu ustupaka Hitleru. To je bilo dosledno huškanje Hitlera na nas. Ta politika je propala upravo u avgustu 1939. godine, zahvaljujući Paktu Molotov-Ribentrop. Zbog toga oni toliko pate. Prošlo je šezdeset godina, ljuti su kao da je bilo juče… „Sa Rusima nije moguć dogovor. Naš evropski cinizam se razbija o fanatizam njihovih srednjovekovnih duša“. Ovo već kaže Hitler Čemberlenu na susretu uoči Minhena. Pa, u pravu beše Adolf Alojzievič…
Britanska imperija ostade usamljena pred Hitlerovom vojnom mašinom, na rubu katastrofe. Jedina šansa da preživi bilo je da nateraju Hitlera da poveruje u to da Staljin samo čeka kritični momenat da napadne. Hitler je morao u to da poveruje, zato što nije bilo moguće u to ne poverovati. Hitler je 22. juna spasao Britaniju od katastrofe. Onaj isti Hitler, koji je u istoriji ispisao gomilu stranica o tome da nije moguće voditi „rat na dva fronta“, morao je to zna. Čista avantura, čije je materijalno utemeljenje bila ideja „Blickriga“.

NARODNI RATOVI
Rat od 1914. do 1918. godine formalno nazivamo Drugi otadžbinski. Međutim, ne mogu da se složim sa Timofejem Sergejcevom da je to bio „Drugi otadžbinski“. Rat sa smutnim i nejasnim ciljevima koji slama silu naroda za potrebe naših geopolitičkih protivnika. Taj rat nije mogao da postane otadžbinski i zato ga je Rusija izgubila, a da pri tom nije pretrpela vojni poraz. Otadžbinski rat Rusija po definiciji ne može da izgubi. Kako Aleksandar Dugin kaže, govoreći o dva tipa odnosa prema ratu i smrti, to je kao odnos između gospodina i roba. Takva podela ima smisla. Ali postoje i druge, kao što su viteški ili banditski obračuni. To su ratovi po pravilima ili po shvatanju, gde se odlučuje o konkretnim pitanjima. Dakle, uoči Prvog svetskog rata bilo je dosta publicistike, u kojoj su iskreno tvrdili da sada u eri tehničkog progresa i civilizacije nikakvi globalni ratovi nisu mogući. Sa kim da ratuješ kada su sve evropske monarhije članovi jedne te iste porodice?! Dakle, i Rusija je potpisivala istorijske sporazume sa Engleskom u vezi sa Centralnom Azijom 1907. godine i tom garancijom pomogla da ne bude rata. Ukoliko imate savezničke odnose sa Nemačkom, Francuskom, sada i sa Engleskom, sa kim da ratujete?…
Postoje i narodni ratovi. Te ratove je veoma opasno mešati sa imperijalnim. To su ratovi koji nemaju cenu. To je pojava druge vrste, na koju nisu spremni baš svi  narodi i ne uvek. O tome mnogi ne mogu ni da sude, jer su nesposobni. To se i nas tiče. I može da nas dotakne.
Rusija je formalni naslednik SSSR-a. Sa druge strane, naše samoopredeljenje i identitet direktno su vezani za pobedu. Ne za konkretne rezultate Drugog svetskog rata, koji… ama, gde su više ti rezultati? U našem genetskom kodu taj rat je narodni i sveti. To je sakralni sukob dobra i zla. Pobeda koja je plaćena tolikom cenom, sa takvim neverovatnim i neviđenim naporima, to je rat koji bez sumnje „briše sve“. Samo u takvim okolnostima možemo da cenimo, sudimo i praštamo. I sve vezano za uspomene o tom ratu. I samo onda ukoliko stvarno sačuvamo pravno nasleđe. Zato što osim međunarodno pravne forme, postoji još i pravo na nasleđe. Njega tek moramo da zaslužimo.

Preveo Goran Šimpraga

5 коментара

  1. Avatar

    Bravo!!!! u tom svetlu treba gledati i na 27.03.1941 u beogradu. velika zabluda na kojoj susu vaspitane generacije i generacije kao i cela trenutna vlast!!!

  2. Avatar

    Takav je bio rat Srba u rvatskoj. Sveti. Rat koji je trebao sacuvati Jasenovac. Rat dobra protiv zla. Rat u nastojanju da se obrani vlastiti ponos i indentitet. Zelja da se ostane na svojim ognjistima koja su se pocela gasiti jos davne 1941 kada je velika ndh pokusala poubijati i pokrstiti sav narod na ovim prostorima.To je bilo pitanje casti ponosa i istine. Na zalost maceha Srbija nije bila spremna da otvori oci nego je trgovala preko Milosevica nasim zivotima i teritorijama. Nekima su se oci otvorila 1999 ali je bilo kasno. Srpska dijaspora nije prstom mrdnula 1991, nije pokazala zelju da diplomatski pomogne na bilo koji nacin. Mi nismo bili njihovi mi smo bili Srbi precani neki cak nisu niti znali da postojimo. Eto kakvi smo mi to Srbi, eto koliko volimo majku Srbiju.Pripisivali su nam pravljenje velike Srbije i u tom filmu i danas zive. Jos i danas nas pokusavaju prikazati kao divljake koji su izazvali rat na tom prostoru podilazeci istom krvniku koji nam je oduzeo zivote, imovinu, buducnost. Nikada mi nece biti jasno kako se moze misliti da netko moze okupirati sam sebe. Mi smo svoj sveti rat izgubili ne od jacega i boljega ne od pravednijega i postenijega nego od zla ciji se korov dobro zario u zemlju i sije svoje sjeme svukuda. Tako su se imperijalisti lijepo i najlakse docepali Balkana smatrajuci nas balkanskim plemenima koja su navikla da se medjusobno ubijaju zanemarujuci ulogu Srbije u oba svjetska rata. Najveci izdajica pravoslavnog svijeta Gorbacov je samo pomogao pad berlinskog zida a velika ruska braca su spavala i nisu svhvatila simboliku toga pada.Poslije pada berlinskog zida prvo etnicko ciscenje i prvi pad jednoga naroda bio je moj srpski narod u sadasnjoj rvatskoj. Tada su braca Rusi mogli da shvate sta se i njima sprema ali na zalost trpili su pijanoga americkog placenika Jeljcina. Zbog svoje velicine i hrabrosti uljuljkani u svom ponosu cini mi se da ni danas ne shvacaju kako najlakse mogu da se suprostave zlu koje se namnozilu medju juznim slavenima. Zar ne vidite kada kurve pregovaraju da traze i ono sto nemogu dobiti pa dobiju upravo ono sto su namjeravali. Tako bi i nasa braca npr. trebala traziti svoju pravoslavnu Aljasku. Kakve to ima veze sto ju je netko kupio. Pa i nasa Baranja je bila kupljena pa smo ostali bez nje. Pa ako ne dobiju Aljasku dobit ce Krajinu. Eto na takve karte igraju zapadnjaci. Ako oni instaliraju iz Amerike svoje oruzje cak u istocnoj Evropi pa sto netko nebi instalirao svoje u Meksiku ili naprijmjer u Baranji. Nisam ja ratni strteg samo se malo pokusavam igrati na racun nemoguceg i moguceg.

  3. Avatar

    Komunistička partija Sjedinjenih Američkih Država (engleski: Communist Party of the United States of America, CPUSA) je marksističko-lenjinistička politička stranka koja djeluje u SAD od 1919. godine.

    CPUSA je nastala od Lijevog krila, odnosno lijeve frakcije tadašnje Socijalističke partije Amerike. Kao i drugim komunističkim partijama u tadašnjem svijetu, poticaj za stvaranje je dao uspjeh oktobarske revolucije, te su prvi američki komunisti nastojali kopirati njen model i od SAD stvoriti socijalističku državu pod diktaturom proletarijata. Reakcija federalnih i državnih vlasti, odnosno tzv. Palmerove racije, su mnoge članove CPUSA natjerale da od početka 1920-ih djeluju u ilegali, odnosno partija je bila podijeljena na izolirane i često frakcijskim borbama zavađene ćelije. Nakon nekoliko godina, uglavnom zahvaljujući pokroviteljstvu Kominterne, zavađene ćelije su se nakon nekoliko godina ujedinile i počele djelovati legalno. Krajem 1920-ih je, međutim, došlo do novih raskola, te su se iz CPUSA izdvojile trockistička i tzv. lovestoneitska frakcija.

    CPUSA je počela jačati zahvaljujući Velikoj depresiji, koje je kod velikog broja američkih intelektualaca dovelo do razočaranja u kapitalizam; njene redove su pojačali i dosljedno protivljenje fašizmu koji se širio u Evropom, kao i institucionalnom i vaninstitucionalnom rasizmu koji je bio dio američkog establishmenta, uključujući i radnički pokret. S druge strane, CPUSA je karakterizirala potpuna oslonjenost na SSSR i Staljina; članstvo CPUSA je iz Moskve primalo financijsku, propagandu i drugu pomoć, a zauzvrat se od članova CPUSA očekivalo da djeluju kao sovjetski obavještajni resurs. Savezništvo SSSR i SAD u drugom svjetskom ratu je, pak, značajno pomoglo daljem porastu članstva koje je tada doživjelo vrhunac. Međutim, odmah nakon završetka drugog svjetskog rata i početka hladnog rata federalne vlasti, ali i veliki dio javnosti počinje na CPUSA gledati kao na subverzivnu ili, u najboljem slučaju, ekstremističku i potencijalno opasnu organizaciju; takvo raspoloženje je bitno doprinijelo makartističkim čistkama krajem 1940-ih i 1950-ih koje su bitno smanjile članstvo i relevantnost CPUSA.

    CPUSA je 1950-ih dodatno oslabljena procesom destaljinizacije u SSSR, odnosno ustankom u Mađarskoj, a što je mnoge dotada pravovjerne pro-sovjetske komuniste dovelo u nedoumicu po pitanje dotadašnje marksističko-lenjinističke dogme. CPUSA se tim procesima nije prilagodila, isto kao ni burnim društvenim previranjima 1960-ih, iako je zabilježila svojevrsnu mini-renesansu zahvaljujući dosljednjom protivljenju vijetnamskom ratu. Tih je godina, međutim, došlo do naglog starenja stranačkog članstva, s obzirom da su se mlađe generacije radikalnih ljevičara okrenule maoizmu i drugim pokretima Nove ljevice. Zalaganje CPUSA za realni socijalizam 1970-ih je nastavilo njenu političku marginalizaciju, a perestrojka Mihaila Gorbačova dovela i do raskola sa dotadašnjim sovjetskim sponzorima. U doba sloma SSSR-a je 1991. godine i u samoj CPUSA došlo do velikog raskola na frakciju koja se zalagala za promjenu ideološke platforme prema umjerenijem demokratskom socijalizmu i frakciju vjernu marskizmu-lenjinizmu. Potonja je odnijela pobjedu, te CPUSA dan-danas djeluje kao marksističko-lenjinistička stranka.

  4. Avatar

    *njihovi narodi* su uvek ratovali i ratuju protiv Srba…*nema rata bez ekonomskog interesa*…!!!

    *Vlasti u Srbiji dolazak Merkelove i Berluskonija tretiraju kao još jedan podsticaj na evropskom putu naše zemlje. Centralne teme razgovora, kako se očekuje, biće evropska budućnost Srbije i ulaganje nemačkih i italijanskih firmi u srpsku privredu.

    Državni vrh veruje da će Merkelova doneti optimističke poruke kada je reč o dobijanju statusa kandidata za članstvo Srbije u Evropskoj uniji do kraja godine, kao i o datumu početka pregovora sa EU.*

  5. Avatar

    Prvog septembra 1939. Rusi nisu okupirali Poljsku vec su samo
    vratili svoje teritorije koje su Poljaci pod vodjstvom marsala
    Pilsudskog uz zdusnu pomoc Zapada okrutno okupirali i pocinili
    velike zlocine na teritorijama Belorusije,Ukrajine,Litvanije…
    Nisu postovali ni tzv arbitrazu njihovog saveznika barona Kerzona
    vec su granice odredili tamo gde je Pilsudski zabo sablju pa je tako pola Litvanije, njihovog vekovnog saveznika otislo u Poljsku
    zajedno sa Litvanskim glavnim gradom.Isto tako su okupirali veliki
    deo Belorusije i Ukrajine.Namagarceni od Engleza i Francuza prepusteni su sami sebi i ubrzo kapitulirali.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *