PRIŠTINA, GRAČANICA, PRIZREN Put kojim se ređe ide

Pišu Nataša Jovanović i Ana Vučelić

Reporterke Pečata boravile su protekle nedelje u južnom delu Kosova i Metohije…

U podsvesti svakog Srbina, Kosovo je metafora za konačnu odluku. Tešku kao onu pred kojom se našao i Šekspirov Hamlet. Možda još težu, jer tu izbora nema već hiljadu godina. Ne može ga ni biti, jer je to rodno mesto Srbije, a svako rodno mesto je jedinstveno i neponovljivo. Zato je Kosovo srpska pradedovska kuća kroz koju su prolazili zvani i nezvani, u koju su upadali pljačkaši i ubice…Ta je kuća paljena i iseljavana više puta, bilo je u njoj, i još ima, zaštićenih stanara druge vere i običaja, u svakom veku je bio barem jedan pokušaj falsifikovanja imovinskih prava nad ovom neuništivom zgradom…
Ali, njene temelje još niko nije ni dotakao, ni sagledao. Oni su duboko postavljeni u duši i u veri srpskog naroda…To je uočio i nepoznati turski osvajač, kad je u 14. veku ušao u Prizren, i stao hipnotisan ispred crkve Bogorodice Ljeviške. Njegova impresija na arapskom koju je tada diskretno uklesao u zidove ovog zdanja, u prevodu glasi ovako: „Zenica moga oka tebi je gnezdo“. Ko je mogao i da pomisli da će novi vandali pet vekova kasnije biti gori Turci od Turaka, i da će baš ta Bogorodica Ljeviška biti meta divljaštva počinjenog 17. marta 2004. godine (tek 13. jula 2006. godine, stavljena je pod zaštitu UNESKO-a).

KOSOVSKA NOĆ
Prelaz Merdare. Noć je. Velika tabla sa natpisom „Kosovo republika“ nepokolebljivo i preteće izranja iz puste ceste. Oštre, kose kapi kiše nasrću na nas. Naprežemo se probijajući pogled kroz crnu noć. Da li su i na ovim obroncima padale krvave glave srpskih čobana 1999. godine? Da li je ovom zemljom, posrnula, prošla srpska vojska marširajući do Plave grobnice i Zejtinlika. Da li je postojala ta 1915. godina koja će nas koštati toliko mrtvih, koliko čini trećina genetskog koda jednog naroda? Da li su po ovim bestidno pustim livadama Šiptari nabijali Titovu sliku na ovnujske rogove tražeći republiku, još tada 1978. godine? Zašto mislimo da Kosovo nije mit?
Gotovo da nema više putnika. Put kojim se ređe ide?  Mimoilazi nas kamion novopazarskih tablica. Vozač nas značajno gleda: „Vi ste prvi put na Kosovu?“ Da li da potekne bujica opravdanja. Ćutimo. Prvi put. Kasnije dok sedimo u srpskoj oazi, legendarnoj kafani „Lovac“ u opštini Štrpce, pokušavamo da opišemo taj susret sa kosovskom noći. Pomaže nam gošća motela koja se, zainteresovana našim malim lirskim elaboracijama, pridružuje. „ Ovako“, kaže, „kosovska noć je duboko drugačija od, recimo, šumadijske ili vojvođanske. Šumadijska grli, vojvođanska sanjari, a kosovska boli“.Ali, to su već Štrpce, a tamo sve izgleda drugačije. Tamo je Kosovo u potpunosti naše.
Pre samog puta dobili smo instrukcije da ne odsedamo u Prištini. Srbi ovde ne dolaze, rečeno nam je. Šta znači Srbi ovde ne dolaze? Znači da nisu poželjni, dobijamo objašnjenje.
Centralna ulica u Prištini, koja vodi od hotela „Grand“ do hotela „Božur“, čuvena je bila u vreme Jugoslavije kao „dvojezični korzo“ jer su u večernjim satima defilovali Srbi i Albanci, samo različitim stranama. Ali, priča o toj ulici i promenama njenog imena, najrečitije govori o ubrzanim istorijskim tokovima koji tuda teku kao u nekom izolovanom filmskom studiju.
Ta glavna ulica, pre Drugog svetskog rata, zvala se ulica Kralja Aleksandra, posle rata Aleksandra Rankovića, a kada je Ranković uklonjen sa političke scene, doslovno je preorana, nanovo asfaltirana i imenovana ulicom Maršala Tita. Dolaskom Slobodana Miloševića postala je Vidovdanska, i to je zadržano sve do 1999. godine. Onda je došla okupacija „mirovnih snaga“, desilo se samoproglašenje nove albanske države usred Evrope, uz nesebičnu pomoć SAD i njene vojne sile. U čast svom velikom savezniku, Albanci ponovo menjaju ime centralne gradske ulice i ona postaje ulica Džordža Buša! Upravo u toj ulici, na zidu jedne zgrade, postavljen je portret Bila Klintona ogromnih razmera. U stanovima iste zgrade nekada su živele porodice pripadnika JNA. Njih su 17. marta 1999. godine izvlačili iz stanova. Neki su naknadno pronađeni, iseckani na komade. Mnogi su sa ostalim Srbima iz enklava u kolonama napustili Prištinu. Na svakom koraku vijore se zastave EU i SAD. Danas tu više nema srpskih stanova. Deša, naš vodič kroz metohijsku zemlju koji će kasniji ušetati u ovu priču, prototip istorijskog Srbina, prkosan i „lud“ od srbovanja, nekadašnji pripadnik JNA, živeo je u jednom od tih stanova. Kasnije se cela porodica seli u Niš. Ali, ne zadugo. „Sloboda je ovde“, rekao nam je. To ćemo kasnije i same osetiti – tu beskrajnu slobodu na okupiranoj teritoriji.
Dvadeset godina ranije, na zgradi pored „Grand hotela“, još uvek je bio Titov lik i poruka sa potpisom: „Sa reči na dela“ (na srpskom i albanskom).
Noću, Priština, izgleda kao turska mahala, slabo osvetljena, pusta, deluje kao udavljenik koji poslednjim trenucima svesti priprema svoj dijalog sa Bogom. Prigušeni žamor, prigušeno svetlo, retki prolaznici. Gledamo na sat: još nije ponoć. Ako vas nešto zablesne to je onda šljašteći izlog, a takvih je po Kosovu mnogo, u kojima su izložene raskošne haljine i burke.

UBOGA LEPOTICA
Manastir Gračanica je sve u istoimenoj opštini. Ona, manastir, značenjski, duhovno i istorijski izlazi iz okvira novoiscrtane opštinske granice i svih ostalih granica i opština u takozvanoj „republici Kosovo“. Omeđana bodljikavom žicom ona je kao uboga lepotica koja tihuje kroz ratove i vekove. Ona je tu da postoji i svedoči. U njoj nema dečanskog bunta, ni bezobrazne veličine koja hrli u nebo. U njoj nema ni one ženske pitomosti Pećke patrijaršije koja na momente podseća na nevestu, kroz čiju portu ne možete, a da ne zamislite kako hodi srpska srednjovekovna vlastela. Gračanica je stamena, stegnuta, sva iz jednog komada. Ona podseća na neke Srbe koje smo usput sretali. Ona kao da je spuštena sa neba, možda osmi dan stvaranja srpskog bića. Kada prolazite portom, kroz drvored rastinja, obasjani jutarnjim suncem i praćeni raskošnim gračaničnim zvonima koja pozivaju na liturgiju, ne znate da je unutra, u vrtlogu ikona i fresaka, muka i mrak. Unutra je srpska muka stegnuta kao majčina pesnica koja boluje izgubljene sinove. Zbog nje su u pesmu ušle i sjajne toke na grudima junaka i crni gavranovi i krvavo polje. „Izginite, samo zadobite“, prolaze nam kroz glavu reči narodne pesme o majci Jugovića koja ispraća sinove u rat.
Liturgija počinje u devet. I nije u samom manastiru, već u zgradi preko puta. Tek 20-ak ljudi.Nekoliko monahinja u crnim rizama klizi po podnom mozaiku… Ne možemo, a da ne pomislimo na ono carstvo pravoslavnog monaštva začetog u Eparhiji raško-prizrenskoj još za života patrijarha Pavla, kasnije episkopa Artemija, koje se posle odlaska svog vladike sa trona slilo po Srbiji. Naše pravoslavne,uspravne kosovske mantije, avaj, sada su po privatnim kućama, šumama, izbama. Ali to je već priča za neku drugu priliku. „Mrtvi će živima paliti sveće“, rekao je proročki pesnik na prošlogodišnjim vidovdanskim svečanostima. Deklerikalizacija Kosova je početak urušavanja uporišta za pravoslavne vernike. Rascep koji je proparao telo SPC živa je rana u svakom pravoslavnom Srbinu sa Kosmeta. Priča o artemijevcima i dečancima – so na živu ranu.
Ali vremena prolaze, a Crkva ostaje.
Nasred liturgije, stariji, koščat u licu, prosedi čovek maše rukama: „Ovako nije bilo za vreme vladike Artemija“. On grmi, nadglasava neujednačeno pevanje monahinja i napušta manastir. Prati ga tek prigušeni glas igumanije: „Ćuti, izađi napolje“. I Gračanica ćuti. A šta bi se desilo da je progovorila…
Odlazimo iz Gračanice. Naš vodič na putu ka opštini Štrpce je zamenik predsednika opštine Vučitrn Miodrag Stolić. Na vizit karti stoji Republika Srbija. AP Kosovo i Metohija, opština Vučitrn-Prilužje. Ovaj bodri znak vraća nam osmeh na lice. Pored glavnog puta nezgrapne, neukusne građevine, blokovi raznih boja sa šiptarskim nazivima firmi. Na ledini sa desne strane ostaje Gazimestan.Nebo je modro.
Protok robe i kapitala, te stvaranje novih opština sa ciljem da se mesta naseljena Srbima razgraniče, samo je deo paketa praktičnih problema sa kojima se Srbi suočavaju. Ovde je, napominje Stolić, sve dvojno. Dvojne instutucije, dvojne tablice, dvojna dokumenta. Mesta nisu povezana autobuskim linijama, repetitori MTS mreže budući da su srušeni pokrivaju samo mali deo teritorije, sa kosovskih kartica nemoguće je dobiti srpsku mrežu, fiksna telefonija nedavno uspostavljena jedina je veza sa Srbijom , isključenja struje u srpskim enklavama – omiljena zabava za Šiptare. Malo je imate, malo ne.

AGENDA STRADANJA
Put za Štrpce ima svoju istoriju. Svako mesto je mala agenda srpskog stradanja. Dolazimo u Gacko kod Lipljana. Pre 12 godina, 23. jula iz zasede na njivama ubijeno je 14 žetelaca, među njima i sedamnaestogodišnji dečak. UNMIK policija je u oktobru 2007. godine uhapsila kosovskog Albanca Mazluma Bitićija, iz sela Veliki Alas kod Lipljana, zbog sumnje da je učestvovao u tom ubistvu, ali je pušten posle dva meseca zbog nedostatka dokaza. Srbi u tom mestu okupljeni oko prodavnice (zadruge) u centru ne žele da pričaju. Sve je već ispričano, kažu. Crni, stegnuti kao kamenice, zbijaju redove i povlače se unazad. Možda se srame? „Život ovde nije pesma“, kaže jedan od njih, kuražniji, mlađi momak. „Zapjevaćeš kada unovčiš srpsku zemlju, Bistrica te tumbala, da Bog da“, seva stariji Gačanin.
Srpska kletva. Nema više bojeva i poziva na rat. Ratovi se sada dobijaju zemljom. U okolnim selima, pored glavnog puta za Štrpce, načičkane table „Zemlja na prodaju“. Ar, kažu meštani, dostiže do 18.000 evra. Kupci – imućni Albanci.
„Prodaju đedovinu, zalažu srpstvo za bolji život. A neće im, niti može biti bolji od ovog. Zaboravili su ovi mlađi onu Njegoševu ‘đe je zrno klicu zametnulo, onđe neka i plodom počine’. Eee, nije za svakog laka zemlja!“
A istorija se ovde ponavlja. Oni koji pamte 11. mart 1981. godine, kažu da se 17. mogao predvideti. Negde posle 18 časova uveče, 11. marta 1981. godine, počela je pobuna albanskih studenata Univerziteta u Prištini. Grupa od stotinak njih je krenula iz Studentskog doma, blizu prištinskog naselja „Sunčani breg“, tražeći bolje uslove života i studiranja. Barem je u početku tako glasio zvaničan zahtev pobunjenika. Ali, za samo nekoliko sati, sve se pretvorilo u nešto sasvim drugo. Počeo je rat sa lokalnom policijom i tako će trajati sve do 1. aprila, do dolaska specijalnih jedinica ondašnje savezne policije. U demonstracijama je bilo i poginulih i ranjenih sa svih strana. Više od 200 hiljada Albanaca javno je zahtevalo odvajanje Kosova od Jugoslavije (ne ni od Srbije, nego baš Jugoslavije!), a posebno je istaknut zahtev: „Kosovo republika“. Punih petnaest godina kasnije, na okupiranom Kosovu, otetom od Srbije, takođe u martu mesecu (2004.), albanski teror kreće u poslednji obračun protiv preostalih Srba i njihovih crkava i kuća. Gorelo je na sve strane, lomljene su svetinje, prekopavana groblja i ubijani ljudi. Sve je to posmatrao i prisutni okupator koji je sebi dao ciničan mandat, poznat kao „mirovne snage“.
Na putu ka Štrpcu srećemo predsednika Zvonka Mihajlovića. Učtivo se pozdravlja, ne znajući da će se ovaj slučajni susret već posle nekoliko dana pretvoriti u toplo prijateljstvo.
Štrpce važi za srpsku oazu u pustinji straha i neizvesnosti. Opkoljeno Šiptarima sa svih strana, Štrpce je ne samo najslobodnije mesto na Kosovu, već možda i jedinstveno mesto na kojem se svaki Beograđanin može osetiti potpuno bezbednim.

Nema više poziva na rat. Oni se sada dobijaju zemljom. Ar srpske zemlje dostiže do 18.000 evra. Kupci-imućni Albanci

STRUJA – STVAR NAVIKE
„Ovde se noću ne zaključavaju vrata kuća“, sa osmehom nam objašnjava domaćin, vlasnik onog po svojoj toplini neobičnog motela „Lovac“, pominjanog na početku teksta. Motel podseća na engleske lovačke domove, sav je u drvetu, prisan, Srbi navijaju za Novaka Đokovića, konobar drema na šanku… Skoro kao da smo kod kuće i u trenutku kada navijačka strast dostiže tačku ključanja…Mrak. U Štrpcu nikada ne možete predvideti kada ćete ostati bez struje. „Majku im Šiptarsku“, čuje se muški glas iz dubine kafane. Ali ni on nije ljutit. Stvar navike.
Pre našeg dolaska ovu opštinu je obišla grupa Italijana. Posle drugog za kratko vreme isključenja struje, delegacija slobodnih mislilaca se, kažu Štrpčani, silno zamislila nad zlehudom sudbinom Srba. A onda…Grad je zasvetleo, agregati se uključili, Ceca ispunila tišinu oko malih prizemnih kuća i kafana u centru grada i Italijani su odlučili da se dobro provedu. Ova mala epizoda postala je gradska anegdota, ali mnogo više od uslova u kojima Srbi preživljavaju govori o samim Srbima. U ovoj Opštini živi 12.000 Srba i negde oko 3.500 Albanaca.  Srbi žive u 12 sela, Albanci u četiri, tri su mešovita sa većinskim srpskim stanovništvom.
Na vratima „Lovca“ poznata prilika. Prijateljica iz Beograda, raščupana od vetra, ali sa širokim osmehom dobacuje kelneru:
„Ista soba, isti broj“. Ima li išta lepše, konstatujemo, nego posle više meseci neviđanja pronaći prijatelja na Kosovu. Sada smo prijatelji po Kosovu. Prekidamo razgovor. Po seoskom putu napipavamo put do takozvane „artemijeve katakombe“. Tamo će nas dočekati Ksenofont Dečanac. Uz sveću. Oni nemaju agregat. Njima i ne treba agregat. Otrgnut od veličanstvenih Dečana, otac Ksenofont ne izgleda manje. Ili neupadljivije. Ili beznačajnije. On je svoje Dečane poneo sa sobom. Još jednom pred našim očima rasprostire se sva strahota raskola. Ali kao što rekosmo, ne so na živu ranu…Katakomba, privatna kuća nazvana tako po prvim hrišćanskim utočištima zapravo je mala crkva bez zvona i ikonopisa. Tu se svakodnevno održavaju liturgije. Svoje pravo na pravoslavlje otac Ksenofont objašnjava činjenicom da je vladika Artemije nezakonito svrgnut sa trona, da su se sa njegovom zakotrljale i glave svih pravoslavnih čuvara svete zemlje, da je zvanična  vlast u SPC podlegla pod pritiskom Zapada, da joj molitvenici nisu mili, da je posredi izdaja… Blesak svetla. Stigla je struja.
Vraćamo se u zadremali „Lovac“. Gosti se polako razilaze. Pravimo plan sutrašnjeg putovanja po Metohiji. Štrpce ujutru nije izgubilo na draži. Džip ispred opštine, srpske tablice u gepeku, naš vodič sa zlatnim satom i „rej ban“ naočarima, „lud“ od srbovanja podseća da je put dug, da nije poželjan kontakt sa meštanima, da bi trebalo da se vratimo zadana. „Metohija je jedno, Štrpce drugo. Tamo i ovde Šiptari nisu istog soja. Tamo još uvek može da vam se desi da stanete pored puta i, ukoliko ste viđeni kao Srbin, nestanete u noć. A tamo su tamne noći“.

BRATIMLJENJE DO GRLA
Kakvu ulogu sada igra OVK, čijim palim borcima su podignuti spomenici duž celog Kosmeta?
„Gotovo nikakvu“, objašnjava naš vodič, „sada deluje formacija crnokošuljaša. Ali njima meta nisu samo Srbi, već i politički nepodobni Albanci. Otuda su pod budnim okom i KPS. A OVK, to je već duga priča…“
Pre nego što su postali „saveznička armija“, takozvana OVK je usred Vašingtona, u američkom Kongresu, zvanično bila proglašena terorističkom organizacijom. Tako je i bilo sve do kraja druge polovine devedesetih, da bi 1999. godine, uz pomoć CIA na terenu (slučaj „Račak“ i slučaj „Voker“), dojučerašnje ubice i teroristi postali najbolji prijatelji najveće sile. U bratimljenje je do grla bio umešan i pokojni Ričard Holbruk, ali i čitava vojska američkih diplomata i špijuna. Ali, od tada do danas promenilo se mnogo štošta. Međusobno zavađene vođe OVK koje su dobile priliku da uđu u politiku, nikako nisu mogle preko noći da promene svoj kriminalni zanat. Nije više nikakva tajna da je vladavina OVK komandanata Kosovom dozlogrdila i njihovom američkom savezniku.
Da je to tako svedoči i događaj koji se zbio tokom pravljenja ove reportaže. Naime, prema svedočenju nesuđenog predsednika Kosova Bedžeta Pacolija (pred kamerama jedne prištinske privatne TV stanice, sa očitom namerom da javno opstruira američkog ambasadora na Kosovu), nova predsednica Kosova, inače žena stara 36 godina (Atifete Jahjaga, rođena u Đakovici, za koju niko do tada nije znao ni da postoji), izabrana je tako što je američki ambasador izvukao kovertu iz džepa sa njenim imenom. Kasnije je postalo jasno da je reč o američkom kadru, školovanom u čuvenom centru „Džordž Maršal“, ali i u bezbednosnim akademijama Velike Britanije. Inače, političari iz Đakovice bili su pola veka dominantni među komunističkim establišmentom, pa su ranije ovaj grad zvali „Crvena Đakovica“. Kako će Albanci podneti činjenicu da je žena izabrana za predsednika, nije teško pretpostaviti. U pitanju je jedno duboko patrijahalno društvo, čije su moralne norme poslednjih decenija poremećene, a njihovi „objekti časti“ ugroženi susretom sa okupatorskim kulturama koje se sa njima nikako ne podudaraju.
Sam Bedžet Pacoli, milijarder čija je građevinska firma registrovana u Švajcarskoj, u vreme vladavine Borisa Jeljcina u Moskvi dobija posao renoviranja Kremlja, što je, kažu, savršeno dobro i uradio. Od tada ga i smatraju „ruskim čovekom“ među Albancima, pa je to možda i razlog zašto se nije dopao Amerikancima kao kandidat za predsednika. Ali, ako je to teorija, onda nema nikakve sumnje da je u praksi već dokazano da „američki prijatelji“ hoće po svaku cenu da sklone sa vlasti celokupan vrh nekadašnje OVK.

ZATURENO PISMO
Prolazimo kroz kamene tesnace. Na uzanom putu kroz gudure zaobilazi nas dečak na konju.„Odavde, pa nadalje do Dečana gotovo da nema srpske duše. Sve table sa srpskim natpisima su sklonjene“. Ali su srpske kuće ostale, kao podsetnik da su nekada, u ne tako davnoj prošlosti ovde živele generacije Srba. Predsednik opštine pokazuje nam sa leve i desne strane puta naseljena mesta. Zaustavljamo se pored bele velelepne vile. Replika Bele kuće. Uzdarje na dar. Priroda je velelepna. Da li je neko mogao da spreči sramno otimanje? Kako su čitani znakovi vremena?
Mnogo godina ranije, tokom svog prvog diplomatskog mandata u Beogradu, ovde dobro znani američki ambasador Lorens Lari Iglberger, poslao je jedno pismo već ostarelom Milošu Crnjanskom, u kojem izražava svoje čuđenje zbog toga što jugoslovenske i srpske vlasti stvaraju albanski Univerzitet na Kosovu. Jer, kako je Iglberger tada napisao, Univerzitet je prvi simbol nečije državnosti.
Crnjanski, naravno, nije bio ni vlast, niti blizu vlasti, ali je ovaj tadašnji diplomata verovao da će svojim autoritetom uticati na nekoga od važnih ljudi u državi, da preispitaju tu odluku. Bilo je to vreme staljinizma u Albaniji, a granice Jugoslavije prema toj mračnoj državi bile su otvorene, te je masa od 200 hiljada emigranata odatle već pristigla na Kosovo.
No, ako se Iglberger putem tajne diplomatije čudio šta se to dešava, na terenu su se dešavala još veća čuda! Kako nam priča naš vodič, ondašnji srpski i jugoslovenski političar Petar Stambolić, doslovno je poklonio parče takozvane „uže Srbije“ Kosovu. Desilo se, u stvari, da je ondašnja „siva eminencija“ među Albancima, Fadilj Hodža, došao kod Stambolića i požalio mu se kako broj Srba na Kosovu opada, kako „loše stoje sa strukturom“. Nacionalnom, naravno. Onda je Stambolić, džentlmenski dodelio Kosovu ceo bivši Deževski srez, zapravo, teritoriju koju danas naopako zovu „severno Kosovo“. To je prostor od Rudnice (ispod Raške), preko Leška, Leposavića, Sočanice, Ibarskog Kolašina, pa sve do Zvečana i Kosovske Mitrovice, što podrazumeva obe strane reke Ibar i obronke planina Rogozna i Kopaonik! Na ovaj čin, niko nikada do današnjeg dana nije reagovao, niti je poznato da je iko ikada sa srpske strane zatražio da se izvrši međunarodna revizija ovog administrativnog divljaštva.
Na putu do Prizrena predsednik nam objašnjava koji je put bio od nekadašnjih privrednih giganata do ruina koje danas ne rade i koje Albanci doživljavaju svojim. Kad bi se sabrali svi današnji kapitalni privredni objekti na Kosovu, i kad bi neko malo istražio čijim novcem je to sve građeno, lako bi došao do zaključka da je najveći deo toga podigla Srbija, ali dosta toga i druge bivše jugoslovenske republike. Ko će tu šta da potražuje, uključujući i SPC, pa i predratne vlasnike imovine u eventualnoj realizaciji nekog zakona o restituciji, teško je pretpostaviti…
Prolazimo kroz Gornje selo, Mušnjikovo, Bogoševce i Račane. Račani su sto procentno muslimanko selo. Ulazimo u jednu od kafana na glavnom putu. Srbi su ovde prava senzacija. Srbi ovde ne dolaze.

Suštinu Kosmeta još niko od stranih osvajača nije ni dotakao ni sagledao. Ona je duboko smeštena u veri i duši srpskog naroda: Visoki Dečani

EKSPLOATATORI SVIH JEZIKA
U podnožju smo Šar planine, blizu albanske i makedonske granice. Grad Prizren je naš novi domaćin. Ovde Srba gotovo i da nema, ali za razliku od ostalih mesta po Metohiji, preovlađuju Turci, pa je i službeni, zvanični jezik, turski. I zaista, Prizren podseća na tursku mahalu sa sokacima, džamijama, kaldrmom. Putopisci su Prizren nazivali „Malim Carigradom“ ili „Balkanskom Venecijom“… U klisuri reke Bistrice car Dušan je podigao manastir Sv. Arhanđela, svoju glavnu zadužbinu, u kojoj je 1355. godine sahranjen. Po dolasku Turaka je opusteo, a početkom 17. veka je skoro sav razoren. Drugo razaranje je doživeo 1999. godine. I on, kao i svi manastiri na Kosmetu, omeđan je žicom, kao simbolom orobljavanja duha jednog naroda. Danas su Turci, potomci istih onih Turaka koji su sa ovog zdanja uzimali kamenje kako bi ga uzidali u temelje svoje džamije, zaduženi za čuvanje ovog manastira. A samo od 1999. do 2006. godine na Kosmetu je niklo preko 400 džamija.
Carska prošlost ovog grada živi još jedino u epskom duhu preostalih Srba sa Kosmeta.
Đakovica. Tamo je poslednji kamen sa crkve Svete Trojice, u centru, preko puta hotela „Paštrik“, uklonjen 2007. godine. Crkva sa tri kupole više puta je minirana od 1999. godine, a onda su odneli i poslednji kamen sa crkve i crkvenog dvorišta. Sada se tu nalazi park i spomenik Majci Terezi.
Po selima kroz koja prolazimo na samo nekoliko metara dubine ispod zemlje leže ogromna nalazišta uglja. Meštani su ovde oduvek pomalo eksploatisali ovu rudu za svoje potrebe, a najčešće za loženje. Ali, prava eksploatacija rudnih bogatstava na Kosovu stara je nekoliko hiljada godina. Mesto Novo Brdo kod Prištine, recimo, priča nam Mihajlović, nekada je bilo naseljenije od Londona. Tu su radili i živeli čuveni rudari Sasi. Rimska imperija je imala svoje metode eksploatacije rudnih bogatstava na Kosovu, pa je tako od jugoistoka Kopaonika iznad Leposavića, pa sve do Trepče kod Mitrovice, puno neprirodno uzanih jama koje savremeni inženjeri zovu „rimski radovi“. Postoje dokazi da je u rimsko doba, sa kopaoničke strane koja danas neprirodno pripada Kosovu, sa 1300 metara nadmorske visine, pa sve do Vučitrna, postojao lanac ljudi, konja i mazgi kojim je vršeno prebacivanje rude ili već pretopljene rude u metal.
Ali, Kosovo je i onda i danas ostalo privlačno za osvajača i eksploatatore svih jezika. Početkom dvadesetog veka, kad su u „Trepču“ ušli Englezi (i doneli džez muziku u Kosovsku Mitrovicu, što se kao tradicija zadržalo do danas, pa su mitrovački džezeri nadaleko poznati), verovatno da ni oni sami nisu slutili da će sto godina kasnije ponovo doći da „čuvaju mir“ i da eksploatišu ono što je preostalo…
Albanska pobuna protiv Srbije i srpskih vlasti, zapravo je počela jednom demagoškom parolom („Trepča radi, Beograd se gradi“) koja je smišljena u vreme kad je u „Trepči“ bilo zaposleno više Albanaca nego što ih je ikada pre toga bilo. Čak je u vreme nastanka te rimovane laži na čelu celokupnog rudarskog kompleksa bio Aziz Abrazi, Albanac, naravno, smenjen sa te funkcije posle političkog angažovanja Miloševića na Kosovu.

ZRNO DRŽAVNOSTI
Pratimo Bistricu. Ona će nas odvesti u srce pravoslavnog Kosmeta. Ispod strmih Prokletija, beli Dečani, manastir Hrista Spasa najveličanstvenija zadužbina nemanjićkog duha. Osnivač, sveti kralj Stefan Dečanski, sin kralja Milutina, otac cara Dušana.
I sam kao neprikosnoveni vladar okružen svojim podanicima, hram Hrista Spasa, veličanstveno se uzdiže nad metohijskom zemljom. Kada mu se približite stičete utisak da ga nikakva sila ne bi mogla pomeriti sa tog mesta. A i kako bi..On je korenjima starim 700 leta svezan za tu zemlju. Okružen divljinom deluje pitomo, sagledan sam, drsko uspravan. Kroz portu manastira promiču crne mantije. Budući da sam nekada, kada su se lomila pravoslavna koplja, svoje intimno uverenje poklonila vladiki Artemiju razmišljam da li će se jedna od njih isprsiti ispred nas, zamoliti da izađemo(N.J.).
Sa sličnim dilemama u manastir ulazi i predsednik opštine Štrpce. On vuče hipoteku da je Artemijevim monasima poklonio 12 metara drva. Da li se prašta poklon od 12 metara drva?
Onda su nas Beli Dečani prigrlili. Znaju Dečani da vremena prolaze, a Crkva ostaje. Sa ocem Petrom obilazimo celu ekonomiju ovog manastira. To zaista jeste grad u gradu. Manastir ima preko 200 ovaca, svoje vinograde, voćnjake i šume. U zgradama kojima je okružen smeštene su slikarska i stolarska radionica, moderna pekara, mlekara. U trpezariji za nas goste zgotovljena je posna hrana. Otac Petar nam pokazuje sveće koje streme do tavanice. „Zapaliće ih oslobodilac Kosova. Poslednji put upaljene su 1912. godine“.
Nad metohijskom zemljom spušta se mrak. Krećemo ka Pećkoj patrijaršiji. Ulica je pusta. U kolima slušamo pesmu: „Metohijo, sjajna zvezdo bićeš moja…“. Osećaj neverovatne slobode na okupiranoj teritoriji.
Dolazimo u centar srpske duhovnosti i kulture. Postoji verovanje da je odluku da se  Pećka patrijaršija podigne baš na tom mestu doneo osnivač srpske crkve, sveti Sava. Savinu zamisao ostvario je njegov naslednik na arhiepiskopskom prestolu, Arsenije I, izgradnjom crkve svetih Apostola u trećoj deceniji 13. veka. Na kapiji manastira, požutela stoji čitulja. Na njoj slike sedam dečaka pobijenih 1998. godine, ispod slika tekst: „Ubi ih zličinačka ruka – ruka im se osušila, grom ih ubio…“ Da se ne zaboravi. Od ulaska NATO trupa na Kosovo, 12. juna 1999. godine, manastir je pod neprestanom zaštitom italijanskih snaga jer je širom Kosova uništeno, posebno tokom leta i jeseni 1999. godine, više od 100, dok je u martu 2004. godine, za samo dva dana, ruinirano više od trideset sakralnih objekata. Stara monahinja, izlači ključ iz mantije i otvara manastir. Neko je rekao da se Rusija ne da obuhvatiti mišlju. Mislim da se slično može reći i za Pećku patrijaršiju. Ona je čuvar vremena, so iz jevanđelja koja znači nastavak, zrno iz kojeg će nekada nići nova državnost Kosmeta. Bez nje, plašim se, iščilelo bi negde kolektivno sećanje na Srbiju, Kosovski boj, Nemanjiće, ratove…
Vraćamo se istim putem. Putem kojim se ređe ide.
Kosovo je, kao što rekosmo, srpska pradedovska kuća kroz koju su prolazili zvani i nezvani, u koju su upadali pljačkaši i ubice…Ta je kuća paljena i iseljavana više puta, bilo je u njoj, i još ima, zaštićenih stanara druge vere i običaja, u svakom veku je bio barem jedan pokušaj falsifikovanja imovinskih prava nad ovom neuništivom zgradom…
Ali, njene temelje još niko nije ni dotakao, ni sagledao. Oni su duboko postavljeni u duši i u veri srpskog naroda…

15 коментара

  1. Avatar
    jeromonah Ksenofont

    Жива је Србија док има оваквих Косовки дјевојака да напајају својим надахнутим пером. Жива била, сестра Наташа, и нека Бог благослови ваш рад!

  2. Avatar

    Hvala za ovu lepu reportažu.
    Dodjite nam opet.
    Štrpčanin

  3. Avatar

    Lepa reportaza lai i tuzna. evo chitam poslanicu SPC , pominje se katastrofa u japanu, cunami, ….nema ni rechi o Kosovu i Metohiji.

    Hristos Voskrese!, svima i posebno nashem napacenom narodu na nashem Kosovu i Metohiji!
    Vaistinu voskrese!

  4. Avatar

    Hvala vam na divnom tekstu. Dace Sveti Bog, bice Kosovo ponovo Srpsko!

  5. Avatar

    Hrvatski igrač i sluga Tadić sa svojim izdajnicima Kandićka , Čanak , Pešićka, Biserko, Čeda prašak , Dačić itd . Izašli su javno sa novim izdajničkim planom Kosovo naše srce Srbije ovi izdajnici poklanjaju Velikoj Albaniji a srpski narod miran i bleji kao ovce pred klanje . Nije im dosta pljuvanja po srpskom narodu čak niti to što su Mladića izručili Hagu kao vreću krumpira sramota narod i dalje pospano spava , dali će se probudti ikad ili možda ali prekasno .

  6. Avatar

    U SRPSKO gnezdo- KOSOVO I METOHIJU, nasilno je ubacen krvavi crni orao.Doci ce vreme kada ce tamo opet biti vracen beli orao, gde mu je i mesto.

  7. Avatar

    Na kraju se sve svodi na to šta si radio. I apsolutno nije bitno da li si fašista, komunista, musliman ili hrišćanin. Problem je što to suočavanje sa prošlošću nije deo ove kulture i na tome treba raditi, poručuje Stojanović. Ljude iz nevladinih organizacija ne vidi kao nove disidente jer oni ne žive u diktaturi protiv koje bi se mogli boriti, ali su poslednji sledbenici borbe za slobodu mišljenja koja je počela Praškim prolećem 1968. godine.

    Lazar Stojanović je poslednjih godina bio angažovan na raznim poslovima. U našoj javnosti je, osim kao progonjeni režiser, poznat i kao disident koji otvoreno zagovara nezavisnost Kosova još od 1972, kada je robijao zajedno sa albanskim političkim zatvorenicima. Bio je član tima Vilijema Vokera na KiM, posle toga je radio u UN. Snimio je dokumentarni film o jedinici „Škorpioni”, a posebno je ponosan na snimak na kojem se vidi kako pisac Eduard Limonov puca iz mitraljeza na Sarajevo.

    Radio je kao novinar u iračko-iranskom ratu, u Avganistanu, na Tajlandu, boravio je na Cejlonu, u Indiji, Nepalu, Indokini… Uskoro se vraća u SAD, gde se jedno vreme bavio nekretninama i predavao na fakultetima. A sledeće dugo putovanje koje planira jeste Butan.

    – Dugo sam boravio na istoku, budizam je predivna religija. Otići ću tamo da umrem. Nadam se ne odmah. A pre toga ću ponešto da zapišem ili snimim. To mi ionako najviše leži.

  8. Avatar

    Lazar Stojanovic…?

    *Laza Lazic [neregistrovani] (19. 06. 2011, 16:30:58)
    Niste u toku

    Dali ste ogroman prostor čoveku kome ni ime ne znate.Lazar je promenio ime i sada se zove Prend Bitići.Neverovatno je šta čovek može da izjavi kad izlapi-sem njega malo je disidenata.*

  9. Avatar

    svi ! svi! svi! svi !

    VOJNI, politicki, kulturni,prosvetni,privredni, zdravstveni,…STRUCNJACI, su *razalovani*,najureni od strane *petooktobarskih, burzoaskih, kriznih stabova*. Najkrace moguce receno.

  10. Avatar

    Osiromasenog mozga od uranijuma..*Libijski pscanik* u *najavi*
    …………………………………………………………………………………………………………………
    FANTOM SLOBODE
    ili pokušaji bekstva

    U nedostatku boljih ideja, u jesen 1993. Svetlana Lukić je otišla da prezimi na Radio brodu.

    Na ovom projektu EU učestvovali su novinari iz bivše Jugoslavije, koji su na brodu sa francuskom posadom i indijskim kuvarima, pod zastavom Sao Paolo i Principe plovili međunarodnim vodama Jadranskog mora i emitovali program koji se čuo u Dalmaciji, Crnoj Gori i delu Bosne. Projekat je zamišljen po uzoru na sličan ukleti brod, na kojem su izraelski i palestinski novinari godinama zajedno plovili Sredozemnim morem, i možda još uvek plove, duž obala svoje zavađene zemlje.

    Tokom dve godine svoga postojanja, u smenama od tri, šest i više meseci, na Radio brodu su bili i Lazar Stojanović, Darko Rundek, Zoran Mamula, Ines Sabalić, Srđan Kusovac i Dževad Sabljaković. Radio brod je jednom mesečno pristajao na po jedno popodne u italijanskoj luci Bari. Onda je opet isplovljavao i emitovao program izbegavajući hrvatske vode i američke krstarice. Francuski mornari su danonoćno pili, a ex-jugoslovenska redakcija je sedela za stolovima koji klize s kraja na kraj metalne utrobe broda i prenosila loše vesti sa bosanskog ratišta. Najteže je, naravno, bilo bosanskim novinarima. Dolazili su iz opsednutog Sarajeva, iz jedne izolacije u drugu, pa u emigraciju.

    Tipična za međuljudske odnose na Radio brodu bila je reakcija na vest o rušenju mosta u Mostaru. Ljudi iz Srbije, Hrvatske i Bosne skočili su ka teleksu i svi pitali – nismo ga valjda mi?! Onda su svi tešili Branku iz Zagreba.

    Radio brod je imao satelitski telefon, pomoću kojeg su spajani mnogi ljudi rastavljeni ratom. Preko tog telefona Jelena Lovrić je redovno čitala svoje kolumne iz Zagreba. Zadatak Svetlane Vuković bio je da iz Beograda šalje izveštaje o pisanju srpskih nedeljnika. To je vreme hiperinflacije, u parku kodskupštine Jugoslavije zatekla sam decu kako se valjaju po gomili suvog lišća izmešanog sa bačenim novčanicama. Onda stižu zima i restrikcije struje, zbog nestašice benzina gradom voze samo trolejbusi, a novine prestaju da stižu do mog kioska. Potrebno mi je četrdeset minuta hoda po snegu do Terazija, gde mogu da se kupe Vreme, NIN i cigarete Point. Onda brzo natrag na Senjak, podvlačim novine i žurim u Mirinu prodavnicu, jer u bakinoj kući nemam telefon i – čekam da me Lukić pozove sa Radio broda. Kada završim izveštaj, Mira šmrca za registar kasom, briše oči i kaže – eto, sad bar znamo šta se dešava. To radim jednom nedeljno. Ne znam šta radim ostalim danima, verovatno samo ležim u mraku.

    Da, povremeno odlazim na Radio Beograd i krišom iznosim trake sa našim emisijama. Naspram mene, sa nogama na Svetlaninom stolu sedi mladić u maskirnoj uniformi i čita Dugu sa Arkanom na naslovnoj strani. U hodniku kod lifta red, dele se paketi keksa Jaffa. Keks čeka i Milijana Baletić, u maskirnom prsluku i upadljivim krstom oko vrata. To je ona Milijana iz snimka sa dubrovačkog ratišta – hajde, opali jednu za Milijanu! Ona jako gestikulira i nešto objašnjava ljudima u redu. Onda mi prilazi naša lektorka i tiho me pita da li može da uzme i moju kutiju keksa. To je poslednje čega se sećam iz svog kratkog života male žene iz radio aparata.

    Početkom 1994. Svetlana Lukić je, u najboljoj tradiciji Lare Kroft, pod reflektorima i noćnom olujnom moru, u fluorescentnom pojasu za spasavanje skočila sa palube Radio broda na gumeni čamac, iz čamca se popela u gliser, iz Barija odletela u Milano i Budimpeštu i minibusom stigla u Beograd sa idejom da odemo kod Verana Matića i predložimo mu nedeljnu emisiju na Radiju B92 sa puno putovanja po Srbiji. Tada smo već svi čuli izreku, koja originalno pripada prvim srpskim izbeglicama iz Hrvatske i Bosne – dok smo mi tamo krvarili, u Beogradu se pio kapućino. Generalna zamisao emisije je bila da se malo preispita ko to tamo krvari i kako Srbijancima prija taj kapućino. Veran Matić je pristao, emisija je dobila ime Fantom slobode, nas dve smo sele u Svetlaninog juga i počele da špartamo po Srbiji.

    Drumovi su bili prazni, Srbija zapuštena, ljudi depresivni i besposleni. Od polovine marta do polovine juna 1994. obavile smo devet putovanja i uradile trinaest emisija. Bile smo u Topoli, Pančevu, Pirotu, Prištini, Valjevu, Smederevu, Nišu, Novom Sadu, Kragujevcu, Boru i obližnjem vlaškom selu Podgorac – tim redom. U većini tih mesta smo bile prvi put u životu. Pre odlaska u Smederevo nismo znale da je to Ljotićev grad, ni da je Valjevo toliko blizu Justinovih Ćelija i Nikolajevog Lelića, niti da to što u Topoli vole kralja znači i da obožavaju Dražu Mihajlovića. Novinar iz lokalnog radija, koji nam je najčešće bio vodič, redovno nas je vodio na kafu kod lokalnog hroničara grada. Onda se u Pančevu ispostavilo da je čovek koji je poznavalac istorije Pančeva, granatirao Vukovar. Taj obrt u razgovoru je bio neverovatan i nastavio je da se ponavlja u ostalim gradovima. U opuštenim razgovorima na sasvim druge teme, ljudi su sami pominjali rat i definisali svoje mesto u njemu. Draž tih ispovesti bila je i u tome što su često izgovarane po prvi put. Imale smo utisak da niko pre nas nije došao i pitao te ljude kako su, ali stvarno.

    U Prištini nam je vodič bio Baton Hađiu, novinar nedeljnika Koha Ditore, albanskog Vremena, čiji je urednik bio Veton Suroi. Baton nas je naučio kako da kažemo dobar dan i škije – uvredljiv izraz za Srbe. To nije hteo da nam prevede, ali posle smo saznale da škije znači – svinje. Upoznale smo i Hidajeta Husenija i Bajrama Kosumija, kratkotrajnog premijera vlade Kosova, koji je tada tek bio izašao iz zatvora i ljubazno odbio da govori na srpskom. Najviše vremena smo provele sa Škeljzenom Malićijem i jedino sa njim se osećale sasvim dobro. Baton nas je odveo do Kosova Polja, gde je Slobodan Milošević rekao – niko ne sme da vas bije. Dom kulture sa čijeg prozora je Milošević 1987. održao govor okupljenim Srbima, bio je sveže okrečen u belo. U kafani preko puta ljudi su nam objasnili da se pripremaju za svečani doček Miloševića. Javio je da dolazi ovih dana, rekli su nam. Onda su napali Batona, bukvalno smo izneli razbesnelu Lukić, koja je sa vrata uspela da im dobaci – Znate kada će da vam dođe Milošević? Nikad! I bila je u pravu.

    Sa nama je iz Beograda pošla i televizijska ekipa. Janko Baljak je kasnije od tog materijala napravio dokumentarni film o paralelnim institucijama na Kosovu. Kamerman ekipe nas je fotografisao u prostorijama Kohe.

    Fantom slobode – Beograd 1

    Fantom slobode – Pančevo

    Fantom slobode – Pirot

    Fantom slobode – Priština

    Fantom slobode – Valjevo

    Fantom slobode – Novi Sad

    Fantom slobode – Kragujevac

    Fantom slobode – dodatak

    Fantom slobode je prestao da postoji u vlaškom selu Podgorac ispod Homolja. Radmila nas je izvela do lokalnog groblja, šarenog i veselog od obrednih končića i smotuljaka po okolnom žbunju, zaokružila rukom brda oko nas i rekla – Ovo je naša zemlja. Ovde je nekada bilo more, na vrhovima onih brda još postoje alke za koje su vezivani brodovi. Dno mitskog mora Timočke krajine bilo je krajnja tačka našeg bekstva od istine, koja je bila vrlo prosta – naša zemlja se raspada u užasnom ratu i nema načina da ga nas dve zaustavimo.

    Leto 1994. smo provodile na Savi. Sankcije su zaustavile srpsku industriju i reka je bila čista i zelena. Kupale smo se sve dok ljudi nisu rekli da Dunav i Sava nose leševe sa ratišta. Čule smo glasine da je vojska uzvodno razapela mreže da leševi ne bi plovili kroz grad. Sedele smo na splavovima na Adi Međici i zurile u vodu. U nedostatku boljih ideja, ja sam rešila da se udam i odem u Ameriku. Lukić i ja smo obavile oproštajno kampovanje po Peloponezu, popele se na atinski Akropolj, gledale zvezdano nebo iznad Meteora i sve vreme se svađale. Lukić je tvrdila da je moja odluka da napustim zemlju pogrešna i u osnovi kukavička, a ja sam besnela zato što nemam dobar kontraargument.

    Po povratku u Beograd napravile smo emisiju Makadam, u kojoj smo na jednom mestu skupile najdraže junake svog putovanja po Srbiji. Tu su zauvek zajedno G-đa Pavlović iz Topole, Mile Lenkić iz sela Lipe kraj Smedereva, Jasmina sa Senjaka i Milanče, svetski šampion u gladovanju. Ova emisija je dobar primer našeg neprekidnog ponavljanja istih snimaka. Radio je fluidan i prolazan medij, a srpska javnost u stanju bliskom kliničkoj smrti. To je javnost prepuštena samoj sebi, koja se kao u polusnu koleba na granici između zaborava i sećanja. Do danas imamo potrebu da im uvek iznova doviknemo da su Milošević i Mladić ratni zločinci i da im ponovo razgovetno šapnemo da se Srebrenica dogodila i da je to bio genocid.

    Srebrenica me je zatekla u Bostonu. Četvrtog avgusta 1995, na dan pada Krajine, ja sam na izletu u primorskom gradiću Provinstaunu, gde svi kupujemo majice Zaštitite delfine i gledamo gej paradu ljudi preobučenih u Merilin Monro. Te noći Lukić pokreće veliku akciju Radija B92 u kojoj Beograđani pokušavaju da zbrinu stotine hiljada ljudi koji na traktorima stižu Bulevarom Arsenija Čarnojevića. Treće noći je toliko promukla da više ne razumem šta mi govori u slušalicu.

    Te jeseni me je Lukić posetila u Bostonu. Na pet dana smo otišle u Njujork. Spavale smo kod crnogorske novinarke, Milke Tadić. Preselila sam se u Englesku i tamo rodila Vasu. Proteste 1996/97. provele smo zajedno u Beogradu. Šetnja . U Beograd sam se konačno vratila u decembru 1997. 2. marta 1998. Lukić je na ulicama Prištine snimila demonstracije, koje su bile početak rata na Kosovu. Tim snimkom počinje emisija Jedina ljubavna pesma, čiju smo konačnu verziju sklopile za Peščanik, na prvu godišnjicu bombardovanja Jugoslavije. U ovoj emisiji treba obratiti pažnju na pevače kao što su Moma Trajković i Buba Morina. Kebra iz Obojenog programa je za ovu emisiju napisao muziku i otpevao tekstove iz Dnevnika Radija B92.

    U periodu rata na Kosovu, uradile smo i nekoliko Jutopija.

    Jutopija – Dan pobede nad fašizmom (09.05.98.)

    Jutopija – odloženo bombardovanje (17.10.98.)

    Jutopija – Rambuje (27.02. 99.)

    Osmog dana bombardovanja vlasti su preuzele Radio B92, a Veran Matić je uhapšen. Radio je preseljen na Studio B, gde smo počele da radimo Peščanik. Kada je preuzet i Studio B, Radio B92 se preselio u ulicu Svetozara Markovića, odakle smo do petog oktobra emitovali program preko satelita i interneta. Posle petog oktobra, u zanosu pobede, napravile smo nove špice za Dnevnik i Jutarnji dnevnik, za koje je Srđan Anđelić s pravom rekao da su primitivne. Ali i danas ih je lepo čuti. Posle špice Dnevnika čućete i novogodišnji Dnevnik, koji smo nekim čudom vodile Lukić i ja.

    Peščanik je naša najbolja emisija. Počele smo da je radimo kada su se svi najvažniji događaji našega života, sem jednog, već bili odigrali. Taj poslednji važan događaj bilo je ubistvo Zorana Đinđića 12. marta 2003. Poraz naše generacije bio je potpun. Za sam kraj, nekoliko letaka i jedna pesma. Bye Bye Life.

  11. Avatar

    Lazarevi filmovi su doneli *presudu*, samo je potreban *formalni akt* bez *referenduma*, a osudjenici su i onako u Hagu, pa igranka i placanje ratne stete bez prestanka, moze da pocne…?
    …………………………………………………………………………………………………………………
    Povijest inicijative

    Radi upozorenja vlasti i javnosti na obvezu i potrebu suočavanja s prošlošću tri nevladine organizacije za ljudska prava, Fond za humanitarno pravo (FHP), Documenta i Istraživačko-dokumentacioni centar (IDC), pokrenule su u svibnju 2006. godine debatu o mehanizmima za utvrđivanje i kazivanje činjenica o ratnim zločinima u nekadašnjoj SFRJ. Tada, na Prvom regionalnom forumu za tranzicijsku pravdu, održanom u Sarajevu, sudionici iz postjugoslavenskih zemalja, aktivisti za ljudska prava, mladi, predstavnici udruženja žrtava, žrtve, veterani, novinari, umjetnici, pisci, suci, tužitelji i stručnjaci za tranzicijsku pravdu ocijenili su da je za djelotvorno suočavanje s nasljeđem prošlosti nužno uvažavanje regionalnog pristupa i konteksta u kojem su zločini počinjeni.

    U međuvremenu je inicijativa o regionalnom pristupu i kontekstu prerasla u inicijativu za osnivanje Regionalne komisije za utvrđivanje i kazivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim povredama ljudskih prava na teritoriju bivše SFRJ (REKOM).

    Inicijativa za osnivanje REKOM-a predstavljena je na Regionalnim konzultacijama s udruženjima žrtava, 9. svibnja 2008. u Podgorici.

    Cilj REKOM-a

    Stvaranje točnog, službenog i objektivnog zapisa o ratnim zločinima i drugim teškim povredama ljudskih prava, priznavanje žrtava i njihove patnje, kao i sprečavanje ponavljanja zločina.

    Zašto REKOM?

    Može spriječiti iznošenje određenih laži u javnosti ili, ako su veće iznesene, pokazati da više nisu vjerodostojne.

    Može izgraditi javnu platformu za glas žrtava i uz pomoć njihova saslušanja stvarati suosjećanje javnosti, poštovanje i solidarnost ne samo sa žrtvama s kojima se već suosjeća nego i sa žrtvama koje se u prošlosti nisu mogle vidjeti kao žrtve.

    Može izgraditi registar žrtava i ljudskih gubitaka i time zauvijek spriječiti manipulacije brojkama stradalih i ubijenih.

    Može pomoći tužiteljstvima za ratne zločine osiguranjem dokaza, ohrabrivanjem svjedoka i žrtava da sudjeluju u suđenjima za ratne zločine, kao i organiziranjem dosjea o određenim slučajevima.

    Može pomoći postojećim službenim komisijama za nestale u otkrivanju tajnih masovnih grobnica i rješavanju sudbine nestalih.

    Može stvoriti razumijevanje i toleranciju i povratiti dostojanstvo žrtvama i njihovim obiteljima.

    REKOM

    Službeno tijelo koje osnivaju države nasljednice bivše SFRJ.
    Strogo neovisno o svojim osnivačima.
    Regionalno tijelo koje se fokusira na iskustva žrtava.
    Privremeno tijelo koje je osnovano na određeno razdoblje i smješteno na teritoriju gdje su zločini počinjeni.
    Izvansudsko tijelo u čijem su mandatu najteža nedjela počinjena u jasno određenom razdoblju.
    Izvansudsko tijelo koje organizira javno slušanje žrtava.
    Izvansudsko tijelo koje donosi zaključke u vezi s činjenicama, s onim što se dogodilo, na osnovi svoje istrage i utvrđenih sudskih činjenica, ali ne izvodi pravne zaključke.
    Istražno tijelo koje ima ovlasti intervjuirati svakoga tko može pružiti relevantne informacije, provoditi multidisciplinarne istrage i pozivati pojedince, kao i predstavnike institucija, političkih grupa i vjerskih zajednica da daju podatke i iznesu svoje mišljenje kako premostiti teško nasljeđe.
    Istražno tijelo koje može osigurati dokaze o tome kako su određene institucije, pojedinačno ili grupno, propustile braniti i štititi ljudska prava u prošlosti.
    Pouzdano tijelo koje će uzimati u obzir samo navode o ratnim zločinima koji su potvrđeni od najmanje dva nezavisna izvora.
    Tijelo koje nikome ne sudi, ali može imenovati počinitelje i odgovorne za nedjela, kao i preporučiti mehanizme za njihovo udaljavanje iz institucija.
    Istražno tijelo koje u suradnji sa službenim komisijama za nestale osobe provodi istrage o sudbini prisilno nestalih.
    Tijelo koje sastavlja preporuke u vezi s programom reparacija za žrtve u obliku materijalne kompenzacije, oprosta, gradnje spomenika, memorijalnih centara, karte sjećanja i drugo.
    Vjerodostojno tijelo koje je sastavljeno od istaknutih pojedinaca u svojim zajednicama i regiji, predstavnika različitih etničkih grupa i religijskih zajednica, koji su imenovani i izabrani na osnovi precizno postavljenih kriterija.

  12. Avatar

    pozajmljen komentar,
    …………………………..
    МалиСале (20. 06. 2011, 09:46:12)
    Одговорност

    Као што рече Александар Вучић, Устав је јасан, и он је почетак и крај сваке расправе, шта треба и како треба,поступати по овим питањима! А свако ко покушава да донесе неку одлуку,која је против Устава,врши тешко кривично дело од којег га ни један министарски или посланички имунитет може заштитити. Друго питање је то ,да ли таквим људима,који не поштују ни Устав сопствене државе ,на чијем су челу,треба дозволити да поново добију шансу да седе на некој одговорној позицији?

  13. Avatar

    Opštinski sud za prekršaje u Podujevu kaznio je Todora Dolaševića (1971) iz Velike Hoče kod Orahovca, sa boravkom u Jagodini, sa 30 dana zatvora zbog toga što je ističući zastavu Srbije ugrozio javni red i mir

    Dolašević je uhapšen na kontrolnom punktu kod Merdara zbog kršenja javnog reda i mira, pošto je odbio da skloni zastavu Srbije koja je dva metra virila iz njegovog automobila, saopštila je danas kosovska policija.
    Dolaševića su kosovski policajci savetovali da skine zastavu, s obzirom na to da može biti ugrožen, što je on odbio. Tom prilikom policajci su ga pretresli i kod njega pronašli šest hiljada evra.
    Policajci su zatim Dolaševića prebacili u Podujevo, u Sud za prekršaje gde je kažnjen sa 450 evra, a pošto je odbio da plati kaznu ona mu je zamenjena za 30 dana zatvora.

  14. Avatar

    Dve osobe lakše su povređene kada je danas oko 15.30 grupa Albanaca u južnom delu Kosovske Mitrovice kamenovala autobuse u kojima su bili Srbi koji su se vraćali sa Gazimestana, rečeno je Beti u Kosovskoj policijskoj službi (KPS)
    Zamenik komandira KPS-a u Kosovskoj Mitrovici Darko Gusnić potvrdio je agenciji Beta da su u juznom delu Kosovske Mitrovice kamenova dva autobusa i na njima su polomljena stakla, a u koloni je bilo pet autobusa.
    Prema rečima očevidaca, grupa mladića je sačekala autobuse i kamenovala poslednja dva u koloni, a kada je policija koja je pratila konvoj zaustavila autobuse, pojavila se grupa Albanaca i tada je počelo međusobno vređanje uz psovke.
    Policija je sprečila ozbiljnije incidente i fizičke sukobe, ali su albanski mladići ipak lakše povredili i jednog novinara koji se zadesio na licu mesta i snimao dogadaj.
    Istocni most na Ibru koji razdvaja severni srpski i južni albanski deo bio je blokiran gotovo pola sata, a pripadnici kosovske policije obavljaju uviđaj.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *