Virdžina u hercegovačkoj legiji stranaca

RENE GREMO

Kako je holandski antropolog i istoričar od zaborava otrgao junakinju Hercegovačkog ustanka i zabeležio njeno burno i umnogome tragično putešestvije?

O Žani Merkus, Holanđanki uzbudljive biografije, „srpskoj Jovanki Orleanki“, „srpskom Bajronu“, junakinji Hercegovačkog ustanka 1875–1876. za kojom je „ludovao ceo Beograd“, pomno je istraživao a onda i pisao Rene Gremo, holandski antropolog i istoričar. Sada su pred nama dva njegova naučna zbornika: Gromoglasno amazonstvo Žane Merkus i Vojvoda Mićo Ljubibratić Hercegovac (1839–1889). Oba su objavljena 2023. u Banjaluci, na srpskom jeziku, ćirilicom.

Prošlo je skoro četiri decenije otkako ste u članku jednog srpskog etnologa prvi put naišli na ime Žane Merkus, „delije devojke“. Deset godina je prošlo otkako ste objavili, na holandskom, njenu obimnu biografiju. Zašto vas, u tako dugom razdoblju, privlači ova neobična ličnost?
Tema mojih doktorskih studija na amsterdamskom univerzitetu, sredinom 1980ih godina bile su virdžine, „zavetovane devojke“ kod Srba (Crnogoraca i Brđana) i Albanaca (Gega i Malisora). Tada sam u Beogradu, u tekstu etnologa Tatomira Vukanovića iz 1961. pročitao u jednoj napomeni: „Holanđanka Jovanka Markus, rođena na ostrvu Javi, učestvovala je u hercegovačkom ustanku u odredu Miće Ljubibratića 1875. kao delija devojka (žena ratnik), noseći muško odelo i oružje.“ Začuđen, pitao sam se kako je moguće da ja, kao poznavalac naše i vaše nacionalne istorije, nisam dotad znao za tu svoju zagonetnu sunarodnicu. Ubrzo se ispostavilo da je njena slava „amazonke Hercegovine“ i „srpske Jovanke Orleanke“ davno minula, a ni kod nas ni kod vas nema ozbiljnijih radova o njoj.
Privlačila me je i ranije tema žena u neobičnim društvenim ulogama, ali nisam ni slutio da ću naići na jednu tako zanimljivu, pri tome sada gotovo sasvim zaboravljenu. Latio sam se prikupljanja građe o njoj, iz novina (pogotovo onih iz 1876), iz arhiva. Ne samo pisane građe već i likovnog materijala. Tada moj cilj još uvek nije bio da napišem naučnu monografiju o Žani Merkus, jer sam se pre svega bavio radom na dokumentarnim filmovima. Prvi holandski dokumentarni film o njoj napravljen je 1998, a naredne godine emitovana je Joana Olandeza, projekat moje prijateljice Branke Jovanović i njenih kolega iz RTS.
Međutim, uporedo s drugim aktivnostima, tokom godina prikupio sam toliko materijala o Žani Merkus da je pisanje njene biografije postalo skoro neizbežno. Ta obimna knjiga plod je rada moje malenkosti u saradnji sa Vimom van den Bosom (preminuo 2019) i još čeka da bude prevedena na srpski s holandskog jezika. Da imam dovoljno sredstava, rado bih se time bavio, naravno pored neophodnog srpskog prevodioca s odličnim znanjem holandskog. Srpskim i južnoslovenskim čitaocima tako bi bilo omogućeno da najzad steknu potpuni uvid u burno i umnogome tragično putešestvije ove neobične žene. Bolje bi spoznali snažno versko uverenje kojim je ona ovde bila vođena 1875–1876, kao i u drugim krajevima sveta pre i posle toga.
Ne čekajući prevod te obimne knjige, prošle godine objavili ste u Banjaluci drukčiju knjigu o Žani Merkus?
Shvativši da neće uskoro biti tog prevoda, u proleće prošle godine rešio sam da priredim zbirku građe i priloga o bivanju Žane Merkus 1875–1876. na Balkanu, prostoru njenog najvišeg uspona i najdubljeg pada. U ovom zborniku je skoro sve što je o tome napisano na srpskom i drugim slovenskim jezicima. Tamo ćete naći sirovu građu, istoriografske napomene, kao i zrelije tekstove, između ostalih i moje. Sve je dato hronološki, od 1876. do danas. Nisam preuzeo na sebe odmeravanje verodostojnosti svih tamo zastupljenih tvrdnji. Tu je i primarna građa, pa čitalac može sam da vidi u kojoj meri je neka tvrdnja potkrepljena u izvorima.
Ukazali ste na mnogo proizvoljnosti i romantičnog domišljanja u docnijim prikazivanjima Žane Merkus. Kakva je ona zaista bila?
Kao bogatašica nejasnog porekla i pobuda, kao jedina žena u vojnom taboru, Merkusova je bila velika zagonetka i mnogim savremenicima. Pričalo se da je belosvetska drolja, špijunka i još koješta. Vreme nije sasvim ućutkalo te glasine, pa možete još ponegde da ih sretnete. U filmu Nevesinjska puška iz 1963. Holanđanka igra glavnu žensku ulogu. Po zamisli reditelja i scenariste Žike Mitrovića i koscenariste Slavka Goldštajna, fina i ženstveno odevena gospođica dolazi u ustaničku Hercegovinu iz lične ljubavi prema glavnom junaku, vojvodu Mići Ljubibratiću, koga navodno odranije poznaje. Ovo pogrešno tumačenje prisutno je i u više romana, od Nevesinjske puške Tomislava Šipovca (1971), preko Hercegovačke rapsodije Radovana Ždrala (2003), do Pogaženog testamenta Dragana Kovača (2017). Takvo neistorično i olako poimanje njene motivacije za dolazak na bojno polje onemogućava da se shvati koliko su njeni postupci, u stvari, bili nadahnuti odozgo. Bila je posvećena, prevashodno, Bogu i hrišćanstvu.
Vašu istraživačku pažnju privukao je i pomenuti vojvoda Mićo Ljubibratić, još jedna ličnost iz Hercegovačkog ustanka 1875. Zašto?
Otkad znam za moju zemljakinju u vašim krajevima, Mihailo Mićo Ljubibratić delovao mi je kao važna figura koja zaslužuje potpunije sagledavanje. U njegovu legiju stranaca Žana Merkus bila je prihvaćena i uzvratila je izdašnim darivanjem. Bio je Srbin pravoslavac iz stare vlastelinske porodice, rodom Hercegovac, iz okoline Trebinja, školovan u Dubrovniku, poliglota, pobočnik i tajnik slavnog vojvode Luke Vukalovića, u Srbiji saradnik Ilije Garašanina za pogranične poslove, uporni zagovornik saradnje sa domaćim muslimanima, prevodilac Kurana na srpski, slobodni zidar. Bio je pobornik zajedničke akcije Srba pravoslavaca i Srba muslimana (kako ih je on doživljavao) protiv Osmanlija, balkanski sledbenik Garibaldija sa dobrim vezama preko Jadrana, vođa i intelektualni pokretač ustanka u Hercegovini. Njegov značaj postajao mi je sve upadljiviji.
Ljubibratić je jedini od glavara ustanka iz 1875–1876. koji je ostavio lični arhiv, sada pohranjen u Mostaru i Trebinju. Već nekoliko godina objavljujem delove iz te riznice u Glasniku Udruženja arhivskih radnika Republike Srpske. Videvši to nedovoljno obrađeno i istraženo arhivsko blago, čitajući pohvalne reči akademika Milorada Ekmečića da se radi o „najistaknutijem srpskom nacionalnom vođi tog vremena“, kao i uvaženog Dušana Berića da je to „jedan od najznačajnijih ljudi u istoriji Srpske nacionalne revolucije“, čudio sam se što se niko odavde dosad nije opredelio da napiše biografiju Miće Ljubibratića. Posle dugog čekanja, rekao sam sebi: hajde, što da ne. Ako neće ovdašnji stručnjaci, koji su bar što se jezika tiče mnogo bolje potkovani od mene, onda ću ja, stranac, da probam.
S obzirom na obim posla i na to da se primakla 150. godišnjica od početka Hercegovačkog ustanka i izbijanja Velike istočne krize (1875–1878), odlučio sam da napravim prvu ozbiljnu monografiju o tom velikanu, sastavljenu od manjih radova drugih autora. Time sam stvorio bogato izvorište o Ljubibratiću. Ako ne uspem da završim biografiju, ostaće bar ovo: jedinstvena zbirka za proučavanje njegovog života i dela. I u ovom poduhvatu izdavač mi je Arhiv Republike Srpske, kao i pomenuto Udruženje arhivskih radnika. Naročitu podršku i pomoć dobio sam, tu, od Zorana Mačkića. Produkcija dve obimne knjige, zbirno skoro 1.000 stranica, za samo osam meseci, to nije mačiji kašalj.
Tokom 2023. na srpskom jeziku, ćirilicom, izašle su dve vaše opsežne knjige, o Žani Merkus i o Mići Ljubibratiću. Šta nam one donose i na kakav su prijem naišle?
Moglo bi se reći da sam postao plodan tek otkad sam u penziji. Bilo je i krajnje vreme, jer su Merkusova i Ljubibratić to zaslužili, u nekom smislu i zahtevali. U septembru prošle godine ti zbornici bili su prisutni na Beogradskom sajmu knjiga, u decembru su predstavljeni u Muzeju Hercegovine u Trebinju, u januaru ove godine održana je prezentacija u Galeriji „Prometeja“ u Novom Sadu. Bilo je i intervjua. Razni stručnjaci su mi pisali ili govorili reči pohvale, ali sud istorijske nauke zasad izostaje. Uprkos njihovim nedostacima, zbornici imaju – uveren sam – veliku vrednost bar kao priručnici, kao istraživačka pomagala. U tu svrhu svoj deo tiraža, što je moj honorar, većim delom poklanjam javnim bibliotekama i sličnim ustanovama, dok zainteresovani pojedinci mogu da se obrate Arhivu Republike Srpske u Banjaluci.