Čekajući zračak svete srpske zore

Piše Milorad Vučelić

Tri godine postojanja „Pečata“ čvrsto su povezane sa Branom Crnčevićem. Pre dva meseca objavljen, njegov uvodnik „Pismo Miloradu Vučeliću ili Jadi srpskog ekumenizma“ spada u red, u velikoj konkurenciji, najblistavijih i najdublje promišljenih Braninih tekstova, i to ne samo tekstova koje je on napisao, već i onih koji su se u srpskoj javnosti poslednjih godina uopšte pojavili. Na neki način to je bio testamentarni tekst, meni posebno dirljiv i potresan po nedvosmisleno izraženoj prijateljskoj emociji, a nastao iz velike posvećenosti srpskim brigama i pitanjima. O Crnčeviću i „Pečatu“ možete pročitati tekst „Branin Pečat“ koji je priredila Ljiljana Bogdanović, u ovom Braninom posmrtnom broju „Pečata“.
Kada je do mene stigla vest o Braninoj teškoj bolesti, on mi je na pitanje, koje sam mu postavio o lečenju, jednostavno odgovorio: „Kada sam znao da živim, znaću valjda i da umrem“. Ljutnuo sam se na Branu smatrajući da se dosetkama ne može odgovarati na sudbinska i pitanja života i smrti, ali nije vredelo. Baš tako kako mi je rekao nadmoćno je odživeo ostatak života.
Pretposlednji put kada mi se javio bio je veoma zabrinut zbog toga što ga je neko pogrešno obavestio da mu se potpis na Peticiji za odbranu Vojislava Koštunice od režimskog montiranog političkog procesa, objavljenoj u „Pečatu“, nije pojavio. Nije nikako, pri samom kraju  života, hteo da odustane od javnih odgovornosti i angažmana. Razuverio sam ga i smirio čitajući mu imena među kojima je na samom vrhu bilo i njegovo. Stigao je da nekoliko dana pred smrt potpiše i Peticiju o oslobađanju Božidara Vučurevića.
Ostao sam zamišljen nad njegovim odgovorom o znanju da se živi i da se mre, o doslednosti u životu kojom se tako šta mora pokriti i dokazati, te  o mogućem sebičluku kojim se čak i na tako skup način pokušava nahraniti stvaralačka sujeta. Zamišljen nad potrebom da se naknadno postigne zaokruženost i koherencija svog života, prizvao sam iz sećanja, kao dokaz Branine doslednosti u životnim preporukama i sebi i prijateljima, pesmu kojom me je počastvovao na moj šezdeseti rođendan, a koju objavljujemo kao prilog ovom uvodniku.
I tako danas, na dan Crnčevićeve sahrane, dok palim cigaru („Zapali jednu… popuši život“), znajući za Braninu pušačku strast, ne previđam da Branina cigareta nije bila običan predmet nego mala vatra. U tome kako je Brana, prirodno kao neki plemeniti junak, pušio „osećao se jedan Prometejev kompleks smelosti – otimanja i kroćenja vatre“. Pušenje je, inače, kod njega bila „metafora unutrašnje vatre koju čovek obuzdava u sebi“.
Biće mi nemoguće opisivati važne javne, istorijske i političke događaje u kojima sam učestvovao, a da u njima Brana ne bude, prema zasluzi, jedan od najvažnijih  junaka. Iz tih situacija koje smo prolazili zajedno izvile su se posredstvom njegovog dara i pera i tako blistave pesme, kao što je „Opsesija“ (po čijem je jednom stihu ovaj uvodnik naslovljen), i mnoge druge.
Imajući u vidu dnevni red na koji je sada Haškom presudom došlo hrvatsko pitanje, Brani tako blisko, ne mogu, a da se ne setim jedne televizijske emisije („Klopka“ na „BK“) od pre dobrih sedam i više godina u kojoj smo Crnčević i ja bili gosti zajedno sa Ivanom Zvonimirom Čičkom. Pokazali smo tada i on i ja jednu vrstu zluradog i nadmoćnog kavaljerstva prema pomenutom gostu iz Zagreba. Nismo sasvim izvesno znali šta će se posle sedam godina dogoditi, ali smo demonstrirali neku vrstu predosećaja i slutnje onoga što će Hrvatska dočekati 15. aprila 2011. godine.
Hrvatska je, naime, 15. aprila ove godine saznala istinu o sebi, o hrvatskom narodu i o karakteru nezavisnosti hrvatske države. Do presude Haškog suda hrvatskom ratnom komandantu Anti Gotovini, postojalo je u Hrvatskoj snažno i gotovo jednodušno uverenje da su zapadne sile napravile „nezavisnu državu Hrvatsku“ saglasno istorijskoj samobitnosti i cilju hrvatskog naroda da ima svoju nacionalnu državu.
Ova hrvatska nacionalna samoobmana, koja je u prah i pepeo skrhana presudom Haškog suda, pre svega govori koliko je Hrvatska nedorasla i koliko je naivno, gotovo infantilno razumela prave namere i interese velikih zapadnih sila. Zato se danas Hrvatska, posle nezrelog romantičarskog zanosa, suočava sa bolnim otrežnjenjem da nisu zapadne sile Hrvatsku stvorile zarad hrvatske ideje, niti zarad samobitnosti hrvatskog naroda. Hrvatska, dakle, nije stvorena da bi hrvatski narod slavio „Oluju“, „domovinski rat“ i svog ratnog komandanta Gotovinu, već da bi njena glavna vrednost i njen Dan državnosti bio Dan ponosa.
To što Hrvatska u suočavanju sa svojom istinom burno reaguje, samo je potvrda koliko su duboko živeli u samoobmani. Oni nisu razumeli da im Zapad dozvoljava da budu Hrvati i da se bore za svoju državu samo protiv Srba i dok ne istrebe Srbe iz Hrvatske. Posle Jasenovca i genocida u Drugom svetskom ratu, Zapad je dopustio Hrvatima da ponovo počine genocid na Srbima i doslovno prognaju sve Srbe iz Hrvatske u akcijama „Oluja“ i „Bljesak“. Odnosno, nije im samo dopustio nego im je dao svu vojnu podršku u ratu protiv Srba. Kada je ovaj posao završen, jasno je da dalje od Hrvatske treba napraviti zemlju radosti i globalnih vrednosti, tim pre što ima lepu obalu i lepo more koje treba da posluži za odmor i razbibrigu srednjoj klasi zapadnih država.
Jedan Srbin, koji je prošle godine bio na splitskoj rivi, bio je svedok događaja koji otkriva suštinu nove hrvatske državnosti. Naime, grupa veselih zapadnih turista skinula se gola nasred rive. Oni su tako goli bili tu svoji na svome, u zemlji kojoj je Dan ponosa Dan državnosti. Zapanjeni Hrvati su to shvatili kao ružan incident, ne razumevši šta je suština stvari.
Iako su Srbi skloni da sve svoje potcene, a sve tuđe, makar ono bilo i hrvatsko, precene, stvari ipak ne stoje tako loše po nas. Hrvatska je, prihvatajući Haški sud kao svetionik koji osvetljava put bez alternative u EU, Gotovinu kao simbol domovinskog rata poslala u život okovan lancima. Tako je i palo da se Gotovina zapravo borio za evropsku Hrvatsku u kojoj je Dan ponosa istovremeno Dan državnosti.
I za današnji režim u Srbiji je Haški sud postao svetionik, ali se glavna bitka Srbije i Haškog suda završila mnogo ranije. Gotovina je simbol Hrvatske u Hagu, a Milošević je simbol Srbije u Hagu. Saglasno veličini i samosvojnosti hrvatskog naroda rešen je slučaj Gotovine u Haškom sudu. Isto tako, saglasno veličini i samobitnosti srpskog naroda, rešen je slučaj Miloševića u Haškom sudu. Tu ništa ne može biti slučajno. Milošević nije samo ponizio Haški sud, nego je činjenično dokazao da njemu i Srbiji nije mogao da sudi Haški sud, već samo da sudi i presudi Bog i srpski narod. Za Hrvatsku i za Gotovinu, međutim,  u potpunosti je nadležan i merodavan Haški sud.
Hrvate će brzo proći ljutnja i oni će nastaviti putem bez alternative. Sve više će se navikavati da su oni zemlja stvorena za vesele i razdragane zapadne nudiste i turiste. Ponajviše će Gotovini biti zahvalni upravo zapadni konzumenti hrvatskih prirodnih lepota.
Sudbina Srbije još nije odlučena jer je srpski narod kroz istoriju stekao gen samoodržanja. Naša tajna istorijska šifra sadržana je u čuvenom stihu:
„Neka bude što biti ne može“!
Hristos Voskrese!

__________________

„Vučeli za jubilarni“

Istina stara, sve je na kocki!
Bura te ruši, bura te stvara,
Pa popi nešto, Lave Trocki
Žeđa u tebi Če Gevara.

Život je opasan kao Ce-ka
Zbog toga vodi samog sebe
Zapali jednu, druga te čeka.
Popuši život, ko ga jebe !?

Preživeo si mnoga čuda,
Noćas uživaj, noćas slavi.
Važno je da te služe muda,
Posebno onaj par u glavi.