Екстремизам данас и свуда

Последњи самит Светског економског форума завршио се изјавом шефице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен и прогласом у којем се наводи да највећа опасност за свет у наредном периоду долази из информативног простора – дезинформације и мисинформације, како се то данас зове. Све то подсећа на шармантну изјаву бивше новозеландске премијерке Џасинде Арден да све информације које су грађанима потребне могу наћи на веб-сајту владе. Влада једнако истина. Готово да је симпатично колико је трапаво и наивно

Tачне информације (истина?) су, ако је судити по речима и делима савремених западних политичара, прерогатив владе чија је дужност и да сузбије све друге облике дез-мис-информација и тиме заштити грађане. Или можда себе? Екстремизам би, дакле, био став који се не подудара са ставом владе, јер је став владе по дефиницији истинит и непорецив. Па да видимо како то све изгледа у (демократској) пракси.
Британски министар за локалну управу Мајкл Гоув изнео је предлог новог закона о „екстремизму“, где је исти дефинисан као „промоција или унапређење идеологије која је заснована на насиљу, мржњи или нетолеранцији, и која има за циљ да негира или уништава основна права и слободе осталих грађана, или да подрије, поништи или замени систем либералне парламентарне демократије Велике Британије и демократска начела, или намерно креира плодно тле како би други остварили резултате под један, или под два“. Оригинални документ је свакако много дужи, но за наше потребе и ово је довољно. Ова нова дефиниција екстремизма почива на два темељна појма. Један је појам „нетолеранције“ а други „мржње“. Шта је насиље, то нам је свима јасно и закон има спретне алатке којима се с њим носи. Но сад одједном наилазимо на појмове „нетолеранције“ и „мржње“ за које нам (никоме) није јасно шта значе и како би се уопште закон са таквим речником могао у пракси и применити. Неко некога мрзи у тишини, ништа. Ако изрази вербално своју мржњу у купатилу и неко га чује – затвор? Тако некако, ваљда. Ниси довољно толерантан према будалаштинама којима те засипају са ТВ екрана или према корумпираним политичарима – опет затвор. Или можда треба све то да толеришеш да те не би хапсили због „нетолеранције“?
Сасвим је јасно, додуше, да је примена ових појмова везана за њихово тумачење за које ће бити задужени… и у том грму лежи зец. „Екстремиста“ може постати или бити свако ко се критички осврне на рад владе, ко се не слаже са владајућом идеологијом и сматра је демагогијом, ко неће да се вакцинише, ко сматра да је украјинска криза почела на Мајдану 2014. године, а не фебруара 2022, ко каже да Израел управо чини геноцид и да се спрема да етнички очисти Газу од Палестинаца и цео тај појас претвори у неку врсту Дизниленда, како нам изгледа предлаже Трампов зет Џаред Кушнер.
Улице Британије су протеклих двадесетак година биле сведок терористичких акција исламске провенијенције. Је ли то тај „екстремизам“? И никакве предузете мере нису то спречиле, а успут су само све више сужавале простор слободе изражавања. Није ли то можда и био основни циљ тих терористичких подухвата, ко год да их је спонзорисао и организовао?

КАКО ДЕФИНИСАТИ „ЕКСТРЕМИЗАМ“ Владина стратегија за превенцију тероризма из 2011. године дефинише екстремизам као „гласно или активно противљење фундаменталним британским вредностима укључујући ту демократију, владавину права, личне слободе и узајамно поштовање и толеранција различитих вера и веровања“. Једна, очигледно, врло широко конципирана дефиниција где остаје потпуно нејасно зашто су баш ово британске вредности – могле би бити и вредности било које друге земље. Које су, дакле, те британске вредности које треба заштитити? Неки шаљиво кажу да су то једино fish and chips, риба с кромпирићима, традиционално енглеско народско јело, и пиво, а и данас можда најомиљенија брза храна индијски кари (рижото са индијским зачинима).
Тадашња премијерка Тереза Меј је 2016. предложила нови закон за борбу против „претње екстремизма“. Тај предлог закона је убрзо отишао у заборав јер нико у влади (и околини) није успео да смисли задовољавајућу правну дефиницију појма „екстремизам“.
Но ево нас сад опет на сличним позицијама. Мајкл Гоув који је изгледа, што неко лепо примети, министар за „све“, сад је смислио начин да укроти све оне скупове и маршеве и друге видове подршке Хамасу којима је Британија преплављена а који угрожавају стратешку позицију Уједињеног Краљевства као једног од главних твораца и спонзора израелске државе. Прогласити их све екстремистима. Тако је!
Ова дефиниција, међутим, није дизајнирана (тренутно) да криминализује било коју групу или организацију, било исламску или крајње деснице. Она нема утицаја на кривично право и односи се само на деловање владе, каже се у владином саопштењу. Чујемо да је Гоув хтео да ова дефиниција уђе у закон, али му је онда неко скренуо пажњу на чињеницу да би то онда значило стављање ван закона, на пример, Шкотске националне партије, која се иначе сасвим легално бори против Британије, а за независност Шкотске. Министар за све је, међутим, издиктирао списак организација које би могле да потпадну под ову дефиницију екстремизма и то су: Британски национални покрет социјалиста, Патриотска алтернатива, Удружење муслимана Британије, Кеиџ (пружа правну помоћ) и МЕНД (организација за муслимански ангажман и развој). Дотичне организације потпадају под екстремно лево, екстремно десно и под појам антисемитизма. Над њиховим главама сада виси мач. У жижи су интересовања како јавних гласила, тако и разних служби.
Универзитети су засад изузети и не морају да примењују ову дефиницију. Но, будимо реални, сама могућност да неко предавање, предавач или манифестација буду окарактерисани као „екстремистички“ је сасвим довољно да се они забране, склоне, отпусте или пониште. Исто важи и за било коју другу институцију.
Како смо већ навели, екстремизам и мржњу је немогуће дефинисати јер се ради о психолошким (индивидуалним) категоријама и различитим гледиштима. Како, на пример, применити ову дефиницију екстремизма на сукоб између феминисткиња које критикују родну идеологију и присталица те исте трансродне идеологије? Је л’ постоје два или 92 рода? А има ту и мржње, како да не. Како ће нам онда горенаведена дефиниција помоћи? Нама или било коме другоме. Судија би ту морао да заузме једну од страна на основу владајуће идеологије. Значи, критичари те и такве идеологије, без обзира да ли су леве или десне провенијенције, бивају искључени из расправе која самим тим остаје окамењена доктрина лишена научног потенцијала – неће се даље развијати већ ће се претворити у догму, а њени верници у нетрпељиву секту.
Постоји, значи, озбиљна опасност да примена овакве дефиниције на јавни дискурс и политичко делање угрози слободу говора. А да се само подсетимо, поред црвених телефонских говорница, краљице, „Ролс-Ројса“ и Џејмса Бонда једна од британских тековина које су познате диљем света јесте кутак Хајд парка у Лондону где свако може да дође и прича, приповеда или проповеда шта хоће. То је симбол слободе говора која јесте и одувек је била права британска тековина.
Употреба овакве дефиниције за борбу (судови, полиција) против политичких противника може само те исте противнике макнути с јавне позорнице и отерати их у илегалу одакле ће бити још много опаснији. Шта фали да се дозволи дебата и отворено сучељавање идеја? Можда фали то што медији главног тока немају више примарну улогу у информативном простору. Сада имамо обиље платформи и друштвених мрежа који омогућавају сваком грађанину да се бави извештавањем и да учествује у дискусијама. Је л’ се тога плаши министар за све Мајкл Гоув?
Поништавање екстремизма, дакле, по свој прилици неће бити успешно. Но помало је застрашујући потенцијал самог процеса. Када се једном примени оваква дефиниција, она ће у рукама служби и бирократа бити само још једно тупо оруђе за остварење сопствених интереса. Класних, финансијских, политичких, дневних, личних… тешко је и набројати. Друштва прошлости су тако, нека брже а нека спорије, клизила у аутократију, постајала деспотије и тоталитарне прћије.
Но да погледамо како стоји ситуација са слободом изражавања у неким другим западним земљама. Можда је ово све само неки британски ексцентрични експеримент? Можда су други на сасвим другачијем колосеку?
У Републици Ирској је донесен и закон о говору мржње који омогућава полицији да без налога провали у ваш стан и претражи вам телефон, компјутер и ухапси вас због нечега што сте читали, писали или рекли на интернету. На вама је да пред судијом докажете да нисте (да нисте!) имали намеру да то проследите даље.

ДРУШТВЕНИ ЈАЗ Пре неколико недеља одржан је референдум који је владајућа партија изгубила, па је онда премијер Лео Варадкар дао и оставку. Радило се о изменама у тексту устава Републике Ирске којима би се, под један, изједначио статус породица заснованих на браку и свих других веза, а под два избациле из употребе речи попут мајке, жене, дојиље и тако даље. Обе мере су очигледно крајње воук (идеологија) провенијенције и убедљиво су поражене. Једно велико и значајно „не“ је заокружило 68% грађана за први а 74% грађана за други предлог.
Овај случај сам по себи није уско повезан са нашом темом, али је одличан пример јаза између западних владајућих структура и грађана. Зар је заиста потребан референдум да се установи да је око 70 посто грађана против нечега? Па то би требало да буде сасвим очигледно, зар не? Па ипак, глобалистички манекен Лео Варадкар иде на референдум. Ко му је то саветовао? Можда неко изван Ирске? Можда је ово само показна вежба чији је задатак да покаже свима правац кретања. Данас 70 посто у Ирској, сутра 60 посто у Холандији, 55 у Канади… онда још мало пропаганде и испирања мозга и одоше кроз прозор традиционалне породичне вредности. Деца нам ионако више не требају, ту су много јефтинији и послушнији имигранти.
Владајуће структуре које заговарају борбу против „екстремизма“ су, дакле, миљама далеко од ставова грађана. Сад само треба да те ставове прогласе противзаконитим (екстремнима) и да крену у цензуру.
У Сједињеним Државама се говори интензивно о забрани популарне платформе Тик-Ток. Власник платформе је Кинез, може негативно да утиче на америчко јавно мњење. И то сад пред изборе које Џо-збогом-памети-Бајден мора да добије. Не стоји добро у њиховим очима ни Икс, платформа Илона Маска. И ту има мало превише слободе за укус владајуће класе. Како би ту добро дошла нека нова дефиниција „екстремизма“ уз помоћ које би се све то лепо цензурисало, сапело и готова прича. Имају Американци, међутим, Први амандман који гарантује слободу говора. Хоће ли и то једног дана стићи до неког референдума о уставним променама. Узмеш Американцима право слободног говора и ношења оружја (Други амандман) и мирна Бачка. Онда само увезеш још 50 милиона нових бирача (за демократе) и завршио си посао. Бајден има да буде председник и после смрти, шта има везе.
Канадски премијер Џастин Трудо је констатовао да климатске промене некако негативно утичу на демократију. И за тог Трудоа је изгледа неко некад гласао. Чудно, али је тако. Поред еутаназије за сиромашне, Трудоова Канада је земља која четворочланој породици нуди да на храну и кућне потрепштине троши преко две хиљаде канадских долара месечно. Ако немаш да једеш, може еутаназија. То је ваљда бесплатно.
А у Европи? Немачка министарка унутрашњих послова је представила план за борбу против десног екстремизма. Циљ плана је, свакако, како каже министарка Фезер, да се заштити демократија. Опет ти мистични појмови. „Екстремизам“ и „демократија“. Да се само подсетимо, нејасни појмови служе да омогуће да госпођа министарка узме себи за право да их тумачи и примењује. Она или Франц, Кафка или неки трећи бирократа из државног апарата, свеједно.
У Француској је донесен закон о борби против „секти“ или „секташких тенденција“. Треба напоменути, међутим, да изгледа да у француском закону нема дефиниције о томе шта чини секту и да се законски текст чак и не односи на религију. Дакле, примена термина „секта“ би се лако могла проширити на нерелигијске контексте, а то је управо оно што се дешава у релевантним деловима закона, где се проширује на медицинске контексте (вакцине?). Значи, борба против екстремизма на галски начин. Хоће ли бити неке Вартломејске ноћи и протеривања неких нових Хугенота?
Како је лепо приметио амерички новинар Мајкл Шеленбергер, западне владе дижу лажну панику око говора мржње да би цензурисале и хапсиле своје политичке противнике. И то се све, по сличној матрици, дешава од САД, Велике Британије, Канаде, Аустралије, Новог Зеланда, Ирске, и Бразила до ЕУ.
Шеленбергер примећује даље како још од пуцњаве на Новом Зеланду 2019. године владе користе тзв. говор мржње, лажне вести и дезинформације као оправдање за цензуру. Овако усредсређивање на „екстремизам“, „говор мржње“ и штетне садржаје је свакако опасно. Опасно по демократске принципе од којих је најосновнији слобода говора и изражавања.
Ако влада узме на себе да одлучује о томе шта је истина, шта је добро, пожељно, а шта екстремно мишљење, то је сигуран начин да некога означи као потенцијалну претњу за друштвену заједницу. Тај се онда једноставно и одстрани. Сетимо се само Асанжа који је још у затвору. Сноудена који је избегао у Русију. Обојица су починили страшни прекршај против интереса моћника. Нови закони о „екстремизму“ и слични ће само послужити да се такви прогони озваниче, нормализују и уведу у нормалне друштвене токове.
Да се вратимо на почетак овог текста. Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен је најавила борбу против дезинформација и мисинформација. Та борба је означена и као приоритет деловања Светског економског форума (Давос) у наредном периоду од две године. Наш кратки преглед доношења разних мера против „екстремизма“, „говора мржње“ и слично у неколицини западних земаља нам јасно показује да су се сви бацили на посао. Шта је смисао и крајњи производ тог делања? Цензура.
Дакле, кажите ко шта има да каже што пре јер ће после бити касно. После ће се чути само глас власти. И биће то наредбе, немојте мислити да ће нам певати успаванке. Биће то претње и наредбе.