Вирџина у херцеговачкој легији странаца

РЕНЕ ГРЕМО

Како је холандски антрополог и историчар од заборава отргао јунакињу Херцеговачког устанка и забележио њено бурно и умногоме трагично путешествије?

O Жани Меркус, Холанђанки узбудљиве биографије, „српској Јованки Орлеанки“, „српском Бајрону“, јунакињи Херцеговачког устанка 1875–1876. за којом је „лудовао цео Београд“, помно је истраживао а онда и писао Рене Гремо, холандски антрополог и историчар. Сада су пред нама два његова научна зборника: Громогласно амазонство Жане Меркус и Војвода Мићо Љубибратић Херцеговац (1839–1889). Оба су објављена 2023. у Бањалуци, на српском језику, ћирилицом.

Прошло је скоро четири деценије откако сте у чланку једног српског етнолога први пут наишли на име Жане Меркус, „делије девојке“. Десет година је прошло откако сте објавили, на холандском, њену обимну биографију. Зашто вас, у тако дугом раздобљу, привлачи ова необична личност?
Тема мојих докторских студија на амстердамском универзитету, средином 1980их година биле су вирџине, „заветоване девојке“ код Срба (Црногораца и Брђана) и Албанаца (Гега и Малисора). Тада сам у Београду, у тексту етнолога Татомира Вукановића из 1961. прочитао у једној напомени: „Холанђанка Јованка Маркус, рођена на острву Јави, учествовала је у херцеговачком устанку у одреду Миће Љубибратића 1875. као делија девојка (жена ратник), носећи мушко одело и оружје.“ Зачуђен, питао сам се како је могуће да ја, као познавалац наше и ваше националне историје, нисам дотад знао за ту своју загонетну сународницу. Убрзо се испоставило да је њена слава „амазонке Херцеговине“ и „српске Јованке Орлеанке“ давно минула, а ни код нас ни код вас нема озбиљнијих радова о њој.
Привлачила ме је и раније тема жена у необичним друштвеним улогама, али нисам ни слутио да ћу наићи на једну тако занимљиву, при томе сада готово сасвим заборављену. Латио сам се прикупљања грађе о њој, из новина (поготово оних из 1876), из архива. Не само писане грађе већ и ликовног материјала. Тада мој циљ још увек није био да напишем научну монографију о Жани Меркус, јер сам се пре свега бавио радом на документарним филмовима. Први холандски документарни филм о њој направљен је 1998, а наредне године емитована је Јоана Оландеза, пројекат моје пријатељице Бранке Јовановић и њених колега из РТС.
Међутим, упоредо с другим активностима, током година прикупио сам толико материјала о Жани Меркус да је писање њене биографије постало скоро неизбежно. Та обимна књига плод је рада моје маленкости у сарадњи са Вимом ван ден Босом (преминуо 2019) и још чека да буде преведена на српски с холандског језика. Да имам довољно средстава, радо бих се тиме бавио, наравно поред неопходног српског преводиоца с одличним знањем холандског. Српским и јужнословенским читаоцима тако би било омогућено да најзад стекну потпуни увид у бурно и умногоме трагично путешествије ове необичне жене. Боље би спознали снажно верско уверење којим је она овде била вођена 1875–1876, као и у другим крајевима света пре и после тога.
Не чекајући превод те обимне књиге, прошле године објавили сте у Бањалуци друкчију књигу о Жани Меркус?
Схвативши да неће ускоро бити тог превода, у пролеће прошле године решио сам да приредим збирку грађе и прилога о бивању Жане Меркус 1875–1876. на Балкану, простору њеног највишег успона и најдубљег пада. У овом зборнику је скоро све што је о томе написано на српском и другим словенским језицима. Тамо ћете наћи сирову грађу, историографске напомене, као и зрелије текстове, између осталих и моје. Све је дато хронолошки, од 1876. до данас. Нисам преузео на себе одмеравање веродостојности свих тамо заступљених тврдњи. Ту је и примарна грађа, па читалац може сам да види у којој мери је нека тврдња поткрепљена у изворима.
Указали сте на много произвољности и романтичног домишљања у доцнијим приказивањима Жане Меркус. Каква је она заиста била?
Као богаташица нејасног порекла и побуда, као једина жена у војном табору, Меркусова је била велика загонетка и многим савременицима. Причало се да је белосветска дроља, шпијунка и још којешта. Време није сасвим ућуткало те гласине, па можете још понегде да их сретнете. У филму Невесињска пушка из 1963. Холанђанка игра главну женску улогу. По замисли редитеља и сценаристе Жике Митровића и косценаристе Славка Голдштајна, фина и женствено одевена госпођица долази у устаничку Херцеговину из личне љубави према главном јунаку, војводу Мићи Љубибратићу, кога наводно одраније познаје. Ово погрешно тумачење присутно је и у више романа, од Невесињске пушке Томислава Шиповца (1971), преко Херцеговачке рапсодије Радована Ждрала (2003), до Погаженог тестамента Драгана Ковача (2017). Такво неисторично и олако поимање њене мотивације за долазак на бојно поље онемогућава да се схвати колико су њени поступци, у ствари, били надахнути одозго. Била је посвећена, превасходно, Богу и хришћанству.
Вашу истраживачку пажњу привукао је и поменути војвода Мићо Љубибратић, још једна личност из Херцеговачког устанка 1875. Зашто?
Откад знам за моју земљакињу у вашим крајевима, Михаило Мићо Љубибратић деловао ми је као важна фигура која заслужује потпуније сагледавање. У његову легију странаца Жана Меркус била је прихваћена и узвратила је издашним даривањем. Био је Србин православац из старе властелинске породице, родом Херцеговац, из околине Требиња, школован у Дубровнику, полиглота, побочник и тајник славног војводе Луке Вукаловића, у Србији сарадник Илије Гарашанина за пограничне послове, упорни заговорник сарадње са домаћим муслиманима, преводилац Курана на српски, слободни зидар. Био је поборник заједничке акције Срба православаца и Срба муслимана (како их је он доживљавао) против Османлија, балкански следбеник Гарибалдија са добрим везама преко Јадрана, вођа и интелектуални покретач устанка у Херцеговини. Његов значај постајао ми је све упадљивији.
Љубибратић је једини од главара устанка из 1875–1876. који је оставио лични архив, сада похрањен у Мостару и Требињу. Већ неколико година објављујем делове из те ризнице у Гласнику Удружења архивских радника Републике Српске. Видевши то недовољно обрађено и истражено архивско благо, читајући похвалне речи академика Милорада Екмечића да се ради о „најистакнутијем српском националном вођи тог времена“, као и уваженог Душана Берића да је то „један од најзначајнијих људи у историји Српске националне револуције“, чудио сам се што се нико одавде досад није определио да напише биографију Миће Љубибратића. После дугог чекања, рекао сам себи: хајде, што да не. Ако неће овдашњи стручњаци, који су бар што се језика тиче много боље потковани од мене, онда ћу ја, странац, да пробам.
С обзиром на обим посла и на то да се примакла 150. годишњица од почетка Херцеговачког устанка и избијања Велике источне кризе (1875–1878), одлучио сам да направим прву озбиљну монографију о том великану, састављену од мањих радова других аутора. Тиме сам створио богато извориште о Љубибратићу. Ако не успем да завршим биографију, остаће бар ово: јединствена збирка за проучавање његовог живота и дела. И у овом подухвату издавач ми је Архив Републике Српске, као и поменуто Удружење архивских радника. Нарочиту подршку и помоћ добио сам, ту, од Зорана Мачкића. Продукција две обимне књиге, збирно скоро 1.000 страница, за само осам месеци, то није мачији кашаљ.
Током 2023. на српском језику, ћирилицом, изашле су две ваше опсежне књиге, о Жани Меркус и о Мићи Љубибратићу. Шта нам оне доносе и на какав су пријем наишле?
Могло би се рећи да сам постао плодан тек откад сам у пензији. Било је и крајње време, јер су Меркусова и Љубибратић то заслужили, у неком смислу и захтевали. У септембру прошле године ти зборници били су присутни на Београдском сајму књига, у децембру су представљени у Музеју Херцеговине у Требињу, у јануару ове године одржана је презентација у Галерији „Прометеја“ у Новом Саду. Било је и интервјуа. Разни стручњаци су ми писали или говорили речи похвале, али суд историјске науке засад изостаје. Упркос њиховим недостацима, зборници имају – уверен сам – велику вредност бар као приручници, као истраживачка помагала. У ту сврху свој део тиража, што је мој хонорар, већим делом поклањам јавним библиотекама и сличним установама, док заинтересовани појединци могу да се обрате Архиву Републике Српске у Бањалуци.