ЛОГОРАШКИ И ЛОГОРСКИ ЛЕКСИКОН ЈАСЕНОВЦА

ДРУГИ ДЕО

У хрватском систему логора за време НДХ заточеници су давали своје називе појединим деловима логора, инсталацијама, особама… И да није других података, ови називи јасно казују где су ти људи били. Издавачка кућа „Прометеј“ из Новог Сада припрема зборник „Јасеновац: нова читања“, у којем ће се наћи и текст који је пред „Печатовим“ читаоцима

Тунел смрти
Налазио се у јасеновачком логору Циглана. Реч је о некој врсти шупе која је служила за сушење блатне опеке и црепа пре печења у пећима. То је била ниска мрачна и загушљива просторија да у њој ни лампа није могла да гори. У ту шупу су, пре него што су изграђене бараке, смештани свеже доведени ухваћени људи, и држани дуго у њој, по сваком времену, без хране и воде. Када су касније изграђене бараке, оне ни тада нису могле да приме све новодоведене, па су ти људи, Срби и Јевреји, смештани на разна места, поред осталих и у тунел смрти. Зими су се у њему људи смрзавали и умирали, нарочито прве зиме кад се температура спуштала и до минус 30 степени.

Жутоње је назив који вероватно није користио само Мате Томас да би њиме означио усташе-емигранте који су њега, Томаса, као и многе друге кандидате иницирали у усташе, обучавањем клању људи. Међу усташама-приправницима било је и дечака, као што су то били Мартин Васиљ и Перица Јукић, шеснаестогодишњаци посебне свирепости. Томас је можда тек касније сазнао да постоји за емигранте (или само за неколико одабраних емиграната) посебан назив расови, као и стилизовани ромб који су само они имали право да пришију на своје униформе. Вјекослав Томислав Филиповић се на неком усташком скупу нашао са ромбом који је сам ставио на своју униформу, верујући да ће тиме себе укључити у одабране. Стога је доживео исмевање, а лек за то понижење нашао је у одлуци да чини оно што расови нису били храбри да чине – да коље децу. Јер, сматрао је, много је више храбрости потребно да се закоље дете него да се закоље одрасли мушкарац. Није тиме постао рас, али јесте зарадио презиме Мајсторовић. Иначе, кандидати који су се предуго устезали да закољу одраслог човека или дете ризиковали су да буду проглашени кукавицама, или да буду названи усраше. Дакле, свакако се може рећи да су они клање везаних Срба свих узраста схватали као јунаштво.

Сабласно језеро
За потребе печења цигле у јасеновачкој циглани копала се глина на месту унутар логорског простора. Место се звало Бајер. Дубока јама пунила се водом, а била је и спојена са реком Савом подземним каналом. Рад у Бајеру, у блату и води, био је тежак. Од киша и воде из Саве начинило се омалено језеро, које су логораши прозвали Сабласним јер су у њега усташе бацале заточенике.

Кућа сабласти
Налазила се у Доњој Градини, близу места где је пристизала скела која је са леве обале довозила људе на ликвидацију. Доста података о њој даје доктор Никола Николић. Кућа је припадала Пери Вукићу, у њој и у дворишту могло је да се смести до 400 особа. Перину жену и троје деце усташе су убили, а Перо је довезен возом смрти из Земуна и убијен у својој Градини. Кућа је служила да се довезени логораши задрже један дан док се не ископају јаме или док не пристигне довољан број кољача. Једном је у њу била затворена мања група људи, са капетаном Радивојем Муњином. Сви су били прегладнели, а затворени су у Вукића кућу којој су онда стављене даске на све отворе и заковане ексерима. Намера је била да се људи у њој држе док не помру од глади, али су Муњин и сапатници провалили напоље и напали усташе. Врло брзо били су сви побијени.

Хотел Гагро
Логор Стара Градишка састојао се од неколико посебних зграда, опасаних високим зидом саграђеним од цигала срушене српске цркве. Једна од тих зграда била је усташка болница, али су у њој, у приземљу, становали и неки припадници усташке бојне, као и неки масони. У једном делу приземља те зграде било је седам самица, у које су заточеници доспевали по казни, неретко и за најмању ситницу. Још две самице биле су у подруму. У самици број 7, мало издвојеној од осталих, вршено је саслушавање затвореника, са батинањем и разним другим мучењима. У свим самицама изгладњивање до смрти је био такође један од начина мучења. Самице су биле мале, два метра са три. Чувар тог дела зграде био је неписмени Херцеговац Никола Гагро, који је најпре био водник, па заставник и на крају поручник. По њему је подрум и добио име „Хотел Гагро“. Никола је био познат по изузетној свирепости. Последњих недељу дана пред наилазак партизанске војске Гагро је убрзано довршавао клање великог броја преосталих мушкараца и жена. Степенице које воде у подрум нађене су попрскане крвљу и мозгом убијених, док су се испред зграде нашла кола којима је поручник Гагро одвозио убијене људе у реку Саву.

Дјечачка сат
То је био незванични назив за 10. сатнију 1. усташког „обрамбеног здруга“ која је сачињавала део система осигурања у логору Стара Градишка. Иако је у сатнији било и старијих, већину су чинили младићи старости од 16 до 18 година (њен командант, поручник Маринко Полић је почетком 1944. напунио 21 годину). Ови младићи постављали су се у шпалир, на растојању од око пет метара, и кундачили логораше који су трчећим кораком преносили тешке трупце од обале Саве до логора. У партизанској војсци оваква јединица називала се омладинском четом.

Цеста смрти
Водила је од улаза у логор 3 (Циглана) до обале Саве, односно до Граника или до скеле. Том цестом су, уз кундачење, псовке и ударање свим и свачим вођени логораши, најчешће у смрт. Убијани су или на Гранику па бацани у Саву, или су превожени скелом на другу обалу, у Градину, где су убијани и затрпавани у јаме. По неким проценама саму у Градини покопано је око 250.000 људи. Није био редак случај да су у Градину одвођени на убијање људи одмах пошто су доведени у Јасеновац, још са улаза. Назив су цести дали Срби затвореници.

Граник
Тако се звала дрвена платформа на обали Саве поред јасеновачке циглане. Једним делом била је ослоњена на обалу а другим на стубове постављене у води. На њој је била омања дизалица. Граник је од пре рата служио за утовар разне робе у шлепове и речне бродове. У време рада јасеновачког логора са Граника су логораши отпремани у Градину на ликвидације. Осим тога, на њему су логораши и убијани и бацани у Саву, или су им усташе само ножевима парали стомаке и отискивали их у воду.

Логор III-c
У североисточном делу јасеновачког логорског комплекса, унутар жице, био је жицом ограђен посебан логор. Реч је о пролазном логору, јер се из њега одлазило само на једну страну, у смрт. Његов командант једно време био је Јеролим Маричић. У новембру 1942. године стигла је наредба из Загреба да се мора обуставити проливање крви, па је Ивица Матковић смислио како ипак да побије последњих 140 људи у томе делу логора. Решио је, наиме, да их остави без икакве хране док не помру. На жицу је окачио натпис Пјегавац и забранио сваки контакт осталим логорашима, чак и прилазак ближе од два метра. Последњи заточеник логора 3-ц умро је после 17 дана, а забележени су и случајеви (принудног) канибализма. Овај логор је после тога демонтиран.

Цигански логор
Иза логора III-ц, био је још један део, такође ограђен жицом – Цигански логор. Помињу га Милко Рифер и Ђорђе Милиша. Тај део логора на улазу није имао врата, а назив му је остао и пошто су сви његови први заточеници, Цигани, били побијени. Служио је као „санаторијум“, тј. да се у њега сместе тешки болесници, они који су подвргавани „Сувориновој терапији“ – лишавању сваке хране.

Женски логор
У Јасеновцу су жене боравила спорадично све до лета 1943. године када је прва група од 100 жена допремљена из Старе Градишке. Женски логор се налазио у источном делу логорског простора, у тзв. економији; био је жицом одвојен од остатка логора. Женски логор усташе су ликвидирали 21. априла 1945, када је побијена последња група од 200 логорашица.

Крвава сатнија
Неке усташке јединице имале су додатне, неформалне називе, као што је била црна легија, најпре под командом Јуре Францетића а потом Рафаела Бобана. Једна сатнија носила је назив крвава, због покоља које је починила у околини Суње и Костајнице. Једно време њен заповедник био је натпоручник Рудолф Блажевић. Није познато ко ју је тако назвао, да ли усташе или српски народ у томе крају, као што се не зна ни да ли је узимала учешћа у обезбеђивању неког од логора.

Новачка сатнија
Логорски пункт у Уштици обезбеђивала је тзв. новачка сатнија састављена од кољачких регрута. Неко време били су обезбеђење и у логору 6-Лепоглава.

Кућа лелека
Тако је називана кућа Остоје Крњајића, недалеко од гробља у Уштици, у којој су усташе на посебно свиреп начин мучили затворенике.

Логорник
Јасеновачки логор имао је три врсте управе, војну, радну и логорника. Војна управа се састојала од војника усташке „војнице“, који су чували затворенике да не беже. Такође су вршили и ликвидације и разна мучења. Логораши су највише страдали када су обезбеђење вршили Херцеговци и Личани, а било им је знатно лакше када су то чинили Вараждинци. У јасеновачком логору међу кажњеницима било је и усташа, који су били такође крволочни. Радна управа је на врху имала стручњаке за дизајнирање и извођење разних радова (прављење насипа, зидање зида и сл.). Ниже положаје држали су групни логорници (или групници), који су могли да се уз оружану пратњу крећу и ван логора (на пример до оближњег села Кошутарице у сечу прућа за израду корпи). Посебну институцију чинио је надлежни за све логораше логорник. У тој функцији најпре налазимо Бруна Дијамантштајна, и то у истој функцији још на Пагу. Дијаманштајн је током бурног живота имао неколико различитих имена, био повезан са разним људима (Белом Куном, Мирославом Крлежом, Љотићем), имао кофер са дуплим дном и вршио курирске послове за Коминтерну (такође преносио новац, по налогу Лава Троцког, од будимпештанских банкара до југословенских комуниста). Логорник је имао право да путује слободно без пратње, по НДХ, хранио се са усташама у кантини и становао комфорно, иако је био логораш. Стрељан је 1942. године поводом учешћа у златној афери. Наиме, тада је у Јасеновац доведена већа група Рома, па је приликом претреса један део отетог злата логорник Дијамантштајн присвојио себи. Откривен је и стрељан. Том приликом такође је стрељан и рођени брат Ивице Матковића – Љубо Дулфо. Тада је на место логорника постављен пређашњи заменик Бернхард Ладислав Винер, који је са породицом становао у селу (као пре њега Бруно) све док и он није стрељан 1944. године.

Роштиљ
У априлу 1945. године усташе су, под руководством инжењера Пичилија, кренуле да убијају преостале затворенике у Јасеновцу, као и нове који су тих дана довођени. У Градини су ископане рупе, преко њих су постављене железничке шине, а преко шина лим. Дотерано је око 200 буради нафте. Логораши су клани и бацани на тај лим а затим поливани нафтом и паљени. Усташе су ту „направу“ назвали роштиљ. Кад би се једна јама напунила пепелом, прелазили су на другу. Истих тих дана ископавани су и лешеви раније затрпани у јамама, па су и они спаљивани. Дим се високо дизао и доспевао до околних хрватских села.

Десетина смрти
Не зна се како је настао овај назив, осим што се претпоставља да је најпре означавао групу од десет ликвидатора Срба у Госпићу убрзо по успостављању НДХ. Групу су чинили Миле Стилиновић Штука, Нико Јелача Штакор, Звоне Наглић, Марко Марас Циго, Јосо Матијевић и други; касније су прикључени Стипо Бркљачић, Крешо Рукавина, Блаж Дошен… Група је, поред осталих, била нарочито активна на Велебиту, „опслужујући“ Шаранову јаму код Јадовна. Ова хрватска држава није оскудевала у злокобним називима за групе својих људи, па се среће и „кољачки вод“.