Mračni osmeh Brane Crnčevića

Piše Aleksandar Dunđerin

Novi humorističko-satirični roman našeg slavnog pisca svrstava ovog stvaraoca među najuspešnije satiričare srpske književnosti, a po pitanju sarkastičnosti, neposrednosti, oštrine i hrabrosti, lansira ga čak i ispred Jovana Sterije Popovića i Radoja Domanovića

„Oprljila me umetnost. A koga ona dotakne svojom rukom, tom nema spasa. Robovaće do poslednjeg daha.“

„Sada pokušavam nemoguće. Bavim se politikom i literaturom istovrmeno“, izjavio je jednom prilikom Branislav Brana Crnčević. Ta nemoguća misija neumornog nomada i nepopravljivog vedro mračnog boema  opredelila je najveći deo javnosti (nažalost i one književne), da Crnčeviću uglavnom prišije etiketu „nekorektnog“ političara, prećutkujući sve ono što je do sada stvorio u oblasti književne umetnosti. Onaj manji deo (književne) javnosti, još uvek opterećen kakvom-takvom savešću, setiće se da ga, pored epiteta „političar“, počaste još i sa „književnik i publicista“. Poneko će pomenuti i to da je Crnčević jedan od najznačajnijih srpskih pisaca za decu (dobitnik nagrade „Zmajevih dečjih igara“ 1987. godine), vrstan aforističar i scenarista, šarmantan, duhovit i intrigantan pesnik; konačno, da je autor 18 knjiga, od kojih se posebno ističu prozna ostvarenja (pripovetke i romani), pre svega ona koji ga svrstavaju među najuspešnije satiričare srpske književnosti, po pitanju sarkastičnosti, neposrednosti, oštrine i hrabrosti, čak i ispred Jovana Sterije Popovića i Radoja Domanovića.

ROMAN BEZ DISTANCE
Razlog što i nova knjiga Brane Crnčevića „Čuvari pepela“ nije u javnosti dobila pažnju koju zaslužuje, ne krije se samo u pogrešnoj pretpostavki književne kritike da se pisci ne bave politikom (gotovo svi značajni srpski stvaraoci bili su, svako na određeni način, itekako društveno angažovani). Pre ga treba tražiti u činjenici da ovo humorističko-satiričko delo predstavlja svojevrsni „roman bez distance“, koji sa sobom redovno nosi klicu bojazni, i za autora i za kritičara, da se suoče sa opasnošću da (tumačenju) umetnosti pretpostave „tendeciozno ideologiziranje“. Međutim, budući da je Brana Crnčević iskusni političar, ali i nadareni stvaralac, on je ovu zamku vešto zaobišao, oblikujući „Čuvare pepela“ uz postupak pronađenog rukopisa. Roman, naime, predstavljaju memoari Borisa Jegoroviča Fakhmeljnikova (jednog od glavnih junaka) koje autor, saznajemo to iz poslednjeg poglavlja „Pismo uredniku“, želi da obelodani „pre nego što je oni, falsifikovanu i unakaženu svakojakim gadostima, upotrebe na mogućem suđenju Čuvarima pepela“. Iluziju autentičnosti ovom iskazu, a time i poslednjem poglavlju, pa i romanu u celini, daruje podatak da se autor obraća gospodinu Toholju, dakle stvarnom izdavaču i uredniku knjige. Na ovaj način Crnčević je uspeo da po ko zna koji put do sada doskoči i tužiocima i sudijama, i tako unapred odbrani i sadržaj memoara Borisa Jegoroviča, ali i sopstveni umetnički kredibilitet.
Naravno, ovakav postupak preporučljiv je kada je u pitanju satira, književni oblik u kojem se kritički ismevaju pojedinci, država i vlast, a pogotovo kada je piše Brana Crnčević, kojem je ona više no drugima i važno sredstvo u političkoj borbi. No, bez obzira na to ko kakvoj političkoj opciji pripadao, bilo bi pošteno priznati da se niko tako direktno, „bez dlake na jeziku“, jednostavno i jasno nije obračunao sa manama i glupostima, mentalnim i moralnim izobličenostima pojedinaca koji predstavljaju aktuelnu vlast u Srbiji i u svetu (ali i onih koji im služe), a da pri tome umetnost nije priložio na žrtveni oltar degutantnog pamfletizma.

NADZOR SRPSKIH SNOVA
Radnja romana odvija se u savremenoj, šizofrenoj Srbiji, u vreme kada je svet „luđi nego ikada“, kada „svako, bez ikakve dijagnoze, stiče titulu šizoidnog paranoika, pedofila, seksualnog manijaka, istoričara, nepogrešivog statističara, kleptomana, teroriste. U Srbiji opterećenoj podelama na suvereniste i evroreformatore, predstavljene u „Čuvarima pepela“ na duhovit način, ocrtane uz primesu gotovo dobroćudnog i blagonaklonog humora, inače nesvojstvenog ironičnom Crnčevićevom izrazu – „’Tvoja podela na rasne pse i džukce miriše na teoriju o dve Srbije, na rasnu i, u najboljem smislu te reči, elitnu i evropsku Srbiju, i onu drugu, džukačku Srbiju koja reži na Evropu’, rekao mi je Džon, izbegavajući da mi kaže gde je to i od koga čuo. Kažem da moja priča o rasnim psima nije metafora, melanholici ne dele Srbiju na dve Srbije, to rade imbecili i idioti“). To je ova Srbija sada, Srbija o kojoj se pišu „knjižurine o genocidu pravoslavaca nad katolicima i muslimanima“, zbog čega će „Srbija ležati u Srbiji još najmanje osamnaest godina“. Dakle, radnja je smeštena u aktuelni vremenski trenutak, u razdoblje kada „insajderi nadziru pola planete, a drugu polovinu kontroliše NATO“, kada „jedan satelit kontroliše drugi satelit, pa u vasioni sve besmisleno zvrji“.
Iako precizno određenje mesta i vremena odigravanja radnje romana doprinosi aktuelnosti i ubojitosti satirične žaoke, isto tako ponekad narušava alegoričnost priče i smanjuje univerzalnost njenog značenja, istovremeno svodeći humorističko-satiričnu priču u okvire realno mogućeg. Te granice, međutim, „Čuvari pepela“ povremeno prelaze najviše zahvaljujući kompoziciji romana koja je u saglasju sa refleksijama (pretočenim u memoare) štićenika mnogih duševnih bolnica Borisa Jegoroviča Fakhmeljnikova. Naime, razuđena i rasplinuta Borisova misao, njegova sećanja, i povremeni napadi ludila, te to što u „Čuvarima pepela“ ima više glavnih junaka (pored Borisa, tu je i pesnik-boem Đura Bezvoljica, razni domaći i strani špijuni – Džon, Meri, Durakov, Druker, Gospođa Pudla – koji rade za Seriksa, vladara sveta), pa svako od njih u određenom delu romanu preuzima ulogu nosioca radnje, obezbeđuju da, s vremena na vreme, Crnčevićevi humor i satira budu pojačani elementima groteskne fantastike i alegorije. Tako strani špijuni – rukovođeni iz Seriksovog štaba, odnosno od strane Ujedinjenih vladarskih porodica koje kontrolišu tokove novca na globalnom tržištu – u Srbe tajno ubrizgavaju serum „ahneseri“ (od čega ljudi, ionako naivni i oboleli, postaju potpuno šizofreni), „u vratove pudlica i ritrivera ugrađuju čip koji snima sve razgovore, svojim „paranormalnim uticajem preko medija i medijuma zavode Srbiju vešto kao prostitutku“. Posebno opasno, kako po Borisa Jegoroviča, tako i po sve naše sunarodnike jeste „Odeljenje za nadzor srpskih snova“ koje preko svojih agenata ugrađuje ljudima u Srbiji čipove putem kojih je moguće čitati srpske snove. A „opasnim ukrštanjem nekih stvarnih policijskih i vojnih poludokumenata sa delićima snimljenih srpskih snova može se izazvati rat u Srbiji i u celom svetu“, zaključiće jedan od junaka „Čuvara pepela“.

PEPEO PROŠLOSTI, KRST I PRAĆKA
I „eto priče koju Gogolj ne bi umeo da napiše, a Dostojevski bi bacio i pero i otišao u prvu kockarnicu“. Ako se Gogolj i Dostojevski ne bi snašli u Srbiji 21. veka, Brana Crnčević se, bar kao književnik, u njemu oseća kao riba u vodi. Istina, haotična svakodnevica prve decenija trećeg milujinuma nudi svima obilje materijala za umetničku nadahnuće, ali retko ko se u srpskoj literaturi usuđuje ali i strpljenja i hrabrosti da zabeleži sve društvene anomalije koje svedoče o predapokaliptičnom užasu pred kojim se našla ne samo Srbija, nego i čitava planeta. Malo je srpskih pisaca, ruku na srce, koji za takav podvig imaju dovoljno strpljenja, upornosti i talenta.
Neke od ovde pobrojanih komičnih aluzija, insinuacija, karikatura i preuveličavanja, zasnovanih na semantičkim dvosmislenostima, slutnjama i nagoveštajima, poslužile su Crnčeviću da napravi suptilnu razliku između onoga što je izričito rečeno i onoga što se podrazumeva, onog što se sasvim glasno kaže i onog što se šapuće. A šapuće se o tome da je Srbija izdana i prodana zemlja, da zavera protiv srpskog naroda ne postoji samo u teoriji nego i u praksi. Međutim, taj šapat u Crnčevićevom romanu odjekuje tako jako i daleko, da ga ne može zaglušiti ni ludilo Borisa Jegoroviča Fakhmeljnikova. Naprotiv. „Lažna reč se leči istinitom, gruba nežnom, prljava čistom, a luda reč se leči ludom rečju“. Odnosono: planetarno ludilo koje preti da ugrozi mnoge narode (među njima, dakako, i Srbe), moguće je razobličiti, a narod angažovati i pokrenuti, jedino ludilom.
Samo čovek koji je obuzet gorčinom, udruženom sa ludošću, može da brani „pepeo prošlosti“ od „pepela budućnosti“ uz pomoć krsta (simbola vere) i praćke (simbola odbrane na koju je svedena Srbija), a da je istovremeno razumeo i suštinu stihova jednog od junaka romana, Đure Bezvoljice:
Umire još jedan dan
drugi se uzalud rađa
život je samo san
za kuću smrti građa
Taj egzistencijalistički pesimizam, brutalno ogoljen, pomalo i nesvojstven tradiciji humorističko-satirične proze, a prisutan kao lajt-motiv u „Čuvarima pepela“, samo dodatno pojačava kritiku i opomenu upućenu onima koji se u Crnčevićevom romanu prepoznaju, a kaznu čini žešćom i konačnom. Istovremeno, Branu Crnčevića svrstava u red besmrtnih junaka književne umetnosti, ali i u odgovornog i uvek budnog čuvara srpske tradicije i duhovnosti.

2 коментара

  1. Avatar

    E,sad ispred Sterije i Domanovica?!

  2. Avatar

    Jeste , Dejane. ispred njih.Pitanje je, nazalost, da li ce ” Cuvari pepela ” biti citani , tumaceni i analizirani kao sto su Sterijina i Domanoviceva dela bila i jesu ili posto nece biti prevedeni na engleski- niko vise nece ni znati da cita sta pise u ” Cuvarima pepela”.
    Evo jedan citat koji mi se narocito svidio:
    ” Sledeceg jutra nasao sam na pragu svoje kuce veliko pasje govno u koje je bila zabodena lovorova grancica.’ Porucili su ti da nema mira dok te ne ukenjaju”,objasnio je Jhon docnije.
    Pasje govno vodilo me je prema Durakovu . Pozvao sam telefonom prijatelja, strucnjaka, taj je bio veterinar dok je bio veterinar. Gleda on govno, gleda lovorovu grancicu, gleda mene i sve vrti glavom. Sta me interesuje, pita.Da li po govnetu moze da odredi vrstu psa koji mi se iskenjao na prag ? Veterinar merka govno, njusi ga Sumnja na nemackog ovcara, odbacio je retrivere i pudlice koje Durakov koristi. Ipak, nije sasvim siguran.Ponudio mi je da ponese govno i grancicu kao uzorak. Prosetace, kaze parkovima, posebno Kalemegdanom, i uporediti govno sa mog praga sa uzorcima koje nadje u prirodi. Nisam imao nista protiv. On gubi vreme, ne ja. Morace da motri na pse koji kenjaju da bi, utvrdivsi im rasu, uporedio govno s govnetom. To je, veli, naucio gledajuci televiziju. Kenja neko kenja, i ne znas kojoj grupaciji pripada. Tek kad se pojavi drugi jasno obelezeni kenjator, i uporedivsi govno s govnetom, postaje ti jasno, iz koje su grupe oba govneta.”
    Moram priznati da sam jedva od smijeha prepisivala ( humoristicki) a satira je u tome sto je navedeni citat dnevna srpska svakodnevica pa je u stvari vise za plakanje , nego za smijanje.

    1
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *