VOJISLAV KOŠTUNICA Poraz bez presedana

Razgovarala Ljiljana Bogdanović

Znajući da se ova vlast rukovodi politikom obmana, ona može i da krene takvim putem da u Generalnoj skupštini UN sama Srbija predloži takav zaključak kojim bi se otvorio dijalog o dobrosusedskim odnosima između Kosova i Srbije. Tako bi vlast Srbije u Generalnoj skupštini bila glavni nosilac ideje da je Kosovo sused Srbije

Kako komentarišete mišljenje Međunarodnog suda pravde kojim je Deklaracija o nezavisnosti privremenih institucija samouprave Kosova ocenjena kao „dokument  u skladu sa međunarodnim pravom“?
Srbija će zahvaljujući sadašnjoj vlasti biti zabeležena kao jedina država koja je pitala MSP za mišljenje da li je njen deo teritorije stvarno njen. To je i jedina vlast u našoj istoriji koja je Međunarodni sud pitala za mišljenje da li je Kosovo Srbija ili nije. Teško je zamisliti da takva dilema i zahtev za sličnim mišljenjem padne na pamet još nekoj državi. Pod očiglednim pritiskom velikih zapadnih sila MSP je iskoristio besmislenost i lakomislenost u postavljenom pitanju sadašnje vlasti i usledila je surova kazna. Uzaludno smo javno upozoravali da je pogrešno tražiti mišljenje i da se mora ići drugim putem, putem tužbe kojim bi sigurno išle u sličnim situacijama sve države, ako su uopšte države. Makedonija je tužila Grčku u neuporedivo manje važnom sporu oko imena. Ali površna logika politike da EU nema alternativu, nametnula je da se umesto tužbe ide na mišljenje i ta lakomislenost je uzrok ovakvog poraza.

Da li je Odluka o politici srpske Vlade o Kosovu, koja je upravo usvojena u Skupštini Srbije, put i mogućnost ne samo da se prethodne greške isprave, već da se – u nastavku – postigne  uspeh u odbrani interesa naše države?
Dve godine sadašnja vlast samovoljno vodi pogrešnu politiku prema Kosovu i dve godine osiono odbija da u Skupštini na dnevni red razmotri šta je najbolje raditi u odbrani Kosova. Na svoju ruku, iza leđa Skupštine, vlast je prihvatila Euleks, potpisala tajni sporazum o granici između Srbije i Kosova sa Euleksom i bez znanja Skupštine uputila zahtev MSP-u za mišljenje da li je Kosovo Srbija. A onda kada je došao težak poraz preko noći, sazvana je Skupština da pokrije pogrešnu politiku i što je još gore da odobri nastavak te pogubne politike koja nas može odvesti u pravi slom i veliku nesreću. Sada se posle nepovoljnog mišljenja MSP-a ide u Generalnu skupštinu UN čime se Srbija izlaže velikom riziku da bude preglasana, poražena i ponižena. Ako doživimo poraz u UN može se desiti da na duži rok bude onemogućen svaki pokušaj da se na ozbiljan način u međunarodnoj zajednici brani Kosovo. Zato se samo po sebi nameće pitanje da li je predvidljiv neuspeh u UN spremanje alibija i obesmišljavanje svake borbe za Kosovo. Veliki uspeh srpske državotvorne politike bio je što smo uspeli da pitanje Kosova držimo u SB UN, gde je uz veliku i principijelnu  podršku Rusije obezbeđeno da se ne dira u Rezoluciju 1244. A pošto ova Rezolucija garantuje suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, samim tim je nemoguće da Kosovo postane članica UN. Sadašnja vlast napušta SB koji je za nas sigurno mesto za odbranu Kosova i raspravu seli u Generalnu skupštinu u kojoj nema prava veta i odlučuje se prostom većinom. I sve to radi posle negativne odluke MSP-a. Unapred ih neprestano upozoravamo da je to politika svesnog samouništenja i potpunog razoružavanja Srbije da smislenim argumentima dugoročno brani Kosovo. Mogući poraz u Generalnoj skupštini potkopava Rezoluciju 1244 i ulogu SB. To je toliko rizična politika da je zapravo potpuno nerazumna. Ali, znajući da se ova vlast rukovodi politikom obmana, ona može i da krene takvim putem da u Generalnoj skupštini UN sama Srbija predloži takav zaključak kojim bi se otvorio dijalog o dobrosusedskim odnosima između Kosova i Srbije. Tako bi vlast Srbije u Generalnoj skupštini bila glavni nosilac ideje da je Kosovo sused Srbije.

Šta bi sada, u situaciji nastaloj posle ovako za srpsku stranu nepovoljne odluke MSP-a, bilo najcelishodnije i najmudrije da se uradi?
Dve su bile ključne tačke razlaza u Vladi Srbije posle proglašenja jednostrane nezavisnosti. Jedna se odnosila na naš zahtev da se podnese tužba MSP-a protiv nekih država koje su priznale Kosovo. Druga tačka razlaza je bila predlog rezolucije o Kosovu, gde smo tražili da se odmah sa EU razgovara i utvrdi da samo celovita Srbija može da uđe u EU. Po oba ova skupštinska pitanja smo na početku 2008. godine bili preglasani i zbog toga sam narodu vratio mandat. I danas kao i tada su ovo dva ključna pitanja i od njih zavisi sudbina zemlje. Rešenje je podnošenje tužbe pred MSP-om, a ne otvaranje rasprave u Generalnoj skupštini. I rešenje je da odmah pokrenemo otvoreni dijalog sa EU u kojem bi raspravili da li je interes Brisela da primi celovitu Srbiju u EU i ako nije  kako da sarađujemo u onim oblastima koje su u obostranom interesu. Suviše su jaki signali da je EU prezasićena proširivanjem i da će zbog svojih problema na duži rok zamrznuti pitanje ulaska Srbije u EU. Verovatno Brisel čeka da sadašnja vlast uđe u proces dobrosusedske saradnje sa Kosovom, kako bi posle toga saopštila da se pitanje daljeg proširivanja novim članicama zamrzava.

Mogući poraz u Generalnoj skupštini potkopava Rezoluciju 1244 i ulogu SB. To je toliko rizična politika da je zapravo potpuno nerazumna

Smatrate li da će aktuelna vlast ostvariti ikakav uspeh u svojoj politici programski definisanoj kao „i Kosovo i EU“?
Mislim da pravi rezultat politike da EU nema alternativu neće biti ni EU ni odbrana Kosova, već će se ispostaviti, kako oni vole da kažu, da moramo prihvatiti realnost da najpre treba da uđemo u NATO. Za nagradu dobićemo poput Turske status večitog kandidata. Pošto se ova politika zasniva na političkim obmanama ona će po Srbiju imati dalekosežne posledice. Mišljenje MSP-a je možda samo prvi u nizu sve većih poraza koji treba da obesmisle svaku nacionalnu ideju o suverenoj i slobodnoj Srbiji i posebno da unište politiku da je Kosovo sastavni i neotuđivi deo Srbije. Već jasno može da se vidi kuda vodi i kuda će odvesti Srbiju politika da EU nema alternativu. DSS će istrajno i odlučno zastupati državotvornu politiku zaštite suštinskih nacionalnih interesa. Naravno narod je sudija i on odlučuje koja politika treba da upravlja Srbijom i od njegove odluke zavisi sudbina Srbije.

Oko čega smo se to preksinoć, u Skupštini, nacionalno „ujedinili“? Zašto se vi niste „ujedinili“, i prevazišli partijsko u sebi?
Smatram da je nacionalno jedinstvo moguće ostvariti samo na istinitim i nespornim načelima nacionalne politike za odbranu državnih interesa. Pored nacionalnog  jedinstva postoje i partijska jedinstva koje je vlast preko noći uspostavila za opravdanje teškog poraza u MSP do kojeg je dovela njihova politika. Takva vrsta partijskog jedinstva nas ne interesuje i mi ćemo samostalno zastupati državotvornu politiku za koju verujemo da je u stvarnom interesu Srbije. Na žalost, ovo partijsko jedinstvo nije samo opravdanje politike koja je nepotrebno dovela do poražavajuće odluke MSP-a, već ono ima za cilj da unapred obezbedi amnestiju od mogućih i predvidljivih poraza u Generalnoj skupštini UN. A da je uspostavljeno pravo nacionalno jedinstvo iz njega ne bi mogla da proizađe politika koja zemlju vodi u gotovo siguran dugoročni poraz, već bi to bila osmišljena i razumna politika koja bi čuvala naše nacionalne interese. Takvom politikom smo i ostvarili veliki uspeh kada smo u SB sprečili ukidanje Rezolucije 1244 i usvajanje rezolucije koja bi legalizovala Ahtisarijev plan. DSS može biti samo za pravo nacionalno jedinstvo.

6 коментара

  1. Avatar

    Posto zivim u inostranstvu preko interneta citam najbolji nedeljnik Pecat u kome jedino jos mozemo da doznamo sta se desava na nasoj politickoj sceni a da nije upakovano u sarenom pairu. Gispodina Kostunicu izuzetno cenim i divim se njegovoj upornosti.Nije lako izdrzati sve pritiske koji se svaljiju na njega, partiju koju vodi i program u kome postoji jos dosta prostora za ocuvanje naseg nacionalnog identiteta. Zao mi je sto njega i njegovo delo kaljaju razni podanici amerike i evropske unije ali plasim se kada se budu svi osvestili bice kasno jer cemo tada biti u beogradskom pasaluku. Gospodine Kostunica svaka vam je rec na mestu, hvala vam na istini.

  2. Avatar
    Zoran Tošković

    Potpuno se slažem sa logičnom i na pravu utemeljenom mišljenju.

  3. Avatar

    Vojislav Kostunica je politicar koji dugo traje. U njegovoj politickoj biografiji iz vremena tzv. dosovske revolucije ima postupaka koje nisam podrzavao. Ali, On je jedan od retkih koji je zbog svog patriotskog opredeljenja napustio podrsku osvajacima i sada pokazuje kuraznu doslednost.

  4. Avatar

    Послушници, издајници или патриоте

    Подела, предаја или борба за читав Космет?
    Овај следећи корак поданичких београдских власти(резолуција у УН)-само је следећи у низу погрешних корака, следећи аутогол који они запуцавају свима нама.
    Епилог ће бити исти као и сви досадашњи.
    Исти циљ има и прекомпозиција политичке сцене(стварање СНС, слабљење СРС, УРС, Љајићеви социјалдемократи) као припрема да се политички осигурају нека будућа решења за Космет, а дешавања и чистке у Српској православној цркви(Артемије), само начин да се амортизује реакција институције којој народ највише верује?

    У решавању косовског Гордијевог чвора постоје три различите опције: Брисел и Вашингтон, који траже од нас да се одрекнемо КиМ-је и да тиме убрзамо пут у интеграције, власт која форсира мантру-ЕУ и КиМ-затим део опозиције и јавности са мишљењем, да је пут у интеграције требало условити целовитошћу територије.

    Србија(власт) је саму себе лишила или ослабила у борби за очување КиМ-је, зато што својим западним “пријатељима” није отворено ставила до знања, да је територија Србије светиња и не може бити предмет трговине. Државно руководство се није смело одрећи било које уставне опције за очување и заштиту територијалне целовитости, ослабило је своје позиције и налази се у сендвичу између натовскошиптарске окупације и “могуће” реакције сопственог народа.
    Онај који не показује одлучност и намеру да ће користити сва дозвољена средства предвиђена уставноправним оквирима(и ратом), слаби своју позицију: код непријатеља, назови пријатеља, пријатеља и тзв. земаља трећег света. Значи, поруком читавом свету-уједињење са осталим европским народима и комплетном територијом у свом саставу-наш међународни положај би био потпуно другацији. Како ћемо друге уверити да у ЕУ нећемо ући са Србијом, којој је ампутиран део територије, кад им то нисмо неповратно ставили на увид!?
    Тадићев концепт регионалне сарадње, у којој он себе промовише као регионалног лидера а Србију као регионалну силу, следећа је грешка у низу и наноси несагледиве пследице за народ и државу. Резолуција о Сребреници, Сарајевска иницијатива, Љубљански сусрет, Инстанбулска декларација, бацање Српске у запећак, безбројна извињења, гарантовање свим суседима свега и свачега…задњи аутогол са питањем упућеним МСП-у, као и овај последњи погресни корак са Резолуцијом у УН-у.
    Да ли му је некада пало на памет(Тадићу), да је најнормалније да инсистира на реципроцитету и да од свих суседних држава тражи исто оно што он њима гарантује? А, како би могао? Скоро сви су јавно, признањем независности “Косова”, опалили шамар њему и свима нама. Нити нас поштују, нити нас уважавају, а потписују све оно што је уперено против нас.
    Такав мазохистички приступ “мирољубивој коегзистенцији”, даје још један аутогол у низу. Српски народ је у задњем веку претрпео двомилионске људске жртве, протеран са половине своје етничке територије, подељен у више новонасталих држава и највећа је балканска жртва свих времена. Заједничком ватиканско-германском продукцијом, у садејству са домаћим “несрећницима”, жртва је сиатематски претварана у џелата и узрочника свих светских несрећа. Тиме су демонизирани српски народ и држава доведени на опасан историјски колосек а враћање у нормални историјски ток, захтеваће потпуно народно јединство, помоћ свих пријатља које још имамо и подршку свих правдољубивих народа и држава.
    Посебан је систем на који су се организовали наши западни “пријатељи”(друга интерсна група). Имамо НАТО, ЕУ, Мисију УН, Еулекс(сам по себи комплексан), дуплу Фејтову функцију, неку чудну везу међу њима и веома је битно уочити релације, које су код њих у наоко, међусобној нелогичности. ЕУ је унија 27 земаља од којих су њих 22 признале самопроклановану независност “Косова”. Пет чланица(Шпанија, Румунија, Словачка, Грчка и Кипар) нису признале ту независност али су истовремено гласали за мисију Еулекса, која није ништа друго до имплементација Ахтисаријевог плана. Иза њихових “НЕ” се крију себични интереси, због постојања канцерогене материје у сопственом телу а не због подршке нашој борби-како то Тадићев јуноша Јеремић “воли” погрешно да нам протумачи. Сви апсурди таквих ставова садржани су у деловању дупле функције Питера Фејта.
    Мисија УН се од папирнатог тигра претворила у папирнато пиле. Умасто да буде кровна организација, која би требала да координира све присутне и доводи све заинтересоване за исти сто, претворила се у јос једног америчког послушника-који само треба да буде параван за протежирање интереса, који су уперени против нас и да актуелној власти пружи алиби за њено антинародно деловање. Највећа сламка спаса, резолуција 1244, због тога преживљава свакодневно правно силовање.
    НАТО се није профилисао као систем безбедности за све европске народе. Није јасно да ли представља европски систем безбедности, као његов део, или амерички систем европске безбедности. Медведев им је бацио рукавицу са његовим предлогом, свеобухватног система безбедности(ОДТ), који би и за нас био прихватљив. Та војна организација ни мало нам не личи на “Милосрдног анђела”, који је немилосрдно сејао смрт и проливао српску крв и не двојим, спреман је да је поново пролива. Уз скупштински прокламовану неутралност, његова злочиначка прошлост и непромењива садашњост, само су разлог више да их се клонимо.
    По деловању наше официјелне политике, ја не сумњам у ком правцу ће се гурати будућа решења, односно, како је неко сценарисао тај пут. Да ли су први и други, играчи који играју заједничку игру а нама само шаљу привид о размимоилажењу, желећи да добију на времену, исперу просечан српски мозак и тактиком, миц по миц, доведу нас пред свршени чин? Све индицира да им је то заједнички договор, скуван у заједницкој кухињи. Радити на евроатланским интеграцијама, слабити сопствену позицију за очување Космета и, кад се некад нађемо у предсобљу ЕУ-је, кад се буде требао учинити тај последњи корак(свршен чин), изаћи са референдумским питањем, ЕУ или Космет? Ми смо вас довели до врата а ви(народ) одлучите сами-хоћете ли да прекорачите праг или не!? Не бих се изненадио кад би им референдумско питање гласило-Убиј се или уђи у Рај?
    Где нам је пут, како да дохватимо спас и коме да верујемо?
    Због приступа или одабира пута према циљу, Коштуница је пре пар година укинуо коалициону владу у којој је био председник и довео до превремених парламентарних избора. Ставио се на чело оних који су били мишљења да: евроатланске интеграције нису једини пут, зарад тих интаграција не смемо територијални итегритет земље довести у питање, постоје други правци и други пријатељи, нећемо пристајати на уцене и стално подметање ноге, требамо поставити доњи праг наших интереса и чврсто одредити ствари које нису на распродаји.
    И изгубио изборе! Добили смо само визе за богате и хиљаду лажних обећања.
    Коштуница је искусан државник, има одличан “преглед” и разумевање политичког тренутка. У “игри” су најзначајнији национални интереси, противници јаки и “прљави” и нема простора за политички фер-плеј. Времена су смутна и тешка, захтевају храбре и одлучне политичаре. Тврдоглаво истрајавање на демократском легалитету, као једином начину политичке борбе, послаће и њега и нас на сметлиште историје. Време је сазрело за њедрење новог Карађорђа и не одустајем од веровања у ту политичко-историјску законитост.

    Русија, Кина, Индија, Бразил и велика већина земаља тзв. трећег света, пружају нам подршку за одбрану целовитости државе. Не траже нам чупање сопствене душе за остваривање потпуне обостране(вишестране) сарадње. Не траже одсецање сопствених ногу, како би у инвалидским колицима били на путу интеграција и прављења новог света.
    Забрињавајући су догађаји који се одвијају у Српској Православној Цркви(СПЦ), институцији од највишег народног поверења и сигурно су у директној вези са одабиром нашег пута. Општепозната је ствар, да све наше епархије-као организационе црквене јединице, нису промениле пуно тога још од средњевековних времена. Систем аутокефалности, на неки начин даје велику самосталност епископима, који су неприкосновени владари у својим “феудима”. Изостанак државне, мањак унутрашње или неког другог система контроле, пружа подложно тло за разноразне злоупотребе. Мислим да се тај грех увукао у већинско тело цркве.
    Слуцај Артемије, његово неканонско уклањање из Рашко-призренске епархије СПЦ, његова бескомпромисна борба за Космет и начин на који је све то “одрађено”, указује да је био велика препрека на путу које су трасирале прве две групе из текста. Приче о финансијским малверзацијама послузиле су само као повод за његово уклањање и чишћење-пута без алтернативе.
    Питер Фејт је недавно певао хвалоспеве СПЦ-и, изјављујући како је она омекшала своје ставове по питању Космета. Још је чудније, да се црквени званичници не изјашњавају на ове “прозивке”. Или је њихово ћутање само потврда, да су се црквени великодостојници ухватили у ђавоље коло, у коме им (нам) није место. Њима можда, али нама, који се налазимо у овој трћој групи-тамо сигурно није место.
    Господари света су својим слугама јасно ставили до знања да су у ЕУ-ји и НАТО-у: Српство забрањено, патриотизам грех и мрачна сила прошлости, светосавље непожељно и подложно претакању, православље сувишно и намењено за унијаћење, педерлук и педофилија слобода, сопствена држава и народ сувишни ако си мали, сви економски и природни ресурси њихови, дугови и беда наши а наш Јерусалем њихов и неповратно изгубљен! Да нам се деца стиде кад буду морали рећи да су Срби!
    Начин на који ће се народ определити(избори), одредиће и смер будуће борбе. Која групација ће победити битно ће утицати на то-где ће се налазити јужна граница српске државе: на Проклетијама, реци Ибар или у Прешевској долини!?
    Овај следећи корак поданичких београдских власти(резолуција у УН)-само је следећи у низу погрешних корака, следећи аутогол који они запуцавају свима нама.
    Епилог ће бити исти као и сви досадашњи.
    Ако ови садашњи остану на власти, границе Србије ће се смањивати и са југа и са севера, са запада и са истока. Стање је алармантно и забрињава стање латергије, које је захватило скоро комплетну нацију. Као да су се сви помирили да лаж, превара, корупција, отимачина, мафија, лицемерје, издаја…морају да завладају у потпуности.
    Ја још у то не верујем! Зато….за овакву, неподношљиву ситуацију, у којој сви заједно губимо тло под ногама, постоји један једини лек:
    -ДИЖИ СЕ КУКО И МОТИКО!

    Радомир Рељић

  5. Avatar

    Postovani gospodine Kostunica.Jednostavno treba izgovoriti da politika koju vodi DS i Tadic uopste nije politika.To nije ni prevara ni obmana,nego klasicna izdaja naroda,zemlje i nasih predaka.Oni,Tadic i Jeremic, su zaposleni spikeri Zbignjeva Bzezinskog koji se placaju iz srpskog budjeta.DS nije stranka,nego udruzenje opasnih po zivot manekena.Iluminati i Vatikan su razbili i DSS i radikale.Razvalili su nam crkvu.I sta sada mi cekamo?Da pomremo od gladi?Da nam Zbignjev i MONSANTO posalju malo ,,hrane,,u narodne kuhinje?Recite Kostunice,ko treba da pozove narod na ustanak???Cija je to duznost???

  6. Avatar

    Premijer kostunica je u vreme svoje vlade potpisao okupaciju Srbije od strane NATO okupatora,(vuk draskovic je bio ministar u njegovoj vladi) da mogu krstariti Srbijom bez ikakve odgovornosti. Sta mlate sad kada su isti placenici zapada, pa i sps je bio u toj vladi. Prodaju maglu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *