Mesto zločina: Lazarevo

Piše Miodrag Zarković

Srpski mediji o hapšenju Ratka Mladića

Što se samog sadržaja posebnog, Mladićevom hapšenju posvećenog, programa tiče, on je već, za razliku od termina prikazivanja, bio sasvim prikladan profesionalnoj i uredničkoj filozofiji Nenada Lj. Stefanovića, urednika informativnog programa Javnog servisa. Red režimskih egomanijaka koji čestitaju sami sebi; red pojeftinjenih analitičara i samoproglašenih stručnjaka koji izgovaraju sve što je čak i režimske egomanijake sramota da prevale preko usana; red zloslutnih, zlonamerno banalizovanih „podsećanja“ na srebrenički mit, gde su utkane sve propagandne laži Sarajeva i Zagreba, dok su iz njega odstranjena sva stradanja tamošnjih Srba… Ko je imao dovoljno jak stomak, ili mazohističke naklonosti, ili profesionalnu obavezu, pa odgledao šta je sve „RTS“ servirao gledaocima dotičnog popodneva, mogao je jasnije nego ikada da sagleda zastrašujuće razmere medijske okupacije savremene Srbije.
Najmučnije za praćenje, ne samo na Javnom servisu nego na svim televizijama tog dana, bile su tobož sveže vesti o Mladićevom stanju i ponašanju u pritvoru. Lanac „informacija“ o tome šta je Mladić jeo, šta rekao, a šta pomislio, pokrenuo je Bruno Vekarić, zamenik republičkog tužioca za ratne zločine, jer je od hapšenja munjevito napravio „rijaliti šou“. Vekarić je, pošto se sastao sa Mladićem, otišao čak dotle da je u kamere iznosio pojedinosti koje bi, ako ne po zakonu, a ono makar po vaspitanju i časti, morale da ostanu sakrivene od javnosti. U onoliko histeričnoj atmosferi, priča o jagodama koje je Vekarić navodno odneo Mladiću predstavlja savršeno očigledan dokaz da u Srbiji čovek može da postane istaknuta figura u državnom tužilaštvu, a da nema ni najmanju predstavu o pristojnom ponašanju.
Normalno, čim im je Vekarić „nacrtao“ kakvim bi sve prizemnim senzacionalizmom trebalo da se zanimaju u ostatku dana, izveštači beogradskih medija spremno su se prihvatili tog zadatka, pa smo nadalje bili svako malo obaveštavani o pojedinostima koje su smišljeno ukazivale na Mladićevu veću ili manju neuračunljivost. Kao da bi bilo ko pa mogao da bude savršeno uračunljiv u datom položaju, kada ceo svet prenosi vest o vašem hapšenju, a čelnici države čiji ste narod branili trljaju ruke zbog toga što će vas uskoro isporučiti dokazanim neprijateljima! Najdalje je otišao besramni dnevni list „Blic“, koji je, pozivajući se na svoje izvore, u sutrašnjem broju objavio da general navodno „nije mogao da kontroliše stolicu“, ali ni televizije nisu mnogo zaostale u ovakvim prostaklucima.
Spremnost novinara da do te mere ponižavaju čoveka o kojem izveštavaju, zaista je nešto novo u srpskom, a možda i planetarnom etru. Ne sećam se da smo bili obaveštavani o tome koje je voće jeo Legija dok su ga ispitivali ili kakve je sve upadice Karadžić izgovarao kada su ga pripremali za izručenje Hagu… Što ne znači da su proevropske ulizice iz beogradskih medija bile naklonjenije ranijim uhapšenicima, već samo da su se tek sada, uz Vekarićevu pomoć, dosetili kakvim bi sve prostačkim „pikanterijama“ mogli da dodatno obezvrede događaj.

***
„RTS“ je, inače, tog i narednog dana u večernjem terminu, iz dva dela, prikazao dokumentarni film idiotskog naslova „Ratko Mladić: kraj drame“. Naslov je idiotski iz prostog razloga zato što je film, autorke Slađane Zarić i reditelja Slobodana Simojlovića, snimljen još 2007. godine, kada Mladić nije bio ni blizu hapšenja, tako da je nejasno na kraj koje drame su filmadžije mislile kada su krstile svoje ostvarenje.
Sam film nije mnogo bolji od naslova, pošto su, da ne poverujete, autori uspeli da iz priče o Mladićevom angažmanu u ratu u BiH izostave pokolj vojnika u Dobrovoljačkoj ulici, što je zločin koji i sam Mladić, u arhivskim snimcima iz tog perioda, navodi kao događaj od presudnog značaja za njegov doživljaj protivničke strane. Ali, pravo pitanje za uredništvo „RTS“ trebalo bi da glasi: zbog čega vam, kad već nalazite prostora i za reprizu ovakvih, ne baš dostojnih dokumentaraca, nikada nije palo na pamet da emitujete neki od filmova koje su autori iz Republike Srpske snimili o stradanjima tamošnjeg naroda? Kako je moguće da vam se ni omaklo nije svih ovih godina da nešto TV pažnje posvetite autentičnim, do suza potresnim svedočenjima unesrećenih Srba iz srebreničkog kraja, koji su, sve do jula 1995. godine i Mladićevog ulaska u Srebrenicu, bili izloženi nezapamćenom teroru Nasera Orića i njegovih koljačkih odreda?! Zar nisu sva ta svedočanstva značajna za shvatanje onoga što se desilo u BiH i što je dovelo do haške optužnice protiv Mladića?!

***
Kad smo već kod Haga, ponovo imamo priliku da uporedimo nekontrolisanu halabuku prilikom hapšenja haških begunaca sa krajnje nesrazmernom tišinom koja prati kasnije suđenja. Hapšenja Miloševića i Karadžića takođe su bila senzacionalistički ispraćeni društveni potresi, poput hapšenja Mladića, ali je zato srpsko gledalište u velikoj meri ostalo uskraćeno za podrobnije prikaze njihovih suđenja, što su potekla značajno drugačijim tokovima od onih koje su priželjkivali haški tužioci. Prosto je neverovatno da se ovoliko, po svim merilima preterano interesovanje, pokazuje za hapšenje i isporučenje, a da se skoro sasvim ignoriše dalja sudbina optuženika, vezana za samu sudnicu.
Kažete da Mladića morate da isporučite Hagu, kao što ste morali i Miloševića i Karadžića, kako biste sve nas suočili sa prošlošću? Pa, suočite nas više! Dajte da vidimo šta je sve izgovoreno, utvrđeno i „utvrđeno“ na tim suđenjima. Da vidimo kako su se u unakrsnim ispitivanjima držali svedoci optužbe. Da čujemo koliko su tačno posmrtnih ostataka pronašli haški istražioci u široj okolini Srebrenice. Da saznamo više šta su forenzičari utvrdili, koliko je zaista streljanih od ukupnog broja stradalih, a koliko ih je poginulo u borbama.
Dok nam to ne prikažete, ovakve cirkuske predstave od hapšenja isključivo podsećaju na loše epizode serije „Mesto zločina“. Kada je hapšen i isporučivan Milošević, to je bilo „Mesto zločina: Dedinje“. O Karadžiću smo gledali „Mesto zločina: Novi Beograd“. Dok nam sada, za Mladića, puštate „Mesto zločina: Lazarevo“. A mi jedva čekamo da već jednom odgledamo „Mesto zločina: Hag“!

***
Poput „RTS“-a i svih drugih TV kanala, tako je i „B92“ u četvrtak emitovala „specijalan program“ o hapšenju Ratka Mladića. Mada, iskreno, ne znam u čemu se njihov program spornog dana razlikovao od njihovog uobičajenog sadržaja. Oni i inače po vasceli dan naklapaju o srpskim krivicama i odgovornostima…
Ako je išta tu bilo specijalno, onda su to dva detalja. Prvo, gostovanje londonske ptice zloslutnice Tima Džude, mirođije u svakoj antisrpskoj čorbi, novinarskog ratnog profitera koji se u Beogradu našao, verovatno „slučajno“, baš u vreme kada je uhapšen Mladić. Snishodljivost i poniznost koju je pred Džudom, kao kakvim kolonijalnim upravnikom medijske Srbije, pokazala njegova domaćica, novinarka „B92“ Jelena Aleksić, jednostavno nije imala granica, pa ga je ona tako upitala da li je nedostatak uličnih nemira zbog hapšenja Mladića „dokaz da Srbija ulazi u red normalnih zemalja“! Zahvaljujući „pronicljivosti“ i istraživačkom genu Jelene Aleksić, nismo čuli kako bi Džuda odgovorio na pitanje šta bi se, pretpostavke radi, desilo u Londonu, kada bi britanska vlast uhapsila nekog od njihovih generala – oni su širom sveta okrvavili ruke mnogo više, nego što čak i Sarajevo stavlja na teret Mladiću – i pokazala spremnost da ga isporuči nekom stranom sudu! To bi, a ne vajni ulazak Srbije među „normalne zemlje“ bilo poređenje koje bi nam mnogo reklo, barem o Džudi, ali Jelena Aleksić nekim čudom ipak nije postavila to pitanje svom gostu.
Druga posebnost tog dana koju bi valjalo zapamtiti, jeste izjava Munire Sudbašić, potpisane kao „majke Srebrenice“, data u 14:12 č, dakle, nepunih pola sata pošto se završilo obraćanje Borisa Tadića medijima. Što će reći, zvanična potvrda informacije o hapšenju još se nije ni ohladila, Tadić još nije bio dočekao ni svoju najbližu od svih njegovih bliskih evropskih prijatelja Keti (za neprijatelje – Ketrin Ešton), a „B92“, za koji se ne sećam da je ikada dao iole značajniji, a kamoli ovako udaran prostor nekim srpskim žrtvama, već je bio pohitao da upita Muniru Sudbašić za reakciju na Mladićevo hapšenje.
U dvominutnoj telefonskoj izjavi, Munira Sudbašić je više puta ponovila koliko joj je drago što je dočekala hapšenje Ratka Mladića, koga je neprestano nazivala zločincem, a na kraju je istakla:
„Jedan deo pravde je da zločinac vidi šta znači kad se hapsi, ali nažalost neće znati šta znači kad se ubije dete i kad se ubijaju najmiliji članovi njihovih porodica!“
Ova izjava prošla je i novinarsku i uredničku kontrolu na jednoj TV stanici kojoj su, inače, usta puna tolerancije i vajne pristojnosti! „Nažalost neće znati šta znači kada se ubije dete i kada se ubijaju najmiliji članovi njihovih porodica“! Gospode Bože…
Da nema reči „nažalost“, ovo bi bila jezivo morbidna izjava. Ali, zbog te reči situacija je još mnogo crnja, pošto je izjava Munire Sudbašić, ovako sročena, u stvari neposredan poziv na likvidaciju nekoga iz Mladićeve najuže porodice! To je verovatno najstravičnija izjava u srpskom etru otkada on i postoji!
Evo, čikam Upravni odbor „RTS“-a, nedavno se onako orno izvinio za „nekadašnji govor mržnje“, da pronađe makar jedan snimak iz toliko ozloglašenih devedesetih u kojem se sa neke tadašnje TV stanice priziva smrt nečije dece i najmilijih članova porodice. Takođe, svi vi koji ste pre desetak dana razapinjali Milijanu Baletić, pokažite nam barem jednu njenu reportažu u kojoj je zagovarala ubistva dece i članova porodica. Isto tako bi i one štetočine, što već dve godine pripremaju optužnicu protiv srpskih novinara, izveštača sa ratišta širom pokojne SFRJ, morale da se zapitaju da li su u materijalima koje pregledaju naišli na bilo šta što može da se stavi u istu ravan sa izjavom Munire Sudbašić!
Sve dok neko od nabrojanih antisrpskih klovnova ne dokaže suprotno, smatraću da je ova izjava, emitovana na „B92“ u najudarnijem mogućem trenutku, najbrutalniji primer istinskog govora mržnje u istoriji srpskih malih ekrana.

***
U danima antisrpske i antimladićevske histerije redak humoristički predah doneo nam je, a ko bi drugi nego Vladimir Vukčević, tužilac za ratne zločine, diljem planete proslavljen po svojoj visprenosti. Vukčević se povodom hapšenja Ratka Mladića oglasio tek sutradan, pošto je u četvrtak bio van zemlje, na Međunarodnom skupu na Brionima (što možda objašnjava kako su hrvatski mediji prvi imali vest o hapšenju).
Uobičajeno tragikomičan po držanju, izrazu lica i sadržini misli, Vukčević se, u izjavi za „B92“, nonšalantno hvalisao čestitkom koju mu je – ispod stola – Serž Bramerc uputio na Brionima. Više puta se vraćao na Bramerca i to kako smo mu, eto, doskočili tako što smo mu ispunili sve, pa i po Srbiju najštetnije želje. Ali, najsmešnije od svega bilo je Vukčevićevo „kunem se“ uveravanje da su akciju hapšenja Mladića izvele domaće bezbednosne službe. Ne strane, dakle, američke ili engleske, nego domaće. Sve vreme dok je to pričao, a izjavu je davao u svojoj kancelariji, iza njega se video radni sto, na kojem stoji nalepnica sa njegovim imenom i funkcijom. Jedina takva na stolu. Ta nalepnica je, ironije li, na engleskom jeziku. A neke na srpskom ili kakvom drugom jeziku uopšte nije bilo. Tako da je Vukčevićeva tvrdnja bila baš uverljiva. Ko bi, zaista, smeo i da pomisli da čovek, koji ni na svom osnovnom radnom stolu nema srpsku identifikaciju već samo englesku, i služba na čijem se čelu nalazi takav kadar, mogli da rade nešto u tuđem, a ne srpskom interesu?!