Čekajući zračak svete srpske zore

Piše Milorad Vučelić

Tri godine postojanja „Pečata“ čvrsto su povezane sa Branom Crnčevićem. Pre dva meseca objavljen, njegov uvodnik „Pismo Miloradu Vučeliću ili Jadi srpskog ekumenizma“ spada u red, u velikoj konkurenciji, najblistavijih i najdublje promišljenih Braninih tekstova, i to ne samo tekstova koje je on napisao, već i onih koji su se u srpskoj javnosti poslednjih godina uopšte pojavili. Na neki način to je bio testamentarni tekst, meni posebno dirljiv i potresan po nedvosmisleno izraženoj prijateljskoj emociji, a nastao iz velike posvećenosti srpskim brigama i pitanjima. O Crnčeviću i „Pečatu“ možete pročitati tekst „Branin Pečat“ koji je priredila Ljiljana Bogdanović, u ovom Braninom posmrtnom broju „Pečata“.
Kada je do mene stigla vest o Braninoj teškoj bolesti, on mi je na pitanje, koje sam mu postavio o lečenju, jednostavno odgovorio: „Kada sam znao da živim, znaću valjda i da umrem“. Ljutnuo sam se na Branu smatrajući da se dosetkama ne može odgovarati na sudbinska i pitanja života i smrti, ali nije vredelo. Baš tako kako mi je rekao nadmoćno je odživeo ostatak života.
Pretposlednji put kada mi se javio bio je veoma zabrinut zbog toga što ga je neko pogrešno obavestio da mu se potpis na Peticiji za odbranu Vojislava Koštunice od režimskog montiranog političkog procesa, objavljenoj u „Pečatu“, nije pojavio. Nije nikako, pri samom kraju  života, hteo da odustane od javnih odgovornosti i angažmana. Razuverio sam ga i smirio čitajući mu imena među kojima je na samom vrhu bilo i njegovo. Stigao je da nekoliko dana pred smrt potpiše i Peticiju o oslobađanju Božidara Vučurevića.
Ostao sam zamišljen nad njegovim odgovorom o znanju da se živi i da se mre, o doslednosti u životu kojom se tako šta mora pokriti i dokazati, te  o mogućem sebičluku kojim se čak i na tako skup način pokušava nahraniti stvaralačka sujeta. Zamišljen nad potrebom da se naknadno postigne zaokruženost i koherencija svog života, prizvao sam iz sećanja, kao dokaz Branine doslednosti u životnim preporukama i sebi i prijateljima, pesmu kojom me je počastvovao na moj šezdeseti rođendan, a koju objavljujemo kao prilog ovom uvodniku.
I tako danas, na dan Crnčevićeve sahrane, dok palim cigaru („Zapali jednu… popuši život“), znajući za Braninu pušačku strast, ne previđam da Branina cigareta nije bila običan predmet nego mala vatra. U tome kako je Brana, prirodno kao neki plemeniti junak, pušio „osećao se jedan Prometejev kompleks smelosti – otimanja i kroćenja vatre“. Pušenje je, inače, kod njega bila „metafora unutrašnje vatre koju čovek obuzdava u sebi“.
Biće mi nemoguće opisivati važne javne, istorijske i političke događaje u kojima sam učestvovao, a da u njima Brana ne bude, prema zasluzi, jedan od najvažnijih  junaka. Iz tih situacija koje smo prolazili zajedno izvile su se posredstvom njegovog dara i pera i tako blistave pesme, kao što je „Opsesija“ (po čijem je jednom stihu ovaj uvodnik naslovljen), i mnoge druge.
Imajući u vidu dnevni red na koji je sada Haškom presudom došlo hrvatsko pitanje, Brani tako blisko, ne mogu, a da se ne setim jedne televizijske emisije („Klopka“ na „BK“) od pre dobrih sedam i više godina u kojoj smo Crnčević i ja bili gosti zajedno sa Ivanom Zvonimirom Čičkom. Pokazali smo tada i on i ja jednu vrstu zluradog i nadmoćnog kavaljerstva prema pomenutom gostu iz Zagreba. Nismo sasvim izvesno znali šta će se posle sedam godina dogoditi, ali smo demonstrirali neku vrstu predosećaja i slutnje onoga što će Hrvatska dočekati 15. aprila 2011. godine.
Hrvatska je, naime, 15. aprila ove godine saznala istinu o sebi, o hrvatskom narodu i o karakteru nezavisnosti hrvatske države. Do presude Haškog suda hrvatskom ratnom komandantu Anti Gotovini, postojalo je u Hrvatskoj snažno i gotovo jednodušno uverenje da su zapadne sile napravile „nezavisnu državu Hrvatsku“ saglasno istorijskoj samobitnosti i cilju hrvatskog naroda da ima svoju nacionalnu državu.
Ova hrvatska nacionalna samoobmana, koja je u prah i pepeo skrhana presudom Haškog suda, pre svega govori koliko je Hrvatska nedorasla i koliko je naivno, gotovo infantilno razumela prave namere i interese velikih zapadnih sila. Zato se danas Hrvatska, posle nezrelog romantičarskog zanosa, suočava sa bolnim otrežnjenjem da nisu zapadne sile Hrvatsku stvorile zarad hrvatske ideje, niti zarad samobitnosti hrvatskog naroda. Hrvatska, dakle, nije stvorena da bi hrvatski narod slavio „Oluju“, „domovinski rat“ i svog ratnog komandanta Gotovinu, već da bi njena glavna vrednost i njen Dan državnosti bio Dan ponosa.
To što Hrvatska u suočavanju sa svojom istinom burno reaguje, samo je potvrda koliko su duboko živeli u samoobmani. Oni nisu razumeli da im Zapad dozvoljava da budu Hrvati i da se bore za svoju državu samo protiv Srba i dok ne istrebe Srbe iz Hrvatske. Posle Jasenovca i genocida u Drugom svetskom ratu, Zapad je dopustio Hrvatima da ponovo počine genocid na Srbima i doslovno prognaju sve Srbe iz Hrvatske u akcijama „Oluja“ i „Bljesak“. Odnosno, nije im samo dopustio nego im je dao svu vojnu podršku u ratu protiv Srba. Kada je ovaj posao završen, jasno je da dalje od Hrvatske treba napraviti zemlju radosti i globalnih vrednosti, tim pre što ima lepu obalu i lepo more koje treba da posluži za odmor i razbibrigu srednjoj klasi zapadnih država.
Jedan Srbin, koji je prošle godine bio na splitskoj rivi, bio je svedok događaja koji otkriva suštinu nove hrvatske državnosti. Naime, grupa veselih zapadnih turista skinula se gola nasred rive. Oni su tako goli bili tu svoji na svome, u zemlji kojoj je Dan ponosa Dan državnosti. Zapanjeni Hrvati su to shvatili kao ružan incident, ne razumevši šta je suština stvari.
Iako su Srbi skloni da sve svoje potcene, a sve tuđe, makar ono bilo i hrvatsko, precene, stvari ipak ne stoje tako loše po nas. Hrvatska je, prihvatajući Haški sud kao svetionik koji osvetljava put bez alternative u EU, Gotovinu kao simbol domovinskog rata poslala u život okovan lancima. Tako je i palo da se Gotovina zapravo borio za evropsku Hrvatsku u kojoj je Dan ponosa istovremeno Dan državnosti.
I za današnji režim u Srbiji je Haški sud postao svetionik, ali se glavna bitka Srbije i Haškog suda završila mnogo ranije. Gotovina je simbol Hrvatske u Hagu, a Milošević je simbol Srbije u Hagu. Saglasno veličini i samosvojnosti hrvatskog naroda rešen je slučaj Gotovine u Haškom sudu. Isto tako, saglasno veličini i samobitnosti srpskog naroda, rešen je slučaj Miloševića u Haškom sudu. Tu ništa ne može biti slučajno. Milošević nije samo ponizio Haški sud, nego je činjenično dokazao da njemu i Srbiji nije mogao da sudi Haški sud, već samo da sudi i presudi Bog i srpski narod. Za Hrvatsku i za Gotovinu, međutim,  u potpunosti je nadležan i merodavan Haški sud.
Hrvate će brzo proći ljutnja i oni će nastaviti putem bez alternative. Sve više će se navikavati da su oni zemlja stvorena za vesele i razdragane zapadne nudiste i turiste. Ponajviše će Gotovini biti zahvalni upravo zapadni konzumenti hrvatskih prirodnih lepota.
Sudbina Srbije još nije odlučena jer je srpski narod kroz istoriju stekao gen samoodržanja. Naša tajna istorijska šifra sadržana je u čuvenom stihu:
„Neka bude što biti ne može“!
Hristos Voskrese!

__________________

„Vučeli za jubilarni“

Istina stara, sve je na kocki!
Bura te ruši, bura te stvara,
Pa popi nešto, Lave Trocki
Žeđa u tebi Če Gevara.

Život je opasan kao Ce-ka
Zbog toga vodi samog sebe
Zapali jednu, druga te čeka.
Popuši život, ko ga jebe !?

Preživeo si mnoga čuda,
Noćas uživaj, noćas slavi.
Važno je da te služe muda,
Posebno onaj par u glavi.

7 коментара

  1. Avatar

    Gospodine Vucelicu stvarno ne mogu a da se ne zadivim nad svakim vasim tekstom.
    Rado vas i uvek citam,veliki pozdrav vama i svim vasim citaocima ,od porodice Fajfric iz Norveske!

  2. Avatar
    Цмок Торонто

    Неки Срби од мржње према Милошевићу заволели Хрвате,муслимане,Јојамере и Европу.
    Неки Срби су сами узрок своје несреће.
    Што рече српски сељак….А каки си ни за диси ниси…
    Брани нека је лака…Дупли виски са погледом у небо..
    А Печату много успеха у преламању српских малих мозгова и Срећан ПРВИ Мај 2011…
    Пс.Ал смо матори ..

  3. Avatar

    U objašnjavanju građanskog rata redovno se prenebegava činjenica da su postojale opcije koje su branile Jugoslaviju, tu nekada srećnu zemlju koju odavno političari ne žele da pominju kako se neko ne bi dosetio da se juš uvak radi na onome što su ti koji rade razgradili. Dakle, prvo uništi, pa rad na ruševinama proglasi stvaralaštvom. Milošević je dugo vremena utrošio upravo na odbrani Jugoslavije, ali sadašnji političari ne žele da o tome govore jer niko od nas ne zna šta su oni to stvarali ili branili. Demokratiju donose ljudi koji imaju centralizovanu i diktatorsku vlast u partijama koje vode. Zar je moguće da su to donosioci demokratije ? Bolji deo inteligencije je u senci ili na nebu, pa se onima gore odlučio pridružiti i Brana Crnčević. Razumem ga, ali ipak nije fer prema nama koji smo voleli njegova poigravanja sa besmislom u kome živimo. Teško da će se Brana suzdržati i tamo gore. Dovoljno je vispren da i tamo nešto isčeprka.

  4. Avatar

    Veliko je pitanje da lisu branili Jugoslaviju, ili *fakticko stanje*,,*svi srbi u jednoj drzavi*..ali, *neki to vole vruce*…u mrznji prema SFRJ, zrtvovali su sve *vekovne neprijatelje* zajedno sa Srbima *koje vise vole od svega*…?
    …………………………………………………………………………………………………………………..
    Predstavnici izbegličkih udruženja i zavičajnih klubova dostavili su danas u Vladi Srbije premijeru Mirku Cvetkoviću peticiju kojom prognani Srbi iz Hrvatske traže stanarska, imovinska i druga stečene prava
    Pored peticije, koju je potpisalo 100 izbegličkih udruženja i 60.000 građana, oni su na portirnici Vlade Srbije predali i Predlog rezolucije o poštovanju ljudskih prava izbeglih i prognanih Srba i građana Srbije koji su oštećeni u imovinskim i drugim pravima u Hrvatskoj.
    Predsednik Koalicije izbegličkih udruženja u Srbiji Miodrag Linta izjavio je novinarima da je “u Hrvatskoj poslednjih 20 godina na đelu sistemastko uništavanje i otimanje srpske imovine: kuća, stanova, poslovnog prostora, privrednih objekata, šumskog i poljoprivrednog zemljišta”, kao i dvostruki standardi u oblasti suđenja za ratne zločine, “daleko teži za Srbe, a daleko lakši za Hrvate”.
    On je naveo da je u “etnički motivisanim suđenjima procesuirano 95 odsto Srba i pet odsto Hrvata, što je posledica hrvatske politike prema kojoj su Hrvati oslobodioci i heroji, a Srbi agresori i zločinci”.
    Linta je podsetio da “i dalje na području Hrvatske ima više od 600 grobnih mesta s posmrtnim ostacima ubijenih i nestalih Srba koji još nisu ekshumirani i identifikovani”.
    “Zato tražimo da Vlada Srbije podrži naš predlog rezolucije i uputi Skupštini Srbije na usvajanje”, kazao je Linta i dodao da je cilj da se “pitanje masovnog kršenja ljudskih prava preko 500.000 Srba i velikog broja ostalih građana Srbije, definiše kao jedno od otvorenih pitanja u odnosima sa zvaničnim Zagrebom”.
    “Tražimo da Vlada Srbije započne suštinski dijalog s vlastima Hrvatske u cilju sveobuhvatnog i trajnog rešenja naših oduzetih imovinskih, statusnih i drugih stečenih prava”, naglasio je Linta.
    Temelj tog dijalog, kako je objasnio, mora da bude bečki sporazum o sukcesiji koji su 2001. godine potpisale sve države s prostora bivše Jugoslavije i u kojem se jasno kaže da će svim građanima biti vraćena prava koja su imali na dan 31. decembra 1990. Linta je u ime izbegličkih udruženja izrazio razočarenje ponašanjem Vlade Srbije koja odbija dijalog s njihovim legitimnim predstavnicima i naveo da puna dva meseca nisu dobili odgovor na više puta ponovljene zahteve da njihovu delegaciju primi premijer Cvetković.
    “Smatramo da je u takvo ponašanje neevropsko, jer je jedan od evropskih standarda partnerski odnos i dijalog između predstavnika Vlade i civilnog sektora”, ocenio je Linta.
    Tekst Rezolucije i peticija s potpisima podrške upućeni su ranije predsedniku Srbije i srpskog parlamenta, kao i šefovima svih poslaničkih grupa; najvišim zvaničnicima i Saboru Hrvatske i svim relevantnim međunarodnim institucijama uključujući EU, SE, OEBS, UNĆR, vlade SAD, Rusije, Kine i vodećih zapadnih zemalja.
    Izbeglička udruženja traže od EU da s vladom u Zagrebu ne potpisuje ugovor o priključenju pre nego što Hrvatska ispuni obaveze iz Poglavlja 23 o pravosuđu i ljudskim pravima, a prognanim Srbima vrati ili nadoknadi nezakonito oduzetu imovinu, statusna i druga stečena prava.
    Linta je ukazao da je nedavna presuda Haškog tribunala hrvatskim generalima “za udruženi zločinački poduhvat s ciljem etničkog čišćenja Srba, dodatna potvrda da se radilo o masovnom i teškom kršenju ljudskih prava” i da zato niko više ne bi smeo da ignoriše njihove opravdane zahteve.

  5. Avatar

    Hrvatskoj se svakako nesmije dopustiti ulazak u EU dok ne prizna Republiku Srpsku Krajinu ili barem široku autonomiju u granicama Krajine .

  6. Avatar

    docekasmo, stav zvanicnika SPS..sa malo *jacim* adutom od *regionalizacije..
    ………………………………………………………
    Dačić je kazao da su međunarodni odnosi takvi da nije moguće da Kosovo ostane u sastavu Srbije i pozvao stranke koje kritikuju predlog o podeli Kosova da iznesu svoje predloge za rešavanje tog pitanja.
    “Teško je očekivati da će neki srpski političar govoriti o priznanju Kosova jer je cilj države da ga sačuva. Siguran sam da i građani Srbije znaju da je podela Kosova realno rešenje koje će morati da kažu i vlasti u Prištini. Za stolom u vladi se, međutim, nije o tome raspravljalo”, kazao je Dačić.
    On je nedavno za prištinski list “Zeri” kao lični stav izneo da je podela Kosova realno rešenje i, kako sam kaže, očekivao je mnogo reakcija na tu izjavu.
    “Računao sam na veliki efekat upravo jer sam dao intervju listu koji izlazi u Prištini. To je realnost koju će morati da kažu i vlasti u Prištini. Oni uopšte neće o tome da razgovaraju, jer smatraju da je pitanje Kosova rešeno”, pojasnio je Dačić, koji je i predsednik Socijalističke partije Srbije (SPS).
    On je istakao da o pitanju Kosova nikad nije razgovarao s predsednikom Srbije i Demokratske stranke, s kojom je SPS u koaliciji, Borisom Tadićem.
    Odgovarajući na kritike predsednika Srpske napredne stranke (SNS) Tomislava Nikolića o tome što SPS u javnosti zagovara politiku koja se ne realizuje u vladi čiji je deo, Dačić je pozvao Nikolića da obavesti javnost o čemu je razgovarao s Tadićem na četiri sastanka pre nego što je stupio u štrajk glađu.
    “Nisam obavešten o čemu se pričalo na tim sastancima. Kakav je to način da neko organizuje demonstracije protiv vlasti, a sastaju se četiri puta? Sigurno nisu razgovarali o vremenskoj prognozi. Neka se u SNS-u više ne brinu za SPS, a brine ih što je SPS sve jači, odnosno s kim će u koaliciju”, rekao je on.
    Dačih je istakao da javnost treba da zna o čemu razgovaraju predsednici dve najveće stranke.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *