LOGORAŠKI I LOGORSKI LEKSIKON JASENOVCA

DRUGI DEO

U hrvatskom sistemu logora za vreme NDH zatočenici su davali svoje nazive pojedinim delovima logora, instalacijama, osobama… I da nije drugih podataka, ovi nazivi jasno kazuju gde su ti ljudi bili. Izdavačka kuća „Prometej“ iz Novog Sada priprema zbornik „Jasenovac: nova čitanja“, u kojem će se naći i tekst koji je pred „Pečatovim“ čitaocima

Tunel smrti
Nalazio se u jasenovačkom logoru Ciglana. Reč je o nekoj vrsti šupe koja je služila za sušenje blatne opeke i crepa pre pečenja u pećima. To je bila niska mračna i zagušljiva prostorija da u njoj ni lampa nije mogla da gori. U tu šupu su, pre nego što su izgrađene barake, smeštani sveže dovedeni uhvaćeni ljudi, i držani dugo u njoj, po svakom vremenu, bez hrane i vode. Kada su kasnije izgrađene barake, one ni tada nisu mogle da prime sve novodovedene, pa su ti ljudi, Srbi i Jevreji, smeštani na razna mesta, pored ostalih i u tunel smrti. Zimi su se u njemu ljudi smrzavali i umirali, naročito prve zime kad se temperatura spuštala i do minus 30 stepeni.

Žutonje je naziv koji verovatno nije koristio samo Mate Tomas da bi njime označio ustaše-emigrante koji su njega, Tomasa, kao i mnoge druge kandidate inicirali u ustaše, obučavanjem klanju ljudi. Među ustašama-pripravnicima bilo je i dečaka, kao što su to bili Martin Vasilj i Perica Jukić, šesnaestogodišnjaci posebne svireposti. Tomas je možda tek kasnije saznao da postoji za emigrante (ili samo za nekoliko odabranih emigranata) poseban naziv rasovi, kao i stilizovani romb koji su samo oni imali pravo da prišiju na svoje uniforme. Vjekoslav Tomislav Filipović se na nekom ustaškom skupu našao sa rombom koji je sam stavio na svoju uniformu, verujući da će time sebe uključiti u odabrane. Stoga je doživeo ismevanje, a lek za to poniženje našao je u odluci da čini ono što rasovi nisu bili hrabri da čine – da kolje decu. Jer, smatrao je, mnogo je više hrabrosti potrebno da se zakolje dete nego da se zakolje odrasli muškarac. Nije time postao ras, ali jeste zaradio prezime Majstorović. Inače, kandidati koji su se predugo ustezali da zakolju odraslog čoveka ili dete rizikovali su da budu proglašeni kukavicama, ili da budu nazvani usraše. Dakle, svakako se može reći da su oni klanje vezanih Srba svih uzrasta shvatali kao junaštvo.

Sablasno jezero
Za potrebe pečenja cigle u jasenovačkoj ciglani kopala se glina na mestu unutar logorskog prostora. Mesto se zvalo Bajer. Duboka jama punila se vodom, a bila je i spojena sa rekom Savom podzemnim kanalom. Rad u Bajeru, u blatu i vodi, bio je težak. Od kiša i vode iz Save načinilo se omaleno jezero, koje su logoraši prozvali Sablasnim jer su u njega ustaše bacale zatočenike.

Kuća sablasti
Nalazila se u Donjoj Gradini, blizu mesta gde je pristizala skela koja je sa leve obale dovozila ljude na likvidaciju. Dosta podataka o njoj daje doktor Nikola Nikolić. Kuća je pripadala Peri Vukiću, u njoj i u dvorištu moglo je da se smesti do 400 osoba. Perinu ženu i troje dece ustaše su ubili, a Pero je dovezen vozom smrti iz Zemuna i ubijen u svojoj Gradini. Kuća je služila da se dovezeni logoraši zadrže jedan dan dok se ne iskopaju jame ili dok ne pristigne dovoljan broj koljača. Jednom je u nju bila zatvorena manja grupa ljudi, sa kapetanom Radivojem Munjinom. Svi su bili pregladneli, a zatvoreni su u Vukića kuću kojoj su onda stavljene daske na sve otvore i zakovane ekserima. Namera je bila da se ljudi u njoj drže dok ne pomru od gladi, ali su Munjin i sapatnici provalili napolje i napali ustaše. Vrlo brzo bili su svi pobijeni.

Hotel Gagro
Logor Stara Gradiška sastojao se od nekoliko posebnih zgrada, opasanih visokim zidom sagrađenim od cigala srušene srpske crkve. Jedna od tih zgrada bila je ustaška bolnica, ali su u njoj, u prizemlju, stanovali i neki pripadnici ustaške bojne, kao i neki masoni. U jednom delu prizemlja te zgrade bilo je sedam samica, u koje su zatočenici dospevali po kazni, neretko i za najmanju sitnicu. Još dve samice bile su u podrumu. U samici broj 7, malo izdvojenoj od ostalih, vršeno je saslušavanje zatvorenika, sa batinanjem i raznim drugim mučenjima. U svim samicama izgladnjivanje do smrti je bio takođe jedan od načina mučenja. Samice su bile male, dva metra sa tri. Čuvar tog dela zgrade bio je nepismeni Hercegovac Nikola Gagro, koji je najpre bio vodnik, pa zastavnik i na kraju poručnik. Po njemu je podrum i dobio ime „Hotel Gagro“. Nikola je bio poznat po izuzetnoj svireposti. Poslednjih nedelju dana pred nailazak partizanske vojske Gagro je ubrzano dovršavao klanje velikog broja preostalih muškaraca i žena. Stepenice koje vode u podrum nađene su poprskane krvlju i mozgom ubijenih, dok su se ispred zgrade našla kola kojima je poručnik Gagro odvozio ubijene ljude u reku Savu.

Dječačka sat
To je bio nezvanični naziv za 10. satniju 1. ustaškog „obrambenog zdruga“ koja je sačinjavala deo sistema osiguranja u logoru Stara Gradiška. Iako je u satniji bilo i starijih, većinu su činili mladići starosti od 16 do 18 godina (njen komandant, poručnik Marinko Polić je početkom 1944. napunio 21 godinu). Ovi mladići postavljali su se u špalir, na rastojanju od oko pet metara, i kundačili logoraše koji su trčećim korakom prenosili teške trupce od obale Save do logora. U partizanskoj vojsci ovakva jedinica nazivala se omladinskom četom.

Cesta smrti
Vodila je od ulaza u logor 3 (Ciglana) do obale Save, odnosno do Granika ili do skele. Tom cestom su, uz kundačenje, psovke i udaranje svim i svačim vođeni logoraši, najčešće u smrt. Ubijani su ili na Graniku pa bacani u Savu, ili su prevoženi skelom na drugu obalu, u Gradinu, gde su ubijani i zatrpavani u jame. Po nekim procenama samu u Gradini pokopano je oko 250.000 ljudi. Nije bio redak slučaj da su u Gradinu odvođeni na ubijanje ljudi odmah pošto su dovedeni u Jasenovac, još sa ulaza. Naziv su cesti dali Srbi zatvorenici.

Granik
Tako se zvala drvena platforma na obali Save pored jasenovačke ciglane. Jednim delom bila je oslonjena na obalu a drugim na stubove postavljene u vodi. Na njoj je bila omanja dizalica. Granik je od pre rata služio za utovar razne robe u šlepove i rečne brodove. U vreme rada jasenovačkog logora sa Granika su logoraši otpremani u Gradinu na likvidacije. Osim toga, na njemu su logoraši i ubijani i bacani u Savu, ili su im ustaše samo noževima parali stomake i otiskivali ih u vodu.

Logor III-c
U severoistočnom delu jasenovačkog logorskog kompleksa, unutar žice, bio je žicom ograđen poseban logor. Reč je o prolaznom logoru, jer se iz njega odlazilo samo na jednu stranu, u smrt. Njegov komandant jedno vreme bio je Jerolim Maričić. U novembru 1942. godine stigla je naredba iz Zagreba da se mora obustaviti prolivanje krvi, pa je Ivica Matković smislio kako ipak da pobije poslednjih 140 ljudi u tome delu logora. Rešio je, naime, da ih ostavi bez ikakve hrane dok ne pomru. Na žicu je okačio natpis Pjegavac i zabranio svaki kontakt ostalim logorašima, čak i prilazak bliže od dva metra. Poslednji zatočenik logora 3-c umro je posle 17 dana, a zabeleženi su i slučajevi (prinudnog) kanibalizma. Ovaj logor je posle toga demontiran.

Ciganski logor
Iza logora III-c, bio je još jedan deo, takođe ograđen žicom – Ciganski logor. Pominju ga Milko Rifer i Đorđe Miliša. Taj deo logora na ulazu nije imao vrata, a naziv mu je ostao i pošto su svi njegovi prvi zatočenici, Cigani, bili pobijeni. Služio je kao „sanatorijum“, tj. da se u njega smeste teški bolesnici, oni koji su podvrgavani „Suvorinovoj terapiji“ – lišavanju svake hrane.

Ženski logor
U Jasenovcu su žene boravila sporadično sve do leta 1943. godine kada je prva grupa od 100 žena dopremljena iz Stare Gradiške. Ženski logor se nalazio u istočnom delu logorskog prostora, u tzv. ekonomiji; bio je žicom odvojen od ostatka logora. Ženski logor ustaše su likvidirali 21. aprila 1945, kada je pobijena poslednja grupa od 200 logorašica.

Krvava satnija
Neke ustaške jedinice imale su dodatne, neformalne nazive, kao što je bila crna legija, najpre pod komandom Jure Francetića a potom Rafaela Bobana. Jedna satnija nosila je naziv krvava, zbog pokolja koje je počinila u okolini Sunje i Kostajnice. Jedno vreme njen zapovednik bio je natporučnik Rudolf Blažević. Nije poznato ko ju je tako nazvao, da li ustaše ili srpski narod u tome kraju, kao što se ne zna ni da li je uzimala učešća u obezbeđivanju nekog od logora.

Novačka satnija
Logorski punkt u Uštici obezbeđivala je tzv. novačka satnija sastavljena od koljačkih regruta. Neko vreme bili su obezbeđenje i u logoru 6-Lepoglava.

Kuća leleka
Tako je nazivana kuća Ostoje Krnjajića, nedaleko od groblja u Uštici, u kojoj su ustaše na posebno svirep način mučili zatvorenike.

Logornik
Jasenovački logor imao je tri vrste uprave, vojnu, radnu i logornika. Vojna uprava se sastojala od vojnika ustaške „vojnice“, koji su čuvali zatvorenike da ne beže. Takođe su vršili i likvidacije i razna mučenja. Logoraši su najviše stradali kada su obezbeđenje vršili Hercegovci i Ličani, a bilo im je znatno lakše kada su to činili Varaždinci. U jasenovačkom logoru među kažnjenicima bilo je i ustaša, koji su bili takođe krvoločni. Radna uprava je na vrhu imala stručnjake za dizajniranje i izvođenje raznih radova (pravljenje nasipa, zidanje zida i sl.). Niže položaje držali su grupni logornici (ili grupnici), koji su mogli da se uz oružanu pratnju kreću i van logora (na primer do obližnjeg sela Košutarice u seču pruća za izradu korpi). Posebnu instituciju činio je nadležni za sve logoraše logornik. U toj funkciji najpre nalazimo Bruna Dijamantštajna, i to u istoj funkciji još na Pagu. Dijamanštajn je tokom burnog života imao nekoliko različitih imena, bio povezan sa raznim ljudima (Belom Kunom, Miroslavom Krležom, Ljotićem), imao kofer sa duplim dnom i vršio kurirske poslove za Kominternu (takođe prenosio novac, po nalogu Lava Trockog, od budimpeštanskih bankara do jugoslovenskih komunista). Logornik je imao pravo da putuje slobodno bez pratnje, po NDH, hranio se sa ustašama u kantini i stanovao komforno, iako je bio logoraš. Streljan je 1942. godine povodom učešća u zlatnoj aferi. Naime, tada je u Jasenovac dovedena veća grupa Roma, pa je prilikom pretresa jedan deo otetog zlata logornik Dijamantštajn prisvojio sebi. Otkriven je i streljan. Tom prilikom takođe je streljan i rođeni brat Ivice Matkovića – Ljubo Dulfo. Tada je na mesto logornika postavljen pređašnji zamenik Bernhard Ladislav Viner, koji je sa porodicom stanovao u selu (kao pre njega Bruno) sve dok i on nije streljan 1944. godine.

Roštilj
U aprilu 1945. godine ustaše su, pod rukovodstvom inženjera Pičilija, krenule da ubijaju preostale zatvorenike u Jasenovcu, kao i nove koji su tih dana dovođeni. U Gradini su iskopane rupe, preko njih su postavljene železničke šine, a preko šina lim. Doterano je oko 200 buradi nafte. Logoraši su klani i bacani na taj lim a zatim polivani naftom i paljeni. Ustaše su tu „napravu“ nazvali roštilj. Kad bi se jedna jama napunila pepelom, prelazili su na drugu. Istih tih dana iskopavani su i leševi ranije zatrpani u jamama, pa su i oni spaljivani. Dim se visoko dizao i dospevao do okolnih hrvatskih sela.

Desetina smrti
Ne zna se kako je nastao ovaj naziv, osim što se pretpostavlja da je najpre označavao grupu od deset likvidatora Srba u Gospiću ubrzo po uspostavljanju NDH. Grupu su činili Mile Stilinović Štuka, Niko Jelača Štakor, Zvone Naglić, Marko Maras Cigo, Joso Matijević i drugi; kasnije su priključeni Stipo Brkljačić, Krešo Rukavina, Blaž Došen… Grupa je, pored ostalih, bila naročito aktivna na Velebitu, „opslužujući“ Šaranovu jamu kod Jadovna. Ova hrvatska država nije oskudevala u zlokobnim nazivima za grupe svojih ljudi, pa se sreće i „koljački vod“.