Почетна / Колумне / RATKO DMITROVIĆ Duh Jasenovca u varoši zvanoj Sisak

RATKO DMITROVIĆ Duh Jasenovca u varoši zvanoj Sisak

Postoji jedan hrvatski zločin o kome se službeno ne govori. Nikada nijedna hrvatska vlada, od one Mesićeve i Manolićeve do ove Ive Sanadera i Jadranke Kosor o tome nije htela da raspravlja. Ni da čuje. Za službenu Hrvatsku taj zločin ne postoji. To je užarena lava novostvorene hrvatske države, orman čije bi otvaranje tu državu zasulo leševima i pitanjima na koje Zagreb ne želi da odgovara. Ili bi odgovor bio za Hrvatsku strašniji od odlaska svih onih generala, na čelu sa Gotovinom, u pritvorsku jedinicu Haškog tribunala. Šta je to? Slučaj Sisak.

VIŠESTRUKE UBICE
U drugoj polovini 1991. i tokom 1992. godine u Sisku je ubijeno više od 600 Srba, civila. Takvih orgijanja, pre Siska, u prošlosti je bilo, samo u Jasenovcu i nekim mestima Like, Dalmacije i Hercegovine, za Drugog svetskog rata; silovanja, klanja, komadanja živih ljudi, javna vešanja pred kućama, likvidacije na ulici…ubijane su cele porodice. Sisak je tih meseci bio koncentracioni logor iz kojeg nijedan Srbin nije mogao da izađe.
Niko u Hrvatskoj nije čak ni optužen za zverstva u Sisku. Zašto. Zbog brojke. Kako objasniti evropskoj i svetskoj javnosti da je samo u jednom gradu, u kojem tada, ovo je vrlo važno, nije bilo ratnih dejstava, obračuna, sukobljavanja… ubijeno 600 civila, samo zbog toga što su bili Srbi.
Danas ulicama Siska, Hrvatske i nekih evropskih zemalja slobodno šetaju, sede po kafanama, bave se privatnim poslovima, uživaju u penzijama (i do dve hiljade evra mesečno), višestruke ubice, monstrumi, ljudi koji su uz životinjske urlike zabadali noževe deci u vrat, odsecali svojim komšijama glave, pucali u potiljak. Eno ih sa visokim državnim odlikovanjima, što od Tuđmana što od Mesića, u višesobnim stanovima i vilama, uživaju pod punom zaštitom hrvatske države.
Sve se zna, pojedinačno, do strašnih detalja, od imena žrtava do imena zločinaca. Znaju se i adrese na kojima ubice žive. Jedan od njih, izvesni Robert Ahmetagić, pre rata fizički radnik u Rafineriji Sisak, lično je, na ulici u Sisku, u lice rekao Goranu Dabiću da je baš on ubio njegovog oca Branka. Ahmetagić je učestvovao u nekoliko desetina likvidacija a označen je i u dosjeu inženjera Damjana Žilića, iz obližnje Petrinje, kojeg je, po sopstvenom priznanju, zaklao.
Bilo je nekoliko pokušaja da se sisački zločin uvede u sudsku proceduru države Hrvatske ali sve je ostajalo na pokušaju. Denisu Latinu jednom su zabranili „Latinicu“ kad su saznali da će emitovati prilog o ubijanju Srba u Sisku; dvojica bivših hrvatskih vojnika naprasno su okončali život kratko nakon što su samoinicijativno u Zagrebu, u državnom tužilaštvu, dali iskaz o zverstvima u Sisku; prijavu sa vrlo preciznim podacima, imenima ubica i ubijenih, podnela je 25. aprila 2007. godine Zajednica Srba u Republici Hrvatskoj ali do danas nikakvih reakcija nema. Stipe Šuvar je pokušao, preko svog lista „Hrvatska ljevica“, da natera državu na hapšenje i osudu ubice iz Siska ali nije uspeo.

ORGANIZOVANO UBIJANJE
Pre tri godine krivičnu prijavu protiv osoba za koje se zna da su ili ubijali ili organizovali ubijanje Srba u Sisku, podneo je i zagrebački novinar Domagoj Margetić. Na tom spisku su, uz ostale, Franjo Gregurić, nekadašnji predsednik Vlade Hrvatske, pa Mate Granić, Zdravko Tomac, Josip Manolić, Ivan Vekić… Umesto procesuiranja opisanog zločina Margetić je dočekao pretnje kojih se nije oslobodio ni dan danas.
Inače, Domagoj je nesporno hrvatski nacionalista ali, kako sam tvrdi, nije ustaša, nikoga ne mrzi i smatra da Hrvatska neće postati normalna država ni Hrvati slobodan narod sve dok se ne obračunaju sa ubicama i monstrumima u sopstvenom korpusu. Uvidevši da njegova država čini sve kako bi u zaborav potopila zločine u Sisku, Margetić je sredinom aprila, ove 2009. godine, došao u Beograd i „Dosije Sisak“ predao Tužilaštvu za ratne zločine Srbije, Vukčeviću i Vekariću. Da vidi, kaže, hoće li Srbija reagovati na sisački delić pakla. Pa da vidimo i mi hoće li. Pratićemo to.
A ono što se događalo u Sisku, ponoviću, zaista podseća na rabotu Luburićevih koljača u Jasenovcu. Evo nekoliko primera, uz napomenu, da ne čitate ako ste slabijih živaca i skloni uznemiravanju. Ovakve tekstove pišem sa velikom mukom ali… neke istine se ne mogu prećutati.
Porodica Vila živela je na Zelenom brijeg, deo Siska, i bavili su se prodajom voća i povrća. Ustajali su dok je ceo grad spavao, odlazili kombijem u Zagreb, kupovali robu i već u sedam ujutro, na svojoj tezgi sisačke gradske pijace, nudili sugrađanima paradajz, salatu, paprike, jabuke… Bili su izuzetno vredni i izuzetno skromni. Svi su likvidirani; najpre su hrvatski vojnici izveli Marka, njegovu suprugu Evicu i sina Željka ispred kuće i tu, pred roditeljima, Željka zaklali a onda su ono dvoje jadnika odveli pred policijsku stanicu i streljali ih. Drugi sin, Mladen, uspeo je da pobegne, skrivao se po grmlju i kukuruzištima punih 15 dana kada ga Siščani ipak pronalaze i ubijaju. Reka Sava izbacila je njegov leš kod sela Odra.
Sredinom avgusta 1991. noću, oko 23 sata, pred kućom Petra Kičića zaustavio se automobil iz kojeg su izašla četvorica muškaraca u maskirnim uniformama. Pozvali su Petra da izađe napolje, pucali u njega i dok je još davao znakove života, polili su ga benzinom i zapalili.
Milenka Pavića su iz kuće odveli u naselje nekadašnje omladinske radne akcije (ORA) i tu ga, prema svedočenju nekih hrvatskih vojnika, živog sekli. Pre toga su saznali broj telefona njegove majke, nazvali je i rekli: „Evo siječemo tvoga četnika na kajiše“. U pozadini su se čuli jezivi jauci njenog sina Milenka.

HANDŽAR DIVIZIJE
Istoga dana, pod okolnostima koje ipak neću navoditi, iz sasvim razumljivih razloga, zatrta je u Sisku porodica Obradović; Pero, njegova supruga Milja i dvoje maloletne dece, Dejan i Jovanka.
Nema više ni sisačke porodice Trivanović; Nikolu i njegove sinove Zorana i Berislava, odvode 25. avgusta 1991. godine i ubijaju na obali reke Save. Njihovi leševi nikada nisu pronađeni.
Stevu Borojevića zaklali su pred kućom. Zna se ko je to uradio, čak je podignuta i privatna tužba ali do suđenja, pogađate, nikada nije došlo. Njegova supruga Danica, sa dvoje dece, danas živi u Srbiji.
Radu Ostojića javno su obesili, uz ovacije okupljenih, u jednoj od hala Željezare Sisak, gde je bio zaposlen.
Više od 120 sisačkih Srba ubili su pripadnici „Handžar divizije“ Ekrema Mandala. Taj Mandal, poreklom iz Raške oblasti (Sandžak), živeo je pre rata u Labinu (Istra) i osetio potrebu, po sopstvenoj tvrdnji, da se početkom 1991. priključi borbi hrvatskog naroda protiv Srba. Mandal i njegovi saborci, listom muslimani, likvidirali su gore spomenutu porodicu Obradović. Mandal ima visoku penziju hrvatske države i danas živi u jednom malom gradiću na istoku Austrije.
Opšta ocena je da iza ubijanja Srba u Sisku, u idejnom i organizacionom smislu, stoje: Ivan Bobetko, Josip Brajković, Đuro Brodarac i Vladimir Milanković. Bobetko je sin Janka Bobetka, ministra odbrane Hrvatske, načelnika Generalštaba hrvatske vojske, čoveka koji je osmislio akciju „Oluja“. Taj Bobetko, stariji, bio je na listi optuženih u Haškom tribunalu ali je, nakon odbijanja Račanove vlade da ga izruči, sve okončano Bobetkovom prirodnom smrću. Ivana Bobetka možda pamtite po onom incidentu u Saboru Hrvatske, kada je torbom gađao zastupnika SDS-a, Radoslava Tanjgu, iz Knina.
Josip Brajković je mali lokalni fašista. Bio je prvi predsednik ogranka HDZ-a za Sisak i okolinu a živeo je za ideju ustaštva i NHD. Pravio je spiskove Srba za likvidaciju ili proterivanje iz grada, nakon čega su Hrvati uzimali njihove stanove, lokale i kuće.
U vreme masovnih ubistava u Sisku načelnik policijske uprave u gradu bio je Đuro Brodarac. On je određivao grupe za likvidaciju, nadzirao konačne krvave učinke, lično rukovodio akcijama miniranja srpskih kuća i objekata, imao otvorenu liniju sa Zagrebom. U znak zahvalnosti za ono što je učinio službeni Zagreb postavlja 1993. godine Brodarca za župana Sisačko-moslavačke županije, gde se ovaj zadržava desetak godina. U tri mandata je sedeo u Saboru, na listi HDZ-a, a bio je i predsednik Nogometnog saveza Hrvatske. I danas je najmoćniji čovek u Sisku.
Vladimir Milanković je komandovao specijalnom policijom, kao Brodarčev zamenik. U stvari, bio je zadužen za ubijanje onih Srba čije je ime u Sisku imalo određenu težinu ali se nije zadržavao samo na tome; Milanković je lično ubio deset srpskih seljaka u selima Kinjačka i Bestrma, nadomak Siska. Potiče iz mešovitog srpsko-hrvatskog braka a vojnu akademiju završio je u Beogradu. Danas živi na relaciji Novska-Sisak-Zagreb i bavi se privatnim biznisom. Kao i gornja trojica, dobitnik je brojnih odlikovanja države Hrvatske.
Na spisku onih koji su, kao i Milanković, ubijali po Sisku, nalazi se 59 imena. Na vrhu su: Željko Hlišić, Drago Bošnjak, Ekrem Mandal i Mladen Gložinić, svaki sa najmanje 100 direktnih učešća u likvidaciji Srba a na ovom jezivom poslu nešto slabijeg učinka bili su: Ivan Anušić, Robert Ahmetagić, Nikola Hodak (posebno se isticao u silovanjima) Munib Suljić (kasnije ubijao u Pakračkoj Poljani) Stjepan Piškor, Mirko Marjanović, Ivo Mirić, Zvonko Vučićević…
Najveći deo u Sisku ubijenih Srba završio je u koritu reke Save. Tih meseci iz ograde gradskog groblja nestalo je oko 200 betonskih stubova; žrtve su žicom vezane za stubove i sa čamaca bacane u reku.
Ovde se, kao primer ljudske hrabrosti i časti, mora spomenuti sisački profesor književnosti, Hrvat, Stjepan Komarica, koji je godinama, rizikujući život i pod stalnim pretnjama i fizičkim napadima, prikupljao podatke o ubijanju Srba u Sisku.
Inače, Sisak je, što nije nezanimljivo, samo nekoliko desetina kilometara udaljen od Jasenovca.

7 коментара

  1. Управо због тога не треба ни за живу главу пристати на обострано повлачење тужби. То би користило само њима. То би била велеиздаја. Такве злочине, укључујући и петнаесту годишњицу егзодуса, коју они славе навелико, а ми обележавамо скромније него муслимани ону измишљену Сребреницу, треба преко тужбе представити целом свету. Истина, могли би да нас питају зашто, кад већ јавни тужилац то зна, нисмо ништа предузели.
    Ја знам. Наше садашње власти се слажу са њима да је за све крива „злочиначка политика деведесетих“.




    0



    0
  2. tamo sa jedanestog stoljeća sa Rimske stolice papina enciklika za katolike…“idite svi vi sa Fero et Igni i uklonite neprijatelje i oslobodite Kristov Grob i vi griješnici i vi skitnice… a za sve što god učinili u toj Vojni iajte oprost moj“!Ta zla nisu učinili Hrvati-ne!Nego „Veliki“visoko-karatni hrvati….i za njih vrijedi još Papina encilika.Dakle njima je oprošteno,a Srbima nek se sjete…zašto Gospodin dade Srbinu da zaboravlja, a njegov put u budućnost ulazi natraške-još i ovo,nema nepravde protiv onoga koji na nju pristaju




    0



    0
  3. Uglavnom sam poznavao sve te jadne zrtve a i njihove djelate ovih nema a ovi drugi uzivaju u prokletim penzijama bez imalo kajanja za tako gnusna djela .Niko im nemoze nista njh(zrtava )nema a ov e niko ne smije ni da prozove ali bitno da se sve zna ,pravda je spora ali dostizna .nerazumijem te postene i cestite hrvate kojih jos ima da niko nije jednu rijec rekao protiv ovih monstruma .svaki zlocinac mora da bude kaznjen ,nebitno ko ga je pocinio srbin,hrvat,musliman ili dr.




    0



    0
  4. Mnogi su zaboravili da je u Sisku bio logor za vreme NDH. Moj otac je tamo bio 1943 i odande transportovan na rad u Nemacku
    u fabrike municije. Srecom je pobegao iz transporta i tako
    i tako se spasio. Malo istorije – da se ne zaboravi.




    0



    0
  5. Poslije sudske presude međunarodnog suda u Hagu o genocidu i osude hrvatskih generala i Tuđmana , nad srpskim narodom u Republici Srpskoj Krajini treba raditi svim snagama da ona postane država u granicama kojima je postojala . Inače se Srbi nikad neće vratiti na svoja ognjišta a međunarodna zajednica bit će pokrovitelj Hrvatskoj u genocidu , etničkom čišćenju i protjerivanju Srba iz njihovih etničkih prostora na kojima su živeli vekovima .Ako se za ista dela sudilo Nemačkoj posle II svetskog rata i na Hrvatsku treba izvršiti međunarodni pritisak da prizna Krajinu .

    Република Српска Крајина

    Republika Srpska Krajina
    Застава Републике Српске Крајине
    Грб Републике Српске Крајине
    Застава Грб
    Химна: Боже правде
    Положај Републике Српске Крајине
    Главни град Книн
    Службени језик српски
    Председник: Милан Мартић
    Премијер: Милан Бабић
    Државе које су признале независност: званично ниједна
    Површина
    – Укупно 17.028 km2
    Становништво
    – 1991. 435.595
    – Густина 26/km²
    Валута крајишки динар
    Временска зона UTC +1
    1председник РСК у време операције Олуја
    2премијер РСК у време операције Олуја

    Република Српска Крајина (РСК, Крајина), је била самопроглашена, међународно непризната република, која је постојала између 1991. и 1995. године и коју су већински настањивали Срби. Основана је на територији СФР Југославије – Република Хрватске, која је у то време такође била самопроглашена и међународно непризната република.

    Главни град РСК био је Книн (12.000), а остали већи градови били су: Вуковар (33.000) и Петриња (19.000). Према незваничним процјенама РСК је средином 1993. године, имала 435.595 становника и површину од 17.028 квадратних километара. Од укупног становништва, 91% чинили су Срби, 7% Хрвати и 2% остали.

    РСК се незванично граничила са Хрватском, СР Југославијом (тачније Србијом), Мађарском, Босном и Херцеговином (односно са Републиком Српском и Федерацијом Босне и Херцеговине).

    Највећи део Републике Српске Крајине Хрватска војска је заузела у Операцији Олуја и Операцији Бљесак, када је извршено етничко чишћење над српским становништвом на тој територији, када је убијено и протерано више од 500.000 Срба. После овог масакра, један део територије бивше РСК, познат као Сремско-Барањска Област, био је под управом Уједињених нација до 1998. године, када је мирним путем и послије преговора са тадашњом СР Југославијом, укључен у састав Републике Хрватске.

    Географија

    Географске регије РСК биле су: Сјеверна Далмација, Лика, Кордун, Банија, Западна Славонија, Барања, Источна Славонија и Западни Сријем .
    Још за вријеме првих сеоба Срба, док је Србија била под турском влашћу, Срби су кретали на запад у потрази за просторима на којима би могли да несметано настављају свој живот. Таквим помјерањем дошло је до насељавања у тадашњу Аустријску монархију. Аустријски монарси су понудили Србима да се населе у пограничним дијеловима монархије, на граници са подручјима под турском влашћу. Срби су то прихватили уз повластице које су се односиле на додјелу земљишта и ослобађање од плаћања пореза. Тако настаје Војна крајина (1579. год.), по којој је и Република Српска Крајина добила име. Аустро-Угарском окупацијом Босне и Херцеговине престаје опасност од напада Турака на границе Монархије и тада престаје да важи управа Војне крајине (1881. године). Срби који су били војници у Војној крајини наставили су свој живот на тим просторима сада као слободни замљорадници. Од тих времена ови простори су углавном насељени православним становништвом. Да би Војна крајина постала део Хрватске и Славоније Сабор је 11.5. 1867. донео одлуку да је српска нација равноправна и једнака хрватској, чиме је призната конститутивност Срба и једнакост са хрватским народом.

    Иначе, поријекло српског становништва на тим територијама датира из дубље прошлости, иако су масовна насељавања започела тек почетком 16. вијека. Први помен Срба на тим просторима датира са почетка 9. вијека, када Србе спомиње франачки хроничар Ајнхарт. Исти хроничар не спомиње Хрвате као народ, него Гудушчане и Панонце.

    Ти први помени Срба вежу се за просторе Далмације. Два велика српска манастира саграђена су у времену прије почетка напада Турака на Србију. Та два манастира су Крупа саграђена 1317. и манастир Крка саграђен 1350.

    Насупрот томе, српско становништво које је живјело на просторима Источне Славоније, Барање и Западног Сријема насељава те просторе још од времена сеоба словенског становништва у Панонску низију у 5. вијеку.
    Хрватска у СФР Југославији

    Више аутора тврди да је подручје Хрватске остало без око 500.000 Срба (око 300.000 побијених по логорима и у другим акцијама усташа, и око 200.000 пребеглих у Србију).

    Драстичан притисак на Србе у Хрватској током СФРЈ је био покушај елиминације Срба из политичког, економског и културног живота у јеку масовног покрета 1971. године. Прављени су спискови непожељних Срба, агитовало се поново за „хрватску стројницу о хрватском рамену“ итд. Када је дошло до усијања, СК и Тито пресекли су хрватски покрет.
    Република Српска Крајина је формирана 1991. године одвајањем од Социјалистичке Републике Хрватск . Настанак ове државе уследио је након доласка на власт Фрања Туђмана и његове националистичке политичке странке Хрватске демократске заједнице (ХДЗ). Сјећајући се на трагичне историјске догађаје који су се одиграли у Другом свјетском рату, и послије искључења Срба као конститутивног народа из новог Устава Хрватске, српско вођство је одлучило да спроведе референдум о будућности српског народа и наставку живота у Републици Хрватској. Тим референдумом великом већином гласова изгласано је одвајање од Републике Хрватске и стварање нове државе Републике Српске Крајине. Дана 19. децембра 1991. године усвојен је први Устав Крајине.

    Хрватска инсистира на томе да је побуна Срба на простору Републике Српске Крајине диригована из Београда.

    Још крајем 1990. године пооштравањем тензија у читавој бившој Југославији и отцјепљењем Словеније, хрватска власт започиње са наоружавањем и стварањем паравојних формација, које су биле под окриљем МУП-а[тражи се извор од 09. 2009.]. Устав и закони СФР Југославије су предвиђали присуство само једне војне формације, тј. Југословенске народне армије (ЈНА). Специјални одреди хрватске полиције су распоређивани на територијама са већинским српским становништвом.

    То су били први кораци ка стварању државности Републике Српске Крајине која је започета у Книну, а касније је проширена на шире просторе на којима је српско становништво представљало већину. Српска војска Крајине и друге српске оружане формације су у периоду формирања РСК у неким подручјима чиниле протеривања хрватског становништа које је избегло у Хрватску или у неку од држава западне Европе. Данас су овакве констатације један од аргумената за оправдање етничког чишћења Срба у операцији „Олуја“ четири године касније.

    РСК је у почетку имала у свом саставу 28 општина, али непогодност распореда територија који је био веома узак појас уз границу са Босном и Херцеговином стварајући јако дугачку границу, и мали број становника били су предуслов за слабљење одбрамбених позиција Војске РСК. Тако је у честим офанзивама Хрватског вијећа обране (ХВО), војске Хрвата из БиХ, Република Српска Крајина остајала без многих својих стратешких позиција. Долазак снага УНПРОФОР-а доноси једну врсту олакшања, али не и престанак борби које су трајале све до августа 1995. године.
    Епилог
    4. августа 1995, Хрватска војска је започела војну операцију „Олуја“, током које је заузела највећи део Републике Српске Крајине, чиме је она практично престала да постоји.
    За време „Олује“ је прогнано око 250.000 српских цивила , а један број њих је погинуо у војним нападима на избегличке колоне. Прогнани Срби одлуком хрватске државе изгубили су право на своју имовину. На основу прогона оволиког броја српских цивила може се рећи да је хрватска држава извршила етничко чишћење Срба. Већина становника српске националности избегло је у тадашњу СР Југославију и Републику Српску. Преостале територије РСК – Источна Славонија, Барања и Западни Срем, 1998. године долазе под управу Републике Хрватске мирним путем и преговорима по завршетку рата у Републици Хрватској.

    По подацима невладине организације „Веритас“, у Хрватску се вратило свега 40.000 Срба, мање од шестине прогнаника. Повратници су углавном старци. Њима нису у потпуности обезбеђени основни услови за живот, и изложени су дискриминацији, нарочито у руралним подручијима. Српским повратницима, као и прогнаницима, углавном није враћена њихова имовина, запоседнута од стране Хрвата, како локалних, тако и избеглица. Влада Републике Хрватске одбија да пружи право избеглим Србима да „друштвене“ станове откупи. Због тешке ситуације на радном тржишту, неразвијености повратничких подручја, а нарочито због државне политике нечињења у стварању услова, највећи број повратника је незапослен.
    Политика
    Книн – главни град РСК

    У периоду свога трајања, Република Српска Крајина је имала три предсједника. По одвајању од Републике Хрватске први председник био је др Милан Бабић, који је живио у Книну и био један од главних заговорника за одвајање Крајине од Републике Хрватске у спорним периодима. Након њега власт преузима Горан Хаџић из Источне Славоније. Посљедњи предсједник изабран на демократским изборима 1994. године био је Милан Мартић, који је обављао своју дужност све до пада Крајине у августу 1995. године.

    У Крајини су једном одржани парламентарни и предсједнички избори. Главни фаворит на изборима била је Српска демократска странка која је имала и највише посланика као и дотадашња предсједничка мјеста (иако је Милан Мартић био представљен од групе грађана, њега је подржавала СДС српских земаља). Поред СДС, која је била подијељена на СДС српских земаља и СДС Крајине, на изборима су учествовале и Српска радикална странка, Социјалдемократска партија Крајине и Српска партија социјалиста. Председници Хаџић и Мартић су уживали значајну подршку београдских медија у односу на своје политичке противнике.
    Државни симболи

    Званичне ознаке Републике Српске Крајине биле су грб и застава, која је била састављена од три боје у једнаким пољима од горе према доље: црвена, плава и бијела. На средини заставе налазио се двоглави орао са круном, који је представљао и грб Крајине.
    Оружане снаге

    Оружане снаге Републике Српске Крајине су биле Српска војска Крајине (СВК) и милиција. Српска Војска Крајине званично је настала 19. марта 1992. године.




    0



    0
  6. Posljedice genocida i etničkog čišćenja Srba i pljačkanja i otimanja njihove imovine
    Pred činom deložacije Priča peteročlane obitelji: Tuđman nas pozvao u Knin, a sada nas izbacuju iz kuće!

    Priča peteročlane obitelji: Tuđman nas pozvao u Knin, a sada nas izbacuju iz kuće!

    Autor: Zorana Deljanin
    Objavljeno: 20. travnja 2011. u 7:51

    Predsjednik Franjo Tuđman je 48 sati nakon Oluje preko svih medija pozivao Hrvate da se u što većem broju dosele u Knin. Po svim radio postajama i televizijama se vrtjelo »naselite se, naselite se«. Čim smo došli iz Splita, dobili smo rješenje za korištenje kuće. Sada letimo napolje, pričaju Nediljko i Ljepa

    Država ih je 1995. godine dovela u Knin, udarila pečat na rješenje o privremenom smještaju u kući vlasnika srpske nacionalnosti koji je u Oluji napustio grad, obećala im trajno rješavanje stambenog pitanja, a sada ih baca na ulicu. Priča je to peteročlane obitelji Lovrinčević iz Knina. Ovoga četvrtka zakazana im je deložacija iz kuće u Tvrtkovoj ulici u koju su se uselili 17. rujna 1995. godine.

    – Nismo mi ni u čije provalili. Čim smo došli, dočekani smo i dobili smo rješenje za korištenje kuće. Trebali smo biti stalno stambeno zbrinuti, no umjesto toga, sada letimo napolje. A država šuti. Eto ti politike – govore 49-godišnji Nediljko i njegova četiri godine mlađa supruga Ljepa Lovrinčević.

    Zašto su uopće došli i zauzeli tuđu kuću, pitamo, a oni objašnjavaju da su se poveli tadašnjom politikom i pozivima državnog vrha.
    – Predsjednik Franjo Tuđman je 48 sati nakon Oluje preko svih medija pozivao Hrvate da se u što većem broju dosele u Knin. Po svim radio postajama i televizijama se vrtjelo »naselite se, naselite se«. Obećavalo se stambeno zbrinjavanje, posao, stabilnost, sve samo da što više Hrvata dođe u Knin i zauzme ga.

    A na osnovu te politike mi je, kada smo došli, i izdano rješenje o stambenom zbrinjavanju. To je bila politika, sve je bilo legalno, prijavio sam se na policiju na ovu adresu, Radićevo ministarstvo je rješavalo, a Vladin povjerenik za ovo područje Petar Pašić mi je dao rješenje – odgovara Nediljko dodajući da su brojne obitelji iz svih krajeva Hrvatske upravo zbog obećanja o stambenom zbrinjavanju tada došle u Knin.

    Otkaz Splitu

    Nediljko i Ljepa živjeli su u Splitu u obiteljskoj kući muževih roditelja, dali otkaze u firmama u kojima su tada radili, Trgotursu i Galebu , i sa sedam tisuća njemačkih maraka koliko su do tada uštedjeli izdvajajući sa strane razmišljajući o odlasku u podstanarstvo, doselili se u Knin vjerujući da dolaze na gotovo.

    No, tek su jedni od mnogih koji su, danas shvaćaju, nasjeli na ondašnju državnu politiku humanog preseljenja Srba i Hrvata koju je terenski odradio Jure Radić čije je ministarstvo obnove nakon Oluje preuzelo svu imovinu izbjeglih Srba i raspodijelilo je novim stanarima. A koja danas dolazi na naplatu.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *