PRIŠTINA, GRAČANICA, PRIZREN Put kojim se ređe ide

Pišu Nataša Jovanović i Ana Vučelić

Reporterke Pečata boravile su protekle nedelje u južnom delu Kosova i Metohije…

U podsvesti svakog Srbina, Kosovo je metafora za konačnu odluku. Tešku kao onu pred kojom se našao i Šekspirov Hamlet. Možda još težu, jer tu izbora nema već hiljadu godina. Ne može ga ni biti, jer je to rodno mesto Srbije, a svako rodno mesto je jedinstveno i neponovljivo. Zato je Kosovo srpska pradedovska kuća kroz koju su prolazili zvani i nezvani, u koju su upadali pljačkaši i ubice…Ta je kuća paljena i iseljavana više puta, bilo je u njoj, i još ima, zaštićenih stanara druge vere i običaja, u svakom veku je bio barem jedan pokušaj falsifikovanja imovinskih prava nad ovom neuništivom zgradom…
Ali, njene temelje još niko nije ni dotakao, ni sagledao. Oni su duboko postavljeni u duši i u veri srpskog naroda…To je uočio i nepoznati turski osvajač, kad je u 14. veku ušao u Prizren, i stao hipnotisan ispred crkve Bogorodice Ljeviške. Njegova impresija na arapskom koju je tada diskretno uklesao u zidove ovog zdanja, u prevodu glasi ovako: „Zenica moga oka tebi je gnezdo“. Ko je mogao i da pomisli da će novi vandali pet vekova kasnije biti gori Turci od Turaka, i da će baš ta Bogorodica Ljeviška biti meta divljaštva počinjenog 17. marta 2004. godine (tek 13. jula 2006. godine, stavljena je pod zaštitu UNESKO-a).

KOSOVSKA NOĆ
Prelaz Merdare. Noć je. Velika tabla sa natpisom „Kosovo republika“ nepokolebljivo i preteće izranja iz puste ceste. Oštre, kose kapi kiše nasrću na nas. Naprežemo se probijajući pogled kroz crnu noć. Da li su i na ovim obroncima padale krvave glave srpskih čobana 1999. godine? Da li je ovom zemljom, posrnula, prošla srpska vojska marširajući do Plave grobnice i Zejtinlika. Da li je postojala ta 1915. godina koja će nas koštati toliko mrtvih, koliko čini trećina genetskog koda jednog naroda? Da li su po ovim bestidno pustim livadama Šiptari nabijali Titovu sliku na ovnujske rogove tražeći republiku, još tada 1978. godine? Zašto mislimo da Kosovo nije mit?
Gotovo da nema više putnika. Put kojim se ređe ide?  Mimoilazi nas kamion novopazarskih tablica. Vozač nas značajno gleda: „Vi ste prvi put na Kosovu?“ Da li da potekne bujica opravdanja. Ćutimo. Prvi put. Kasnije dok sedimo u srpskoj oazi, legendarnoj kafani „Lovac“ u opštini Štrpce, pokušavamo da opišemo taj susret sa kosovskom noći. Pomaže nam gošća motela koja se, zainteresovana našim malim lirskim elaboracijama, pridružuje. „ Ovako“, kaže, „kosovska noć je duboko drugačija od, recimo, šumadijske ili vojvođanske. Šumadijska grli, vojvođanska sanjari, a kosovska boli“.Ali, to su već Štrpce, a tamo sve izgleda drugačije. Tamo je Kosovo u potpunosti naše.
Pre samog puta dobili smo instrukcije da ne odsedamo u Prištini. Srbi ovde ne dolaze, rečeno nam je. Šta znači Srbi ovde ne dolaze? Znači da nisu poželjni, dobijamo objašnjenje.
Centralna ulica u Prištini, koja vodi od hotela „Grand“ do hotela „Božur“, čuvena je bila u vreme Jugoslavije kao „dvojezični korzo“ jer su u večernjim satima defilovali Srbi i Albanci, samo različitim stranama. Ali, priča o toj ulici i promenama njenog imena, najrečitije govori o ubrzanim istorijskim tokovima koji tuda teku kao u nekom izolovanom filmskom studiju.
Ta glavna ulica, pre Drugog svetskog rata, zvala se ulica Kralja Aleksandra, posle rata Aleksandra Rankovića, a kada je Ranković uklonjen sa političke scene, doslovno je preorana, nanovo asfaltirana i imenovana ulicom Maršala Tita. Dolaskom Slobodana Miloševića postala je Vidovdanska, i to je zadržano sve do 1999. godine. Onda je došla okupacija „mirovnih snaga“, desilo se samoproglašenje nove albanske države usred Evrope, uz nesebičnu pomoć SAD i njene vojne sile. U čast svom velikom savezniku, Albanci ponovo menjaju ime centralne gradske ulice i ona postaje ulica Džordža Buša! Upravo u toj ulici, na zidu jedne zgrade, postavljen je portret Bila Klintona ogromnih razmera. U stanovima iste zgrade nekada su živele porodice pripadnika JNA. Njih su 17. marta 1999. godine izvlačili iz stanova. Neki su naknadno pronađeni, iseckani na komade. Mnogi su sa ostalim Srbima iz enklava u kolonama napustili Prištinu. Na svakom koraku vijore se zastave EU i SAD. Danas tu više nema srpskih stanova. Deša, naš vodič kroz metohijsku zemlju koji će kasniji ušetati u ovu priču, prototip istorijskog Srbina, prkosan i „lud“ od srbovanja, nekadašnji pripadnik JNA, živeo je u jednom od tih stanova. Kasnije se cela porodica seli u Niš. Ali, ne zadugo. „Sloboda je ovde“, rekao nam je. To ćemo kasnije i same osetiti – tu beskrajnu slobodu na okupiranoj teritoriji.
Dvadeset godina ranije, na zgradi pored „Grand hotela“, još uvek je bio Titov lik i poruka sa potpisom: „Sa reči na dela“ (na srpskom i albanskom).
Noću, Priština, izgleda kao turska mahala, slabo osvetljena, pusta, deluje kao udavljenik koji poslednjim trenucima svesti priprema svoj dijalog sa Bogom. Prigušeni žamor, prigušeno svetlo, retki prolaznici. Gledamo na sat: još nije ponoć. Ako vas nešto zablesne to je onda šljašteći izlog, a takvih je po Kosovu mnogo, u kojima su izložene raskošne haljine i burke.

UBOGA LEPOTICA
Manastir Gračanica je sve u istoimenoj opštini. Ona, manastir, značenjski, duhovno i istorijski izlazi iz okvira novoiscrtane opštinske granice i svih ostalih granica i opština u takozvanoj „republici Kosovo“. Omeđana bodljikavom žicom ona je kao uboga lepotica koja tihuje kroz ratove i vekove. Ona je tu da postoji i svedoči. U njoj nema dečanskog bunta, ni bezobrazne veličine koja hrli u nebo. U njoj nema ni one ženske pitomosti Pećke patrijaršije koja na momente podseća na nevestu, kroz čiju portu ne možete, a da ne zamislite kako hodi srpska srednjovekovna vlastela. Gračanica je stamena, stegnuta, sva iz jednog komada. Ona podseća na neke Srbe koje smo usput sretali. Ona kao da je spuštena sa neba, možda osmi dan stvaranja srpskog bića. Kada prolazite portom, kroz drvored rastinja, obasjani jutarnjim suncem i praćeni raskošnim gračaničnim zvonima koja pozivaju na liturgiju, ne znate da je unutra, u vrtlogu ikona i fresaka, muka i mrak. Unutra je srpska muka stegnuta kao majčina pesnica koja boluje izgubljene sinove. Zbog nje su u pesmu ušle i sjajne toke na grudima junaka i crni gavranovi i krvavo polje. „Izginite, samo zadobite“, prolaze nam kroz glavu reči narodne pesme o majci Jugovića koja ispraća sinove u rat.
Liturgija počinje u devet. I nije u samom manastiru, već u zgradi preko puta. Tek 20-ak ljudi.Nekoliko monahinja u crnim rizama klizi po podnom mozaiku… Ne možemo, a da ne pomislimo na ono carstvo pravoslavnog monaštva začetog u Eparhiji raško-prizrenskoj još za života patrijarha Pavla, kasnije episkopa Artemija, koje se posle odlaska svog vladike sa trona slilo po Srbiji. Naše pravoslavne,uspravne kosovske mantije, avaj, sada su po privatnim kućama, šumama, izbama. Ali to je već priča za neku drugu priliku. „Mrtvi će živima paliti sveće“, rekao je proročki pesnik na prošlogodišnjim vidovdanskim svečanostima. Deklerikalizacija Kosova je početak urušavanja uporišta za pravoslavne vernike. Rascep koji je proparao telo SPC živa je rana u svakom pravoslavnom Srbinu sa Kosmeta. Priča o artemijevcima i dečancima – so na živu ranu.
Ali vremena prolaze, a Crkva ostaje.
Nasred liturgije, stariji, koščat u licu, prosedi čovek maše rukama: „Ovako nije bilo za vreme vladike Artemija“. On grmi, nadglasava neujednačeno pevanje monahinja i napušta manastir. Prati ga tek prigušeni glas igumanije: „Ćuti, izađi napolje“. I Gračanica ćuti. A šta bi se desilo da je progovorila…
Odlazimo iz Gračanice. Naš vodič na putu ka opštini Štrpce je zamenik predsednika opštine Vučitrn Miodrag Stolić. Na vizit karti stoji Republika Srbija. AP Kosovo i Metohija, opština Vučitrn-Prilužje. Ovaj bodri znak vraća nam osmeh na lice. Pored glavnog puta nezgrapne, neukusne građevine, blokovi raznih boja sa šiptarskim nazivima firmi. Na ledini sa desne strane ostaje Gazimestan.Nebo je modro.
Protok robe i kapitala, te stvaranje novih opština sa ciljem da se mesta naseljena Srbima razgraniče, samo je deo paketa praktičnih problema sa kojima se Srbi suočavaju. Ovde je, napominje Stolić, sve dvojno. Dvojne instutucije, dvojne tablice, dvojna dokumenta. Mesta nisu povezana autobuskim linijama, repetitori MTS mreže budući da su srušeni pokrivaju samo mali deo teritorije, sa kosovskih kartica nemoguće je dobiti srpsku mrežu, fiksna telefonija nedavno uspostavljena jedina je veza sa Srbijom , isključenja struje u srpskim enklavama – omiljena zabava za Šiptare. Malo je imate, malo ne.

AGENDA STRADANJA
Put za Štrpce ima svoju istoriju. Svako mesto je mala agenda srpskog stradanja. Dolazimo u Gacko kod Lipljana. Pre 12 godina, 23. jula iz zasede na njivama ubijeno je 14 žetelaca, među njima i sedamnaestogodišnji dečak. UNMIK policija je u oktobru 2007. godine uhapsila kosovskog Albanca Mazluma Bitićija, iz sela Veliki Alas kod Lipljana, zbog sumnje da je učestvovao u tom ubistvu, ali je pušten posle dva meseca zbog nedostatka dokaza. Srbi u tom mestu okupljeni oko prodavnice (zadruge) u centru ne žele da pričaju. Sve je već ispričano, kažu. Crni, stegnuti kao kamenice, zbijaju redove i povlače se unazad. Možda se srame? „Život ovde nije pesma“, kaže jedan od njih, kuražniji, mlađi momak. „Zapjevaćeš kada unovčiš srpsku zemlju, Bistrica te tumbala, da Bog da“, seva stariji Gačanin.
Srpska kletva. Nema više bojeva i poziva na rat. Ratovi se sada dobijaju zemljom. U okolnim selima, pored glavnog puta za Štrpce, načičkane table „Zemlja na prodaju“. Ar, kažu meštani, dostiže do 18.000 evra. Kupci – imućni Albanci.
„Prodaju đedovinu, zalažu srpstvo za bolji život. A neće im, niti može biti bolji od ovog. Zaboravili su ovi mlađi onu Njegoševu ‘đe je zrno klicu zametnulo, onđe neka i plodom počine’. Eee, nije za svakog laka zemlja!“
A istorija se ovde ponavlja. Oni koji pamte 11. mart 1981. godine, kažu da se 17. mogao predvideti. Negde posle 18 časova uveče, 11. marta 1981. godine, počela je pobuna albanskih studenata Univerziteta u Prištini. Grupa od stotinak njih je krenula iz Studentskog doma, blizu prištinskog naselja „Sunčani breg“, tražeći bolje uslove života i studiranja. Barem je u početku tako glasio zvaničan zahtev pobunjenika. Ali, za samo nekoliko sati, sve se pretvorilo u nešto sasvim drugo. Počeo je rat sa lokalnom policijom i tako će trajati sve do 1. aprila, do dolaska specijalnih jedinica ondašnje savezne policije. U demonstracijama je bilo i poginulih i ranjenih sa svih strana. Više od 200 hiljada Albanaca javno je zahtevalo odvajanje Kosova od Jugoslavije (ne ni od Srbije, nego baš Jugoslavije!), a posebno je istaknut zahtev: „Kosovo republika“. Punih petnaest godina kasnije, na okupiranom Kosovu, otetom od Srbije, takođe u martu mesecu (2004.), albanski teror kreće u poslednji obračun protiv preostalih Srba i njihovih crkava i kuća. Gorelo je na sve strane, lomljene su svetinje, prekopavana groblja i ubijani ljudi. Sve je to posmatrao i prisutni okupator koji je sebi dao ciničan mandat, poznat kao „mirovne snage“.
Na putu ka Štrpcu srećemo predsednika Zvonka Mihajlovića. Učtivo se pozdravlja, ne znajući da će se ovaj slučajni susret već posle nekoliko dana pretvoriti u toplo prijateljstvo.
Štrpce važi za srpsku oazu u pustinji straha i neizvesnosti. Opkoljeno Šiptarima sa svih strana, Štrpce je ne samo najslobodnije mesto na Kosovu, već možda i jedinstveno mesto na kojem se svaki Beograđanin može osetiti potpuno bezbednim.

STRUJA – STVAR NAVIKE
„Ovde se noću ne zaključavaju vrata kuća“, sa osmehom nam objašnjava domaćin, vlasnik onog po svojoj toplini neobičnog motela „Lovac“, pominjanog na početku teksta. Motel podseća na engleske lovačke domove, sav je u drvetu, prisan, Srbi navijaju za Novaka Đokovića, konobar drema na šanku… Skoro kao da smo kod kuće i u trenutku kada navijačka strast dostiže tačku ključanja…Mrak. U Štrpcu nikada ne možete predvideti kada ćete ostati bez struje. „Majku im Šiptarsku“, čuje se muški glas iz dubine kafane. Ali ni on nije ljutit. Stvar navike.
Pre našeg dolaska ovu opštinu je obišla grupa Italijana. Posle drugog za kratko vreme isključenja struje, delegacija slobodnih mislilaca se, kažu Štrpčani, silno zamislila nad zlehudom sudbinom Srba. A onda…Grad je zasvetleo, agregati se uključili, Ceca ispunila tišinu oko malih prizemnih kuća i kafana u centru grada i Italijani su odlučili da se dobro provedu. Ova mala epizoda postala je gradska anegdota, ali mnogo više od uslova u kojima Srbi preživljavaju govori o samim Srbima. U ovoj Opštini živi 12.000 Srba i negde oko 3.500 Albanaca.  Srbi žive u 12 sela, Albanci u četiri, tri su mešovita sa većinskim srpskim stanovništvom.
Na vratima „Lovca“ poznata prilika. Prijateljica iz Beograda, raščupana od vetra, ali sa širokim osmehom dobacuje kelneru:
„Ista soba, isti broj“. Ima li išta lepše, konstatujemo, nego posle više meseci neviđanja pronaći prijatelja na Kosovu. Sada smo prijatelji po Kosovu. Prekidamo razgovor. Po seoskom putu napipavamo put do takozvane „artemijeve katakombe“. Tamo će nas dočekati Ksenofont Dečanac. Uz sveću. Oni nemaju agregat. Njima i ne treba agregat. Otrgnut od veličanstvenih Dečana, otac Ksenofont ne izgleda manje. Ili neupadljivije. Ili beznačajnije. On je svoje Dečane poneo sa sobom. Još jednom pred našim očima rasprostire se sva strahota raskola. Ali kao što rekosmo, ne so na živu ranu…Katakomba, privatna kuća nazvana tako po prvim hrišćanskim utočištima zapravo je mala crkva bez zvona i ikonopisa. Tu se svakodnevno održavaju liturgije. Svoje pravo na pravoslavlje otac Ksenofont objašnjava činjenicom da je vladika Artemije nezakonito svrgnut sa trona, da su se sa njegovom zakotrljale i glave svih pravoslavnih čuvara svete zemlje, da je zvanična  vlast u SPC podlegla pod pritiskom Zapada, da joj molitvenici nisu mili, da je posredi izdaja… Blesak svetla. Stigla je struja.
Vraćamo se u zadremali „Lovac“. Gosti se polako razilaze. Pravimo plan sutrašnjeg putovanja po Metohiji. Štrpce ujutru nije izgubilo na draži. Džip ispred opštine, srpske tablice u gepeku, naš vodič sa zlatnim satom i „rej ban“ naočarima, „lud“ od srbovanja podseća da je put dug, da nije poželjan kontakt sa meštanima, da bi trebalo da se vratimo zadana. „Metohija je jedno, Štrpce drugo. Tamo i ovde Šiptari nisu istog soja. Tamo još uvek može da vam se desi da stanete pored puta i, ukoliko ste viđeni kao Srbin, nestanete u noć. A tamo su tamne noći“.

BRATIMLJENJE DO GRLA
Kakvu ulogu sada igra OVK, čijim palim borcima su podignuti spomenici duž celog Kosmeta?
„Gotovo nikakvu“, objašnjava naš vodič, „sada deluje formacija crnokošuljaša. Ali njima meta nisu samo Srbi, već i politički nepodobni Albanci. Otuda su pod budnim okom i KPS. A OVK, to je već duga priča…“
Pre nego što su postali „saveznička armija“, takozvana OVK je usred Vašingtona, u američkom Kongresu, zvanično bila proglašena terorističkom organizacijom. Tako je i bilo sve do kraja druge polovine devedesetih, da bi 1999. godine, uz pomoć CIA na terenu (slučaj „Račak“ i slučaj „Voker“), dojučerašnje ubice i teroristi postali najbolji prijatelji najveće sile. U bratimljenje je do grla bio umešan i pokojni Ričard Holbruk, ali i čitava vojska američkih diplomata i špijuna. Ali, od tada do danas promenilo se mnogo štošta. Međusobno zavađene vođe OVK koje su dobile priliku da uđu u politiku, nikako nisu mogle preko noći da promene svoj kriminalni zanat. Nije više nikakva tajna da je vladavina OVK komandanata Kosovom dozlogrdila i njihovom američkom savezniku.
Da je to tako svedoči i događaj koji se zbio tokom pravljenja ove reportaže. Naime, prema svedočenju nesuđenog predsednika Kosova Bedžeta Pacolija (pred kamerama jedne prištinske privatne TV stanice, sa očitom namerom da javno opstruira američkog ambasadora na Kosovu), nova predsednica Kosova, inače žena stara 36 godina (Atifete Jahjaga, rođena u Đakovici, za koju niko do tada nije znao ni da postoji), izabrana je tako što je američki ambasador izvukao kovertu iz džepa sa njenim imenom. Kasnije je postalo jasno da je reč o američkom kadru, školovanom u čuvenom centru „Džordž Maršal“, ali i u bezbednosnim akademijama Velike Britanije. Inače, političari iz Đakovice bili su pola veka dominantni među komunističkim establišmentom, pa su ranije ovaj grad zvali „Crvena Đakovica“. Kako će Albanci podneti činjenicu da je žena izabrana za predsednika, nije teško pretpostaviti. U pitanju je jedno duboko patrijahalno društvo, čije su moralne norme poslednjih decenija poremećene, a njihovi „objekti časti“ ugroženi susretom sa okupatorskim kulturama koje se sa njima nikako ne podudaraju.
Sam Bedžet Pacoli, milijarder čija je građevinska firma registrovana u Švajcarskoj, u vreme vladavine Borisa Jeljcina u Moskvi dobija posao renoviranja Kremlja, što je, kažu, savršeno dobro i uradio. Od tada ga i smatraju „ruskim čovekom“ među Albancima, pa je to možda i razlog zašto se nije dopao Amerikancima kao kandidat za predsednika. Ali, ako je to teorija, onda nema nikakve sumnje da je u praksi već dokazano da „američki prijatelji“ hoće po svaku cenu da sklone sa vlasti celokupan vrh nekadašnje OVK.

ZATURENO PISMO
Prolazimo kroz kamene tesnace. Na uzanom putu kroz gudure zaobilazi nas dečak na konju.„Odavde, pa nadalje do Dečana gotovo da nema srpske duše. Sve table sa srpskim natpisima su sklonjene“. Ali su srpske kuće ostale, kao podsetnik da su nekada, u ne tako davnoj prošlosti ovde živele generacije Srba. Predsednik opštine pokazuje nam sa leve i desne strane puta naseljena mesta. Zaustavljamo se pored bele velelepne vile. Replika Bele kuće. Uzdarje na dar. Priroda je velelepna. Da li je neko mogao da spreči sramno otimanje? Kako su čitani znakovi vremena?
Mnogo godina ranije, tokom svog prvog diplomatskog mandata u Beogradu, ovde dobro znani američki ambasador Lorens Lari Iglberger, poslao je jedno pismo već ostarelom Milošu Crnjanskom, u kojem izražava svoje čuđenje zbog toga što jugoslovenske i srpske vlasti stvaraju albanski Univerzitet na Kosovu. Jer, kako je Iglberger tada napisao, Univerzitet je prvi simbol nečije državnosti.
Crnjanski, naravno, nije bio ni vlast, niti blizu vlasti, ali je ovaj tadašnji diplomata verovao da će svojim autoritetom uticati na nekoga od važnih ljudi u državi, da preispitaju tu odluku. Bilo je to vreme staljinizma u Albaniji, a granice Jugoslavije prema toj mračnoj državi bile su otvorene, te je masa od 200 hiljada emigranata odatle već pristigla na Kosovo.
No, ako se Iglberger putem tajne diplomatije čudio šta se to dešava, na terenu su se dešavala još veća čuda! Kako nam priča naš vodič, ondašnji srpski i jugoslovenski političar Petar Stambolić, doslovno je poklonio parče takozvane „uže Srbije“ Kosovu. Desilo se, u stvari, da je ondašnja „siva eminencija“ među Albancima, Fadilj Hodža, došao kod Stambolića i požalio mu se kako broj Srba na Kosovu opada, kako „loše stoje sa strukturom“. Nacionalnom, naravno. Onda je Stambolić, džentlmenski dodelio Kosovu ceo bivši Deževski srez, zapravo, teritoriju koju danas naopako zovu „severno Kosovo“. To je prostor od Rudnice (ispod Raške), preko Leška, Leposavića, Sočanice, Ibarskog Kolašina, pa sve do Zvečana i Kosovske Mitrovice, što podrazumeva obe strane reke Ibar i obronke planina Rogozna i Kopaonik! Na ovaj čin, niko nikada do današnjeg dana nije reagovao, niti je poznato da je iko ikada sa srpske strane zatražio da se izvrši međunarodna revizija ovog administrativnog divljaštva.
Na putu do Prizrena predsednik nam objašnjava koji je put bio od nekadašnjih privrednih giganata do ruina koje danas ne rade i koje Albanci doživljavaju svojim. Kad bi se sabrali svi današnji kapitalni privredni objekti na Kosovu, i kad bi neko malo istražio čijim novcem je to sve građeno, lako bi došao do zaključka da je najveći deo toga podigla Srbija, ali dosta toga i druge bivše jugoslovenske republike. Ko će tu šta da potražuje, uključujući i SPC, pa i predratne vlasnike imovine u eventualnoj realizaciji nekog zakona o restituciji, teško je pretpostaviti…
Prolazimo kroz Gornje selo, Mušnjikovo, Bogoševce i Račane. Račani su sto procentno muslimanko selo. Ulazimo u jednu od kafana na glavnom putu. Srbi su ovde prava senzacija. Srbi ovde ne dolaze.

EKSPLOATATORI SVIH JEZIKA
U podnožju smo Šar planine, blizu albanske i makedonske granice. Grad Prizren je naš novi domaćin. Ovde Srba gotovo i da nema, ali za razliku od ostalih mesta po Metohiji, preovlađuju Turci, pa je i službeni, zvanični jezik, turski. I zaista, Prizren podseća na tursku mahalu sa sokacima, džamijama, kaldrmom. Putopisci su Prizren nazivali „Malim Carigradom“ ili „Balkanskom Venecijom“… U klisuri reke Bistrice car Dušan je podigao manastir Sv. Arhanđela, svoju glavnu zadužbinu, u kojoj je 1355. godine sahranjen. Po dolasku Turaka je opusteo, a početkom 17. veka je skoro sav razoren. Drugo razaranje je doživeo 1999. godine. I on, kao i svi manastiri na Kosmetu, omeđan je žicom, kao simbolom orobljavanja duha jednog naroda. Danas su Turci, potomci istih onih Turaka koji su sa ovog zdanja uzimali kamenje kako bi ga uzidali u temelje svoje džamije, zaduženi za čuvanje ovog manastira. A samo od 1999. do 2006. godine na Kosmetu je niklo preko 400 džamija.
Carska prošlost ovog grada živi još jedino u epskom duhu preostalih Srba sa Kosmeta.
Đakovica. Tamo je poslednji kamen sa crkve Svete Trojice, u centru, preko puta hotela „Paštrik“, uklonjen 2007. godine. Crkva sa tri kupole više puta je minirana od 1999. godine, a onda su odneli i poslednji kamen sa crkve i crkvenog dvorišta. Sada se tu nalazi park i spomenik Majci Terezi.
Po selima kroz koja prolazimo na samo nekoliko metara dubine ispod zemlje leže ogromna nalazišta uglja. Meštani su ovde oduvek pomalo eksploatisali ovu rudu za svoje potrebe, a najčešće za loženje. Ali, prava eksploatacija rudnih bogatstava na Kosovu stara je nekoliko hiljada godina. Mesto Novo Brdo kod Prištine, recimo, priča nam Mihajlović, nekada je bilo naseljenije od Londona. Tu su radili i živeli čuveni rudari Sasi. Rimska imperija je imala svoje metode eksploatacije rudnih bogatstava na Kosovu, pa je tako od jugoistoka Kopaonika iznad Leposavića, pa sve do Trepče kod Mitrovice, puno neprirodno uzanih jama koje savremeni inženjeri zovu „rimski radovi“. Postoje dokazi da je u rimsko doba, sa kopaoničke strane koja danas neprirodno pripada Kosovu, sa 1300 metara nadmorske visine, pa sve do Vučitrna, postojao lanac ljudi, konja i mazgi kojim je vršeno prebacivanje rude ili već pretopljene rude u metal.
Ali, Kosovo je i onda i danas ostalo privlačno za osvajača i eksploatatore svih jezika. Početkom dvadesetog veka, kad su u „Trepču“ ušli Englezi (i doneli džez muziku u Kosovsku Mitrovicu, što se kao tradicija zadržalo do danas, pa su mitrovački džezeri nadaleko poznati), verovatno da ni oni sami nisu slutili da će sto godina kasnije ponovo doći da „čuvaju mir“ i da eksploatišu ono što je preostalo…
Albanska pobuna protiv Srbije i srpskih vlasti, zapravo je počela jednom demagoškom parolom („Trepča radi, Beograd se gradi“) koja je smišljena u vreme kad je u „Trepči“ bilo zaposleno više Albanaca nego što ih je ikada pre toga bilo. Čak je u vreme nastanka te rimovane laži na čelu celokupnog rudarskog kompleksa bio Aziz Abrazi, Albanac, naravno, smenjen sa te funkcije posle političkog angažovanja Miloševića na Kosovu.

ZRNO DRŽAVNOSTI
Pratimo Bistricu. Ona će nas odvesti u srce pravoslavnog Kosmeta. Ispod strmih Prokletija, beli Dečani, manastir Hrista Spasa najveličanstvenija zadužbina nemanjićkog duha. Osnivač, sveti kralj Stefan Dečanski, sin kralja Milutina, otac cara Dušana.
I sam kao neprikosnoveni vladar okružen svojim podanicima, hram Hrista Spasa, veličanstveno se uzdiže nad metohijskom zemljom. Kada mu se približite stičete utisak da ga nikakva sila ne bi mogla pomeriti sa tog mesta. A i kako bi..On je korenjima starim 700 leta svezan za tu zemlju. Okružen divljinom deluje pitomo, sagledan sam, drsko uspravan. Kroz portu manastira promiču crne mantije. Budući da sam nekada, kada su se lomila pravoslavna koplja, svoje intimno uverenje poklonila vladiki Artemiju razmišljam da li će se jedna od njih isprsiti ispred nas, zamoliti da izađemo(N.J.).
Sa sličnim dilemama u manastir ulazi i predsednik opštine Štrpce. On vuče hipoteku da je Artemijevim monasima poklonio 12 metara drva. Da li se prašta poklon od 12 metara drva?
Onda su nas Beli Dečani prigrlili. Znaju Dečani da vremena prolaze, a Crkva ostaje. Sa ocem Petrom obilazimo celu ekonomiju ovog manastira. To zaista jeste grad u gradu. Manastir ima preko 200 ovaca, svoje vinograde, voćnjake i šume. U zgradama kojima je okružen smeštene su slikarska i stolarska radionica, moderna pekara, mlekara. U trpezariji za nas goste zgotovljena je posna hrana. Otac Petar nam pokazuje sveće koje streme do tavanice. „Zapaliće ih oslobodilac Kosova. Poslednji put upaljene su 1912. godine“.
Nad metohijskom zemljom spušta se mrak. Krećemo ka Pećkoj patrijaršiji. Ulica je pusta. U kolima slušamo pesmu: „Metohijo, sjajna zvezdo bićeš moja…“. Osećaj neverovatne slobode na okupiranoj teritoriji.
Dolazimo u centar srpske duhovnosti i kulture. Postoji verovanje da je odluku da se  Pećka patrijaršija podigne baš na tom mestu doneo osnivač srpske crkve, sveti Sava. Savinu zamisao ostvario je njegov naslednik na arhiepiskopskom prestolu, Arsenije I, izgradnjom crkve svetih Apostola u trećoj deceniji 13. veka. Na kapiji manastira, požutela stoji čitulja. Na njoj slike sedam dečaka pobijenih 1998. godine, ispod slika tekst: „Ubi ih zličinačka ruka – ruka im se osušila, grom ih ubio…“ Da se ne zaboravi. Od ulaska NATO trupa na Kosovo, 12. juna 1999. godine, manastir je pod neprestanom zaštitom italijanskih snaga jer je širom Kosova uništeno, posebno tokom leta i jeseni 1999. godine, više od 100, dok je u martu 2004. godine, za samo dva dana, ruinirano više od trideset sakralnih objekata. Stara monahinja, izlači ključ iz mantije i otvara manastir. Neko je rekao da se Rusija ne da obuhvatiti mišlju. Mislim da se slično može reći i za Pećku patrijaršiju. Ona je čuvar vremena, so iz jevanđelja koja znači nastavak, zrno iz kojeg će nekada nići nova državnost Kosmeta. Bez nje, plašim se, iščilelo bi negde kolektivno sećanje na Srbiju, Kosovski boj, Nemanjiće, ratove…
Vraćamo se istim putem. Putem kojim se ređe ide.
Kosovo je, kao što rekosmo, srpska pradedovska kuća kroz koju su prolazili zvani i nezvani, u koju su upadali pljačkaši i ubice…Ta je kuća paljena i iseljavana više puta, bilo je u njoj, i još ima, zaštićenih stanara druge vere i običaja, u svakom veku je bio barem jedan pokušaj falsifikovanja imovinskih prava nad ovom neuništivom zgradom…
Ali, njene temelje još niko nije ni dotakao, ni sagledao. Oni su duboko postavljeni u duši i u veri srpskog naroda…