Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.

Када је недавно Емир Кустурица изустио беспоговорно: „Не бих дао ни педаљ Косова, то је највећа пљачка 20. века“, на овдашњем широком националном фронту његова порука је дочекана безмало једнодушним одобравањем. У том сагласју тешко да је било зачикавања, претње или ината, јер – зашто би их и било кад законске, историјске, на праву и цивилизацијском поретку засноване чињенице подржавају заповест „не дати ни педаљ“. Као једнако исправна тумачена је и Кустуричина тврдња о „пљачки века“, јер управо је то одговарајуће име за нову реалност, и оживотворени „сликовити пејзаж“ КиМ, настао учинком на почетку миленијума обављеног злочина и потом настављене отимачине. Ако је тако, а јесте, како је – у претпоставкама разума и елементарне политичке логике – уопште могуће да Запад од Србије данас очекује „конструктиван приступ“ у довршењу прилика у којима се негира њено право (и обавеза) да не пристане на озакоњење окупације своје територије? Откуда то да се стварање нове државе на територији Србије представља као „нормално“, а Србија прекорева што у њеном настајању не сарађује потпуно, већ …