Pravno nasleđe na Sveti rat

Piše Mihail Leontjev

Postoje i narodni ratovi. Te ratove je veoma opasno mešati sa imperijalnim. To su ratovi koji nemaju cenu. U našem genetskom kodu Drugi svetski rat je narodni i sveti. To je sakralni sukob dobra i zla

Da li žele Rusi rat?… Da bismo odgovorili na to pitanje nije uvek obavezno da pribegavamo nereprezentativnim citatima. Na to pitanje, generalno, odgovor daje naša istorija. Kao što primećuju mnogi autori, Rusija nikada nije bila pobednik i glavni dobitnik velike svetske igre. I 1815. i 1945. godine, ne uzimajući u obzir i 1918. godinu, trijumfovali su drugi. Dakle, anglosaksonci, i u sva tri slučaja na našim sanducima i našoj krvi. Mi smo pobeđivali, ali od toga nismo imali koristi. Čak smo 1878. godine našom krvlju platili oslobađanje Balkana i kada smo se politički korektno zaustavili pred bespomoćnim Konstantinopoljem, tada su naša „bledolika braća“ pola Bugarske ipak vratili Turcima. Mi smo pobeđivali, međutim, od toga nikada nismo imali koristi. Toliko o svetskoj igri. U otadžbinskim ratovima smo pobeđivali uvek. Zato imamo mogućnost da i dan danas koristimo nekakvu otadžbinu.

PACIFIZAM I KUKAVIČLUK
Rat nam nije potreban. Međutim, on ne pita da li je potreban ili ne. Tačnije, pita samo kukavicu i izdajnika. U tome se sastoji apsolutna bezsadržajnost pacifizma. Za rat su potrebne dve strane. Jedna uvek ima mogućnost da se preda bez bitke. Međutim, to nije pacifizam.
„Jun 22“ je završen „9. maja“ samo zato jer je sve potrebno bilo urađeno do „22. juna“. Svesno, logično, ne pitajući za cenu. Sve što je zemlja radila deceniju pre rata bila je priprema za rat. To je bio smisao njenog postojanja. Suzama, zatim i krvlju izgrađena je ekonomija koja je pokazala najjači rezultat u Drugom svetskom ratu. Tako je bilo i u spoljnoj politici: borba za kolektivnu bezbednost, sporazumi sa Francuskom i Čehoslovačkom, pokušaji odlaganja neizbežnog direktnog sukoba sa Nemcima u potpuno gubitničkim uslovima. U poslednjem trenutku Pakt Molotov-Ribentrop pomera buduću liniju odbrane daleko unazad.  Iz perspektive katastrofe leta 1941. godine, zamislite gde bi bili Nemci kroz dve tri nedelje da su ofanzivu započeli na staroj granici?
U civilizovanoj sredini postalo je moderno tvrditi da je SSSR stupio u Drugi svetski rat u septembru 1939. godine, kada je podelio Poljsku sa Nemcima. „Nemačka i Engleska su dva oslonca evropskog mira… i zato je neophodno na miran način prevazići naše sadašnje teškoće… Sigurno da je potrebno naći rešenje prihvatljivo za sve, osim za Rusiju“. Ovo je između ostalog izjavio britanski premijer Čemberlen u septembru 1938. godine, ne u diplomatskoj prepisci sa Nemcima, već u internoj. „…Možda su tačne tvrdnje da ne treba smetati Nemačkoj da završi svoje jedinstvo i pripremi se za rat protiv Slovena, uz uslov da te pripreme ne razuvere Britansku imperiju da istovremeno nisu usmerene protiv nje“ – memorandum ministra inostranih poslova Britanije Hendersona uoči Minhena. To je politika „uspostavljana mira“ koja nikada nije bila politika mira, čak i po cenu ustupaka Hitleru. To je bilo dosledno huškanje Hitlera na nas. Ta politika je propala upravo u avgustu 1939. godine, zahvaljujući Paktu Molotov-Ribentrop. Zbog toga oni toliko pate. Prošlo je šezdeset godina, ljuti su kao da je bilo juče… „Sa Rusima nije moguć dogovor. Naš evropski cinizam se razbija o fanatizam njihovih srednjovekovnih duša“. Ovo već kaže Hitler Čemberlenu na susretu uoči Minhena. Pa, u pravu beše Adolf Alojzievič…
Britanska imperija ostade usamljena pred Hitlerovom vojnom mašinom, na rubu katastrofe. Jedina šansa da preživi bilo je da nateraju Hitlera da poveruje u to da Staljin samo čeka kritični momenat da napadne. Hitler je morao u to da poveruje, zato što nije bilo moguće u to ne poverovati. Hitler je 22. juna spasao Britaniju od katastrofe. Onaj isti Hitler, koji je u istoriji ispisao gomilu stranica o tome da nije moguće voditi „rat na dva fronta“, morao je to zna. Čista avantura, čije je materijalno utemeljenje bila ideja „Blickriga“.

NARODNI RATOVI
Rat od 1914. do 1918. godine formalno nazivamo Drugi otadžbinski. Međutim, ne mogu da se složim sa Timofejem Sergejcevom da je to bio „Drugi otadžbinski“. Rat sa smutnim i nejasnim ciljevima koji slama silu naroda za potrebe naših geopolitičkih protivnika. Taj rat nije mogao da postane otadžbinski i zato ga je Rusija izgubila, a da pri tom nije pretrpela vojni poraz. Otadžbinski rat Rusija po definiciji ne može da izgubi. Kako Aleksandar Dugin kaže, govoreći o dva tipa odnosa prema ratu i smrti, to je kao odnos između gospodina i roba. Takva podela ima smisla. Ali postoje i druge, kao što su viteški ili banditski obračuni. To su ratovi po pravilima ili po shvatanju, gde se odlučuje o konkretnim pitanjima. Dakle, uoči Prvog svetskog rata bilo je dosta publicistike, u kojoj su iskreno tvrdili da sada u eri tehničkog progresa i civilizacije nikakvi globalni ratovi nisu mogući. Sa kim da ratuješ kada su sve evropske monarhije članovi jedne te iste porodice?! Dakle, i Rusija je potpisivala istorijske sporazume sa Engleskom u vezi sa Centralnom Azijom 1907. godine i tom garancijom pomogla da ne bude rata. Ukoliko imate savezničke odnose sa Nemačkom, Francuskom, sada i sa Engleskom, sa kim da ratujete?…
Postoje i narodni ratovi. Te ratove je veoma opasno mešati sa imperijalnim. To su ratovi koji nemaju cenu. To je pojava druge vrste, na koju nisu spremni baš svi  narodi i ne uvek. O tome mnogi ne mogu ni da sude, jer su nesposobni. To se i nas tiče. I može da nas dotakne.
Rusija je formalni naslednik SSSR-a. Sa druge strane, naše samoopredeljenje i identitet direktno su vezani za pobedu. Ne za konkretne rezultate Drugog svetskog rata, koji… ama, gde su više ti rezultati? U našem genetskom kodu taj rat je narodni i sveti. To je sakralni sukob dobra i zla. Pobeda koja je plaćena tolikom cenom, sa takvim neverovatnim i neviđenim naporima, to je rat koji bez sumnje „briše sve“. Samo u takvim okolnostima možemo da cenimo, sudimo i praštamo. I sve vezano za uspomene o tom ratu. I samo onda ukoliko stvarno sačuvamo pravno nasleđe. Zato što osim međunarodno pravne forme, postoji još i pravo na nasleđe. Njega tek moramo da zaslužimo.

Preveo Goran Šimpraga